Велика тишина
| Велика тишина Писац: Милета Јакшић |
Прохујали су давно летњи дани.
Жалост некаква тиха и потмула
У пољу жути. Сунце. Али јесен
Мртвим је лишћем путање засула.
Пажљиво газим да га не повредим,
Застајкујући на путу познатом:
Како је лепо сунце, како сија
Клонулим жаром ко̂ студеним златом!
Чује се каткад рапав глас гаврана
Из поља негде са црног орања
Као питање бачено у простор
Над загонетком мучнога ћутања —
Ал’ одговора нема... Спи природа,
Мир над њом веје озго са висине —
И гавран ћути немо опоменут
Дубоком збиљом огромне тишине.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 139.
|