Историја средњег века I 12
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Природа Арабије. Основну територију коју су Арабљани првобитно насељавали чинили су полуострво Арабија и суседне степске и полупустињске области Месопотамије, Сирије и источног Египта. Источне обале тог полуострва запљускује Персиски Залив, јужне — Индиски Океан, а западне — Црвено Море; са севера оно се граничи Сириском Пустињом. По својим димензијама Арабија је највеће полуострво на земљиној карти, износећи отприлике колико једна четвртина Европе. Преко западне области полуострва — Хеџас — протеже се планински ланац, који одваја централни плато полуострва Неџд од Тихама, низиске обале Црвеног Мора.
Безводан и тешко проходан простор заузима највише једну трећину Арабије. То је пре свега тек недавно испитана пустиња Руб-ел-Хали, која лежи на јужном делу полуострва. Чак се и најодважнији водичи каравана камила ретко усуђују да дубље залазе у њене безводне пределе, прекривене живим песком. Пустиње Дахна и Нефуд потпуно су проходне, и кад има воденог талога, могу служити као пашњаци у пролеће и на почетку лета. Имати с пролећа макар комадић пашњака у Нефуду претставља животну жељу веома многих арапских номада-сточара.
Већи део површине Арабије претставља степе, обрасле травом и шипражјем; оне имају подземне воде, које Арабљани умеју да откривају. Вода се без неког нарочитог труда добија копањем бунара. Али стање биљног покривача арабиских степа не зависи од подземних вода већ од киша, које падају у виду тропских пљускова зими и почетком пролећа. Периоди суше, који често трају по 3—4 године узастопце, праћени су потпуним исцрпљењем пашњака и доносе небројене невоље људима и животињама. Тамо где кише падају уз извесну периодичност (у Јемену, делом у Оману), становништво се одвајкад бави земљорадњом. На местима где подземне воде избијају на површину образују се оазе, са шумарцима урминих палми. Али у Арабији нема ни река ни слатководних језера. Бурне и силовите бујице, које се образују у периоду киша, брзо пресахњују, и ниједна од њих није пловна.
Арабија лежи у тропском и суптропском климатском појасу. У исто време, на неким местима температура ноћу пада на нулу и испод ње. У Јемену снег пада скоро сваке године. У преисламској арапској поезији сачували су се ликови витеза који бацају у угашену ватру лук и стреле, да се спасу од мучне хладноће.
Привреда и друштвено уређење Арабљана. Огромна већина становника Арабије, такозвани бедуини, бави се номадским сточарством. Брзо исцрпљивање пашњака нагони сточаре да са својим стадима лутају с места на место у потрази за храном и да се држе ближе извора и оаза. Због сталног недостатка хране и честог отсуства воде, најраширенија животиња, типична за арабиске полупустиње, јесте камила. Ова јака, веома издржљива и крајње доброћудна животиња, али која у исто време може да понесе велики терет и да брзо иде, храни се и бодљикавим пустињским биљкама и може живети без воде по 25 дана зими и 5 дана лети; камила утољује жеђ прљавом и горком водом, а понекад и просто смрдљивим блатом, извученим са дна пресушеног бунара. Камила је верни сапутник бедуииа, арабиског сточара-скитача; она га снабдева млеком и месом, који поред урми претстављају главну храну становника Арабије; камиља кожа служи за израду обуће и амова; од вуне се израђују тканине и материјал за шаторе. Поред камиле Арабљани гаје овце и делом козе, као и коње; али се на коња, у поређењу с камилом, ретко наилазило у Арабији, јер се он могао гајити на врло малом броју места; свако није ни могао да држи ту ћудљиву животињу, коју треба хранити одабраним јечмом, а што је главно — појити неколико пута дневно чистом, бистром водом.
Поред бедуина-сточара, који су у V—VI веку чинили већину становништва Арабије, наилазило се у свим областима полуострва и на стално и упола настањене земљораднике великих и малих оаза, који су били расути по читавом полуострву и претстављали оазе у пространству запоседнутом номадима. У Арабији су постојале читаве велике земљорадничке области, са цветним градовима, чије је становништво још у I миленију пре н. е. достигло висок ступањ производње, ступило у стадиј цивилизације и вршило живу размену са суседним земљама. То пре свега важи за Јемен, који је у грчко-римској географији био познат под именом »Срећна Арабија«. У тој планинској области на југозападу Арабије, на бази добро организованог система вештачког наводњавања одавно се развила земљорадња и никли су богати градови, чије је становништво водило уносну трговину домаћим мирисним смолама (тамјан) и стицало велике зараде на посредничкој трговини између Индије, Абисиније и земаља на Средоземном Мору. Минејска, Сабејска и Химаритска (Гомеритска) краљевина, које су поступно смениле једна другу на територији јужне Арабије, уживале су код античких народа славу легендарно богатих и високо културних држава; њихове трговачке колоније биле су расуте по западној и северној Арабији, поникавши још у дубокој старини на трговачким путевима који спајају јужну Арабију са Сиријом, Палестином, Вавилоном и Египтом. Али је у IV—V веку јужна Арабија већ доспела у стање потпуног опадања: градови су се претворили у рушевине, уређења за наводњавање су пропадала, а знатан део становништва преселио се на север. Јужноарапски натписи и други писани споменици, који су написани посебним писмом, били су потпуно неразумљиви Арабљанима V—VI века. Али је Јемен и даље био земљорадничка земља, захваљујући периодичним кишама. Друга земљорадничка област — Јемама, која је имала велики економски значај у Арабији V—VI века, лежала је у југоисточном делу Неџда. Ту је стално настањено становништво гајило житарице и урмине палме, заливајући своја поља водом добијеном путем копања бунара.
Према томе, у Арабији VI века развијале су се две главне гране производње: номадско сточарство и земљорадња. На то је скренуо пажњу још Маркс, који је у овом писму Енгелсу од 1 јуна 1853 г. писао: »Код свих источних народа може се... констатовати општи узајамни однос између сталне настањености једног дела тих племена и номадства другог дела, које и даље траје«.[1]
Како номади, тако и стално насељено становништво Арабије V—VI века живели су у условима првобитне заједнице, уједињени у родове и племена по обележју крвног сродства. Свако се племе делило на више родова и заузимало територију наслеђену од старина, која је обухватала хиљаде квадратних километара и на којој је оно имало своја станишта, зимске и летње пашњаке. Свако племе (а понекад и велики род широко настањеног племена) претстављало је потпуно самосталну организацију, чији су чланови стајали између себе у крвном сродству. Сматрајући себе за потомке заједничког претка, сви чланови једног рода и племена називали су се браћом и сви скупа сматрали себе за синове свога митског родоначелника; отуда називи племена као што су Бену-бекр (синови Бекра), Бену-таглиб и др.; нека племена носила су женске називе, именујући се синовима те и те жене, што претставља остатак матријархата. Понекад је назив племена долазио од тотемске животиње, као на пример Бену-асад — синови лава, Бену-салаб — синови лисице и др.
Сви су чланови једног рода обично живели заједно, намештајући своје шаторе од камиље вуне недалеко од извора или у суседству какве оазе. У сваком шатору живела је породица, којој је на челу стајао отац; он је био господар шатора. Одрасли син, пошто ступи у брак, остављао је по правилу свој шатор и постајао старешином засебне породице. Арапска је породица у VI веку била патријархална, иако су се остаци матријархата, као и неки други реликти групног брака, запажали у свим племенима: наиме, наилазило се (премда ретко) на породице у којима доминантна улога и право развода брака нису припадали мужу већ жени; у низу племена још су трајали сасвим јасни трагови полиандрије. Установа крвне освете владала је како у степама тако и у оазама, јер је она при отсуству државне власти и њених установа за самоодбрану чланова рода и племена, служила као једина гаранција за безбедност људи и неприкосновеност имовине.
Ипак је арапско друштво тог периода носило на себи сигурне знаке већ далеко поодмаклог процеса распадања поретка првобитне заједнице. Имовинска и социјална једнакост у арапским племенима постојала је само у облику прилично нејасних успомена. У сваком племену већ се издвајала родовска аристократија, која је поседовала велика стада стоке и тежила да себи присвоји најбоље парцеле пашњака. Али је најважнији и најјаснији знак распадања родовских веза и разлагања поретка првобитне заједнице претстављало постојање ропства и за њега везане експлоатације. Робовласници су били првенствено родовске аристократе, које су експлоатисале рад страних (поглавито афричких) робова као пастира. Поседовање робова пружало је родовској аристократији огромна преимућства. У исто време, могућност експлоатације, родовског рада потстицала је аристократију да повећава број грла својих стада и осваја простране пашњаке. То је доводило до пораста противречности између родовске аристократије и основне масе сточара, међу којима расте број малоимућних и неимућних. Ови последњи отпочињу борбу против робовласничке аристократије, одводећи њену стоку, нападајући на шаторе воћа — сејидâ, шеикâ — са циљем да опљачкају њихову имовину, а понекад и да их убију.
Ове економске и социјалне противречности биле су за арапска племена нарочито осетне с тог разлога што је у Арабији у VI веку избила криза. Она је била изазвана релативном пренасељеношћу, јер Арабљани нису могли да повећавају територије пашњака, што је захтевало пораст броја људи и стоке. Ограничени са три стране морем, а са четврте границама Византије и Ирана, Арабљани су се нашли у тешком економском положају. Економска се криза развила и прешла у социјалну кризу, убрзавајући распадање родовских односа и заоштравајући противречности између родовске аристократије и масе номада у сваком поједином племену.
Лишени могућности да се слободно расељавају на ширу територију, ван граница свога завичајног полуострва, Арабљани су се нашли пред преком потребом да силом пробију византиску и иранску границу, да би овладали новим областима. Процес образовања класа, који је у Арабији почео у V—VI веку, довео је до стварања арапске државе. Почели су се образовати савези племена, што је претстављало непосредан предуслов за уједињење читаве Арабије. У идеолошкој области тежња Арабљана за уједињењем нашла је свог одраза у учењу ханифâ. Ханифе, које су се у VI веку појавиле у читавом низу арапских племена, одлучно су устајале против племенских и локалних култова, проповедале веру у једног бога јудејско-хришћанског типа. Ханифизам је био непосредан претходник ислама.
Порекло ислама. Ислам је поникао као резултат развитка социјалних противречности на бази све дубље кризе и стајао у директној генетичкој вези са ханифизмом. У периоду свога постанка ислам је био одраз процеса развитка класног друштва и образовања државе у Арабији. »Велике историске прекретнице праћене су религиозним променама само уколико се ради о три светске религије које су досада постојале: о будизму, хришћанству и исламу... — пише Енгелс у свом раду »Лудвиг Фојербах« — Тек код ових, више или мање вештачки насталих светских религија, нарочито код хришћанства и ислама, налазимо да општији историски покрети добивају религиозно обележје«.[2] Према томе, и ислам, који је поникао у Арабији у VII веку и у току два-три следећа столећа развио се у једну од светских религија, пратио је »велику историску прекретницу« у земљама Блиског Истока. Под том »прекретницом« ми можемо разумети само процес формирања феудалног друштва и државе у Западној Азији и Северној Африци. Сасвим је природно што се ислам јавио у оној области Арабије у којој је процес распадања односа првобитне заједнице био у VI—VII веку највећма развијен. Таква област био је Хеџас, где је развитак размене претстављао фактор који је убрзавао процес распадања односа првобитне заједнице и заметања односа класног друштва. Још у I миленију пре н. е. преко Хеџаса је водио пут међународне трговине, познат код античких народа под именом »пут мириса«, који је везивао Индију (преко Јемена) са земљама на источним обалама Средоземног Мора.
Једно од најважнијих места на том путу међународног промета била је Мека, која је настала као насеобина око храма Ка'бе, близу извора Земзем. Доцније је Мека стекла врло велики економски значај захваљујући свом изванредно повољном географском положају на раскрсници путева који су водили из Јемена и Абисиније у Сирију и Ирак. У периоду постанка ислама Мека је била најкрупнији трговачки град у западној и средњој Арабији, а Ка'ба је била место куда су долазила на поклоњење многа бедуинска племена. Водећу улогу у економском и верском животу Меке у VI веку играла је робовласничка родовска аристократија племена Корејш, које је становало у том граду. Робовласнички односи, који су се у VI веку тек заметали по арапским племенима, у Меки су били већ знатно развијени. Родовске аристократе Меке, које су чиниле владајући горњи слој у њој, биле су не само крупни трговци и зеленаши него и робовласници, који су експлоатисали робове, имали велика стада и земље по хиџашким оазама и на територијама бедуинских племена која су стајала у зависности од њих.
Трговина, која је била главно занимање читавог становништва Меке, није имала само транзитни карактер. Велики економски значај имала је стална размена становништва Меке са бедуинским племенима, који су у замену за производе градског занатства доносили стоку, вуну и коже. Поред унутрашње трговине све већи значај почело је добијати зеленаштво. Већина становништва Меке и многи бедуини били су ухваћени у мреже ропства за дуг. Зато у VI веку запажамо истовремени развитак противречности и јачање борбе како у самом племену Корејш, тако и између тог племена и бедуинских племена у Хеџасу. У таквој ситуацији родовске аристократе у Меки морале су ради обезбеђења своје владавине да држе сталну оружану силу, састављену од арапских робова. Даље, та је аристократија концентрисала у својим рукама свештеничке функције у вези с култом Ка'бе; она је послуживала хаџије, који су у Меку стизали сваке године у »свете месеце« — не само ради вршења верских обреда него и ради учешћа у трговачкој размени на сајмовима по месташцима и оазама, који су лежали у околини Меке. Трговина са бедуинима стекла је крајем VI и почетком VII века особито велик значај услед знатног смањења транзитне трговине са Јеменом, који су 576 г. освојили Персијанци. Родовска аристократија у Меки, која је имала слободних средстава због смањења спољне трговине, тежила је да прошири своју зеленашку делатност међу бедуинима. То је довело до даљег заоштравања противречности између становника Меке и бедуина. По Марксовој дефиницији, опадање трговине арабиских градова са Индијом (преко Јемена) »такође је дало потстрека«[3] постанку ислама.
Тако је у условима све јаче општеарапске кризе, у Меки, где су при постојању робовласничког система социјалне противречности достигле највећи развитак, настала нова религија — ислам.
О »оснивачу« те религије, Мухамеду, сачувало се мало веродостојних података. По муслиманској традицији, Мухамед је по своме пореклу и положају припадао родовској демократији племена Корејш, а по својим убеђењима био ханифа. Своју делатност проповедника и организатора верске заједнице почео је око 610 г. Мухамедово учење изложено је у корану, који је подељен на 114 глава — сурâ. Ту се заступа идеја строгог монотеизма, вера у једног бога — Алаха, који се појављује у лику небеског деспота који у себи садржи карактеристичне црте крупних трговаца и зеленаша из Меке. По односу према људима Алах је типичан робовласник, а људи — његови бесправни и беспомоћни робови. Ислам значи »покорност«, а они који исповедају ту веру називају се муслиманима (од арапске речи »муслим« — покоран).
Поред учења о једном богу — Алаху — и о пророчкој мисији Мухамедовој, много места у корану посвећено је приказу краја света и загробног живота. Али су за нас најинтересантнија она малобројна места која нам омогућују да просуђујемо о социјалној садржини Мухамедових проповеди. У том погледу веома је карактеристична апсолутна забрана зеленаштва и строго ограђивање од њега трговине, која је у корану приказана као занимање Алаху потпуно у вољи. Ако се сетимо да су жртве зеленашког пљачкаштва били у првом реду претставници родовске демократије у Меки, одмах ће нам бити јасно чије је интересе Мухамед заступао. Осим тога, борба против. зеленаштва могла је ујединити родовску демократију у Меки са бедуинима у Хеџасу.
Ступивши у борбу са владајућим горњим слојем у Меки, Мухамед је, природно, стекао себи ватрене присталице код једног дела робова Меке. Али је сам Мухамед, као што се то види из најстаријих делова корана, сматрао ропство за потпуно закониту друштвену установу. Шта више, имовинска неједнакост, са свим својим последицама, приказана је у корану као појава која не подлеже никаквим променама. Сасвим доследно спроводи се у корану мисао да ће угњетачи бити кажњени тек на оном свету; на овом пак свету не предвиђа се промена постојеће економске и социјалне неједнакости; муслиманима се прописује да буду покорни и стрпљиви. Према томе, апсурдна је претстава коју читав низ буржоаских научника има о Мухамеду, као социјалном реформатору.
У Меки, где је локална родовска аристократија вршила велики утицај на своје саплеменике, исламски покрет био је осуђен на неуспех. 622 г. дошло је до хиџре, тј. до пресељења Мухамеда и његових следбеника у земљорадничку оазу Јасриб, која је постала познатијом под именом Медина. Најважнији догађај из »мединског периода« ислама претставља организовање муслиманске »заједнице верника«. Као што се види из глава корана које се односе на то време, та се заједница принципијелно разликује од родовских организација, јер се људи у њу нису уједињавали на основу крвног сродства, већ према обележју припадности новој религији — исламу. Стварање такве заједнице било је могуће само као последица већ далеко поодмаклог процеса распадања поретка првобитне заједнице. Коран јасно одражава распадање родовских веза, утврђујући принцип приватне својине и индивидуалне одговорности за дела и поступке; установа крвне освете осуђује се и укида. У мединским главама корана веома су брижљиво одређена права наследника, при чему су предвиђени сви степени сродства.
У Медини млади ислам није добио само свој организациони облик него и своју материјалну базу. Постепено истеравши из Медине три »јеврејска племена« (вероватно су то били јудаизовани Арабљани) и заузевши њихову земљу и имања, Мухамед је могао да раздели земљишне деонице како становницима Меке који су се са њим преселили тако и двама мединским арапским племенима. Тим племенима, која су јако трпела од недостатка земље, примање ислама давало је сасвим реалне резултате. Зато су се арапска племена Медине претворила у ревносне муслимане. Мухамедова спољна политика, која је себи ставила за циљ слабљење Меке и задобијање утицаја над племенима Хеџаса, такође је мединцима доносила непосредне економске користи. Организујући нападе на караване Меке, медински муслимани уносили су пометњу у економски живот Меке. Покушај муслимана да заплене богат караван Меке, који је долазио из Сирије, довео је 624 г. добитке код Бедре, у којој су муслимани однели победу над становницима Меке. Доцније, пораз мединаца код планине Охода (близу Медине) 625 г. и чак опсада Медине 627 г. од стране удружених снага становника Меке и од њих зависних хеџаских бедуинских племена — нису довели до ликвидације ислама. Напротив, после неуспеле опсаде Медине запажа се ширење и продубљивање утицаја мединског ислама на хеџаске бедуине. Лишена подршке својих бивших бедуинских савезника, који су прешли на Мухамедову страну, Мека се 630 г. без борбе предала муслиманима. Предаји су претходили преговори између Мухамеда и претставника аристократије у Меки; примивши ислам, та је аристократија обезбедила себи одговарајући положај у руководству муслиманском заједницом. Ка'ба је постала главна муслиманска светиња, услед чега су се значај и приходи тог храма јако повећали. Сачуван је чак и култ месног фетиша — »црног камена«. Број хаџија. који су долазили на поклоњење у Меку, која је постала муслимански »свети град«, морао је знатно порасти, а са порастом броја хаџија повећавао се и прилив средстава и могло се рачунати на проширење и оживљење трговине.
Тако се почетком VII века образовала у западној Арабији, са центром у Медини, надплеменска организација у виду муслиманске заједнице, с новом идеологијом, која је одражавала постанак класног друштва у Арабији. Та нова организација, на чијем су челу стајали корејшити, била је језгро будуће арапске државе.
Арапска освајања и образовање калифата. После Мухамедове смрти (632 г.) дошао је на чело муслиманске заједнице најпре Абу-Бекр (632—634 г.), а затим Омар . (634—644 г.), који су узели титулу калифа, тј наследника (Мухамедових). За ова два прва калифе завршено је уједињење Арабије и однесене су крупне победе у борби са Ираном и Византијом. Док су под Мухамедом само племена Хеџаса и западног Неџда признала власт шефа ислама, дотле је под првим двама калифама потчињена читава Арабија. Највећи отпор ујединитељској политици првих калифа пружила су настањена, земљорадничка племена, нарочито јемамско племе Бену-ханифа, у коме је велику. улогу играо посебан пророк Мусејлима.
Сломивши отпор Јемамаца, хеџаске су трупе заједно за бедуинима североисточне Арабије упале у Ирак и после низа локалних успеха и неуспеха задале 637 г. Иранским трупама пораз код Кадисије. 641 г. Арабљани, који су сад већ чврсто држали читав Ирак, однели су нову победу над иранском војском код Нехавенде (близу старе Егбатане).
Истовремено са освајањем иранских поседа Арабљани су однели победе у Сирији и Палестини. У јесен 636 г. они су до ногу потукли војску цара Ираклија на реци Јармуку; 638 г. предао се Јерусалим, а 640 г. — Цезареја. 640—641 г. предузет је први напад на Египат, који је био коначно освојен 645 г.
Главни узрок војних успеха Арабљана лежао је у унутрашњем стању у Ирану и Византији, који су били исцрпени упорним ратом, који се завршио уочи упада Арабљана (види главу XI). Тај рат, који је опустошио Сирију и Ирак, допринео је заоштравању социјалних противречности и јачању класне борбе, услед чега је становништво у арапским освајачима видело ослободиоце од византиског и иранског јарма.
Освојене византиске и иранске области ушле су у састав калифата, како су доцније у Западној Европи почели називати арапску државу. Творцем калифата муслиманска историска традиција сматра калифу Омара, у чијем идеализованом лику треба видети персонификацију поретка војне демократије. У том поретку Арабљани-освајачи нису учествовали у друштвеној производњи освојених земаља. Рат у циљу освајања нових територија и стицања плена, као и добијање данка од покореног становништва — били су главно занимање Арабљана. Покорено становништво било је дужно да плаћа земљишни порез — харач и лични порез — џизија — у висини од 1 до 4 денарија (5—20 рубаља) годишње у новцу и сем тога да даје одређену количину пшенице, маслиновог уља и сирћета. Арабљани су предузели мере да се не стопе с покореним становништвом и не растворе у његовој маси.
Још у периоду првих освајања у водећем слоју муслиманске заједнице, који је био нека врста владе калифата, запажали су се знаци супарништва и борбе између корејшитске родовске аристократије и претставника демократских маса арапских племена. Трећи калифа Осман (644—656 г.), који је припадао веома угледном корејшитском роду Омеја, постављао је свуда по освојеним провинцијама за управнике своје сроднике. Свемоћ аристократа из Меке, који су често прибегавали насиљу и изнуђивањима, изазивала је протесте и револт. 656 г. Арабљани из освојених области, подржани од мединског становништва, свргли су и убили Османа и прогласили за калифу Алију, Мухамедовог брата од стрица и зета. Али је намесник Сирије Муавија, рођак убијеног Османа, ослањајући се на племена своје провинције, отпочео оружану борбу против Алије. Та је борба била праћена даљим развитком противречности у арапском друштву и послужила је као. један од узрока постанка секте хариџитâ. То су били поборници војне демократије, који су прогласили принцип врховне власти муслиманске заједнице. Полазећи од тог принципа, они су само заједницу признавали за овлашћену да бира и свргава калифе, при чему је врховни избраник заједнице могао бити сваки побожан муслиман. Оба претендента за врховну власт у калифату они су сматрали за узурпаторе, које треба силом уклонити. 661 г. Алија је у Куфи пао као жртва једног хариџита. Атентат на Муавију није успео. Он се прогласио за калифу и основао. династију Омејада. Присталице и следбеници Алије, чији је број из поколења у покољење брзо растао, постали су познати под именом шиита. Они су претстављали активну опо-зицију према Омејадима.
Калифат Омејада. Династија Омејада (661—750 г.), заступљена својим првим претставницима, била је носилац друштвених. односа карактеристичних за робовласнички поредак Арабије VI—VII века. Зато је главна провинција калифата под том династијом постала Сирија, где се у VI—VII веку већ развијао феудални начин производње, али где су у исто време још били јаки робовласнички односи. Иран (укључујући и Ирак — Вавилонију), где се још под Сасанидима образовало рано феудално друштво, постао је поприште све јаче експлоатације и борбе. У Сирији, где се налазила престоница омејадског калифата — Дамаск, владала је релативно умерена експлоатација и запажао се знатан пораст производних снага. Од три надлештва која су, по дефиницији Маркса и Енгелса, имале владе на Истоку,[4] под Омејадима су стално функционисала само два — финансиско и војно, која су руководила глобљењем сопственог становништва и, пљачком туђих земаља. Функције пак трећег надлештва — друштвених радова, које је имало да се стара о репродукцији, биле су у потпуности препуштене покореном становништву. Претставници дамаске владе мешали су се у ствари локалног становништва само у случају да избије устанак или се смањи прилив дажбина и пореза. У првој половини омејадског периода, као и за владе четири прва калифе, Арабљани нису узели учешћа у друштвеној производњи, већ су били заузети готово искључиво ратом, међуплеменским сукобима и угушивањем устанака.
Али су већ најближи потомци освајача-варвара подлегли утицају више економике и развијенијих друштвених односа, који су владали по освојеним-феудалним земљама. Тим утицајем може се објаснити тежња арапске аристократије да се консолидује у владајућу класу калифата и да стане на чело државне управе. Таква тежња добила је свој најпотпунији израз у мерама, или »реформама« калифа Абд-ел-Мелика (685—705 г.) и Велида I (705—715 г.). У администрацију и званичну преписку, које су до тог времена водили домаћи стручњаци на месним језицима, сада је прописано да се уведе арапски језик. У исто време заведен је јединствени новчани систем: уместо византиског златног н сасанидског сребрног новца, који су били у оптицају напоредо са арапским новцем, допуштен је оптицај само арапских сребрних дирхема (25 копејки) и златних денарија (5 рубаља). Истовремено с тим реформама запажа се јачање експлоатације. У том погледу веома је карактеристичан закон из 700 г., по коме су сви муслимани не-Арабљани, који су дотле били ослобођени личног пореза, имали отсад да плаћају тај порез подједнако као и остало немуслиманско пореско становништво. У исто време управник Ирака Хаџжаџ, познат по својим свирепим разрачунавањима са хариџитима, прописао је да се одбегли сељаци хватају: и жигошу, па затим враћају у место становања.
Крајем VII и у првој четвртини VIII века Арабљани су освојили нове територије, које су помериле границе калифата све до обала Атлантског Океана на западу и до реке Сир-Дарје и Инда на истоку. Освојивши земље Северне Африке и потчинивши својој власти месна племена Бербера 709 г., Арабљани су помоћу ових покорили 711—714 г. већи део Пиринејског Полуострва, после чега су упали у јужну Галију, почели да врше препаде у долину Роне, а затим опустошили Аквитанију. Њих су тек 732 г. зауставиле између Тура и Поатјеа трупе Карла Мартела, које су им задале пораз; после тога Арабљани су се повукли. Истовремено с победама на Западу Арабљани су почетком VIII века постигли знатне успехе у долини реке Инда, освојили Туркестан скоро до Сир-Дарје, дошли до Дарјалског кланца на Кавказу и 716—717 г. предузели трећу опсаду Цариграда (прве две опсаде византиске престонице предузете су под Муавијом и завршиле су се, као и ова последња опсада, неуспешно по Арабљане).
У области унутрашњих односа, у првој половини VIII века запажа се јачање борбе освојених народа против арапског јарма. Угушивање устанака у Ираку, Ирану и Северној Африци, где су се против Арабљана дигла племена Бербера, захтевало је велико напрезање снага Сирије и Египта. Под последњим Омејадима Сирија је изгубила свој привилегован положај, јер је дамаска влада била принуђена да од сирског становништва узима велика средства за упорну борбу са Византијом и за угушивање устанака у западним и источним областима калифата.
Због промене унутрашње политике у Сирији, последње калифе из династије Омејада морале су се сукобити са устанцима сириског сељаштва и плебејског становништва градова. Муслимани не-Арабљани, лишени својих привилегија законом из 700 г., престали су да буду ослонац арапске власти. Углавном Омејади су за све време остали типични претставници арапске родовске аристократије, туђи покореним народима, услед чега нису могли да створе јаку и широку базу за своју владавину. Коначни ударац владавини Омејада задан је из Хорасана, где је 747 г. избио устанак; он се брзо раширио по читавом Ирану, а после две године пренео се и у Ирак. У исцрпеној Сирији последњи омејадски калифа Мерван II (744—750 г.) није могао наћи снага за борбу са овим широким народним покретом против владавине Омејада.
Багдадски калифат. Као резултат тог покрета дошао је на власт Абу-л-Абас, који је основао нову династију — Абасида (750—1258 г.). Под овом династијом центар калифата пренесен је из Дамаска у Багдад, град који је 762 г. основао калифа Мансур на реци Тигру. Зато је држава Абасида добила назив Багдадски калифат.
Још под првим Абасидима феудални су се односи даље развили, Пре свега под калифом Мансуром (754-—775 г.), правим организатором Багдадског калифата, основним обликом експлоатације широких маса постаје узимање феудалне ренте. Даље, почиње да форсирано ради »надлештво друштвених радова«, што доприноси развитку производних снага. Поред развитка земљорадње и заната знатно оживљава и размена, како у самом калифату тако и са суседним земљама, а средишни положај багдадске државе на путевима из Кине и Индије у Западну и Источну Европу доприноси развитку транзитне трговине.
У Багдадском калифату арапска аристократија изгубила је свој изузетни положај; зато су велику улогу почели играти ирански феудалци, помоћу којих су Абасиди и дошли на власт. У вези с тим калифат је под првим Абасидима по својој административно-финансиској структури и многим својим законима и установама потсећао на државу последњих Сасанида. Сасанидски фискални систем сматран је узором коме треба подражавати, по мишљењу абасидских чиновника, иако су они делали у ситуацији далеко развијенијих економских и социјалних односа. На челу државне управе стајао је везир, који се старао о администрацији, финансијама и војсци. Тај су положај за више генерација заузимали Бармекиди, крупни ирански земљопоседници, који су, уживајући неограничену власт, вршили сталну контролу над арапским калифом као претставници класе иранских феудалаца.
Најкрупнијим фигурама на багдадском престолу, поред Мансура, сматрају се Харун-ал-Рашид (786—809 г.) и Мамун (813—833 г.). На идеализован, историски неистинит лик Харуна наилази се у »1001 ноћи«; отуда води порекло слава и популарност тога калифе у Европи. За његове владе калифат је достигао висок ступањ економског и културног процвата. Али су се у исто време већ почели запажати и први симптоми опадања. Моћ и сјај Багдадског калифата почивали су на експлоатацији сељака као основних произвођача; њихов положај постајао је све тежи у вези са даљим развитком феудалних односа. У калифату феудална је рента убирана у облику земљишног пореза. У почетку је висина тог пореза зависила од стања летине; он је износио од једне половине до једне осмине летине и плаћан је поглавито у натури. Али је већ под Харуном почео да преовлађује порез убиран у зависности од размера сетвене површине и плаћан је у новцу и у натури. Разумљиво је да су при таквој промени облика експлоатације неродице и тржишна колебања цена пољопривредних производа падали искључиво на рамена земљорадника.
Јачање феудалне експлоатације изазивало је масовне устанке. Један од најкрупнијих антифеудалних покрета IX века био је устанак Бабека у Азербејџану. Тај је покрет углавном ставио себи за циљ да васкрсне стари поредак првобитне заједнице,. у коме није било феудалне експлоатације. У буржоаској науци тај се покрет назива »комунистичким« једино на основу тога што су Бабекови следбеници, у својој тежњи да се врате у поредак првобитне заједнице, заводили »заједницу имовине«, тј. земље и инвентара. Муслимански феудални историчари, који показују тежњу да Бабекове присталице прикажу као банду развратних пљачкаша, пустили су у литерарни промет неосновано тврђење да су устаници заводили и »заједницу жена«. Уствари жене су, учествујући у устанку напоредо са мушкарцима, уживале велику независност и слободу, а притом је постојао брак удвоје. Бабеков устанак трајао је преко 20 година (од 815 до 837 г.), неко време захватио читав северозападни Иран и један део Закавказја, наишао на подршку плебејских слојева у читавом низу градова и био угушен једино напорима целокупних војних снага калифата.
Знатну препреку за потпун развитак феудалних односа у Багдадском калифату претстављала је чињеница да је сачувано јако робовласничко уређење.
И поред тога што је сељаштво с развитком феудалних односа сносило све већи терет државних дажбина, по најтежим секторима друштвеног рада (као што су: у систему вештачког наводњавања, на плантажама памука, по рудницима и јамама итд.) и даље су радили робови. То су махом били робови афричког порекла, доведени са острва Занзибара, где је постојало велико тржиште афричких робова. На арапском језику то се острво звало аз-Зиндж, а сваки роб довезен одатле — зинџи. Особито је много зинџа било у Ираку и делом у западном Ирану, где су ти африканци радили под невероватно тешким условима на исушивању мочвара, вађењу соли и метала итд. 869 г. избио је устанак зинџа у околини Басре, где је постојало велико тржиште робова. Тај устанак, који је трајао читавих 14 година и захватио читав јужни Ирак и Хузистан, наишао је на активну подршку сељачких маса. 878—879 г. зинџи, на чијем је челу стајао Арабљанин-шиит Али-ибн-Мухамед, угрозили су и сам Багдад. Једино је дезорганизација у редовима самих зинџа, чији се вођа 879 г. прогласио за калифу, олакшала калифским трупама које су дотле трпеле крупне поразе у борби са зинџима, да угуше устанак. Али је непосредан наставак устанка зинџа био снажни сељачки антифеудални покрет кармата, који је током X века у више махова до темеља уздрмао Ирак и пренео се затим у Сирију.
Распадање Багдадског калифата. Држава Абасида још од самог почетка владавине те династије захватала је мању територију у поређењу са омејадским калифатом. На Пиренејском Полуострву се од 756 г. учврстила власт кордовских Омејада. Крајем VIII века (788 г.) Мароко је потпао под власт шиитске династије Идрисида, а од 800 г. у Северној Африци (тј. у земљама западно од Египта) учврстила се власт династије Аглабида. За владе Харун-ал-Рашидовог сина Мамуна почео је процес одметања Ирана, који се завршио крајем IX века, када се читава та земља нашла под влашћу неколико иранских династија. На почетку X века од калифата су се коначно оцепили Египат, Сирија с Палестином и северна Месопотамија. Средином X века власт абасидских калифа признавао је само Багдад са својом околином. До таквог распадања широког Багдадског калифата дошло је услед развитка феудалних односа и борбе разних народа против арапске власти.
У другој половини IX века на багдадском се престолу сменио низ ништавних и бедних калифа, који су у потпуности зависили од старешина туранске гарде; гардисти су свргавали и доводили калифе на престо, стављали их на муке и убијали или бацали у тамницу. Али су се абасидске калифе, изгубивши своје поседе и политичку власт, претвориле у муслиманске првосвештенике, које понекад упоређују с римским папама. У X веку калифе су, користећи се својим верским ауторитетом, давале инвеституре разним феудалним поседницима и сматране су за сениоре који стоје на врху феудалне јерархије. Зато су разни феудални господари тежили да успоставе свој стални утицај на багдадске калифе. То су могли да остваре Буиди (Бувејхиди), једна шиитска династија која је владала западним Ираном. Ови Персијанци-шиити заузели су 945 г. Багдад и неких сто година вршили контролу над багдадским калифом. Али је верски ауторитет багдадског калифе и даље растао. Када су средином XI века Турци-Селџуци освојили Иран, потукли трупе Буида и заузели Багдад (1055 г.), они су признали багдадског калифу за свог сизерена, и калифа Каим ставио је на главу Тогрул-бега, вође Селџука-освајача, дворогу круну и опасао га двама мачевима, као знак да му предаје власт над Истоком и Западом.
Кордовски и Каирски калифат. У X веку поред багдадских калифа претендовали су на врховну власт над муслиманским светом претставници још двеју династија. На Пиренејском Полуострву млади Омејад, који се спасао приликом уништења те династије од стране Абу-л-Абаса, — Абдарахман I стао је на чело независне државе, са центром у Кордови (756 г.). Та Кордовска држава (емират) достигла је кулминацију своје политичке моћи и снажан културни развитак у X веку, под Абдарахманом III (912—961 т.), под његовим сином Хакамом II (961—976 г.) и под Хишамом II (976—1009 г.), за чије је владе управљао истакнути државник Мухамед-ибн-Абу-Амир, познат код Европљана под именом Алманзор. 929 г. Абдарахман III прогласио се за калифу. Али се услед победе центрифугалних феудалних снага Кордовски калифат на почетку XI века распао на низ независних феудалних поседа и градова, који су ступили у међусобну борбу; она је становништву причињавала небројене недаће, поткопала снаге муслиманске Шпаније и тако допринела успееима реконквисте (види главу XXVI). Династија кордовских Омејада угасила се 1031 г.
Каирске калифе били су владари из династије Фатимида и сматрали себе потомцима Мухамедове кћери и Алијине жене Фатиме. Фатимиди су се учврстили 909 г. у Северној Африци. 969 г. они су освојили Египат (исте године основан је Каиро); затим се власт те династије проширила на Палестину и Сирију, али је зато била изгубљена Северна Африка. Династија Фатимида владала је, поглавито у Египту, све до 1171 г., када је Салах-един (Саладин) основао нову династију — Ејубида (види главу XVI).
Арапска култура и њен утицај на Европу. Средњовековна култура земаља Блиског Истока може се назвати »арапском« само уз више ограда. То није била култура коју су створили само Арабљани, иако су они узели великог учешћа у њеном стварању. Арапска култура била је резултат активног узајамног деловања многих цивилизованих народа калифата, који су примили арапски језик као средство културног стварања. Према томе, термин »Арабљани« у културном погледу јесте услован термин и не обухвата само Арабљане него и Персијанце, Грке, Сирце, Јевреје, Копте, Бербере и Визиготе који су писали и говорили арапски.
Културна делатност народа калифата претставља веома важну карику у историском ланцу развитка светске културе. Арабљани су одиграли видну посредничку улогу: они су примили старогрчку културу, допунили је низом веома крупних тековина и предали је Европи. Сирски филозофи и лекари били су у VIII—IX веку први посредници између Арабљана и старогрчке науке. Под калифом Мамуном (813—833 г.) широко се развила делатност на превођењу старогрчких научних и филозофских дела на арапски језик. Истовремено, укрштајући се са грчко-сирским утицајем, вршио се и индо-ирански утицај. Традиција ставља у време Мансура (754—-775 г.) преводе главних дела Галена, Хипократа, Птолемеја и Еуклида. У току IX—XI века научници калифата детаљно су се упознали са делима Аристотела, Платона и неоплатоничара. У XI веку Арабљани су не само савладали него и знатно проширили и продубили научна достигнућа Грка у области анатомије, физиологије и зоологије, као и астрономије и математике; у области географије Арабљани су широко разрадили грчко учење о климатским појасевима и нарочито о утицају климе на културни развитак народа. То учење изложено је код истакнутог географа Јакута (1179—1229 г.) и дубоко образложено код Ибн-Халдуна (1322—1406 г.). Први присан контакт арапске културе са западно-европском датује из доба крсташких ратова, за време којих су Арабљани показали своју неоспорну културну надмоћност.
Али се непосреднији и трајнији утицај арапске културе на Западну Европу вршио преко Кордовског калифата. Култура те државе била је највиша и водећа у Западној Европи. У муслиманској Шпанији претстављали су моћне расаднике знања и жаришта развитка културе универзитети у Кордови, Севиљи, Малаги и Гренади; на њима су поред теологије и правних наука са успехом предаване астрономија, математика, хемија и медицина, а број студената пео се на хиљаде. Гренадски универзитет, основан средином XIV века, посећивали су многи кастиљци, провансалци и други Европејци. Калифска библиотека у Кордови имала је у X веку око 400.000 томова.
Арабљани су разрадили учење о сферном облику земље. То се учење појавило 1410 г. у латинском преводу и извршило непосредан утицај на Колумба. Астрономска дела шпанских Арабљана стављена су у темељ европске астрономије. Астрономске таблице које се приписују Алфонзу X (у ХШ веку) биле су резултат арапских посматрања и прорачуна. Астроном Заркали (1029—1087 г.) био је истакнути астроном-посматрач и усавршио је астролабију. Његово дело у латинском преводу цитирао је Коперник. Арапски називи звезда у модерној астрономији сведоче о заслугама Арабљана у тој науци. Алгебру, тригонометрију и аналитичку геометрију основали су Арабљани. Арапски математичари примили су од Индуса, усавршили и предали Европљанима цифре које су све до данас познате као »арапске цифре«; они су увели и нову цифру — нулу, што је омогућило да се сваки број изрази цифрама. Арапски лекари, међу којима су постојале јасно разграничене специјалности терапеута, хирурга и окултисте, дошли су до претставе о инфекцији као узроку многих болести. Арапски хирург Захрави (умро 1013 г.) сматрао је вивисекцију нужним условом за развитак научне медицине. Латински преводи његових дела из хирургије издавани су у Западној Европи све до краја XVIII века, служећи као уџбеник за студенте и приручник за лекаре. Најистакнутији филозоф раног Средњег века био је Арабљанин Ибн-Рушд (1126—1198 г.), који је познат у Западној Европи под именом Авероес. Његови коментари на Аристотела извршили су снажан утицај на западноевропску сколастичку филозофију и науку (види главу XXXII). О културном утицању Арабљана на Европу сведочи низ научних термина и речи из свакодневног живота, које су из арапског примили сви европски народи — алгебра, алхемија, алманах, алкохол, логаритам, цифра, зенит, тарифа, диван, амулет итд.
Арапска наука, за разлику од средњовековне европске науке, мање се развијала под утицајем религије и цркве, а више за задовољавање потреба и интереса калифа или феудалних муслиманских кнежева. Та је наука била дакле световнија и њени претставници имали су већу слободу научног истраживања од својих савременика —- европских научника.
Знатан је и допринос који су народи који говоре арапским језиком дали светској култури у области лепе књижевности, поезије и музике. Поред већ поменутих прича из »1001 ноћи«, арапски је Исток створио и низ других белетристичких дела: ритерске романе, какав је популарни роман о Антару; поучне повести (»Калила и Димна« и др.), које су биле добро познате и писменим људима старе Русије; хумористичке новеле (такозване макаме), најзад, бедуинску, доцније ритерску поезију, која је извршила снажан утицај на стваралаштво провансалских трубадура XII—XIII века.
Арабљани су примили од Кинеза начин за израду хартије и барута и предали га доцније Европљанима, на шта указује Енгелс[5].
I. Класици марксизма. Маркс и Енгелс, Преписка. Писма од 18 маја, 2 јуна, 14 јуна 1853 г., Дела, т. XXI.
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у редакцији Грацијанског и Скаскина, т. I, 1939, стр. 210—235. — Порекло ислама. Хрестоматија, саставио Бјељајев, Москва 1931.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. I, 1897, стр. 458—515, 770—817. — Бјељајев, Ислам и арапски калифат од VII до IX века, »Историски часопис«, бр. 7, 1938. — Бартолд, Ислам, 1918. — Бартолд, Муслимански свет, 1922. — Бартолд, Култура муслиманства, 1918. — Милер, Историја ислама, 4 тома, 1895. — Крачковски, Арапска култура у Шпанији, Лењинград 1937. — Нилсен, О староарапској култури и религији, »Весник старе историје«, бр. 3, 1938. — Читанка за историју Средњег века, у редакцији Виноградова, разна издања, т. I, § 13—15, т. III, § 57.