Милош Обилић (Јован Суботић)/37
| ←Петнајести призор | Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ПЕТИ ЧИН
Шатор цара Мурата, као и у IV чину.
ПРВИ ПРИЗОР
БАЈАЗИТ (изиђе с левее стране):
Празан стоји престол у Једрени!
Бајазите, сад је твоје царство!
(Скрсти руке и мисли се.)
Сад ми ваља одмах ударати
Док се не зна за смрт Муратову...
ОСМАН (уђе кроз средња врата.)
БАЈАЗИТ (тргне се, нагло):
Ухватисте л’ крвавог убицу?
ОСМАН: Срећа наша што нам Јусуф каза
Да ће на нас каур да удари
Те је цела војска на ногама,
А би нама зацело измакли.
ТУРЧИН (уђе):
Наши Турци кауре стискоше
Ал’ се ови боре к’о лавови,
Куд потегну сокак отварају!
Сваки прлој од њих бежи земљи.
БАЈАЗИТ:
Кукавице! Иди па нека одмах
По хордији телали прогласе:
Ко ухвати царског напасника
Везиром ће цар га учинити.
ТУРЧИН (оде.)
БАЈАЗИТ:
Тога свијет овај још не види!
ТУРЧИН (уђе):
Два каура већем погинуше,
Ал’ трећега свладат’ не можемо.
То ниј’ човек од кости и меса
Већ то мора да је змај из горе.
БАЈАЗИТ:
Који табор пропусти крвника
Сву ћу дат’ му исећи дружину.
ТУРЧИН (оде.)
БАЈАЗИТ (К Осману):
Реци мога извести ђогата.
Идем ја сам сећи се с убицом
Кад су Турци женама постали.
ОСМАН (задржава га):
Та можеш ли и посумњат’ само
Да ће једна човечја десница
Сломит’ војску од триста хиљада!
ТУРЧИН (уђе):
Радујте се, имамо каура.
Савлада га рука пророкова.
ОБИЛИЋ (свезан уђе, прате га два турска часника).
БАЈАЗИТ (К Обилићу):
Боље би ти и у паклу било
Нег’ у руку страшног Илдирима.
ОБИЛИЋ (мирно):
Можеш чинит’ са мном што ти драго,
Ал’ ми немо’ш утеху узети
Да сам своје име покајао
Као нико до овога дана!
БАЈАЗИТ (К Осману):
А сад одмах крећи на душмане
Док не знаду што се овде учини.
ОСМАН (оде.)
БАЈАЗИТ (Кчасницима):
Чувајте га к’ очи у глави!
(Оде.)
ЧАСНИК (један остане код Обилића):
Задрхта ми земља под ногама
Гледни, море, како битка стоји.
ТУРЧИН (од брата попне се на изглед):
Бој већ бесни у нашем табору...
Стојте, жене а не људи, стојте!
Хеј, види се да Мурата нема.
ОБИЛИЋ (прене):
Беже Турци?
ТУРЧИН (горе):
Где се онај вражји стег укаже
Беже Турци пред њим гомилама.
ОБИЛИЋ (хитро):
Какве боје на себи казује?
ТУРЧИН:
Две су поле, две различне боје,
Једна златна друга је сребрна.
ОБИЛИЋ:
ТО је војска Бановић Страхиње,
(У усхићењу.)
Удри, бане, весела ти мајка,
Посветио с’ ко те је родио!...
(Спустив главу жалосно.)
О! Што нисам и ја сад међ’ вама!
ТУРЧИН:
А какво је оно чудо тамо?
ОБИЛИЋ:
Шта то видиш?
ТУРЧИН:
Страшна јуначина
Читав табор у Ситницу стера.
ОБИЛИЋ:
Каж’ му коња...
ТУРЧИН:
Боју му не видим
Сав је пеном бијелом превучен...
Него му је грива чудновата,
Кад полегне по земљи се вуче.
ОБИЛИЋ:
ТО је јунак Срђа Злопоглеђа!
Није чудо што у воду скачу,
Нико јошт тог ока не издржа...
ЧАСНИК (турски):
Шта сад видиш? Засијну ти лице...
Да не паде који од војвода!
ТУРЧИН:
Тако! Тако! Само сложно с њиме!
ОБИЛИЋ (у страху и нади):
Шта се збива?
ТУРЧИН:
Ха каури, сад сте
На праву се намерили руку...
ОБИЛИЋ (пљесне рукама):
Ух, што одох, што не остах тамо!
ТУРЧИН:
И погибе!..
ОБИЛИЋ (нестрпљиво, бојећи се да зло не чује):
Знак, знак само кажи...
ТУРЧИН:
Боабдиле, ниси се надао
Да ћеш овде кости оставити.
ОБИЛИЋ (одахне весело):
Ко га уби?
ТУРЧИН:
Голобради дечко...
Алај барјак у руци му с’ вије...
Под њим игра виловит зеленко.
ОБИЛИЋ:
ТО је Бошко!...
Ох, да га сад могу загрлити!
ЧАСНИК:
Идем ја сад у битку, Халиле,
А ти овог добро на ум узми.
(Оде.)
ТУРЧИН:
Немај бриге, знам што султан хоће!
ОБИЛИЋ:
Погледај де надесно, јуначе?
ТУРЧИН (учини то):
И тамо су из горе змајеви.
ОБИЛИЋ:
То су моји — ти немају пара...
Видиш ли им откуд стег војводски?
ТУРЧИН:
Бео барјак пред њима се вије,
У среди му црвен крст се пише,
А на врху златна круна сјаје.
ОБИЛИЋ:
ТО је Стеван, син цара Лазара!
(Спусти главу.)
Дакле њему моју даше војску...
(С дубоким осећањем, увиђајући да би боље било да је код својих остао.)
Еј. Милоше, што си учинио!
Што се ниси болан претрпио,
Пак да данас са браћом бојујеш!
Сад би вид’ли да нисам невера
Него вера тврђа од камена...
ТУРЧИН (ужаснут):
Наши беже! Среда се зањиха...
Десно крило на страну уступа...
Сад ће, сад ће све окренут’ леђа...
Не кажем ли... среда прсну... ено
Онај барјак златни и сребрни
Као облак овамо се ваља...
Она чета с црвени барјаци...
ОБИЛИЋ (у највећој ревности):
Јесу л’ бели коњи под јунаци?
ТУРЧИН:
Све ђогати, лепши од лепшега.
ОБИЛИЋ (тако исто):
Вођа им је у златном оклопу...
ТУРЧИН:
Бели му се брада до појаса...
ОБИЛИЂ:
Стари Југ са јуначки синови!
Ту међ’ њима и цар бити мора...
ТУРЧИН:
Црвен плашт му рамена увија.
ОБИЛИЋ:
На глави му круна на кациги?
ТУРЧИН:
Далеко је пред своје измако.
Љуто коси са обадве руке.
Ти ће, ако тако даље пође,
Пре до овог долећет’ шатора
Него што се ја одавде сиђем.
(Пође да силази.)
Хајде да се за бег преправимо.
(Стане и гледи натраг.)
Шта је то сад?
ОБИЛИЋ:
Шта је?
ТУРЧИН:
Лево наше
Крило српску среду опасује.
ОБИЛИЋ:
Зар су Србљи тамо потучени?
ТУРЧИН:
Нису, него с бојишта одлазе;
Силна војска у гору се упути.
ОБИЛИЋ:
Шта то бија?... Тамо је Бранковић...
Ха! Сад знадем!... О, гадна неверо!
ТУРЧИН:
Сад је добро! Сад се лист окрену...
Ала крешу по Косову Турци...
ОБИЛИЋ (у највећем узбуђењу):
Коња! Коња!..
(Кад се макне зазвекећу ланци. Ону чуду погледи се, пак онда као да се сети где је.)
Мир Милоше! Ти већ више нећеш
Ни добијат’ битке ни губити...
(Удари се руком по челу.)
Сигурно би друкчије испало
Да сам сада тамо код њих био.
Више пута бој бија изгубљен
Па га моја поврати десница...
ТУРЧИН (ускликне):
Ухватише цара... Сад се могу
Сићи доле; победа је наша...
ОБИЛИЋ (у највећем болу):
Благо вама, Миле и Иване,
Кад јуначки данас погинусте,
Те овога часа не виђесте!
|