Otmica/8
| ◄ POJAVA VII | POJAVA VIII | POJAVA I ► |
POJAVA VIII
(Milić i čiča Novak dolaze)
MILIĆ (brzo): Evo ih na okupu. Ljube se! Gledaj. čiča Novače, tvoju bruku.
MILICA (uplašeno): Teško meni, moj otac!
NOVAK: Tu li smo, ćeri! Ja mislim, ti si u poslu, a ono sa momkom u selu, ašikuješ.
MILICA: Babo!...
NOVAK: Ćut! (Radoju). Šta ti misliš sa ovom devojkom, kad je mamiš?
RADOJE: Prosti mi, čiča Novače , ama ja bez nje ne mogu, pa to ti je! Ako hoćeš, daj mi je na lepo! Ne ćeš li... Bogi mi...
NOVAK: Šta, još pretiš? Mesto da moliš!
RADOJE: Bojim, nećeš mi je dati, jer sam samoran.
NOVAK: A ko ti je to kazao? Samo to nije red, da mi krišom zavodiš dovojku. Dođi, pa prosi, a ne da mi obraz kaljate.
RADOJE: E, čiča Novače, ovako ti hvala (skida kalpak i ljubi ga u ruku) samo kad se ne srdiš, a eto mojih sutra do tebe, da je prose!
NOVAK: Tako, to mi je milo! A Sad, Miljo, kući. Treba da se srdim, al kad već ne može drukče biti, onda praštam. Poljubi ruku. (Milica ga poljubi u ruku).
MILIĆ: Šta je ovo sad? Zar ti, čiča Novače, obreče devojku meni, pa sad drugome.
NOVAK: Ja ti je nisam obreko, nego sam kazao, kad devojka prispe za udaju, a ti dođi, pa je prosi. A eto, ona vole Radoja, pa ja ne mogu silom.
MILIĆ (peva):
Kud s' okrenem, kud pogledam,
Nesreća me goni svud,
Pa i ovaj čiča Novak
Kao da je dosta lud!
RADOJE:
Hoćeš da mi otmeš momu
Sad si vido svemu kraj.
MILICA:
Ti si do sad za mnom trčo
A sad više nećeš znaj.
MILIĆ:
Bože blagi, zar da tako
Mojih nada prođe san.
A na nju sam pomišljao
Svake noći, svaki dan.
RADOJE i MILOJE: Dok si čitav, id odavde!
STANOJKA i MILICA: Svršio si poso svoj!
MILIĆ: Osveta mi još ostaje!
RADOJE i MILOJE: Il ćeš dobit grdan boj.
MILIĆ: Platiće te za to meni!
SVI: Il ćeš dobit grdan boj!
(guraju ga, on digo pesnicu)
Napolje! Napolje!
ČIČA NOVAK: Ha, ha, ha!
(Zavesa).
|