Милош Обилић (Јован Суботић)/38

Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
ДРУГИ ПРИЗОР

ДРУГИ ПРИЗОР
Цар Лазар уђе праћен у собу. За њим Бошко. Пратња изиђе.

ЦАР ЛАЗАР (ступи на среду):
Бој изгубих! Државу изгубих!
И главу ћу своју изгубити!
Бој и царство и други губише,
А мрети је једаред свакому:
Ал’ два зета да ме изневере,
Који су ми тако мили били
К’о да су ми од срца отпали...
То је рана којој равне нема!
БОШКО (стоји надесно):
Ишчупај их из свог срца, краљу!
Нису вредни да на њих помислиш!
(Обилић је међутим, опазивши цара, пренуо и позорљиво слушао што говори. На ове речи Бошкове уздрхће се и ступи нагло ближе к цару, но заустави се видећи да ће даље да говори.)
ЦАР ЛАЗАР:
Еј, Србијо, земљо моја красна,
Овај дан те у ланце окива
Који ће те тиштат’ кроз векове.
БОШКО (у највећој тузи):
Бог убио свакога јунака,
Који изда своју крв туђинцу,
Изневери своју домовину,
И убије народ и слободу.
ОБИЛИЋ (у дубокој бољи приступивши ближе):
Оче! Бошко!
ЦАР ЛАЗАР (окренувши му се и познавши га с негодовањем):
Иди испред мене!
Ти остави таста оца свога
И пребеже неверном Турчину,
Пак јошт смеш ми пред очи изићи?
Иди од мене!.. Ил’ ћу загрмети...
(Поћути мало па онда жестоко.)
Но не... нећу ништа оћутати.
Грехота је штедит’ издајицу.
Слушај дакле, па се окамени!
(У растећој јарости.)
Ми смо данас битку изгубили
Само зато што нас ти издаде...
Погибе нам стари Југ Богдане,
Погибоше осам Југовића,
Погибе нам Бановић Страхиња,
Погибе нам Срђа Злопоглеђа,
Погибе нам Мусићу Стеване,
Бошко смртних допао је рана...
А и ја ћу изгубити главу...
Нема једног сјајнијег имена
Које кући из боја се врати...
Све то паде и све то изгину
Само зато што нас ти издаде.
ОБИЛИЋ (прекине му реч):
Оче, знам да хладан бит’ не можеш
Али немој бити неправедан!
ЦАР ЛАЗАР (све то већом жестином):
Данас паде наша царевина.
Име јој се у свету утрну;
Мука, беда, туга и невоља
Којим јошт ни имена не знамо
Слећу данас с разјареног неба
И извиру из одпртог пакла
Те у наше увлаче се горе
И по наших разлевају с’ пољих
Да нам земљу кроз векове тару
И народ нам кроз столећа даве,
А све зато што нас ти издаде!
Па сад реци да сам неправедан!
ОБИЛИЋ (увређен, жестоко):
И рећи ћу, и смијем казати
Јер темеља тужба ти не има.
ЦАР ЛАЗАР (у највећем гневу):
Моја тужба да нема темеља!
Послушај ме, па се сам осуди!
Кад ти копље натрашке окрену
И по ноћи у Турке одјезди,
А уз тебе она два војводе,
(Од јарости, туге, и бола ударе му сузе на очи.)
Она дивна два моја сокола,
Снага ми се јунаком осече,
Војсци ми се крила саломише,
Јер свак мишља, где Милош превари,
Ту невера биће хиљадама!
(Бол у души превлада га и начас замукне, па онда малаксалим гласом настави.)
То учини, да и они Вука
Послушаше и бој оставише:
Јер ко смеде што рећ’ Бранковићу
Кад Обилић то исто учини...
И јошт више...
(Гушећи се тугом.) И јошт много горе!
(Чуство га свлада, и он посрне, но упне све своје силе и одржи се на ноге.)
ОБИЛИЋ (чујући те речи и видећи, како им цар хоће скоро да подлегне, упрепасти се сам од следства свога дела, и гласом ужаса повиче):
Узми натраг те ужасне речи!
Јер ће на њих небо распасти се
И гром ће ме сатрт’ у прашину!
ЦАР ЛАЗАР:
О, да б’ небо имало за сваког
Издајицу стријелу запету.
ОБИЛИЋ (у здвојењу):
Та нисам ти оче издајица:
Веруј крви (Показујући на место где Мурат паде.)
ако нећеш речи!
ЦАР ЛАЗАР (гледнувши тамо):
Чија је то крв?
ОБИЛИЋ:
Цара Мурата!
ЦАР ЛАЗАР И БОШКО:
Цар Мурата?
ОБИЛИЋ:
Турског цар Мурата!
Ту га јутрос ова уби рука!
ЦАР ЛАЗАР (спусти ганут главу).
БОШКО (к цару у чуду):
Док ми тамо њега кунијасмо
Као свога рода издајицу
Сврши он овде чудо нечувено
И показа веру невиђену.
ЦАР ЛАЗАР:
А могаше л’ когод веровати
Да истину људска уста кажу
Кад обричу што је немогуће
И говоре што се само може
Говорити у заносу сана
И безумљу љуте врућичине
И грчевих духа растројена!
ОБИЛИЋ:
Пак и опет истину говорих:
Из турских ћеш исто чути уста!
ЦАР ЛАЗАР:
Тим ти речма не треба сведока!
Ово срце ни без тог не даде
К себи вери приступит’ крвавој
Да Обилић може га издати...
(Приступи му и узме га за руку.)
Хвала Богу кад ниси невера!
(Загрли га топло.)
ОБИЛИЋ (пољуби краља у руку, па се окрене к Бошку, који у чуду занешен стојаше):
Бошко! Славом увенчани Бошко!
Зар ти нећеш загрлит’ Милоша!
БОШКО:
Не могу те од чуда гледати.
Што ми други ни мислит’ не смемо
Ти изврши данас, Обилићу.
То досада нико не учини,
А тешко ће и посад војводо!
ОБИЛИЋ (у највећој радости):
Одреште ми само начас руке
Да га могу на срце пригрлит!
БОШКО (загрли Милоша).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.