Свет (комад у четири чина)/50
XVI
ТОМА, за тим госпођа ТОМИЋКА.
ТОМА (врти главом. Седне, намакне наочари и поново чита писмо. Кад га прочита, он просто пљуне, згужва писмо и баци га. За тим скочи и шета љутито по соби).
Г-ђа ТОМИЋКА (долази с поља). Добар дан желим. Сами сте?
ТОМА. Добар дан. Сад ћу звати Стану.
Г-ђа ТОМИЋКА. Не никако. Ово је баш као наручено. Имам разговор с вама у четири ока.
ТОМА. Тако? Онда, молим изволте седите.
Г-ђа ТОМИЋКА (седне). Јух, драги мој господине Томо, ја не знам да ли већ увиђате, колико сам вам ја пријатељ? Ја мислим, да сте то већ увидели?
ТОМА. Јесам, како да нисам.
Г-ђа ТОМИЋКА. Е па, видите, онда бих вас молила, да оно што вам кажем не примите друкче, него као пријатељску реч, као реч која је поникла из чистог срца.
ТОМА. А како бих друкче и примио?
Г-ђа ТОМИЋКА. Кад ви мислите да одржите, свадбу, молим вас?
ТОМА. Па... не мислим да журим... Онако као што смо говорили, тамо на зиму.
Г-ђа ТОМИЋКА. А не, него, на против, да пожурите. Ја вам сасвим пријатељски саветујем, да пожурите.
ТОМА. Али зашто?
Г-ђа ТОМИЋКА. Кад вам ја то пријатељски саветујем, онда вас молим послушајте ме, а немојте ме питати зашто.
ТОМА. Нисмо ни готови.... А после.... ја то не могу тако. Волео бих да знам зашто, шта је то?
Г-ђа ТОМИЋКА. Не говори ми се, верујте, не говори ми се.
ТОМА. Али, за Бога, боље је увек истину рећи.
Г-ђа ТОМИЋКА. Не бих била рада, да из мојих уста изађе таква реч. Оно, истина је, нисам ја то измислила, него сам чула, али опет...
ТОМА. Молим вас, реците ми само, ја сам већ нестрпљив.
Г-ђа ТОМИЋКА. Па ја вам кажем и мислим да је доста, кад вам толико кажем, да је боље да свадба буде што пре. Што пре, ето, шта ћете више?
ТОМА. Али зашто? Ја сад већ морам знати шта је то, јер то изгледа да више није обична ствар.
Г-ђа ТОМИЋКА. Па да видите и није.
ТОМА. Дакле, онда реците ми, молим вас.
Г-ђа ТОМИЋКА (устане и приђе му). Видим већ да морам рећи. Немам куд, а, Бога ми, била сам се решила да не проговорим. (Поверљиво). Ја бих, видите, пожурила свадбу због света....
ТОМА. Опет?
Г-ђа ТОМИЋКА. Ех, Боже мој, па свет је свет, шта већ неће измислити? Кажу да је пре неки дан ваш зет частио своје другове младиће, па онако код петог шестог пива, а он им се избрбљао, па каже: „Боља мајка, него ћерка“.
ТОМА. Како?
Г-ђа ТОМИЋКА. Као тиме је хтео рећи, да је управо госпођа Стана онако држећа жена.
ТОМА. Ама ко је држећа жена?
Г-ђа ТОМИЋКА. А ја сам увек и говорила госпођи Стани, да она греши. Кад дође зет у посету, он дође ради младе; разуме се, сваки зет долази ради младе. Тако је то у целом свету. Е па, то.... кажем... и он, разуме се, дође ради младе, а госпођа Стана, говорила сам јој ја то, седне, па се не одваја и не пусти сироту девојку да проговори реч две са својим заручником. А девојка би, разуме се, и проговорила што год, може бити проговорила би што и на само. Е, а госпођа Стана је ту, не миче се; она разговара с младожењом, она се забавља, а напољу се то чује, свет све то зна, па још и младожења мало напит казао: „Боља мајка, него ћерка“, а што пијан говори, то, Бога ми, трезан мисли. А што је главно, госпођа је Стана онако, како да кажем, држећа жена, и тако.... ја вам саветујем да што пре правите свадбу.
ТОМА (ухватио се за главу, чупа косу, очајно). Доста, доста, госпођо, ако Бога знате. Ја ово више не могу да издржим.
Г-ђа ТОМИЋКА. Ја вам као пријатељица кажем, свадбу што пре.
ТОМА. Али каква свадба што пре, за Бога и по Богу, госпођо? Па и после свадбе моја жена остаће држећа жена, па и после свадбе мој зет може рећи: „Боља мајка, него ћерка“.
Г-ђа ТОМИЋКА. Е, друго је то. То је сасвим друго.
ТОМА. Ама како друго, ако Бога знате?
Г-ђа ТОМИЋКА. Па шта мислите да радите?
ТОМА. Ја, је л' те? Шта мислим да радим? Ја мислим да полудим. То ми је најјефтиније и најлакше. Све би друго било и скупље и теже.
Г-ђа ТОМИЋКА. Ју, за Бога, како бисте полудели сад у очи свадбе?
ТОМА. Дајем вам реч, то ћу учинити.
Г-ђа ТОМИЋКА (како је била на ногама, погледа кроз прозор). Ју, ево је и госпођа Марта, тетка младожењина. Не бих била рада да ме затече овде, идем ја у собу госпођи Стани: и онако треба, да и с њом проговорим. Само свадба што пре... Ја ћу и њу преломити. (Пође, па застане на вратима). Слушајте мене, господине Томо, свадба што пре.... (Оде).