Protekcija (komedija u pet činova)/19
XIX
SVETISLAV sam
SVETISLAV: Do duše malo nezgodan položaj za oca, ali koliko tek neugodniji za mene. ja volim ministrovu kćer, a njega mrzim, napadam ga nepomirljivo i ogorčeno. Kako su tu nezgodno ukršteni osećaji i ubeđenje i kako je meni teško naći se na tim dvema vatrama. I što je najgore, stvar se ne da izmiriti ni izravnati. Kako se ona sirota trudi da ublaži svoga oca, da stvori kod njega dobro mišljenje o meni; kako se trudi da opitomi i njega i mene. Eto i njeno poslednje pismo to bi htelo. (Čita ga) „Dragi Svetislave! Ja sam već ocu otvoreno kazala; nisam mogla drukčije. Možeš misliti kako se neprijatno iznenadio. Isprva je bio odlučno protivan, ali, kao da je popustio, pa sad je i na tebe red da popustiš. Ti ćeš morati, meni za ljubav, moraćeš to učiniti... Ja sam kazala da ćeš sutra doći k njemu i ako mi to nisi kazao. Oprosti mi, ali dođi, ja te molim. Moj otac je već počeo da misli dobro o tebi; juče mi je za ručkom priznao da si darovit. Kad te pozna, kad i ti njega poznaš, možda ćemo naći put kojim ćemo poći dalje. Hiljadu toplih i žarkih pozdrava, Draginja”. (Zamisli se).
|