Свет (комад у четири чина)/49
XV
ТОМА, СТАНА.
СТАНА (јетко). Па ипак, свет кад нешто каже, не каже онако у ветар, не каже сасвим бадава.
ТОМА. Па дабоме, зато је боље одмах свету запушити уста.
СТАНА. Али ти то не чиниш. Ти, кад би хтео свету запушити уста, не би ваљада ову девојку звао: „Анчице“, па: „душице“. Или бар не би то чинио преда мном.
ТОМА. Ето ти сад опет. Какви су сад то разговори?
СТАНА. Нису то разговори! Камо срећа да су само разговори, него ја имам црно на беломе, а и уверила сам се. Камо срећа, да се бар нисам уверила! (Удари у плач).
ТОМА. Стано, јеси ли ти при себи?
СТАНА (кроз плач). Ево ти, па читај сâм.
ТОМА (чита писмо у себи и врти главом). Свет, опет свет!...
СТАНА. Па свет, јесте свет. Али би било боље, да тебе под твоје старе дане не узима свет у уста. Одиста би то било много боље, као што би било добро, да ја више не видим својим очима ту твоју Анчицу. (Оде плачући лево).
ТОМА (за њом). Нећеш је ни видети. Њу је бар лако отерати.