Istorija srednjeg veka I 12
| ← | ISTORIJA SREDNjEG VEKA I U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna |
→ |
Priroda Arabije. Osnovnu teritoriju koju su Arabljani prvobitno naseljavali činili su poluostrvo Arabija i susedne stepske i polupustinjske oblasti Mesopotamije, Sirije i istočnog Egipta. Istočne obale tog poluostrva zapljuskuje Persiski Zaliv, južne — Indiski Okean, a zapadne — Crveno More; sa severa ono se graniči Siriskom Pustinjom. Po svojim dimenzijama Arabija je najveće poluostrvo na zemljinoj karti, iznoseći otprilike koliko jedna četvrtina Evrope. Preko zapadne oblasti poluostrva — Hedžas — proteže se planinski lanac, koji odvaja centralni plato poluostrva Nedžd od Tihama, niziske obale Crvenog Mora.
Bezvodan i teško prohodan prostor zauzima najviše jednu trećinu Arabije. To je pre svega tek nedavno ispitana pustinja Rub-el-Hali, koja leži na južnom delu poluostrva. Čak se i najodvažniji vodiči karavana kamila retko usuđuju da dublje zalaze u njene bezvodne predele, prekrivene živim peskom. Pustinje Dahna i Nefud potpuno su prohodne, i kad ima vodenog taloga, mogu služiti kao pašnjaci u proleće i na početku leta. Imati s proleća makar komadić pašnjaka u Nefudu pretstavlja životnu želju veoma mnogih arapskih nomada-stočara.
Veći deo površine Arabije pretstavlja stepe, obrasle travom i šipražjem; one imaju podzemne vode, koje Arabljani umeju da otkrivaju. Voda se bez nekog naročitog truda dobija kopanjem bunara. Ali stanje biljnog pokrivača arabiskih stepa ne zavisi od podzemnih voda već od kiša, koje padaju u vidu tropskih pljuskova zimi i početkom proleća. Periodi suše, koji često traju po 3—4 godine uzastopce, praćeni su potpunim iscrpljenjem pašnjaka i donose nebrojene nevolje ljudima i životinjama. Tamo gde kiše padaju uz izvesnu periodičnost (u Jemenu, delom u Omanu), stanovništvo se odvajkad bavi zemljoradnjom. Na mestima gde podzemne vode izbijaju na površinu obrazuju se oaze, sa šumarcima urminih palmi. Ali u Arabiji nema ni reka ni slatkovodnih jezera. Burne i silovite bujice, koje se obrazuju u periodu kiša, brzo presahnjuju, i nijedna od njih nije plovna.
Arabija leži u tropskom i suptropskom klimatskom pojasu. U isto vreme, na nekim mestima temperatura noću pada na nulu i ispod nje. U Jemenu sneg pada skoro svake godine. U preislamskoj arapskoj poeziji sačuvali su se likovi viteza koji bacaju u ugašenu vatru luk i strele, da se spasu od mučne hladnoće.
Privreda i društveno uređenje Arabljana. Ogromna većina stanovnika Arabije, takozvani beduini, bavi se nomadskim stočarstvom. Brzo iscrpljivanje pašnjaka nagoni stočare da sa svojim stadima lutaju s mesta na mesto u potrazi za hranom i da se drže bliže izvora i oaza. Zbog stalnog nedostatka hrane i čestog otsustva vode, najraširenija životinja, tipična za arabiske polupustinje, jeste kamila. Ova jaka, veoma izdržljiva i krajnje dobroćudna životinja, ali koja u isto vreme može da ponese veliki teret i da brzo ide, hrani se i bodljikavim pustinjskim biljkama i može živeti bez vode po 25 dana zimi i 5 dana leti; kamila utoljuje žeđ prljavom i gorkom vodom, a ponekad i prosto smrdljivim blatom, izvučenim sa dna presušenog bunara. Kamila je verni saputnik beduiia, arabiskog stočara-skitača; ona ga snabdeva mlekom i mesom, koji pored urmi pretstavljaju glavnu hranu stanovnika Arabije; kamilja koža služi za izradu obuće i amova; od vune se izrađuju tkanine i materijal za šatore. Pored kamile Arabljani gaje ovce i delom koze, kao i konje; ali se na konja, u poređenju s kamilom, retko nailazilo u Arabiji, jer se on mogao gajiti na vrlo malom broju mesta; svako nije ni mogao da drži tu ćudljivu životinju, koju treba hraniti odabranim ječmom, a što je glavno — pojiti nekoliko puta dnevno čistom, bistrom vodom.
Pored beduina-stočara, koji su u V—VI veku činili većinu stanovništva Arabije, nailazilo se u svim oblastima poluostrva i na stalno i upola nastanjene zemljoradnike velikih i malih oaza, koji su bili rasuti po čitavom poluostrvu i pretstavljali oaze u prostranstvu zaposednutom nomadima. U Arabiji su postojale čitave velike zemljoradničke oblasti, sa cvetnim gradovima, čije je stanovništvo još u I mileniju pre n. e. dostiglo visok stupanj proizvodnje, stupilo u stadij civilizacije i vršilo živu razmenu sa susednim zemljama. To pre svega važi za Jemen, koji je u grčko-rimskoj geografiji bio poznat pod imenom »Srećna Arabija«. U toj planinskoj oblasti na jugozapadu Arabije, na bazi dobro organizovanog sistema veštačkog navodnjavanja odavno se razvila zemljoradnja i nikli su bogati gradovi, čije je stanovništvo vodilo unosnu trgovinu domaćim mirisnim smolama (tamjan) i sticalo velike zarade na posredničkoj trgovini između Indije, Abisinije i zemalja na Sredozemnom Moru. Minejska, Sabejska i Himaritska (Gomeritska) kraljevina, koje su postupno smenile jedna drugu na teritoriji južne Arabije, uživale su kod antičkih naroda slavu legendarno bogatih i visoko kulturnih država; njihove trgovačke kolonije bile su rasute po zapadnoj i severnoj Arabiji, ponikavši još u dubokoj starini na trgovačkim putevima koji spajaju južnu Arabiju sa Sirijom, Palestinom, Vavilonom i Egiptom. Ali je u IV—V veku južna Arabija već dospela u stanje potpunog opadanja: gradovi su se pretvorili u ruševine, uređenja za navodnjavanje su propadala, a znatan deo stanovništva preselio se na sever. Južnoarapski natpisi i drugi pisani spomenici, koji su napisani posebnim pismom, bili su potpuno nerazumljivi Arabljanima V—VI veka. Ali je Jemen i dalje bio zemljoradnička zemlja, zahvaljujući periodičnim kišama. Druga zemljoradnička oblast — Jemama, koja je imala veliki ekonomski značaj u Arabiji V—VI veka, ležala je u jugoistočnom delu Nedžda. Tu je stalno nastanjeno stanovništvo gajilo žitarice i urmine palme, zalivajući svoja polja vodom dobijenom putem kopanja bunara.
Prema tome, u Arabiji VI veka razvijale su se dve glavne grane proizvodnje: nomadsko stočarstvo i zemljoradnja. Na to je skrenuo pažnju još Marks, koji je u ovom pismu Engelsu od 1 juna 1853 g. pisao: »Kod svih istočnih naroda može se... konstatovati opšti uzajamni odnos između stalne nastanjenosti jednog dela tih plemena i nomadstva drugog dela, koje i dalje traje«.[1]
Kako nomadi, tako i stalno naseljeno stanovništvo Arabije V—VI veka živeli su u uslovima prvobitne zajednice, ujedinjeni u rodove i plemena po obeležju krvnog srodstva. Svako se pleme delilo na više rodova i zauzimalo teritoriju nasleđenu od starina, koja je obuhvatala hiljade kvadratnih kilometara i na kojoj je ono imalo svoja staništa, zimske i letnje pašnjake. Svako pleme (a ponekad i veliki rod široko nastanjenog plemena) pretstavljalo je potpuno samostalnu organizaciju, čiji su članovi stajali između sebe u krvnom srodstvu. Smatrajući sebe za potomke zajedničkog pretka, svi članovi jednog roda i plemena nazivali su se braćom i svi skupa smatrali sebe za sinove svoga mitskog rodonačelnika; otuda nazivi plemena kao što su Benu-bekr (sinovi Bekra), Benu-taglib i dr.; neka plemena nosila su ženske nazive, imenujući se sinovima te i te žene, što pretstavlja ostatak matrijarhata. Ponekad je naziv plemena dolazio od totemske životinje, kao na primer Benu-asad — sinovi lava, Benu-salab — sinovi lisice i dr.
Svi su članovi jednog roda obično živeli zajedno, nameštajući svoje šatore od kamilje vune nedaleko od izvora ili u susedstvu kakve oaze. U svakom šatoru živela je porodica, kojoj je na čelu stajao otac; on je bio gospodar šatora. Odrasli sin, pošto stupi u brak, ostavljao je po pravilu svoj šator i postajao starešinom zasebne porodice. Arapska je porodica u VI veku bila patrijarhalna, iako su se ostaci matrijarhata, kao i neki drugi relikti grupnog braka, zapažali u svim plemenima: naime, nailazilo se (premda retko) na porodice u kojima dominantna uloga i pravo razvoda braka nisu pripadali mužu već ženi; u nizu plemena još su trajali sasvim jasni tragovi poliandrije. Ustanova krvne osvete vladala je kako u stepama tako i u oazama, jer je ona pri otsustvu državne vlasti i njenih ustanova za samoodbranu članova roda i plemena, služila kao jedina garancija za bezbednost ljudi i neprikosnovenost imovine.
Ipak je arapsko društvo tog perioda nosilo na sebi sigurne znake već daleko poodmaklog procesa raspadanja poretka prvobitne zajednice. Imovinska i socijalna jednakost u arapskim plemenima postojala je samo u obliku prilično nejasnih uspomena. U svakom plemenu već se izdvajala rodovska aristokratija, koja je posedovala velika stada stoke i težila da sebi prisvoji najbolje parcele pašnjaka. Ali je najvažniji i najjasniji znak raspadanja rodovskih veza i razlaganja poretka prvobitne zajednice pretstavljalo postojanje ropstva i za njega vezane eksploatacije. Robovlasnici su bili prvenstveno rodovske aristokrate, koje su eksploatisale rad stranih (poglavito afričkih) robova kao pastira. Posedovanje robova pružalo je rodovskoj aristokratiji ogromna preimućstva. U isto vreme, mogućnost eksploatacije, rodovskog rada potsticala je aristokratiju da povećava broj grla svojih stada i osvaja prostrane pašnjake. To je dovodilo do porasta protivrečnosti između rodovske aristokratije i osnovne mase stočara, među kojima raste broj maloimućnih i neimućnih. Ovi poslednji otpočinju borbu protiv robovlasničke aristokratije, odvodeći njenu stoku, napadajući na šatore voća — sejidâ, šeikâ — sa ciljem da opljačkaju njihovu imovinu, a ponekad i da ih ubiju.
Ove ekonomske i socijalne protivrečnosti bile su za arapska plemena naročito osetne s tog razloga što je u Arabiji u VI veku izbila kriza. Ona je bila izazvana relativnom prenaseljenošću, jer Arabljani nisu mogli da povećavaju teritorije pašnjaka, što je zahtevalo porast broja ljudi i stoke. Ograničeni sa tri strane morem, a sa četvrte granicama Vizantije i Irana, Arabljani su se našli u teškom ekonomskom položaju. Ekonomska se kriza razvila i prešla u socijalnu krizu, ubrzavajući raspadanje rodovskih odnosa i zaoštravajući protivrečnosti između rodovske aristokratije i mase nomada u svakom pojedinom plemenu.
Lišeni mogućnosti da se slobodno raseljavaju na širu teritoriju, van granica svoga zavičajnog poluostrva, Arabljani su se našli pred prekom potrebom da silom probiju vizantisku i iransku granicu, da bi ovladali novim oblastima. Proces obrazovanja klasa, koji je u Arabiji počeo u V—VI veku, doveo je do stvaranja arapske države. Počeli su se obrazovati savezi plemena, što je pretstavljalo neposredan preduslov za ujedinjenje čitave Arabije. U ideološkoj oblasti težnja Arabljana za ujedinjenjem našla je svog odraza u učenju hanifâ. Hanife, koje su se u VI veku pojavile u čitavom nizu arapskih plemena, odlučno su ustajale protiv plemenskih i lokalnih kultova, propovedale veru u jednog boga judejsko-hrišćanskog tipa. Hanifizam je bio neposredan prethodnik islama.
Poreklo islama. Islam je ponikao kao rezultat razvitka socijalnih protivrečnosti na bazi sve dublje krize i stajao u direktnoj genetičkoj vezi sa hanifizmom. U periodu svoga postanka islam je bio odraz procesa razvitka klasnog društva i obrazovanja države u Arabiji. »Velike istoriske prekretnice praćene su religioznim promenama samo ukoliko se radi o tri svetske religije koje su dosada postojale: o budizmu, hrišćanstvu i islamu... — piše Engels u svom radu »Ludvig Fojerbah« — Tek kod ovih, više ili manje veštački nastalih svetskih religija, naročito kod hrišćanstva i islama, nalazimo da opštiji istoriski pokreti dobivaju religiozno obeležje«.[2] Prema tome, i islam, koji je ponikao u Arabiji u VII veku i u toku dva-tri sledeća stoleća razvio se u jednu od svetskih religija, pratio je »veliku istorisku prekretnicu« u zemljama Bliskog Istoka. Pod tom »prekretnicom« mi možemo razumeti samo proces formiranja feudalnog društva i države u Zapadnoj Aziji i Severnoj Africi. Sasvim je prirodno što se islam javio u onoj oblasti Arabije u kojoj je proces raspadanja odnosa prvobitne zajednice bio u VI—VII veku najvećma razvijen. Takva oblast bio je Hedžas, gde je razvitak razmene pretstavljao faktor koji je ubrzavao proces raspadanja odnosa prvobitne zajednice i zametanja odnosa klasnog društva. Još u I mileniju pre n. e. preko Hedžasa je vodio put međunarodne trgovine, poznat kod antičkih naroda pod imenom »put mirisa«, koji je vezivao Indiju (preko Jemena) sa zemljama na istočnim obalama Sredozemnog Mora.
Jedno od najvažnijih mesta na tom putu međunarodnog prometa bila je Meka, koja je nastala kao naseobina oko hrama Ka'be, blizu izvora Zemzem. Docnije je Meka stekla vrlo veliki ekonomski značaj zahvaljujući svom izvanredno povoljnom geografskom položaju na raskrsnici puteva koji su vodili iz Jemena i Abisinije u Siriju i Irak. U periodu postanka islama Meka je bila najkrupniji trgovački grad u zapadnoj i srednjoj Arabiji, a Ka'ba je bila mesto kuda su dolazila na poklonjenje mnoga beduinska plemena. Vodeću ulogu u ekonomskom i verskom životu Meke u VI veku igrala je robovlasnička rodovska aristokratija plemena Korejš, koje je stanovalo u tom gradu. Robovlasnički odnosi, koji su se u VI veku tek zametali po arapskim plemenima, u Meki su bili već znatno razvijeni. Rodovske aristokrate Meke, koje su činile vladajući gornji sloj u njoj, bile su ne samo krupni trgovci i zelenaši nego i robovlasnici, koji su eksploatisali robove, imali velika stada i zemlje po hidžaškim oazama i na teritorijama beduinskih plemena koja su stajala u zavisnosti od njih.
Trgovina, koja je bila glavno zanimanje čitavog stanovništva Meke, nije imala samo tranzitni karakter. Veliki ekonomski značaj imala je stalna razmena stanovništva Meke sa beduinskim plemenima, koji su u zamenu za proizvode gradskog zanatstva donosili stoku, vunu i kože. Pored unutrašnje trgovine sve veći značaj počelo je dobijati zelenaštvo. Većina stanovništva Meke i mnogi beduini bili su uhvaćeni u mreže ropstva za dug. Zato u VI veku zapažamo istovremeni razvitak protivrečnosti i jačanje borbe kako u samom plemenu Korejš, tako i između tog plemena i beduinskih plemena u Hedžasu. U takvoj situaciji rodovske aristokrate u Meki morale su radi obezbeđenja svoje vladavine da drže stalnu oružanu silu, sastavljenu od arapskih robova. Dalje, ta je aristokratija koncentrisala u svojim rukama svešteničke funkcije u vezi s kultom Ka'be; ona je posluživala hadžije, koji su u Meku stizali svake godine u »svete mesece« — ne samo radi vršenja verskih obreda nego i radi učešća u trgovačkoj razmeni na sajmovima po mestašcima i oazama, koji su ležali u okolini Meke. Trgovina sa beduinima stekla je krajem VI i početkom VII veka osobito velik značaj usled znatnog smanjenja tranzitne trgovine sa Jemenom, koji su 576 g. osvojili Persijanci. Rodovska aristokratija u Meki, koja je imala slobodnih sredstava zbog smanjenja spoljne trgovine, težila je da proširi svoju zelenašku delatnost među beduinima. To je dovelo do daljeg zaoštravanja protivrečnosti između stanovnika Meke i beduina. Po Marksovoj definiciji, opadanje trgovine arabiskih gradova sa Indijom (preko Jemena) »takođe je dalo potstreka«[3] postanku islama.
Tako je u uslovima sve jače opštearapske krize, u Meki, gde su pri postojanju robovlasničkog sistema socijalne protivrečnosti dostigle najveći razvitak, nastala nova religija — islam.
O »osnivaču« te religije, Muhamedu, sačuvalo se malo verodostojnih podataka. Po muslimanskoj tradiciji, Muhamed je po svome poreklu i položaju pripadao rodovskoj demokratiji plemena Korejš, a po svojim ubeđenjima bio hanifa. Svoju delatnost propovednika i organizatora verske zajednice počeo je oko 610 g. Muhamedovo učenje izloženo je u koranu, koji je podeljen na 114 glava — surâ. Tu se zastupa ideja strogog monoteizma, vera u jednog boga — Alaha, koji se pojavljuje u liku nebeskog despota koji u sebi sadrži karakteristične crte krupnih trgovaca i zelenaša iz Meke. Po odnosu prema ljudima Alah je tipičan robovlasnik, a ljudi — njegovi bespravni i bespomoćni robovi. Islam znači »pokornost«, a oni koji ispovedaju tu veru nazivaju se muslimanima (od arapske reči »muslim« — pokoran).
Pored učenja o jednom bogu — Alahu — i o proročkoj misiji Muhamedovoj, mnogo mesta u koranu posvećeno je prikazu kraja sveta i zagrobnog života. Ali su za nas najinteresantnija ona malobrojna mesta koja nam omogućuju da prosuđujemo o socijalnoj sadržini Muhamedovih propovedi. U tom pogledu veoma je karakteristična apsolutna zabrana zelenaštva i strogo ograđivanje od njega trgovine, koja je u koranu prikazana kao zanimanje Alahu potpuno u volji. Ako se setimo da su žrtve zelenaškog pljačkaštva bili u prvom redu pretstavnici rodovske demokratije u Meki, odmah će nam biti jasno čije je interese Muhamed zastupao. Osim toga, borba protiv. zelenaštva mogla je ujediniti rodovsku demokratiju u Meki sa beduinima u Hedžasu.
Stupivši u borbu sa vladajućim gornjim slojem u Meki, Muhamed je, prirodno, stekao sebi vatrene pristalice kod jednog dela robova Meke. Ali je sam Muhamed, kao što se to vidi iz najstarijih delova korana, smatrao ropstvo za potpuno zakonitu društvenu ustanovu. Šta više, imovinska nejednakost, sa svim svojim posledicama, prikazana je u koranu kao pojava koja ne podleže nikakvim promenama. Sasvim dosledno sprovodi se u koranu misao da će ugnjetači biti kažnjeni tek na onom svetu; na ovom pak svetu ne predviđa se promena postojeće ekonomske i socijalne nejednakosti; muslimanima se propisuje da budu pokorni i strpljivi. Prema tome, apsurdna je pretstava koju čitav niz buržoaskih naučnika ima o Muhamedu, kao socijalnom reformatoru.
U Meki, gde je lokalna rodovska aristokratija vršila veliki uticaj na svoje saplemenike, islamski pokret bio je osuđen na neuspeh. 622 g. došlo je do hidžre, tj. do preseljenja Muhameda i njegovih sledbenika u zemljoradničku oazu Jasrib, koja je postala poznatijom pod imenom Medina. Najvažniji događaj iz »medinskog perioda« islama pretstavlja organizovanje muslimanske »zajednice vernika«. Kao što se vidi iz glava korana koje se odnose na to vreme, ta se zajednica principijelno razlikuje od rodovskih organizacija, jer se ljudi u nju nisu ujedinjavali na osnovu krvnog srodstva, već prema obeležju pripadnosti novoj religiji — islamu. Stvaranje takve zajednice bilo je moguće samo kao posledica već daleko poodmaklog procesa raspadanja poretka prvobitne zajednice. Koran jasno odražava raspadanje rodovskih veza, utvrđujući princip privatne svojine i individualne odgovornosti za dela i postupke; ustanova krvne osvete osuđuje se i ukida. U medinskim glavama korana veoma su brižljivo određena prava naslednika, pri čemu su predviđeni svi stepeni srodstva.
U Medini mladi islam nije dobio samo svoj organizacioni oblik nego i svoju materijalnu bazu. Postepeno isteravši iz Medine tri »jevrejska plemena« (verovatno su to bili judaizovani Arabljani) i zauzevši njihovu zemlju i imanja, Muhamed je mogao da razdeli zemljišne deonice kako stanovnicima Meke koji su se sa njim preselili tako i dvama medinskim arapskim plemenima. Tim plemenima, koja su jako trpela od nedostatka zemlje, primanje islama davalo je sasvim realne rezultate. Zato su se arapska plemena Medine pretvorila u revnosne muslimane. Muhamedova spoljna politika, koja je sebi stavila za cilj slabljenje Meke i zadobijanje uticaja nad plemenima Hedžasa, takođe je medincima donosila neposredne ekonomske koristi. Organizujući napade na karavane Meke, medinski muslimani unosili su pometnju u ekonomski život Meke. Pokušaj muslimana da zaplene bogat karavan Meke, koji je dolazio iz Sirije, doveo je 624 g. dobitke kod Bedre, u kojoj su muslimani odneli pobedu nad stanovnicima Meke. Docnije, poraz medinaca kod planine Ohoda (blizu Medine) 625 g. i čak opsada Medine 627 g. od strane udruženih snaga stanovnika Meke i od njih zavisnih hedžaskih beduinskih plemena — nisu doveli do likvidacije islama. Naprotiv, posle neuspele opsade Medine zapaža se širenje i produbljivanje uticaja medinskog islama na hedžaske beduine. Lišena podrške svojih bivših beduinskih saveznika, koji su prešli na Muhamedovu stranu, Meka se 630 g. bez borbe predala muslimanima. Predaji su prethodili pregovori između Muhameda i pretstavnika aristokratije u Meki; primivši islam, ta je aristokratija obezbedila sebi odgovarajući položaj u rukovodstvu muslimanskom zajednicom. Ka'ba je postala glavna muslimanska svetinja, usled čega su se značaj i prihodi tog hrama jako povećali. Sačuvan je čak i kult mesnog fetiša — »crnog kamena«. Broj hadžija. koji su dolazili na poklonjenje u Meku, koja je postala muslimanski »sveti grad«, morao je znatno porasti, a sa porastom broja hadžija povećavao se i priliv sredstava i moglo se računati na proširenje i oživljenje trgovine.
Tako se početkom VII veka obrazovala u zapadnoj Arabiji, sa centrom u Medini, nadplemenska organizacija u vidu muslimanske zajednice, s novom ideologijom, koja je odražavala postanak klasnog društva u Arabiji. Ta nova organizacija, na čijem su čelu stajali korejšiti, bila je jezgro buduće arapske države.
Arapska osvajanja i obrazovanje kalifata. Posle Muhamedove smrti (632 g.) došao je na čelo muslimanske zajednice najpre Abu-Bekr (632—634 g.), a zatim Omar . (634—644 g.), koji su uzeli titulu kalifa, tj naslednika (Muhamedovih). Za ova dva prva kalife završeno je ujedinjenje Arabije i odnesene su krupne pobede u borbi sa Iranom i Vizantijom. Dok su pod Muhamedom samo plemena Hedžasa i zapadnog Nedžda priznala vlast šefa islama, dotle je pod prvim dvama kalifama potčinjena čitava Arabija. Najveći otpor ujediniteljskoj politici prvih kalifa pružila su nastanjena, zemljoradnička plemena, naročito jemamsko pleme Benu-hanifa, u kome je veliku. ulogu igrao poseban prorok Musejlima.
Slomivši otpor Jemamaca, hedžaske su trupe zajedno za beduinima severoistočne Arabije upale u Irak i posle niza lokalnih uspeha i neuspeha zadale 637 g. Iranskim trupama poraz kod Kadisije. 641 g. Arabljani, koji su sad već čvrsto držali čitav Irak, odneli su novu pobedu nad iranskom vojskom kod Nehavende (blizu stare Egbatane).
Istovremeno sa osvajanjem iranskih poseda Arabljani su odneli pobede u Siriji i Palestini. U jesen 636 g. oni su do nogu potukli vojsku cara Iraklija na reci Jarmuku; 638 g. predao se Jerusalim, a 640 g. — Cezareja. 640—641 g. preduzet je prvi napad na Egipat, koji je bio konačno osvojen 645 g.
Glavni uzrok vojnih uspeha Arabljana ležao je u unutrašnjem stanju u Iranu i Vizantiji, koji su bili iscrpeni upornim ratom, koji se završio uoči upada Arabljana (vidi glavu XI). Taj rat, koji je opustošio Siriju i Irak, doprineo je zaoštravanju socijalnih protivrečnosti i jačanju klasne borbe, usled čega je stanovništvo u arapskim osvajačima videlo oslobodioce od vizantiskog i iranskog jarma.
Osvojene vizantiske i iranske oblasti ušle su u sastav kalifata, kako su docnije u Zapadnoj Evropi počeli nazivati arapsku državu. Tvorcem kalifata muslimanska istoriska tradicija smatra kalifu Omara, u čijem idealizovanom liku treba videti personifikaciju poretka vojne demokratije. U tom poretku Arabljani-osvajači nisu učestvovali u društvenoj proizvodnji osvojenih zemalja. Rat u cilju osvajanja novih teritorija i sticanja plena, kao i dobijanje danka od pokorenog stanovništva — bili su glavno zanimanje Arabljana. Pokoreno stanovništvo bilo je dužno da plaća zemljišni porez — harač i lični porez — džizija — u visini od 1 do 4 denarija (5—20 rubalja) godišnje u novcu i sem toga da daje određenu količinu pšenice, maslinovog ulja i sirćeta. Arabljani su preduzeli mere da se ne stope s pokorenim stanovništvom i ne rastvore u njegovoj masi.
Još u periodu prvih osvajanja u vodećem sloju muslimanske zajednice, koji je bio neka vrsta vlade kalifata, zapažali su se znaci suparništva i borbe između korejšitske rodovske aristokratije i pretstavnika demokratskih masa arapskih plemena. Treći kalifa Osman (644—656 g.), koji je pripadao veoma uglednom korejšitskom rodu Omeja, postavljao je svuda po osvojenim provincijama za upravnike svoje srodnike. Svemoć aristokrata iz Meke, koji su često pribegavali nasilju i iznuđivanjima, izazivala je proteste i revolt. 656 g. Arabljani iz osvojenih oblasti, podržani od medinskog stanovništva, svrgli su i ubili Osmana i proglasili za kalifu Aliju, Muhamedovog brata od strica i zeta. Ali je namesnik Sirije Muavija, rođak ubijenog Osmana, oslanjajući se na plemena svoje provincije, otpočeo oružanu borbu protiv Alije. Ta je borba bila praćena daljim razvitkom protivrečnosti u arapskom društvu i poslužila je kao. jedan od uzroka postanka sekte haridžitâ. To su bili pobornici vojne demokratije, koji su proglasili princip vrhovne vlasti muslimanske zajednice. Polazeći od tog principa, oni su samo zajednicu priznavali za ovlašćenu da bira i svrgava kalife, pri čemu je vrhovni izbranik zajednice mogao biti svaki pobožan musliman. Oba pretendenta za vrhovnu vlast u kalifatu oni su smatrali za uzurpatore, koje treba silom ukloniti. 661 g. Alija je u Kufi pao kao žrtva jednog haridžita. Atentat na Muaviju nije uspeo. On se proglasio za kalifu i osnovao. dinastiju Omejada. Pristalice i sledbenici Alije, čiji je broj iz pokolenja u pokoljenje brzo rastao, postali su poznati pod imenom šiita. Oni su pretstavljali aktivnu opo-ziciju prema Omejadima.
Kalifat Omejada. Dinastija Omejada (661—750 g.), zastupljena svojim prvim pretstavnicima, bila je nosilac društvenih. odnosa karakterističnih za robovlasnički poredak Arabije VI—VII veka. Zato je glavna provincija kalifata pod tom dinastijom postala Sirija, gde se u VI—VII veku već razvijao feudalni način proizvodnje, ali gde su u isto vreme još bili jaki robovlasnički odnosi. Iran (uključujući i Irak — Vaviloniju), gde se još pod Sasanidima obrazovalo rano feudalno društvo, postao je poprište sve jače eksploatacije i borbe. U Siriji, gde se nalazila prestonica omejadskog kalifata — Damask, vladala je relativno umerena eksploatacija i zapažao se znatan porast proizvodnih snaga. Od tri nadleštva koja su, po definiciji Marksa i Engelsa, imale vlade na Istoku,[4] pod Omejadima su stalno funkcionisala samo dva — finansisko i vojno, koja su rukovodila globljenjem sopstvenog stanovništva i, pljačkom tuđih zemalja. Funkcije pak trećeg nadleštva — društvenih radova, koje je imalo da se stara o reprodukciji, bile su u potpunosti prepuštene pokorenom stanovništvu. Pretstavnici damaske vlade mešali su se u stvari lokalnog stanovništva samo u slučaju da izbije ustanak ili se smanji priliv dažbina i poreza. U prvoj polovini omejadskog perioda, kao i za vlade četiri prva kalife, Arabljani nisu uzeli učešća u društvenoj proizvodnji, već su bili zauzeti gotovo isključivo ratom, međuplemenskim sukobima i ugušivanjem ustanaka.
Ali su već najbliži potomci osvajača-varvara podlegli uticaju više ekonomike i razvijenijih društvenih odnosa, koji su vladali po osvojenim-feudalnim zemljama. Tim uticajem može se objasniti težnja arapske aristokratije da se konsoliduje u vladajuću klasu kalifata i da stane na čelo državne uprave. Takva težnja dobila je svoj najpotpuniji izraz u merama, ili »reformama« kalifa Abd-el-Melika (685—705 g.) i Velida I (705—715 g.). U administraciju i zvaničnu prepisku, koje su do tog vremena vodili domaći stručnjaci na mesnim jezicima, sada je propisano da se uvede arapski jezik. U isto vreme zaveden je jedinstveni novčani sistem: umesto vizantiskog zlatnog n sasanidskog srebrnog novca, koji su bili u opticaju naporedo sa arapskim novcem, dopušten je opticaj samo arapskih srebrnih dirhema (25 kopejki) i zlatnih denarija (5 rubalja). Istovremeno s tim reformama zapaža se jačanje eksploatacije. U tom pogledu veoma je karakterističan zakon iz 700 g., po kome su svi muslimani ne-Arabljani, koji su dotle bili oslobođeni ličnog poreza, imali otsad da plaćaju taj porez podjednako kao i ostalo nemuslimansko poresko stanovništvo. U isto vreme upravnik Iraka Hadžžadž, poznat po svojim svirepim razračunavanjima sa haridžitima, propisao je da se odbegli seljaci hvataju: i žigošu, pa zatim vraćaju u mesto stanovanja.
Krajem VII i u prvoj četvrtini VIII veka Arabljani su osvojili nove teritorije, koje su pomerile granice kalifata sve do obala Atlantskog Okeana na zapadu i do reke Sir-Darje i Inda na istoku. Osvojivši zemlje Severne Afrike i potčinivši svojoj vlasti mesna plemena Berbera 709 g., Arabljani su pomoću ovih pokorili 711—714 g. veći deo Pirinejskog Poluostrva, posle čega su upali u južnu Galiju, počeli da vrše prepade u dolinu Rone, a zatim opustošili Akvitaniju. Njih su tek 732 g. zaustavile između Tura i Poatjea trupe Karla Martela, koje su im zadale poraz; posle toga Arabljani su se povukli. Istovremeno s pobedama na Zapadu Arabljani su početkom VIII veka postigli znatne uspehe u dolini reke Inda, osvojili Turkestan skoro do Sir-Darje, došli do Darjalskog klanca na Kavkazu i 716—717 g. preduzeli treću opsadu Carigrada (prve dve opsade vizantiske prestonice preduzete su pod Muavijom i završile su se, kao i ova poslednja opsada, neuspešno po Arabljane).
U oblasti unutrašnjih odnosa, u prvoj polovini VIII veka zapaža se jačanje borbe osvojenih naroda protiv arapskog jarma. Ugušivanje ustanaka u Iraku, Iranu i Severnoj Africi, gde su se protiv Arabljana digla plemena Berbera, zahtevalo je veliko naprezanje snaga Sirije i Egipta. Pod poslednjim Omejadima Sirija je izgubila svoj privilegovan položaj, jer je damaska vlada bila prinuđena da od sirskog stanovništva uzima velika sredstva za upornu borbu sa Vizantijom i za ugušivanje ustanaka u zapadnim i istočnim oblastima kalifata.
Zbog promene unutrašnje politike u Siriji, poslednje kalife iz dinastije Omejada morale su se sukobiti sa ustancima siriskog seljaštva i plebejskog stanovništva gradova. Muslimani ne-Arabljani, lišeni svojih privilegija zakonom iz 700 g., prestali su da budu oslonac arapske vlasti. Uglavnom Omejadi su za sve vreme ostali tipični pretstavnici arapske rodovske aristokratije, tuđi pokorenim narodima, usled čega nisu mogli da stvore jaku i široku bazu za svoju vladavinu. Konačni udarac vladavini Omejada zadan je iz Horasana, gde je 747 g. izbio ustanak; on se brzo raširio po čitavom Iranu, a posle dve godine preneo se i u Irak. U iscrpenoj Siriji poslednji omejadski kalifa Mervan II (744—750 g.) nije mogao naći snaga za borbu sa ovim širokim narodnim pokretom protiv vladavine Omejada.
Bagdadski kalifat. Kao rezultat tog pokreta došao je na vlast Abu-l-Abas, koji je osnovao novu dinastiju — Abasida (750—1258 g.). Pod ovom dinastijom centar kalifata prenesen je iz Damaska u Bagdad, grad koji je 762 g. osnovao kalifa Mansur na reci Tigru. Zato je država Abasida dobila naziv Bagdadski kalifat.
Još pod prvim Abasidima feudalni su se odnosi dalje razvili, Pre svega pod kalifom Mansurom (754-—775 g.), pravim organizatorom Bagdadskog kalifata, osnovnim oblikom eksploatacije širokih masa postaje uzimanje feudalne rente. Dalje, počinje da forsirano radi »nadleštvo društvenih radova«, što doprinosi razvitku proizvodnih snaga. Pored razvitka zemljoradnje i zanata znatno oživljava i razmena, kako u samom kalifatu tako i sa susednim zemljama, a središni položaj bagdadske države na putevima iz Kine i Indije u Zapadnu i Istočnu Evropu doprinosi razvitku tranzitne trgovine.
U Bagdadskom kalifatu arapska aristokratija izgubila je svoj izuzetni položaj; zato su veliku ulogu počeli igrati iranski feudalci, pomoću kojih su Abasidi i došli na vlast. U vezi s tim kalifat je pod prvim Abasidima po svojoj administrativno-finansiskoj strukturi i mnogim svojim zakonima i ustanovama potsećao na državu poslednjih Sasanida. Sasanidski fiskalni sistem smatran je uzorom kome treba podražavati, po mišljenju abasidskih činovnika, iako su oni delali u situaciji daleko razvijenijih ekonomskih i socijalnih odnosa. Na čelu državne uprave stajao je vezir, koji se starao o administraciji, finansijama i vojsci. Taj su položaj za više generacija zauzimali Barmekidi, krupni iranski zemljoposednici, koji su, uživajući neograničenu vlast, vršili stalnu kontrolu nad arapskim kalifom kao pretstavnici klase iranskih feudalaca.
Najkrupnijim figurama na bagdadskom prestolu, pored Mansura, smatraju se Harun-al-Rašid (786—809 g.) i Mamun (813—833 g.). Na idealizovan, istoriski neistinit lik Haruna nailazi se u »1001 noći«; otuda vodi poreklo slava i popularnost toga kalife u Evropi. Za njegove vlade kalifat je dostigao visok stupanj ekonomskog i kulturnog procvata. Ali su se u isto vreme već počeli zapažati i prvi simptomi opadanja. Moć i sjaj Bagdadskog kalifata počivali su na eksploataciji seljaka kao osnovnih proizvođača; njihov položaj postajao je sve teži u vezi sa daljim razvitkom feudalnih odnosa. U kalifatu feudalna je renta ubirana u obliku zemljišnog poreza. U početku je visina tog poreza zavisila od stanja letine; он је износио од једне половине до једне осмине летине и плаћан је поглавито у натури. Али је већ под Харуном почео да преовлађује порез убиран у зависности od razmera setvene površine i plaćan je u novcu i u naturi. Razumljivo je da su pri takvoj promeni oblika eksploatacije nerodice i tržišna kolebanja cena poljoprivrednih proizvoda padali isključivo na ramena zemljoradnika.
Jačanje feudalne eksploatacije izazivalo je masovne ustanke. Jedan od najkrupnijih antifeudalnih pokreta IX veka bio je ustanak Babeka u Azerbejdžanu. Taj je pokret uglavnom stavio sebi za cilj da vaskrsne stari poredak prvobitne zajednice,. u kome nije bilo feudalne eksploatacije. U buržoaskoj nauci taj se pokret naziva »komunističkim« jedino na osnovu toga što su Babekovi sledbenici, u svojoj težnji da se vrate u poredak prvobitne zajednice, zavodili »zajednicu imovine«, tj. zemlje i inventara. Muslimanski feudalni istoričari, koji pokazuju težnju da Babekove pristalice prikažu kao bandu razvratnih pljačkaša, pustili su u literarni promet neosnovano tvrđenje da su ustanici zavodili i »zajednicu žena«. Ustvari žene su, učestvujući u ustanku naporedo sa muškarcima, uživale veliku nezavisnost i slobodu, a pritom je postojao brak udvoje. Babekov ustanak trajao je preko 20 godina (od 815 do 837 g.), neko vreme zahvatio čitav severozapadni Iran i jedan deo Zakavkazja, naišao na podršku plebejskih slojeva u čitavom nizu gradova i bio ugušen jedino naporima celokupnih vojnih snaga kalifata.
Znatnu prepreku za potpun razvitak feudalnih odnosa u Bagdadskom kalifatu pretstavljala je činjenica da je sačuvano jako robovlasničko uređenje.
I pored toga što je seljaštvo s razvitkom feudalnih odnosa snosilo sve veći teret državnih dažbina, po najtežim sektorima društvenog rada (kao što su: u sistemu veštačkog navodnjavanja, na plantažama pamuka, po rudnicima i jamama itd.) i dalje su radili robovi. To su mahom bili robovi afričkog porekla, dovedeni sa ostrva Zanzibara, gde je postojalo veliko tržište afričkih robova. Na arapskom jeziku to se ostrvo zvalo az-Zindž, a svaki rob dovezen odatle — zindži. Osobito je mnogo zindža bilo u Iraku i delom u zapadnom Iranu, gde su ti afrikanci radili pod neverovatno teškim uslovima na isušivanju močvara, vađenju soli i metala itd. 869 g. izbio je ustanak zindža u okolini Basre, gde je postojalo veliko tržište robova. Taj ustanak, koji je trajao čitavih 14 godina i zahvatio čitav južni Irak i Huzistan, naišao je na aktivnu podršku seljačkih masa. 878—879 g. zindži, na čijem je čelu stajao Arabljanin-šiit Ali-ibn-Muhamed, ugrozili su i sam Bagdad. Jedino je dezorganizacija u redovima samih zindža, čiji se vođa 879 g. proglasio za kalifu, olakšala kalifskim trupama koje su dotle trpele krupne poraze u borbi sa zindžima, da uguše ustanak. Ali je neposredan nastavak ustanka zindža bio snažni seljački antifeudalni pokret karmata, koji je tokom X veka u više mahova do temelja uzdrmao Irak i preneo se zatim u Siriju.
Raspadanje Bagdadskog kalifata. Država Abasida još od samog početka vladavine te dinastije zahvatala je manju teritoriju u poređenju sa omejadskim kalifatom. Na Pirenejskom Poluostrvu se od 756 g. učvrstila vlast kordovskih Omejada. Krajem VIII veka (788 g.) Maroko je potpao pod vlast šiitske dinastije Idrisida, a od 800 g. u Severnoj Africi (tj. u zemljama zapadno od Egipta) učvrstila se vlast dinastije Aglabida. Za vlade Harun-al-Rašidovog sina Mamuna počeo je proces odmetanja Irana, koji se završio krajem IX veka, kada se čitava ta zemlja našla pod vlašću nekoliko iranskih dinastija. Na početku X veka od kalifata su se konačno ocepili Egipat, Sirija s Palestinom i severna Mesopotamija. Sredinom X veka vlast abasidskih kalifa priznavao je samo Bagdad sa svojom okolinom. Do takvog raspadanja širokog Bagdadskog kalifata došlo je usled razvitka feudalnih odnosa i borbe raznih naroda protiv arapske vlasti.
U drugoj polovini IX veka na bagdadskom se prestolu smenio niz ništavnih i bednih kalifa, koji su u potpunosti zavisili od starešina turanske garde; gardisti su svrgavali i dovodili kalife na presto, stavljali ih na muke i ubijali ili bacali u tamnicu. Ali su se abasidske kalife, izgubivši svoje posede i političku vlast, pretvorile u muslimanske prvosveštenike, koje ponekad upoređuju s rimskim papama. U X veku kalife su, koristeći se svojim verskim autoritetom, davale investiture raznim feudalnim posednicima i smatrane su za seniore koji stoje na vrhu feudalne jerarhije. Zato su razni feudalni gospodari težili da uspostave svoj stalni uticaj na bagdadske kalife. To su mogli da ostvare Buidi (Buvejhidi), jedna šiitska dinastija koja je vladala zapadnim Iranom. Ovi Persijanci-šiiti zauzeli su 945 g. Bagdad i nekih sto godina vršili kontrolu nad bagdadskim kalifom. Ali je verski autoritet bagdadskog kalife i dalje rastao. Kada su sredinom XI veka Turci-Seldžuci osvojili Iran, potukli trupe Buida i zauzeli Bagdad (1055 g.), oni su priznali bagdadskog kalifu za svog sizerena, i kalifa Kaim stavio je na glavu Togrul-bega, vođe Seldžuka-osvajača, dvorogu krunu i opasao ga dvama mačevima, kao znak da mu predaje vlast nad Istokom i Zapadom.
Kordovski i Kairski kalifat. U X veku pored bagdadskih kalifa pretendovali su na vrhovnu vlast nad muslimanskim svetom pretstavnici još dveju dinastija. Na Pirenejskom Poluostrvu mladi Omejad, koji se spasao prilikom uništenja te dinastije od strane Abu-l-Abasa, — Abdarahman I stao je na čelo nezavisne države, sa centrom u Kordovi (756 g.). Ta Kordovska država (emirat) dostigla je kulminaciju svoje političke moći i snažan kulturni razvitak u X veku, pod Abdarahmanom III (912—961 t.), pod njegovim sinom Hakamom II (961—976 g.) i pod Hišamom II (976—1009 g.), za čije je vlade upravljao istaknuti državnik Muhamed-ibn-Abu-Amir, poznat kod Evropljana pod imenom Almanzor. 929 g. Abdarahman III proglasio se za kalifu. Ali se usled pobede centrifugalnih feudalnih snaga Kordovski kalifat na početku XI veka raspao na niz nezavisnih feudalnih poseda i gradova, koji su stupili u međusobnu borbu; ona je stanovništvu pričinjavala nebrojene nedaće, potkopala snage muslimanske Španije i tako doprinela uspeeima rekonkviste (vidi glavu XXVI). Dinastija kordovskih Omejada ugasila se 1031 g.
Kairske kalife bili su vladari iz dinastije Fatimida i smatrali sebe potomcima Muhamedove kćeri i Alijine žene Fatime. Fatimidi su se učvrstili 909 g. u Severnoj Africi. 969 g. oni su osvojili Egipat (iste godine osnovan je Kairo); zatim se vlast te dinastije proširila na Palestinu i Siriju, ali je zato bila izgubljena Severna Afrika. Dinastija Fatimida vladala je, poglavito u Egiptu, sve do 1171 g., kada je Salah-edin (Saladin) osnovao novu dinastiju — Ejubida (vidi glavu XVI).
Arapska kultura i njen uticaj na Evropu. Srednjovekovna kultura zemalja Bliskog Istoka može se nazvati »arapskom« samo uz više ograda. To nije bila kultura koju su stvorili samo Arabljani, iako su oni uzeli velikog učešća u njenom stvaranju. Arapska kultura bila je rezultat aktivnog uzajamnog delovanja mnogih civilizovanih naroda kalifata, koji su primili arapski jezik kao sredstvo kulturnog stvaranja. Prema tome, termin »Arabljani« u kulturnom pogledu jeste uslovan termin i ne obuhvata samo Arabljane nego i Persijance, Grke, Sirce, Jevreje, Kopte, Berbere i Vizigote koji su pisali i govorili arapski.
Kulturna delatnost naroda kalifata pretstavlja veoma važnu kariku u istoriskom lancu razvitka svetske kulture. Arabljani su odigrali vidnu posredničku ulogu: oni su primili starogrčku kulturu, dopunili je nizom veoma krupnih tekovina i predali je Evropi. Sirski filozofi i lekari bili su u VIII—IX veku prvi posrednici između Arabljana i starogrčke nauke. Pod kalifom Mamunom (813—833 g.) široko se razvila delatnost na prevođenju starogrčkih naučnih i filozofskih dela na arapski jezik. Istovremeno, ukrštajući se sa grčko-sirskim uticajem, vršio se i indo-iranski uticaj. Tradicija stavlja u vreme Mansura (754—-775 g.) prevode glavnih dela Galena, Hipokrata, Ptolemeja i Euklida. U toku IX—XI veka naučnici kalifata detaljno su se upoznali sa delima Aristotela, Platona i neoplatoničara. U XI veku Arabljani su ne samo savladali nego i znatno proširili i produbili naučna dostignuća Grka u oblasti anatomije, fiziologije i zoologije, kao i astronomije i matematike; u oblasti geografije Arabljani su široko razradili grčko učenje o klimatskim pojasevima i naročito o uticaju klime na kulturni razvitak naroda. To učenje izloženo je kod istaknutog geografa Jakuta (1179—1229 g.) i duboko obrazloženo kod Ibn-Halduna (1322—1406 g.). Prvi prisan kontakt arapske kulture sa zapadno-evropskom datuje iz doba krstaških ratova, za vreme kojih su Arabljani pokazali svoju neospornu kulturnu nadmoćnost.
Ali se neposredniji i trajniji uticaj arapske kulture na Zapadnu Evropu vršio preko Kordovskog kalifata. Kultura te države bila je najviša i vodeća u Zapadnoj Evropi. U muslimanskoj Španiji pretstavljali su moćne rasadnike znanja i žarišta razvitka kulture univerziteti u Kordovi, Sevilji, Malagi i Grenadi; na njima su pored teologije i pravnih nauka sa uspehom predavane astronomija, matematika, hemija i medicina, a broj studenata peo se na hiljade. Grenadski univerzitet, osnovan sredinom XIV veka, posećivali su mnogi kastiljci, provansalci i drugi Evropejci. Kalifska biblioteka u Kordovi imala je u X veku oko 400.000 tomova.
Arabljani su razradili učenje o sfernom obliku zemlje. To se učenje pojavilo 1410 g. u latinskom prevodu i izvršilo neposredan uticaj na Kolumba. Astronomska dela španskih Arabljana stavljena su u temelj evropske astronomije. Astronomske tablice koje se pripisuju Alfonzu X (u HŠ veku) bile su rezultat arapskih posmatranja i proračuna. Astronom Zarkali (1029—1087 g.) bio je istaknuti astronom-posmatrač i usavršio je astrolabiju. Njegovo delo u latinskom prevodu citirao je Kopernik. Arapski nazivi zvezda u modernoj astronomiji svedoče o zaslugama Arabljana u toj nauci. Algebru, trigonometriju i analitičku geometriju osnovali su Arabljani. Arapski matematičari primili su od Indusa, usavršili i predali Evropljanima cifre koje su sve do danas poznate kao »arapske cifre«; oni su uveli i novu cifru — nulu, što je omogućilo da se svaki broj izrazi ciframa. Arapski lekari, među kojima su postojale jasno razgraničene specijalnosti terapeuta, hirurga i okultiste, došli su do pretstave o infekciji kao uzroku mnogih bolesti. Arapski hirurg Zahravi (umro 1013 g.) smatrao je vivisekciju nužnim uslovom za razvitak naučne medicine. Latinski prevodi njegovih dela iz hirurgije izdavani su u Zapadnoj Evropi sve do kraja XVIII veka, služeći kao udžbenik za studente i priručnik za lekare. Najistaknutiji filozof ranog Srednjeg veka bio je Arabljanin Ibn-Rušd (1126—1198 g.), koji je poznat u Zapadnoj Evropi pod imenom Averoes. Njegovi komentari na Aristotela izvršili su snažan uticaj na zapadnoevropsku skolastičku filozofiju i nauku (vidi glavu XXXII). O kulturnom uticanju Arabljana na Evropu svedoči niz naučnih termina i reči iz svakodnevnog života, koje su iz arapskog primili svi evropski narodi — algebra, alhemija, almanah, alkohol, logaritam, cifra, zenit, tarifa, divan, amulet itd.
Arapska nauka, za razliku od srednjovekovne evropske nauke, manje se razvijala pod uticajem religije i crkve, a više za zadovoljavanje potreba i interesa kalifa ili feudalnih muslimanskih kneževa. Ta je nauka bila dakle svetovnija i njeni pretstavnici imali su veću slobodu naučnog istraživanja od svojih savremenika —- evropskih naučnika.
Znatan je i doprinos koji su narodi koji govore arapskim jezikom dali svetskoj kulturi u oblasti lepe književnosti, poezije i muzike. Pored već pomenutih priča iz »1001 noći«, arapski je Istok stvorio i niz drugih beletrističkih dela: riterske romane, kakav je popularni roman o Antaru; poučne povesti (»Kalila i Dimna« i dr.), koje su bile dobro poznate i pismenim ljudima stare Rusije; humorističke novele (takozvane makame), najzad, beduinsku, docnije ritersku poeziju, koja je izvršila snažan uticaj na stvaralaštvo provansalskih trubadura XII—XIII veka.
Arabljani su primili od Kineza način za izradu hartije i baruta i predali ga docnije Evropljanima, na šta ukazuje Engels[5].
I. Klasici marksizma. Marks i Engels, Prepiska. Pisma od 18 maja, 2 juna, 14 juna 1853 g., Dela, t. XXI.
II. Izvori. Hrestomatija za istoriju Srednjeg veka, u redakciji Gracijanskog i Skaskina, t. I, 1939, str. 210—235. — Poreklo islama. Hrestomatija, sastavio Bjeljajev, Moskva 1931.
III. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Opšta istorija od IV veka, t. I, 1897, str. 458—515, 770—817. — Bjeljajev, Islam i arapski kalifat od VII do IX veka, »Istoriski časopis«, br. 7, 1938. — Bartold, Islam, 1918. — Bartold, Muslimanski svet, 1922. — Bartold, Kultura muslimanstva, 1918. — Miler, Istorija islama, 4 toma, 1895. — Kračkovski, Arapska kultura u Španiji, Lenjingrad 1937. — Nilsen, O staroarapskoj kulturi i religiji, »Vesnik stare istorije«, br. 3, 1938. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u redakciji Vinogradova, razna izdanja, t. I, § 13—15, t. III, § 57.