Laža i Paralaža/10
- 10.
JELICA (nosi na služavniku vina i na tanjiru pite), PREĐAŠNjI
MITA: (Ah, kanda te je bog naučio!)
JELICA: Jedna mi je sluškinja u kujni, druga leži, štumadla mi je pobegla; zato moram sama služiti; no ja to virklih rado činim.
ALEKSA: Vaš je trud pun ružična cveća za mene.
JELICA (natoči vina u čašu): Ako smem služiti...
ALEKSA: Ljubim ruku. Vina nikada ne pijem.
JELICA: Ovo je auspruh.
ALEKSA: I za to nisam raspoložen.
MITA (na strani): Verujem, kad nam pljušti utroba.
JELICA: A ono venigstens od ovog.
ALEKSA: Za ne dati vam korpu, oću. (Uzme parče pite.)
MITA: Dakle, gospodin baron?
ALEKSA: Kaži mu da ću abije doći. Na, podaj mu jedan dukat tringelta. (Izvadi kesu s tantuzima i pruži mu jedan.) Sad idi.
MITA (u polasku, za sebe): da te đavo nosi!
ALEKSA: Apropo! Jesi li ti, more, što jeo?
MITA: Bogme, vaše sijatelstvo, ja nisam.
ALEKSA: A ono evo i tebi jedan dukat, kad si mi takovi glas doneo.
MITA: O, gospodin baron, badava mi dajete. Ovde ni vircauza nema gdi bi čovek pošteno ručati mogô.
ALEKSA: Tja, dragi moj, sad nisi u Madridu.
MITA: O, tamo je život! Kad mi vaše sijatelstvo dadu po jedan dukat, ja umem Talijancima pokazati da sam mladog barona Golića služitelj; a ovde?
JELICA: O, molim, neka ide dole kod nas u kujnu, može pošteno ručati.
ALEKSA: A zašto? Nek se malo napati.
JELICA: Zašto bi se patio, kad može i bez toga biti? Idite vi, moj dragi, u kujnu, pak ćete sve tamo po volji dobiti.
MITA: Ljubim ruku milostivoj gospodični!
ALEKSA: Potom nemoj zaboraviti što sam ti kazao.
MITA: Ja ću sve po zapovesti izvršiti. (Pokloni se i otide.)
ALEKSA: Dobar mladić. On je moj bedinter, no ja ga tako rado imam kao da mi je od familije. S njim sam od veće časti moje putešestvije soveršio.
JELICA: To je virklih najlepše kad čovek čestitog mlađega ima. Ja ne mogu nikako da se namerim na dobru sluškinju.
ALEKSA (uzimajući pite): Gospodična, ovo je tako prijatno...
JELICA: Sama sam mesila.
ALEKSA: Zato je tako slatko! Zaista, od prijatnog mora uvek nešto prijatno proizići. Ja, kako sam ljubitelj testa, to ćete mi morati sami, ne smatrajući na dve-tri sluškinje, po jedanput na nedelju
mesiti.
JELICA: Ah! Kad bi to vreme skorije došlo!
ALEKSA (poljubi je): Doći će ono, angelska gospodična; ja sam i sa samim izjavlenijem ljubovi vaše pače mjere srećan.
JELICA: Mlogi ljubovnici po romanima nisu toliko za svadbu marili; no ja tu drugojačije osećam.
ALEKSA: Jer blagorodnije čuvstvujete sladost ljubovi. Zaista, vi ćete ukrašavati baštu života mojega cvjetom beskonečnog blaženstva.
JELICA: Ah! Gott!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|