Свет (комад у четири чина)/51
XVII
ТОМА, за тим ЈЕЛКИЦА, па МАРТА.
ТОМА (оставши сам, хукне, прошета један пут два преко собе, прекрсти се, па готово падне у наслоњачу, предан судбини).
ЈЕЛКИЦА. Татице, татице.... долази госпођа Марта. (Отрчи задњим вратима). Љубим руке. Изволте.... Изволте. (Љуби јој руку).
МАРТА. Добар дан, душице... (Томи). Добар дан, пријатељу.
ТОМА. Добар дан, госпођо.
ЈЕЛКИЦА. Изволте седите.... Сад ћу звати маму. (Потрчи лево).
ТОМА. Немој звати маму, на против, кажи јој, нека остане тамо с гостима. Ја имам мало да разговорим с пријом, па ћу вас звати. Хајде, иди и ти тамо.
ЈЕЛКИЦА. Идем. (Пође, па на вратима). А зашто, госпођо, данас још није дошао зет?
МАРТА. Та доћи ће већ, доћи ће. Него, ходи овамо ти, мали враже, ходи да видим је ли истина?
ЈЕЛКИЦА (враћа се). Шта, је ли истина?
МАРТА. Па да си обукла дугу хаљину. Де окрени се, да видим како ти стоји.
ЈЕЛКИЦА (окреће се).
МАРТА (равнодушно). Лепо, лепо. Можеш сад ићи, душице.
ЈЕЛКИЦА (оде лево).