Лажа и Паралажа/10
- 10.
ЈЕЛИЦА (носи на служавнику вина и на тањиру пите), ПРЕЂАШЊИ
МИТА: (Ах, канда те је бог научио!)
ЈЕЛИЦА: Једна ми је слушкиња у кујни, друга лежи, штумадла ми је побегла; зато морам сама служити; но ја то вирклих радо чиним.
АЛЕКСА: Ваш је труд пун ружична цвећа за мене.
ЈЕЛИЦА (наточи вина у чашу): Ако смем служити...
АЛЕКСА: Љубим руку. Вина никада не пијем.
ЈЕЛИЦА: Ово је ауспрух.
АЛЕКСА: И за то нисам расположен.
МИТА (на страни): Верујем, кад нам пљушти утроба.
ЈЕЛИЦА: А оно венигстенс од овог.
АЛЕКСА: За не дати вам корпу, оћу. (Узме парче пите.)
МИТА: Дакле, господин барон?
АЛЕКСА: Кажи му да ћу абије доћи. На, подај му један дукат трингелта. (Извади кесу с тантузима и пружи му један.) Сад иди.
МИТА (у поласку, за себе): да те ђаво носи!
АЛЕКСА: Апропо! Јеси ли ти, море, што јео?
МИТА: Богме, ваше сијателство, ја нисам.
АЛЕКСА: А оно ево и теби један дукат, кад си ми такови глас донео.
МИТА: О, господин барон, бадава ми дајете. Овде ни вирцауза нема гди би човек поштено ручати могô.
АЛЕКСА: Тја, драги мој, сад ниси у Мадриду.
МИТА: О, тамо је живот! Кад ми ваше сијателство даду по један дукат, ја умем Талијанцима показати да сам младог барона Голића служитељ; а овде?
ЈЕЛИЦА: О, молим, нека иде доле код нас у кујну, може поштено ручати.
АЛЕКСА: А зашто? Нек се мало напати.
ЈЕЛИЦА: Зашто би се патио, кад може и без тога бити? Идите ви, мој драги, у кујну, пак ћете све тамо по вољи добити.
МИТА: Љубим руку милостивој господични!
АЛЕКСА: Потом немој заборавити што сам ти казао.
МИТА: Ја ћу све по заповести извршити. (Поклони се и отиде.)
АЛЕКСА: Добар младић. Он је мој бединтер, но ја га тако радо имам као да ми је од фамилије. С њим сам од веће части моје путешествије совершио.
ЈЕЛИЦА: То је вирклих најлепше кад човек честитог млађега има. Ја не могу никако да се намерим на добру слушкињу.
АЛЕКСА (узимајући пите): Господична, ово је тако пријатно...
ЈЕЛИЦА: Сама сам месила.
АЛЕКСА: Зато је тако слатко! Заиста, од пријатног мора увек нешто пријатно произићи. Ја, како сам љубитељ теста, то ћете ми морати сами, не сматрајући на две-три слушкиње, по једанпут на недељу
месити.
ЈЕЛИЦА: Ах! Кад би то време скорије дошло!
АЛЕКСА (пољуби је): Доћи ће оно, ангелска господична; ја сам и са самим изјавленијем љубови ваше паче мјере срећан.
ЈЕЛИЦА: Млоги љубовници по романима нису толико за свадбу марили; но ја ту другојачије осећам.
АЛЕКСА: Јер благородније чувствујете сладост љубови. Заиста, ви ћете украшавати башту живота мојега цвјетом бесконечног блаженства.
ЈЕЛИЦА: Ах! Gott!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|