Отмица/7

ПОЈАВА VII

ПОЈАВА VII
(Радоје и Милица долазе у дну сцене)

МИЛОЈЕ: Ево неког, склонимо се! (Заклоне се).
РАДОЈЕ: Хоћеш ли дакле да будеш моја?
МИЛИЦА: Хоћу.
РАДОЈЕ: Ако те отац неда мени?
МИЛИЦА: Онда ћу ти добећи.
РАДОЈЕ: Пристајеш, дакле?
МИЛИЦА: Пристајем.
РАДОЈЕ: Онда нека је сретно! Узми ова 4 дуката, као обележје да сам те испросио. (Пева):

Нашто сунце трепти сјајно,
Сјајније су очи твоје,
Од плмена њиног мила
Запали се срце моје!
МИЛИЦА: Кад уза те стојим драги,
Мојој срећи краја нема;
Кад од мене одеш дико
На срцу се туга спрема.
РАДОЈЕ: Ја те љубим, душо мила!
МИЛИЦА: Ја сам увек твоја била!
РАДОЈЕ: Голубице, моја красна!
МИЛИЦА: Мој, Радоје, звездо јасна!
ОБОЈЕ: Нек нас љубав вечно прати,
Као данак сунце јасно,
Срећу нашу да позлати
Ко зорино лице красно!
МИЛИЦА: А гле, одкуда ти ова кита?
РАДОЈЕ: Сестра ми дала. Него на твојим недрима биће јој милије. (Кити је и пољуби).
МИЛОЈЕ: Они су се верили. Сад је време да му искажем.
СТАНОЈКА: Не, не! Страх ме, да се не расрди што!
МИЛОЈЕ: Шта, расрди! Нећу да чекам (иде) Радоје, славе ти, хоћу да те припитам нешто. Ето, ти си у кући старешина, а ми се, онај... као другови лепо живимо... па хтедох... овај...
РАДОЈЕ: Е, баш ми је мило; а знам шта хоћеш. Него да припитамо прво Станојку, па ако она хоће.
МИЛОЈЕ: Ено ти је, вала, па је питај.
РАДЕ: О Стаиојка, оди де амо!
СТАНОЈКА (која је збуњено на сред сцене стајала, прилази плашљиво): Ево ме, бато!
РАДОЈЕ: А волеш лн ти Мнлоја?
СТАНОЈКА: Је л' ја?
РАДОЈЕ: Ти, ти!
СТАНОЈКА (снебива се): Па...
РАДОЈЕ: Кажи, сејо! Ето, он те иште у мене; а ја га волем, на ако хоћеш.
СТАНОЈКА (у место одговора, прилази Радоју руци; а за тим полети Милици и са узвиком загрли је): Милице!
МИЛИЦА (такође): Станојка, ми смо сретне!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.