Ožalošćena porodica/35

TREĆI ČIN

POJAVA VI

POJAVA VI

ADVOKAT, PREĐAŠNjI

ADVOKAT (dolazi spolja): A! Gosti su još ovde?
AGATON: A, ne! Rasterao sam ih ja sve. Eno ih po sobama, pakuju se. Rekao sam im odlučno: Nezakonito ste ušli u kuću, nemojte nezakonitim sredstvima da vas izbacujemo, nego 'ajde svako svojoj kući!
ADVOKAT: To ste dobro uradili.
AGATON: Umem ja to, a i moram se naći pri ruci našoj rođaki. Ona je dobra i skromna devojka, ne bi ona umela da se nosi sa alama i vranama, a tetka je stara, slaba, nije to za nju.
ADVOKAT: Pa da!
AGATON: Stoga smo se sporazumeli: ona da se useli u ovu veliku kuću, a ja sa Simkom u onu njihovu, malu; da budemo tu, da im se nađemo.
ADVOKAT: A to ste se već sporazumeli?
AGATON: Pa da. Ona je, doduše, rekla da će razgovarati sa vama, ali ja ne vidim šta ima tu da razgovarate. To je tako prosta stvar; ne mogu tek dve ženske ostati same u ovolikoj kući. Drugo je to docnije kad se vi uselite u kuću.
ADVOKAT (iznenađen): Kako: kad se ja uselim u kuću!
AGATON: Pa docnije, ima dotle vremena.
ADVOKAT: Ali, molim vas, objasnite mi kako to mislite: kad se ja uselim u kuću?
AGATON: Pa ne mislim ja onako da se uselite, nego kad se venčate.
ADVOKAT: Ko da se venča; s kim da se venčam?
AGATON: Pa da se venčate; razume se, ne sa Simkom.
SIMKA: Ju, crni Agatone!
ADVOKAT: Molim vas, budite jasniji. Ja želim da znam šta vi to govorite; o čemu govorite; s kime da se venčam?
AGATON: Pa mislim sa ovom našom rođakom.
ADVOKAT: Ali kako možete, kako smete, ko vam je to kazao?
AGATON: To se ne kazuje; to se onako pozna. O, imam ja za to dobar nos.
ADVOKAT: Ali, po čemu ste vi to mogli zaključiti? To je glupost, to je vaša izmišljotina. Ni po čemu vi niste mogli tako nešto zaključiti.
SIMKA: E, pa pozna se to, gospodine. Eto malopre kad smo s njom govorili o tome, pocrvene dete kao kuvani rak.
ADVOKAT (zgranut): Kako, vi ste govorili s njom o tome?
AGATON: Razume se!
ADVOKAT: Ali ko vas je ovlastio da vodite takve razgovore?
AGATON: Što da me ovlašćuje ko, kad je to moja dužnost i briga?
ADVOKAT: Ja vam zabranjujem, gospodine, da vodite takve razgovore!
AGATON: Pa ja...
ADVOKAT: Ja vas molim ni reči više!
AGATON: Sasvim! Simka, pazi o tome ni reči više; kad bude vreme, ja ću to već...(Advokatu.) Ostavite vi meni, kad bude vreme, ja ću već...
ADVOKAT: Razumite već jedanput, gospodine, ne ostavljam ja vama ništa. I ne mislim ja na tako što, razumete li, i ne mislim! (Ščepa se za kosu.) I još i njoj ste govorili; mogu misliti koliko je to uvredilo u trenutku najveće žalosti. Vi joj se morate izviniti... ne, ne, ja ću joj se izviniti, ja ću joj se izviniti.
AGATON: Ali nemate šta, ja sam to vrlo pažljivo, roditeljski.
ADVOKAT: Ne, ne, ja joj se moram izviniti. Ne bih hteo da ona pomisli još...
AGATON: Dobro, neka tako bude! Idi, Simka, zovi devojku. Reci joj da dođe ovamo, al' nemoj joj o toj stvari ništa govoriti; to ću već ja.
SIMKA (ode).
ADVOKAT: Ali nećete, zaboga; jesam li vam rekao: nećete ništa i nikad govoriti o tome.
AGATON: Pa da, dok traje žalost.
ADVOKAT: Vi me već izvodite iz strpljenja! Ni kad prestane žalost, razumete li, ni kad prestane žalost. Ja se uopšte neću ženiti, ne mislim se ženiti.
AGATON: Nisam se ni ja mislio ženiti, ali znate kako je. Ide čovek ravnim putem, ide, ide, ide, pa kad se najmanje nada, nagazi na kamen i spotakne se. Tako sam se i ja, vidite, spotakao o ovu moju Simku.
ADVOKAT (ne slušajući ga): Da, da...
AGATON: Čovek ne zna šta ga čeka u životu.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.