Отмица/9
| ◄ ПОЈАВА VIII | ПОЈАВА I | ПОЈАВА II ► |
ПРОМЕНА
(Сцена као и пре. Иза бине чује се глас Милојев: Нећеш ми утећи! )
ПОЈАВА I
(Станојка смејући се бега преко бине и иоси сито пуно жита и шећерлема, а пре свега кита цвећа. За њом утрчи Милоје вијајући је.)
СТАНОЈКА (бежећи): Милоје, пусти ме!
МИЛОЈЕ: Чек, чек, док те ухватим! (ухвати је)
СТАНОЈКА: Бежи, видеће тетка!
МИЛОЈЕ: Па нека види; ти си ми дужна (силно је пољуби).
СТАНОЈКА (бнје га ): Ево, ево. ево!
МИЛОЈЕ (поново је загрли и љуби): Ево, ево, ево!
СТАНОЈКА (отимајући се): Ама, пусти ме, Бог с тобом! просућу шећерлеме!
МИЛОЈЕ (држи је око паса пева):
Твоје лице
Девојчице,
Ко зорица мени сја:
Сад мирније
Срце бије,
Кад пољубих тебе ја!
СТАНОЈКА: Тужићу те тетка Анђи
И Радоју брату мом!
МИЛОЈЕ: Ала дивно пољуб личи
На румеиом лицу твом.
(Хоће да је пољуби. Она се отима).
СТАНОЈКА: Недирај ме, је сил чуо?
МИЛОЈЕ: Један пољуб само дај!
СТАНОЈКА: Тетка Анђо, глед Милоја (удара га опет)
Хоћеш пољуб, ето, нај.
МИЛОЈЕ: Тако, да знаш! ниси хтела на лепо да те једаред само пољубим; па ето ти сад.
СТАНОЈКА: Ко је још видео да се девојка љуби на сред друма?
МИЛОЈЕ (раздражено): Ти ниси више девојка!
СТАНОЈКА: Да шта сам!?
МИЛОЈЕ: Ти си моја вереница!
СТАНОЈКА: Све једно.
|