Дијана

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Дијана
Писац: Иван Гундулић




ДИЈАНА (ГОВОРИ ЕНДИМИЈОНУ):

     Истино се чудна прави
и замјера влас у теби,
кад боговом з гара с'неби
чиниш сходит у љубави;
     ну оваку драгу лијепос 5
кад у помоћ имаш твоју,
ниједно чудо ја не броју,
да је толика твоја крепос,
     љубко добро моје жудјено;
јер од кога да није дворен 10
у твом лицу рај растворен,
сунце у очих раздиељено,
     ке, чим санак слатки друже,
кажу нарав, коју имају,
гди љувено потезају 15
з гар божице, да те служе.
     Ну овако затворене
ако друже таке силе,
колике би јаче биле
у разблуди отворене? 20
     Ах, да може ко назрити
ова љубав моја мила,
која га је сада вила
у сних дошла походити!
     Ну кад нијесу тај му дана, 25
дај сњет' буде сан весели,
гди у његову крилу жели
покој наћи свој Дијана.
     Сне љувени, ти му скажи
све љувене мисли моје, 30
да с'прилике смртне твоје
одсад прија живот дражи.
     Каж' му: она, прид ком црни
глухе ноћи мрак погине,
ка истјечућ неба тмине 35
бијелим зрачим о сребрни,
      циећ уреса твога славна
све божанство већ не цијени,
нег' ко ли је, мој жудјени
браце, уживат' тебе справна. 40
     Каж' му: поља неба свога,
по ким звијездам коло изводи,
промијенит' је дошла оди
с' пољем цвијетним крила твога.
     Ну што чекам? коју срићу? 45
Сеј љувене ме пожуде,
ке ме свак час веће труде,
у сан спустит' је да ли ћу?
     У мој власти ето гледам
све што жељу моју узмнажа, 50
слатки пламен, ки ме спража;
што покоја себи не дам?
     Драги браче, што не теку
лијер целоват' и ружицу
у раскошном твому лицу, 55
гди прол'јетје цавти вијеку?
     Јаох, код огња жудјенога
трептим, стинем сва колика;
ах, љубави ма велика,
исти узрок сама од тога. 60
      Чудна дјела, чудне власти!
Овако се догодива
љубовником, да је страшива
лијепос, ка се од њих части.
     Ну већ жељи, коју ћути, 65
није моћ' срцу одолити,
да не будем к' теби прити,
тер те овако целунути.

ЕНДИМИЈОН:

     Тко је ово несраман,
нечистијем целови 70
да сада иште сан
разбијат' мени ови?

ДИЈАНА:

     Браче, ово је једна вила,
ка ти многу љубав храни,
ка на урес твој сунчани 75
стравила се је и смамила.

ЕНДИМИЈОН:

     Тко годи јеси ти,
није разлог нигда тој,
да иштеш сметати
пастиром њих покој. 80
 
ДИЈАНА:
 
     Ко је ово, кад би знао,
ко те вапи, ко те жуди,
и целовим ко те буди,
блажен би се називао.
     Божица сам небо своје 85
ошла, у крило за доћ' теби;
ну што велим, браче, од неби?
Ти сам небо јеси моје.
 
ЕНДИМИЈОН:

     Ово је слуга тва,
чин' од ње слободно, 90
госпође гиздава,
све што ти је угодно:
     који хоћ', стави ред,
све пријат' разблуде;
чин' да сам твој поглед 95
њој закон узбуде.