Miloš Obilić (Jovan Subotić)/38
| ←Prvi prizor | Miloš Obilić (Jovan Subotić) Pisac: Jovan Subotić DRUGI PRIZOR |
Treći prizor→ |
DRUGI PRIZOR
Car Lazar uđe praćen u sobu. Za njim Boško. Pratnja iziđe.
CAR LAZAR (stupi na sredu):
Boj izgubih! Državu izgubih!
I glavu ću svoju izgubiti!
Boj i carstvo i drugi gubiše,
A mreti je jedared svakomu:
Al’ dva zeta da me iznevere,
Koji su mi tako mili bili
K’o da su mi od srca otpali...
To je rana kojoj ravne nema!
BOŠKO (stoji nadesno):
Iščupaj ih iz svog srca, kralju!
Nisu vredni da na njih pomisliš!
(Obilić je međutim, opazivši cara, prenuo i pozorljivo slušao što govori. Na ove reči Boškove uzdrhće se i stupi naglo bliže k caru, no zaustavi se videći da će dalje da govori.)
CAR LAZAR:
Ej, Srbijo, zemljo moja krasna,
Ovaj dan te u lance okiva
Koji će te tištat’ kroz vekove.
BOŠKO (u najvećoj tuzi):
Bog ubio svakoga junaka,
Koji izda svoju krv tuđincu,
Izneveri svoju domovinu,
I ubije narod i slobodu.
OBILIĆ (u dubokoj bolji pristupivši bliže):
Oče! Boško!
CAR LAZAR (okrenuvši mu se i poznavši ga s negodovanjem):
Idi ispred mene!
Ti ostavi tasta oca svoga
I prebeže nevernom Turčinu,
Pak jošt smeš mi pred oči izići?
Idi od mene!.. Il’ ću zagrmeti...
(Poćuti malo pa onda žestoko.)
No ne... neću ništa oćutati.
Grehota je štedit’ izdajicu.
Slušaj dakle, pa se okameni!
(U rastećoj jarosti.)
Mi smo danas bitku izgubili
Samo zato što nas ti izdade...
Pogibe nam stari Jug Bogdane,
Pogiboše osam Jugovića,
Pogibe nam Banović Strahinja,
Pogibe nam Srđa Zlopogleđa,
Pogibe nam Musiću Stevane,
Boško smrtnih dopao je rana...
A i ja ću izgubiti glavu...
Nema jednog sjajnijeg imena
Koje kući iz boja se vrati...
Sve to pade i sve to izginu
Samo zato što nas ti izdade.
OBILIĆ (prekine mu reč):
Oče, znam da hladan bit’ ne možeš
Ali nemoj biti nepravedan!
CAR LAZAR (sve to većom žestinom):
Danas pade naša carevina.
Ime joj se u svetu utrnu;
Muka, beda, tuga i nevolja
Kojim jošt ni imena ne znamo
Sleću danas s razjarenog neba
I izviru iz odprtog pakla
Te u naše uvlače se gore
I po naših razlevaju s’ poljih
Da nam zemlju kroz vekove taru
I narod nam kroz stoleća dave,
A sve zato što nas ti izdade!
Pa sad reci da sam nepravedan!
OBILIĆ (uvređen, žestoko):
I reći ću, i smijem kazati
Jer temelja tužba ti ne ima.
CAR LAZAR (u najvećem gnevu):
Moja tužba da nema temelja!
Poslušaj me, pa se sam osudi!
Kad ti koplje natraške okrenu
I po noći u Turke odjezdi,
A uz tebe ona dva vojvode,
(Od jarosti, tuge, i bola udare mu suze na oči.)
Ona divna dva moja sokola,
Snaga mi se junakom oseče,
Vojsci mi se krila salomiše,
Jer svak mišlja, gde Miloš prevari,
Tu nevera biće hiljadama!
(Bol u duši prevlada ga i načas zamukne, pa onda malaksalim glasom nastavi.)
To učini, da i oni Vuka
Poslušaše i boj ostaviše:
Jer ko smede što reć’ Brankoviću
Kad Obilić to isto učini...
I jošt više...
(Gušeći se tugom.) I jošt mnogo gore!
(Čustvo ga svlada, i on posrne, no upne sve svoje sile i održi se na noge.)
OBILIĆ (čujući te reči i videći, kako im car hoće skoro da podlegne, uprepasti se sam od sledstva svoga dela, i glasom užasa poviče):
Uzmi natrag te užasne reči!
Jer će na njih nebo raspasti se
I grom će me satrt’ u prašinu!
CAR LAZAR:
O, da b’ nebo imalo za svakog
Izdajicu strijelu zapetu.
OBILIĆ (u zdvojenju):
Ta nisam ti oče izdajica:
Veruj krvi (Pokazujući na mesto gde Murat pade.)
ako nećeš reči!
CAR LAZAR (glednuvši tamo):
Čija je to krv?
OBILIĆ:
Cara Murata!
CAR LAZAR I BOŠKO:
Car Murata?
OBILIĆ:
Turskog car Murata!
Tu ga jutros ova ubi ruka!
CAR LAZAR (spusti ganut glavu).
BOŠKO (k caru u čudu):
Dok mi tamo njega kunijasmo
Kao svoga roda izdajicu
Svrši on ovde čudo nečuveno
I pokaza veru neviđenu.
CAR LAZAR:
A mogaše l’ kogod verovati
Da istinu ljudska usta kažu
Kad obriču što je nemoguće
I govore što se samo može
Govoriti u zanosu sana
I bezumlju ljute vrućičine
I grčevih duha rastrojena!
OBILIĆ:
Pak i opet istinu govorih:
Iz turskih ćeš isto čuti usta!
CAR LAZAR:
Tim ti rečma ne treba svedoka!
Ovo srce ni bez tog ne dade
K sebi veri pristupit’ krvavoj
Da Obilić može ga izdati...
(Pristupi mu i uzme ga za ruku.)
Hvala Bogu kad nisi nevera!
(Zagrli ga toplo.)
OBILIĆ (poljubi kralja u ruku, pa se okrene k Bošku, koji u čudu zanešen stojaše):
Boško! Slavom uvenčani Boško!
Zar ti nećeš zagrlit’ Miloša!
BOŠKO:
Ne mogu te od čuda gledati.
Što mi drugi ni mislit’ ne smemo
Ti izvrši danas, Obiliću.
To dosada niko ne učini,
A teško će i posad vojvodo!
OBILIĆ (u najvećoj radosti):
Odrešte mi samo načas ruke
Da ga mogu na srce prigrlit!
BOŠKO (zagrli Miloša).
|