Привиђења
| Привиђења Писац: Милета Јакшић |
Ко̂ мутан призрак гигантскога зида
Јесења магла видик ми заклања,
Поглед ми прекида:
Једва назирем сенке црна грања,
Тамна обличја џбуња, голог прућа —
А где је село? Ни цркве, ни кућа!
Све грезне, тоне у магли, тишини.
Људи се крећу ко̂ безгласне сени
У том поводњу; — тако ми се чини
Да се у царству тајанственог дима
Ти људи само привиђају мени —
Да, они мени, а ја опет њима.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 111.
|