Pohvala ludosti 2

Pohvala ludosti

11 Pre svega, šta može biti slađe i dragocenije od života? A u rađanju živih bića ko više sudeluje od mene? Ni koplje Palade, kćeri moćnoga oca, ni egida Jupitera koji skuplja oblake ne utiču na oplođavanje i rasplođavanje ljudskoga roda. Čak i sam otac bogova i kralj ljudi, koji jednim migom zatrese ceo Olimp, mora — o, jadnika — da odloži svoju trozubu munju i da ublaži svoj titanski pogled kojim, ako mu se svidi, zastrašuje sve bogove, pa da, po glumačkom običaju, uzme tuđ lik, ako ponekad zahte da radi ono što radi uvek, tj. da pravi male bogove!
Stoici smatraju da su najbliži bogovima. A pokažite mi samo jednoga, pa ma on bio i tri, i četiri, i hiljadu puta stoik, koji ne bi, ako ne svoju bradu, znamenje mudrosti (koje, uostalom, nosi i jarac), a ono svakako uklonio strogost s lica, izgladio bore na čelu, odbacio svoja čelično tvrda načela i za kratko vreme počeo praviti ludosti i budalaštine; ukratko, mene, tvrdim, mene mora pozvati dobri mudrac ako hoće da postane otac! A zašto ja ne bih, po svom običaju, govorila s vama otvorenije? Pitam ja vas, zar bogove ili ljude rađaju udovi kao što su: glava, lice, grudi, ruke, uši, koji se smatraju kao ugledni udovi tela? Ne bih rekla! Ud koji produžava ljudski rod tako je glup i tako smešan da mu ni ime ne možeš izreći bez kikotanja. On je onaj sveti izvor iz koga sve crpe život i pouzdaniji je od poznate Pitagorine četvorke.
Koji će čovek, molim vas, navući bračni jaram sebi na vrat, ako samo, kao što obično čine filozofi, prethodno proceni nezgode zajedničkog života? Ili, koja će žena pristati na bračne dužnosti, ako sazna ili promisli kako je opasan porođaj i kako je teško vaspitanje deteta? Prema tome, ako za život dugujete zahvalnost braku, a za brak dugujete zahvalnost mojoj sluškinji Lakomislenosti, pomislite onda koliko li tek zahvalnosti dugujete meni! Pa dalje, koja bi žena htela, kad je već jednom sve iskusila, da poč-ne iznova ako pored nje ne bi stajalo božanstvo zaborava? A ni sama Venera ne može poreći, pa neka Lukretije govori šta hoće, da njena moć nije jalova i uzaludna bez moje pomoći i zaštite.
Iz te moje pijane i vesele igre rađaju se, dakle, veliki filozofi i njihovi sadašnji naslednici monasi i kraljevi u purpuru i pobožni sveštenici i triput svete pape; i, najzad, čitava četa pesničkih božanstava čiji je broj tako golem da Olimp, koji je vrlo prostran, jedva može da ih primi.

12 Ali bi bilo premalo da mi ljudi duguju zahvalnost samo za klicu i izvor života; zbog toga hoću da pokažem da su sve životne prijatnosti nastale od moje darežljivosti. Jer šta je život i da li je uopšte vredan toga imena, ako iz njega izbaciš uživanje? Vi pljeskate, što znači da je tako. Ja sam znala da među vama nije niko tako pametan, ili, bolje, tako lud — ne, radije ću reći pametan — da zastupa takvo mišljenje. Pa čak ni stoičari ne preziru uživanja; samo to oni vešto prikrivaju, i pred svetom žestoko napadaju zabave, tek da bi zaplašili druge i onda sami uživali još neobuzdanije. Ali neka mi kažu, tako im Jupitera, koji to dan života ne bi bio žalostan, brižan, dosadan, budalast, težak ako ga ljudi ne bi zasladili uživanjem, tj. začinom Ludosti? Za tu istinu može biti dobar dokaz onaj nikad dovoljno hvaljen Sofokle koji je napisao najlepšu pohvalu u moju počast: život je prijatan kad se ne misli ništa. Ali, hajde, objasnimo celu tu stvar podrobnije.

13 Prvo, ko ne zna da je detinjstvo najveselije i najprijatnije doba u čovekovu životu? A šta je to kod dece zbog čega ih tako volimo, zbog čega ih tako negujemo i mazimo da se čak i neprijatelj razne-ži na njih i pruža im pomoć — ako nije primamljiva čar ludosti? Mudra priroda je utisnula namerno deci izvesnu draž, jednu crtu ludosti, da bi njome mogla da zaslade muke onih koji ih podižu i da bi ulagivanjem zaslužila zaštitu koja im se daje.
Zatim, posle ovog doba dolazi mladost. Kako je ona svima mila, kako svi žele da joj budu od koristi, kako vole da je uzdižu, kako uslužno pružaju ruke da bi joj pomogli! A odakle, molim vas, mladim bićima ta privlačnost što očarava? Od mene. Zbog moje dobrote nemaju ona ni trunke pameti i zbog toga su vrlo bezbrižna. Neka budem lažljivica ako ta deca, čim poodrastu, čim ih škola uputi u svakidašnji život i počnu da mudruju kao matorci, ne počnu gubiti cvet svoje lepote, ako ne oslabi njihova živahnost, ako im se ne ugasi veselost i ne splasne njihova čilost. I što se čovek više udaljuje od mene, sve manje ima od života, dok ne dođe mrzovoljna starost, koja je na teretu ne samo drugima već i samoj sebi. Starost bi, doduše, bila nesnosna svim ljudima da ja, iz samilosti prema tolikim teškoćama, ne stanem uz nju. Kao što obično bogovi kod pesnika nekom metamorfozom ublažuju smrt onima koji umiru, isto tako i ja, koliko sam kadra, pozovem čoveka koji je sasvim blizu groba da se vrati u detinjstvo. I tako svet s pravom za stare ljude kaže da su po-detinjili.
Ako bi ko, možda, hteo da sazna kako ja vršim taj preobražaj, lepo, ni to neću sakriti. Povedem ih na izvor naše Lete, a ona izvire na Srećnim ostrvima (kroz donji svet teče samo rukavac ove reke), da se tamo napiju »dugog zaborava«, pa kad im postepeno odminu brige, ponovo postaju deca.
Pa oni, čujem prigovore, blebeću, govore gluposti. Dobro, znam ja to. Ali baš to i znači podmlađenje. Zar biti dete znači nešto drugo nego besmisleno blebetati i govoriti gluposti? I zar nije najlepša draž detinjstva u tome što nema pameti? Ko ne bi pred detetom koje govori kao zreo čovek osetio, kao pred strašilom, mržnju i odvratnost! To potvrđuje isto tako narodna poslovica koja kaže: Mrzim dete čija pamet sazri pre vremena. Ko bi, pak, izdržao da ima svakodnevno posla. sa starcem koji bi sjedinio u sebi veliko životno iskustvo, živahnost duha i bistrinu suda? Zbog toga mi čovek duguje zahvalnost što u starosti podetinji. Tako se bar moj izlapeli čiča oslobodi neprijatnih briga koje muče pametnoga; često je zabavan drug u piću; ne oseća dosadu života koju muževno doba jedva podnosi; katkad se vrati onim trima zloglasnim slovima, kao onaj starac u Plauta, zbog čega bi bio vrlo nesrećan da je pri pameti. Ovako je, mojom milošću, blažen, drag prijateljima, pa čak ni u društvu nije nesnosan. Tako i u Homera iz Nestorovih usta teče beseda »slađa od meda«, dok je Ahilejeva puna gorčine; i zar u istog pesnika ne čujemo kako se starci ratnici, sedeći na zidu, »javljaju prijatnim brbljanjem«! U tom pogledu, reklo bi se, starost nadmašuje detinjstvo, jer je ono, iako srećno, ipak detinjasto i lišeno posebne životne poslastice, pravog brbljanja.
Dodajte tome da starci silno vole decu i da su deca isto tako privržena starcima (sličan se raduje sličnom). I, zaista, ta dva doba imaju mnogo sličnosti: samo starci imaju više bora na licu i više rođendana za sobom. Inače se sve podudara: seda kosa, bezuba usta, neugledno telo, želja da se pije mleko, mucanje, brbljivost, ludorije, zaboravnost, lakomis-lenost — jednom rečju: sve! I ukoliko dublje zalaze u starost, utoliko im se više vraća sličnost sa de-tinjstvom, dok jednom kao deca ne odu sa ovoga sveta bez gađenja prema životu i bez straha od smrti.

14 Pa hajde, neka sad neko, ko hoće, uporedi ovu moju dobrotu s metamorfozama drugih bogova! Nema smisla da iznosim ovde šta oni rade u besu, mislim sad na one kojima su najviše naklonjeni, pa ih obično pretvaraju u drvo, u pticu, u cvrčka, čak i u zmiju: kao da nije isto postati nešto drugo ili umreti! Ja, pak, istoga čoveka vraćam u najbolje i najsrećnije doba njegova života. Kad bi se ljudi, ukratko, uzdržavali od svake veze s mudrošću i stalno sa mnom provodili vek, ne bi uopšte znali ni za kakvu brigu i srećno bi uživali u trajnoj mladosti. Zar ne vidite one bednike što su se zadubili u studije filozofije, ili u druga teška i ozbiljna pitanja, kako većinom ostare pre nego što su i okusili mladost, jer im stalne brige i oštri duševni napori postepeno iscrpljuju duh i sišu životne sokove! I, suprotno tome, pogledajte moje budale kako su utovljene i okrugle, dobro zategnute kože, pravi akarnanski prasci, kao što se kaže, koji skoro nikad ne bi osećali nezgode starosti, kad se ne bi katkad zarazili u dodiru s pametnim ljudima, što se dešava. Ali šta ćemo, svet je tako uređen da čovek ne može biti potpuno srećan.
Uz ovo još ide kao važan dokaz poznata poslovica koja kaže da jedino ludost može, s jedne strane, zadržati mladost koja brzo odlazi i, s druge, zaustaviti neugodnu starost. I nije neosnovano ono što se priča o Brabantima, tj. da starost drugim ljudima obično donosi mudrost, a oni, ukoliko se više približavaju starosti, postaju sve luđi; pa ipak, ne postoji pleme koje bi umelo da živi veselije ili koje bi manje osećalo pustoš starosti. Njihovi susedi su i po mestu stanovanja i po načinu života moji Holanđani; jer zašto da ih ne nazovem svojima, kad su tako verni moji poštovaoci da su zaslužili čak nadimak izveden od moga imena! Oni ga se ne stide; naprotiv, i ponose se njime.
Pa sad neka idu glupi i budalasti i neka traže razne Medeje, Kirke, Venere, Aurore i još ne znam kakve izvore da bi sebi povratili mladost, mada je mogu davati samo ja, pa je svakodnevno i dajem! Ja imam onaj čudotvorni sok kojim je Memnonova kći produžila mladost svojem dedu Titonu; ja sam ona Venera čijom se milostivom pomoću podmladio i Faon, tako da se Sapfo smrtno zaljubila u nj; moje su čarobne travke, moje su basne, ako ih uopšte ima, moj je onaj izvor koji ne samo što vraća izgubljenu mladost već je, što je mnogo privlačnije, čuva zauvek.
Ako se, dakle, svi vi slažete s mojim mišljenjem da ništa nije ljupkije od mladosti ni mrskije od starosti, mislim, gospodo, da sami treba da uvidite kako vam dajem neprocenjivo dobro i kako vas udaljujem od neizmernog zla.

15 A šta sada da govorim dalje o ljudima? Pogledajte celo nebo, a ja ću podneti da se i moje ime izvrgne porugama, ako neko uopšte pronađe jednog jedinog boga koji ne bi bio omrznut i prezren da mu nije pomoglo moje božanstvo! Zašto je Bah večiti mladić kovrdžave kose? Svakako zato što je uvek mahnit i pijan, što mu život teče u gozbama, u igri, pesmi i šali i što s Paladom ne dolazi baš ni u kakav dodir. Najzad, ne pada mu ni na um da traži da ga smatraju za mudraca; naprotiv, raduje se kad ga poštuju u lakrdijama i ludostima. I ne obazire se na poslovicu koja mu je podarila nadimak budale i koja kaže da je luđi od Moriha. Taj nadimak su mu dali zato što sedi pred vratima hrama i što ga seljaci za vreme berbe iz obesti mažu širom i svežim smokvama. A kakvim ga sve porugama nije obasipala stara komedija! Ludi bog je, kažu, i zaslužio da se rodi iz bedra!
Međutim, ko ne bi više voleo da bude lakrdijaš, obesni luđak, uvek raspoložen, večito mlad, koji uvek svima donosi razonodu i uživanje, nego, recimo, pritvorni Jupiter, koji zadaje strah celome svetu, ili stari Pan, koji svuda stvara pometnju svojom bukom, ili gadni Vulkan, uvek strašno izgaravljen od rada u kovačnici, ili čak sama Palada, koja zastrašuje svojom Gorgonom i kopljem i uvek mrko gleda?
Zašto je Kupidon uvek dečak? Zašto? Zato što je šaljivčina, što ne radi i što ne misli nikad ništa pametno! Zašto se lepota zlatne Venere uvek podmlađuje? Baš zato što je sa mnom u srodstvu; otuda i nosi na licu boju moga oca, i stoga je Homer i naziva zlatnom Afroditom. Sem toga, stalno se smeška, ako samo poverujemo pesnicima ili njihovim takmacima kiparima. Koje su božanstvo Rimljani ikad pobožnije obožavali od Flore, matere svih uživanja?
Isto tako, bude li neko ispitivao život srditih bogova u Homera i ostalih pesnika, pronaći će da je sve puno ludosti. Što da govorim o delima ostalih bogova, pomenuću Jupitera, gromovnika čije su ljubavne pustolovine svima vama dobro poznate. Stroga Dijana je zaboravila na svoj pol i ništa drugo nije radila nego lovila, pa ipak nije manje ludovala za svojim Endimionom! I zaista bi mi bilo milije da bogovi slušaju svoje grehe od samoga Moma, od koga su ih nekad slušali vrlo često. Ali su ga oni nedavno, u besu, bacili na zemlju zajedno sa Atom, jer bogovi više nisu mogli da podnose da im on bezobzirno muti sreću svojom pameću. I niko od ljudi ne prima toga izgnanika pod svoj krov, a najmanje mesta za njega ima na vladarskim dvorovima, gde glavnu ulogu igra Laska, moja sledbenica; ona s Momom ima veze koliko i vuk s jagnjetom.
Pošto su se bogovi tako oslobodili Moma, još mnogo slobodnije se upuštaju u šale i veselje, jer se ne plaše nikakva tutora i provode bezbrižan život, kako kaže Homer. Kakve sve šale ne zbija onaj smokvasti Prijap! Kakav smeh izaziva Merkur svojim lopovlucima i prevarama! Štaviše, i Vulkan obično igra ulogu lakrdijaša na gozbama bogova i zabavlja društvo svojim bangavim hodom, zajedljivim šalama i veselim dosetkama. Silen, stari zaljubljeni luđak, obično izvodi kordak s Polifemom, koji trese seljačko kolo, i s bosonogim nimfama koje igraju balet. Satiri, polujarci, igraju atelanske igre, Pan izaziva smeh u svih nekim neukusnim pesmama, ali bogovi ipak više vole da slušaju njega negoli muze, osobito kad nektar već počne da im navire u glavu. Zar sada treba da nabrajam šta sve čine pijani bogovi posle gozbe! Čine, bogami, takve gluposti da katkad i sama ne mogu da se uzdržim od smeha. Ali će biti bolje da metnem prst na usta kao Harpokrat, jer ne znam da li me slučajno ne prisluškuje neki bogovski Korikejac kako pričam nešto što čak ni Mom nije smeo da brblja nekažnjeno!

16 Ali je već vreme da, po ugledu na Homera, ponovo siđemo na zemlju ostavljajući nebesa i uvidimo da ljudi uživaju samo onoliko sreće i veselja koliko im ja dopuštam. Pogledajte s koliko se smotrenosti pobrinula priroda, majka i stvoriteljka ljudskog roda, da se sve svuda začini ludošću. Po stoičkoj definiciji, mudrost se sastoji u tome da se upravljamo prema razumu; a ludost, naprotiv, znači podati se samovolji strasti. Iz straha da ljudski život ne bude tužan i strašan, Jupiter je dodelio čoveku mnogo više strasti nego razuma, i to u odnosu pola uncije prema asu (24 :1)! Sem toga, sabio mu mozak u uski kutak glave, a čitavo telo prepustio strastima. Najzad je stavio usamljenom razumu nasuprot, rekla bih, dva vrlo moćna neprijatelja: prvi je srdžba, koja gospodari u grudnoj tvrđavi i u srcu, izvoru života; drugi je požuda, koja sebi vrlo široko prisvaja vlast, sasvim dole do prepona. A šta može razum protiv te dve udružene sile, dovoljno jasno pokazuje svakidašnji ljudski život. On jedino može da viče do promuklosti i da daje moralne pouke. Ti se, pak, podanici bune protiv svoga kralja i ružno ga nadvikuju, te on najzad, umoran, mora da se povuče i digne ruke.

17 Uostalom, pošto je čovek rođen za vođenje javnih poslova, trebalo mu je dati i malo više od tog komadića (unčice) razuma. Jupiter je, pak, da bi mu pomogao kao što valja, mene upitao za savet, kao i više puta u sličnim prilikama. Ja sam mu zaista odmah dala savet dostojan mene: neka muškarcu pridruži ženu; ona je, doduše, ludo i glupo stvorenje, ali je šaljiva i mila, pa će, u domaćem životu, svojom ludošću umanjivati i blažiti duhovne muke svoga muža. A što izgleda da je Platon u nedoumici da li da ženu stavi u red razumnih ili glupih bića, treba shvatiti tako kao da je hteo da naglasi izrazitu ludost njena pola. Pa kad jedna žena slučajno hoće da je smatraju pametnom, ona time samo udvostručuje svoju glupost, baš kao kad bi neko hteo da namaže vola mašću kojom se mažu atlete, protiv volje i uz negodovanje Minerve, kao što se obično kaže. Jer greši dvostruko svaki onaj koji radi protiv prirode, pa se maže belilom vrline i trudi se da preokrene svoj prirodni dar. I kao što, kako kaže grčka poslovica, majmun ostaje uvek majmun, pa makar bio odeven u skerlet, isto tako i žena ostaje uvek žena, tj. luda, ma kakvu masku metnula na sebe.
Ja svakako ne mislim da je ženski pol toliko budalast da bi mi zamerio što mu pripisujem ludost, jer sam i sama žena i uz to oličenje Ludosti. Pa ako se stvar pravično proračuna, žene imaju da zahvale Ludosti što su u mnogo čemu srećnije od muškaraca. U prvom redu zbog lepote koju one s pravom uzdižu iznad svih stvari, jer pomoću nje mogu ti-ranisati i same tirane! Odakle inače u muškaraca ona strašna spoljašnjost: hrapava koža, gusta brada što ga čini starijim — ako ne od štetne mudrosti? Žene, pak, uvek imaju glatka lica, umilan glas, nežnu kožu kao da uvek podražavaju večnoj mladosti. Zatim, šta one drugo žele u životu nego da se što više dopadaju muškarcima? To je jedini cilj onom pustom udešavanju, mazanju, kupanju, češljanju, mirisanju; s tim ciljem upotrebljavaju mnoga veštačka sredstva da ulepšaju lice, da oboje obrve i da neguju kožu. Čime se uopšte mogu više umiliti ljudima nego ludošću! Jer nema na svetu stvari koju muškarčine bi dopustili ženama. I to za kakvu drugu nagradu ako ne za uživanje! Nijednom drugom stvari ih ne zabavljaju tako kao glupošću! Niko neće poreći tu istinu, ako se samo seti kakve sve budalaštine muž brblja sa ženom i kakve gluposti pravi kad god hoće da mu žena pruži uživanje.
Tu imate prvu i naročitu nasladu u životu i izvor iz koga ona ističe.

18 Priznajem da ima ljudi, osobito staraca pijanica, kojima je više stalo do boce nego do ženice i koji najviše uživanja nalaze u pijankama. Da li se uopšte može prirediti kakva sjajna gozba bez žena, o tome neka sude drugi; ali je izvesno da baš ništa ne može biti prijatno ako se ne začini ludošću. Ako niko među gostima nije lud, ili ako bar ne izgleda da bi ih mogao uveseljavati, dovode za pare kakva lakrdijaša ili uzimaju kakva smešna parazita koji umeju smešnim, tj. budalastim dosetkama da oteraju tajac i mrtvilo sa stola. Jer kakva bi smisla imalo opterećivati želudac tolikim jelima, tako skupocenim i tako biranim poslasticama, ako ne bi u isti mah i oči, i uši, i sva duša uživali u smehu, šalama i dosetkama? Sve one uobičajene navike pri gozbama: biranje kralja gozbe, igranje kocke, nazdravljanje, obređivanje istom čašom, pevanje s mirtinom grančicom u ruci, igra i pantomima — sve to nije izmislilo sedam grčkih mudraca, već sam pronašla ja, na sreću ljudskog roda. Priroda je svih tih stvari takva da, ukoliko imaju više ludosti, utoliko imaju više čari za ljudski život, koji ne bi trebalo ni da se naziva životom]] ako bi bio tužan; a svakako bi morao biti tužan ako tom vrstom razonode ne biste rasterali dosadu koja kao da je rođena s vama!

19 Ali će možda biti ljudi koji preziru ovu vrstu uživanja, pa se zadovoljavaju ljubavlju i drugovanjem s prijateljima i govore da je prijateljstvo jedina stvar koju treba poštovati iznad svega i da je čak neophodno kao vazduh, vatra i voda; s druge strane, da je tako prijatno da bi onaj koji uništi prijateljstvo ugasio sunce na nebu; i da je ono, najzad, tako vredno poštovanja — ako se taj izraz uopštemože preporučiti — da se ni filozofi ne plaše da ga ubroje među najveća dobra.
A šta ćete tek reći ako vam dokažem da sam ja i početak i kraj toga tako velikog dobra? Ja ću vam to dokazati, ali ne na način krokodila i rogatih sorita ili na način drugih dijalektičkih prepredenosti, već na tako jasan i opipljiv način da će svako razumeti. Da pogledamo, dakle! Prikrivati poroke prijatelja, zavaravati se, biti slep za njih, pa čak voleti krupne mane i diviti im se kao da su vrline, zar to ne liči na ludost? Ako ovaj ljubi bradavicu svoje prijateljice, ako onome miriše polip njegove miljenice, ako otac tvrdi da njegov razroki sin ima Venerine oči — pa šta je to ako ne sušta ludost? Priznajte glasno da ludost i jedino ludost sklapa i održava prijateljstvo. Govorim ovde samo o ljudima od kojih nijedan nije rođen bez mana i među kojima je najbolji onaj koji ih ima najmanje. To ne važi, međutim, za mudrace koje filozofija ubraja u bogove. Medu njima se prijateljstvo ili uopšte ne vezuje ili je to prijateljstvo dosadno i neprijatno, i sklapa se samo s vrlo malim brojem ljudi (da ne kažem da se ne sklapa ni s kim, jer bi to bilo nepravedno tvrditi). A to dolazi otuda što je velika većina ljudi luda, pa čak nema čoveka koji na ovaj ili onaj način nije udaren mokrom čarapom; svi liče jedni na druge, a sličnost je temelj prijateljstva.
Ako se ponekad ti strogi mislioci i povezu uzajamnom simpatijom, ona zaista nije bogzna kako čvrsta i dugotrajna; te cepidlake su u tolikoj meri prodorne da oštrini pogledom uočavaju mane prijatelja kao kakav orao ili epidaurska zmija. A kako su sami, za sopstvene mane, krmeljivi, kako ne vide torbe koje im vise s leđa! Kad je već po prirodi tako da se ne može naći čovek koji nije opterećen krupnim manama, pa kad se tome doda još razlika u godinama i obrazovanju, toliko grešaka, toliko zabluda, toliko nedaća u ljudskom životu, kako bi mogla, makar i jedan sat, postojati prijateljska veza među tim Argusima, ako joj se ne bi pridružilo ono što Grci zovu divnom rečju dobrodušnost , a kod nas je možeš prevesti kako hoćeš: ludost ili povodljivost karaktera? Dalje, zar nisu u Kupidona, začetnika i oca svake nežnosti, vezane oči, tako da ne razlikuje ružno od lepoga? Tako on deluje i na vas, pa svakom svoje izgleda lepo, i starac je zaljubljen u svoju staricu baš kao i dečak u svoju devojčicu. Te se stvari dešavaju svuda i svuda im se svet smeje; ali su baš one onaj lepak što tako prijatno povezuje ljude.

20 Ono što sam rekla o prijateljstvu može u mnogo većoj meri da se primeni na brak; jer je to životna veza koju može razvezati samo smrt. Bože moj, koliko bi se razvoda brakova dešavalo svuda i još gorih stvari od razvoda, kad kućnu zajednicu muža i žene ne bi održavale i potpomagale: Laska, Šala, Popustljivost, Lukavost, Pretvornost — sve same moje pratilice? Ah, kako bi se malo brakova sklopilo kad bi muž bio pametan da ispita koje igre je njegova mlada, na izgled tako čedna i stidljiva, igrala već mnogo pre braka? I koliko bi se već sklopljenih brakova rasturilo kad ne bi većina ženinih grehova ostala mužu nepoznata zbog njegove nemarnosti ili lakovernosti! Sve se to, uostalom, pripisuje Ludosti, i s pravom, jer ona zaista pomaže da se žena dopada mužu i da se muž dopada ženi; ona održava mir u kući i brine se da veza bude trajna. Mužu se rugaju, nazivaju ga rogonjom, papučićem i kako još ne, a on nežnim poljupcima pije suze sa obraza svoje neverne bračne drugarice. A koliko je tek srećniji što živi u zabludi nego da dopusti da ga nagriza crv ljubomore i da mu stvara tragične sukobe!