Историја средњег века I 13
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Одвајање заната од пољопривреде и постанак градова. XI век претставља у више погледа прекретницу у историји западноевропског феудализма. У том се веку углавном завршава процес феудализације најважнијих западноевропских земаља. Чак у оним земљама у којима је тај процес текао споријим темпом, као у Енглеској или Немачкој, основна маса сељаштва претвара се крајем XI в. у кметове. Феудални посед са својим карактеристичним обележјима шири се по читавој Европи. Сеоска се општина све више претвара од организације слободног сељаштва у организацију кметског села, потчињеног интересима феудалне експлоатације.
Док се период од почетка Средњег века до XI в. може посматрати као период настајања феудализма, време од XI до XV в. претставља период пуног развитка феудализма у Западној Европи.
Али, феудализам је већ у себи носио клице распадања. Карактеристична је особина изграђеног феудализма почетак образовања феудалног града или, тачније, одвајање града од села. Остајући дуго времена на тлу феудалне производње, средњовековни је град ипак све више развијао у Европи робно-новчане односе, који су постепено подривали економске односе феудализма.
За рани Средњи век карактеристичан је низак ниво развитка производних снага и у вези с тим преовлађивање натуралне привреде. Занатска радиност још се по правилу није одвојила од пољопривреде, као што видимо на примеру каролиншког феудалног поседа. Повезивање пољопривредног рада са занатством Маркс сматра карактеристичним обележјем натуралне привреде.[1]
Натурална је привреда по својој природи потрошачка. По речима Енгелса, »у првим вековима Средњег века, производња је била усмерена на властиту потрошњу. Она је претежно задовољавала само потребе произвођача и његове породице. Тамо где су, као на селу, постојали односи личне зависности, она је такође задовољавала потребе феудалних господара. Ту се, дакле, није вршила никаква размена, зато производи нису ни добијали карактер робе. Сељачка породица производила је готово све што јој је било потребно, алате и одело у подједнакој мери, као и животне намирнице.«[2]
Разуме се, преовлађивање натурално-привредних односа у периоду раног Средњег века није искључивало трговину. Неутрошени вишкови могли су се издвојити за продају. Продукт се није производио као роба већ као предмет потрошње, али је он могао да у процесу промета постане роба. Имамо доста података о трговини у раном Средњем веку, али они не ремете општу слику натурално-привредних односа у том периоду.
Позната нам је производња продуката за продају већ у каролиншком периоду. Постојање зачетака новчане ренте сведочи да су и нека сеоска газдинства производила известан део својих производа за продају. Већ се запажала и извесна подела рада на феудалном поседу. Али, по правилу, занатски је рад био спојен с пољопривредним. Сељаци нису давали својим сениорима само пољопривредне производе већ и занатске израђевине.
Трговину је у Европи раног Средњег века чинила углавном трговина са Истоком. Исток је слао на Запад луксузне производе, а са Запада добијао сировине и робове. Та се трговина налазила у рукама источних трговаца. Потрошачи увожене робе били су само аристократија и више свештенство. Унутрашња трговина, која се углавном ограничавала на сајмове, била је безначајна.
Трговина се често повезивала с ратом и пљачком. Таква је била трговина Нормана, а таква је била и трговина италијанских градова Амалфија, Венеције и Ђенове.
Од XI в. може се говорити о почетку друштвене поделе рада и развитка унутрашњег тржишта у Европи. Читав карактер европске привреде почиње потпуно да се мења. На сцену европске историје ступа град.
Како су настали градови у средњовековној Европи? Да бисмо одговорили на то питање, потребно је пре свега тачно одредити шта ми разумемо под градом. Градови у смислу утврђења, административних центара, епископских резиденција итд. постојали су, несумњиво, и у раном Средњем веку. Варвари нису потпуно разорили римске градове; они су и даље постојали и после вардарског освајања, и читав низ средњовековних градова води своје, порекло од њих. Ако се узме већина италијанских и јужнофранцуских градова, рајнски градови као Келн, Штрасбург, Мајнц и Тријер и дунавски градови дуж римске границе као Регенсбург, Аугсбург и Беч, ако се узму Лондон и Париз, ти градови воде порекло из римске епохе.
Али, ми посматрамо град пре свега као економску категорију, и за нас је проблем постанка града — проблем одвајања града од села, тј. одвајања занатске делатности од пољопривредне. То је онај проблем коме је Маркс придавао одлучујући значај у историји Европе.
Проблем одвајања града од села претставља у то време проблем пораста робно-новчаних односа, развитка размене и унутрашњег тржишта.
Када се с тог гледишта прилази питању о постојању града у епохи раног Средњег века, може се рећи да нам подаци којима располажемо не дозвољавају да говоримо о постојању ма колико приметне поделе рада између града и села у тој епохи. Природно, градови нису нестали после варварског освајања. Али треба имати на уму да опадање градова почиње пре варварског освајања и да се још у позном Римском царству запажало враћање на форме натуралне привреде и да је процес опадања градова био у току. Још тада видимо пропадање града, замирање градског занатства и градске трговине. Према томе, град у раном Средњем веку није претстављао град у смислу економске категорије већ утврђено место, које је често било и административни центар у коме је живео гроф. Већи градови из римске епохе били су, поврх тога, резиденције епископа. У економском погледу, пак, град се ни по чему није разликовао од села. Многи су градови и доцније сачували свој аграрни и полуаграрни карактер.
Који су то општи услови изазвали уздизање градова у Западној Европи крајем X и у XI веку? Одговор на то питање састоји се у следећем: градови настају као резултат општег пораста производних снага у то време, као резултат пораста становништва и развитка технике, који је условио друштвену поделу рада и одвајање заната од пољопривреде. Клица тог процеса, како је већ раније истакнуто, може се запазити још у епохи раног Средњег века у недрима феудалног поседа. Даљи процес одвајања занатства од пољопривреде и усретсрећивања занатске делатности у градовима врши се, особито од XI в., у вези са општим развитком технике, углавном технике обраде метала и текстилне производње.
Занатлије као основа градског становништва. Природно је да су гро становништва у градовима као центрима производње чиниле занатлије, које су у раном Средњем веку делом били неслободни људи, а делом слободне скитнице. У тој епохи сретамо нарочиту фигуру путујућег занатлије, који прелази с једног властелинског или сељачког газдинства на друго и надокнађује оскудицу у квалификованој радној снази на овом или оном појединачном газдинству. Али, основну масу градског занатског становништва чиниле су зависне занатлије, које су бежале од својих господара или одлазиле од њих под условима да плаћају дажбине. »Од средњовековних кметова образовано је становништво првих градова.«[3]
Заједно с развитком технике и порастом друштвене поделе рада ствара се тржиште за занатлиске производе. Занатлије почињу да раде за све шире тржиште, за поручиоца или за купца, при чему се, природно, занатлије окупљају на таквим местима где се могу наћи купци. Занатлиска насеља могла су се образовати и око зидина манастира и око зидина ритерског замка, и на месту ранијих римских градова, ако је за то било потребних услова. Најзад, град се могао развити и из феудалног села уколико је у њему била у порасту занатска производња или, на крају, из слободног села или из насеља, које се образовало на трговачком путу.
Занати се од пољопривреде не одвајају одједном. Занатлије још дуго и даље чувају црте свог сељачког порекла. »Градске занатлије морале су свакако још од почетка производити за размену. Али су и они највећи део производа за своју потрошњу израђивали сами; они су имали баште и мале њиве; своју стоку слали су у општинску шуму, која их је уз то снабдевала грађом и огревом; жене су преле лан, вуну итд. Производња у циљу размене, робна производња, била је тек у зачетку. Отуда и ограничена размена, ограничено тржиште, стабилан начин производње, локална изолованост према спољном свету, локална удруженост изнутра...«[4] И село још дуго задовољава већи део својих потреба у занатским производима сопственим средствима. То се односи и на властелинско и на сељачко газдинство.
Трговина и трговци. Трговина није условила постанак града већ управо занатство, тј. подела рада у области производње. Но у низу градова од XI и XII в. јављају се трговци као самостално занимање. Они су у прво време слабо везани за локалну производњу и претстављају првенствено путујуће трговце. Али затим, с развитком трговине, ти се трговци насељавају по местима где је размена најживља. До тог претварања не долази одједном. Градски трговац још дуго остаје путујући трговац: он креће са својом робом на далека путовања и често спаја градску трговину с трговином на путу.
Међу условима који су повољно утицали да на одређеним местима настану градови доста су важан значај имале и трговачке везе, правац трговачких путева, ма да, понављамо, трговина сама по себи не претставља основни разлог постанка градова. Градови у првом реду настају у областима где се трговина одржала од времена антике, као у Италији или јужној Француској, или тамо где се она у доцније време најраније почиње да развија — у Низоземској, на Дунаву и на Рајни. Трговачке (а исто тако и политичке) везе с Византијом и са Истоком биле су узрок раног успона Венеције, Напуља и Амалфија.
Венеција је настала у V в. и рано постала трговачки град. Већ у X в. она тргује сољу и рибом, размењујући их за жито, вино, уље, шумску грађу и минерале из северне Италије. Млечани су завладали трговином на Јадранском Мору, узели у своје руке посредничку трговину између Италије и Балканског Полуострва, повезали се с најважнијим трговачким местима Византије — Сиријом и Египтом, куда су извозили европске сировине и робове. Они су преко Бренера успоставили везе с Немачком. Преко Византије увожена је у Европу скупоцена источна роба: зачини (нарочито бибер), воће, свила, пурпур, бојене вунене тканине, златарски радови и скупоцено оружје. Око 1000 г. Венеција је очистила Јадранско Море од далматинских гусара и добила на њему превласт. Она је изградила велику флоту. Византиски цар Алексије Комнин (1081—1118 г.) дао је Венецији трговачке повластице у царству због помоћи коју је она пружила Византији у борби са Арабљанима и Норманима.
У XI веку у Венецији се дижу сјајне зграде: гради се катедрала св. Марка у византиском стилу.
Од XI в. почиње да се уздиже Ђенова у Лигурском Заливу. Она тргује у западном делу Средоземног Мора. Њени бродови плове и у Сирију. Крајем XI в. она већ има снажну флоту.
Развија се трговина и других италијанских градова. Тргује се дуж реке Поа и њених притока. Павија постаје важно место у коме се стичу алпски путеви, а заједно с њом уздижу се као трговачка места Кремона, Бреша, Пјаченца и Парма. Са севера је водио према Риму важан трговачки пут, који се називао »путем хаџија« или »путем Франака«. Рим је претстављао најважнији центар куда су се стицале хаџије, које су се бавиле и трговином. Пошто је »пут Франака« пресецао трговачки пут дуж реке Поа, створени су нарочито повољни услови да се развије трговина ломбардиских градова. На обалама Италије главни трговачки центри су били Бари, Бриндизи, Напуљ, Гаета и Амалфи. Од алпских путева најважнији су пролазили преко Сен-Бернара и Бренера. На југу Француске важни трговачки центри били су Марсељ, Арл и Нарбона, а у Шпанији Барцелона.
После средоземне области низоземска област стоји на другом месту по развитку лука. То је стара област текстилне производње, која је радила не само за локално тржиште већ и за извоз. Ту се стицало много трговачких путева — са Атлантског Океана, Северног Мора, дуж реке Маса, Рајне и Шелде. Преко низоземских земаља водио је пут из Енглеске на континент. Фландрија већ у XI в. тргује с Данском и Норвешком; њени се бродови често појављују у Балтичком Мору. Односи са Енглеском нарочито су оживели. У Фландрији су одржавани велики сајмови, који су, с кратким прекидима, трајали током целе године и окупљали мноштво трговаца из Фландрије и Италије. Развитак трговине утицао је, са своје стране, на стару вунарску производњу низоземских земаља. Вунене тканине постале су један од најважнијих предмета трговачког промета. Већ у XI в. за фландриско вунарство није била довољна домаћа вуна, па су земљопоседници суседних земаља тамо пласирали вуну својих оваца. Сукнар се сада издваја из средине сеоског становништва и пресељава у центре где рачуна да ће наћи најбоље услове за прођу своје робе. Низоземска се покрива густом мрежом градова — Брижом, Ипром, Ганом, Лидом, Мехелном, Арасом, Махстрихтом, Бриселом, Лувеном и многим другим.
У Немачкој се уздижу градови који су лежали на Рајни, великом путу с југа — из Италије, на север — у Фландрију. Већина тих градова диже се на месту старих римских градова, као Келн, Мајнц, Вормс и Штрасбург. У јужној Немачкој уздижу се градови који одржавају трговачке везе са Италијом и словенским земљама, дуж Дунава и његових притока. Многи од ових градова, као Регенсбург и Аугсбург, такође су настали из старих римских градова.
Град и сениор. Но, без обзира на порекло града, он је био феудални град. На челу града био је феудални сениор, на чијој је земљи град лежао.
У раној епохи градско се становништво, још врло слабо организовано, састоји од ванредно разнородних елемената. Град још има полуаграрни карактер. Његови становници испуњавају према сениору обавезе аграрне природе. Знатан део градског становништва чине сељаци. Град нема посебне градске управе. Он се налази под влашћу сениора или његовог управника. који градском становништву суди и намеће разне глобе и дажбине. Притом град често не претставља јединство ни у смислу сениорске управе. Навешћемо као пример Амијен, који је био подељен између четири разна сениора. Као феудалну својину, сениор је могао завештати град у наследство исто онако као и село. Могао га је делити међу своје наследнике, могао га је продавати или залагати у целини или делимично. Организација града настаје у процесу борбе са сениором, борбе која је условила нужност да се уједине разнородни елементи који су улазили у састав градског становништва. Уједно с тим јача и заоштрава се класна борба на селу. На тој основици запажа се од XI в. тежња феудалаца да учврсте своју класну превласт јачањем феудалне организације државе. Место процеса политичког цепања јавља се тенденција ка уједињавању малих феудалних јединица и окупљању феудалног света.
Ту је тенденцију искористила у више земаља краљевска власт чије је учвршћивање било потребно све развијенијем градском занатству и трговини.
I. Класици марксизма. Маркс, Капитал, т. III, гл. XX, XXXVI, ХLVIII. — Маркс и Енгелс, Немачка идеологија, Дела, т. IV. — Енгелс, Анти-Диринг, Дела, т. XIV. (Види хрватски превод. Издање »Напријед«, Загреб 1946). — Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке, Дела, т. XV, гл. III. (Види српски превод. Издање »Култура«, Београд 1947). — Енгелс, Марка, Дела, т. XV. — Енгелс, О распадању феудализма и развитку буржоазије, Дела, т. XVI, део I.
II. Студије. Маурер, Увод у историју општинског, задружног, сеоског и градског уређења и јавне власти, Москва 1880. — Белов, Градско уређење и градски живот средњовековне Немачке, Москва 1912. Уводни чланак Петрушевског.