Poziv (Mileta Jakšić)
| ←Velika tišina | Poziv Pisac: Mileta Jakšić |
Priviđenja→ |
Nik. Nikolajeviću
U zakutak tihi lisnog vinograda,
Kad još sever hladni burama ne grozi,
Na prigrevak tužni jesenjega sunca,
Kad list pocrveni kao krv na lozi, —
Međ krvavim lišćem grozdovi mirisni
Dozrevaju mirno u tišini bȏnoj,
A bojažljiv glas ni ptice ni zverke
Ne remeti pokoj duši misaonoj, —
Dođi tada, hodi, da se nasladimo
Mirisom venjenja, sunca poznim sjajem,
Ćutanjem prirode, velikog joj srca
Poslednjim pred zimu, tajnim otkucajem.
Kako godi meni to mučanje grdno,
To spokojstvo što se oko mene širi;
I mene su prošle želje, prošle nade:
Duh mi se s životom i sa smrću miri.
Prošla me je mladost kô prirodu leto,
Mirno mi je srce, bez bura i nemo,
Ne plaši me starost, kad na izmak dođe
Tren vremena što ga životom zovemo.
Kad smrt dođe da me na odmor pozove
I grob me prihvati kô postelja meka,
Usnuću spokojno kô priroda ova
Što s osmehom blagim smrt u zimi čeka.
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 119-120.
- Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 58
|