Милош Обилић (Јован Суботић)/39

Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
ТРЕЋИ ПРИЗОР

ТРЕЋИ ПРИЗОР
Бајазит, Осман, Бранковић, више паша, више часника, више војника.

БАЈАЗИТ (стане на први степен престола, к Бранковићу):
Је ли оно Лазар?
БРАНКОВИЋ (посрамљен):
Јесте, господару.
БАЈАЗИТ (за Милоша):
А онај други?... Је ли то Обилић?
БРАНКОВИЋ (тихо):
Он је!
БАЈАЗИТ:
Је ли то онај, ком посласмо писмо
Што ти рече да му Јусуф пошље?
БРАНКОВИЋ (у забуни ћути).
ОСМАН:
Онај исти.
ОБИЛИЋ (К цару Лазару):
Чујеш, оче, јави се истина!
Ви’ш да писмо чиста би потвора.
ЦАР ЛАЗАР (уздахне).
БАЈАЗИТ (к Бранковићу):
Ти си дакле уговор имао
С мојим оцем?...
БРАНКОВИЋ (у највећој смутњи ћути).
БАЈАЗИТ:
Дај га сад овамо!
БРАНКОВИЋ (у забуни):
Светли царе... место... време... лица...
БАЈАЗИТ:
Дај ми писмо што ти у Крушевцу
Јусуф-паша даде.
БРАНКОВИЋ (као горе):
Какво писмо...
Не знам... немам...
БАЈАЗИТ (к Осману):
Ти ми рече да си малоприје
Писмо им’о и сам га читао?
ОСМАН (уз дубок поклон):
Чито сам га и кнезу вратио,
А он га је у недра турио.
БАЈАЗИТ (оштро Бранковићу):
Дај га дакле! Зашто се затежеш?
БРАНКОВИЋ (оклева).
БАЈАЗИТ (дрекне):
Писмо, робе!
БРАНКОВИЋ (извади писмо и даде му га).
БАЈАЗИТ (прочитав писмо):
Теби овде цар Мурат поклања
Златну круну српског цар Лазара.
А ти си му обећ’о помоћи
Да Лазара са престола збаци.
Је ли тако!
БРАНКОВИЋ (ћути као громом поражен).
ОСМАН (клањајући се):
Тако господару!
ОБИЛИЋ (јаросно):
Боже силни, раскини ми ланце
Да угушим то адско страшило.
ЦАР ЛАЗАР (покрије лице руком).
БАЈАЗИТ:
Ти си своју ријеч одржао,
А сад ваља царска да се одржи.
Но да круна може ти се дати,
Мора најпре она глава пасти.
Да ли стојиш и сад при погодби?
Кажи стојим! Па нек га посеку!
БРАНКОВИЋ (посрне и прихвати се за једног од дружине).
ЦАР ЛАЗАР (спусти руке с лица и геди са ужасом и очекивањем на Бранковића).
ОБИЛИЋ (шкрипи зубима).
БАЈАЗИТ (к Бранковићу):
Хоћеш? Нећеш? Ћутиш? Дакле нећеш?
(Издере писмо.)
И с тим овај уговор престаје.
Сам си данас од њег одустао...
(Даде му знак да одступи на страну.)
БРАНКОВИЋ (сав унишћен одступи).
БАЈАЗИТ (цару Лазару):
Мој је отац овде погинуо,
И ти дакле мораш гинут’ овде.
ОБИЛИЋ (страсно ступи напрво):
Ти си мога цара засужњио
У поштеном у боју јуначком.
Такав сужник нигде се не губи,
Зато њега не смеш погубити.
БАЈАЗИТ:
Ваше главе стоје ил’ падају
Како на што мени дође воља.
Али које данас да изберем
То до тебе сад стоји, јуначе!
ОБИЛИЋ:
О, говори, ишти, заповедај,
Тек у ону немој дират’ главу!
Све што имам радо ћу ти дати,
Све што могу вољан учинићу,
Само ону да сачувам главу!
БАЈАЗИТ (за себе, злобно):
Ха — сад ћу тог срушит’ полубога,
П’ онда с њим ћу и спомен му убити.
(Гласно, с притворним пријатељством.)
Учини ми, што ћу те молити
Па ћу видит’ да смрт цар Мурата
Бија воља великог Пророка
И да с’ глава за главу не иште...
ОБИЛИЋ (чека у највећем нестрпљењу).
БАЈАЗИТ:
Кажи хоћу, па нек таст ти живи
И нек буде већи нег’ досада...
ОБИЛИЋ (не могући дочекати да Бајазит каже, шта мисли):
Шта да чиним... Шта да чиним, царе!...
БАЈАЗИТ: Потурчи се!
ОБИЛИЋ (клоне кад чује што се од њега иште, па се онда у мисли изгуби).
БАЈАЗИТ (радосно):
Промисли се само
И вредно је о томе мислити.
ОБИЛИЋ (гледи у цара Лазара као да хоће да види, што у себи мисли и осећа).
БАЈАЗИТ (сигуран о успеху):
Но говори! Што се устежеш рећи
Што б’ свак’ други на твом месту реко.
ОБИЛИЋ (с болном душом цар Лазару):
Не... не могу — оче, опрости ми;
Том цијеном спасти те не могу.
(Покрије лице рукама.)
ЦАР ЛАЗАР (као да му сињи терет са срца спадне).
ОБИЛИЋ (Бајазиту мирно — свечано):
Да сачувам ону свету главу
Свој ћу живот рад и вес’о дати;
Ал’ свог Бога одрећи с’ не могу
Ни за које добро овог света!
БАЈАЗИТ (плане к Осману нагло):
Сад их води па их све погуби!
ОСМАН (даде знак часнику).
ЧАСНИК (приступи с два војника цару Лазару, с два друга Обилићу, а с два друга Бошку.)
ЦАР ЛАЗАР (дигне руке к небу и клекне):
О ти који све видиш и чујеш
Оче људи, господару света.
Чуј ми речи, услиши молитву
Коју шиље са губишта свога
Цар земаљски цару небескому:
Народ мој сад остаје без главе;
О пружи му твоју моћну руку,
Ти га води и ти га управљај!
(Устане и хоће да иде.)
ОБИЛИЂ (к цару Лазару):
И мени је на стратиште поћи,
Опрости ме и благослови ме!
(Клекне пред њега.)
ЦАР ЛАЗАР (к Обилићу):
Пођи сине на стратиште мирно.
Снажно срце превећ слушајући
Згрешио си и Богу и људ’ма,
Зато мораш дуг платити правди;
Но кад својом тај грех спереш крвљу
И Бог и свет опростиће ти га.
А оријашка та срца ти смелост,
И ужасна дела величина
Присилиће сваки век и пород
Поклонит’ се висини узлета
И свесиљу духа човечија...
Дело ће се твоје прослављати
Докле људи славна дела љубе,
Име ће се твоје спомињати
Док се пева чим се народ дичи.
(Благослови га.)
ОБИЛИЋ (скочи усхићен):
Кад мој цар и отац тако збори,
Весело ћу данас погинути.
Хајте, Турци, скидајте ми главу
Пак се див’те како јунак гине
Који живот за поштење даје
И крв лије да му образ сјаје.
БОШКО (клекне пред цара):
Благо мени, и ја с вама гинем...
Де и мене оче благослови.
ЦАР ЛАЗАР (метне му руку на главу):
Мри спокојно, млађани јуначе!
Рано лежеш у земљицу црну,
Ал’ ће на њој име ти живити
Док нам буду штовали потомци
Љубав к роду и смрт за слободу.
БОШКО (устане весео):
Ево, Турци, и моје русе главе:
Али знајте, да ће из наше крви
Грозни за вас никнут’ осветници!
БАЈАЗИТ:
Сад је доста... посеците сва три.
(Даде знак руком: часник с војници приступи и поведе ону тројицу.)
ЦАР ЛАЗАР (пође напоље, кад дође до Бранковића застане и погледи га жалостиво али милостиво).
БРАНКОВИЋ (падне на колена.)
ЦАР ЛАЗАР (благо):
Ја ти праштам што мени сагреши
За друго се вишњем Богу моли.
(Оде.)
ОБИЛИЋ (кад дође до Бранковића):
Буди веран својему народу
Па издају Бог ће ти опростити.
(Оде.)
БОШКО (тако исто):
Спаси дичну нашу домовину
Па ти праштам своју русу главу.
(Оде.)
БРАНКОВИЋ (устане сав смлављен у души).
БАЈАЗИТ (Бранковићу):
Иди, види смрг свог душманина,
А уједно себи пример узми
Како главе турска сабља сече
Које нису Турком пријатељи.
БРАНКОВИЋ (заљуља се да падне).
ЧАСНИК (прихвати га под руку и изведе га напоље).
БАЈАЗИТ:
Чуј, Османе!
ОСМАН:
Ево ме Падишо!
БАЈАЗИТ:
Тај Бранковић... то је чудовиште...
Није право да га сунце грије.
ОСМАН:
Разумијем... биће учињено.
ЧАСНИК (уђе):
Сва три посекосмо!
(Оде.)
БАЈАЗИТ:
Око око, глава иште главу!
(Оде надесно.)
ОСМАН (за часником).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.