Позив (Милета Јакшић)
| ←Велика тишина | Позив Писац: Милета Јакшић |
Привиђења→ |
Ник. Николајевићу
У закутак тихи лисног винограда,
Кад још север хладни бурама не грози,
На пригревак тужни јесењега сунца,
Кад лист поцрвени као крв на лози, —
Међ крвавим лишћем гроздови мирисни
Дозревају мирно у тишини бо̑ној,
А бојажљив глас ни птице ни зверке
Не ремети покој души мисаоној, —
Дођи тада, ходи, да се насладимо
Мирисом вењења, сунца позним сјајем,
Ћутањем природе, великог јој срца
Последњим пред зиму, тајним откуцајем.
Како годи мени то мучање грдно,
То спокојство што се око мене шири;
И мене су прошле жеље, прошле наде:
Дух ми се с животом и са смрћу мири.
Прошла ме је младост ко̂ природу лето,
Мирно ми је срце, без бура и немо,
Не плаши ме старост, кад на измак дође
Трен времена што га животом зовемо.
Кад смрт дође да ме на одмор позове
И гроб ме прихвати ко̂ постеља мека,
Уснућу спокојно ко̂ природа ова
Што с осмехом благим смрт у зими чека.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 119-120.
- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 58
|