Историја средњег века I 11

←

ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна

→

ГЛАВА XI ВИЗАНТИЈА ОД VI ДО XI ВЕКА И ЈУЖНИ СЛОВЕНИ

Особености развитка Византије. После смрти цара Теодосија, 395 г., источни део Римског Царства није се више сјединио са западним, већ се издвојио у самосталну државу — Византију, обухвативши осам од ранијих четрнаест дијецеза (Египат, Азију, Понт, Сирију, Исток, Македонију, Грчку и Тракију).^[1]

Свој назив та је држава добила по имену старе грчке колоније Византа, која се налазила на месту где је доцније подигнута престоница царства — Цариград (Константинопољ). Сами Византинци називали су себе »Ромејцима«, тј. Римљанима, а своју државу — »Ромејским царством«. И доиста, иако се становништво састојало поглавито од Грка и јелинизованих народа Истока, иако преовлађујући језик још од самог почетка није био латински већ грчки, који је од VII века постао државни језик, ипак је Византија била директан наставак старог Римског Царства.

Док је на Западу Царство подлегло ударцима варвара и револуције робова, дотле се оно на Истоку сачувало, постепено се претворивши у феудалну државу своје врсте — у Византију, која је проживела још неких хиљаду година (до 1453 г.).

Иако су се и на Истоку, као што смо видели (види главу I), дешавали моћни устанци робова и колона, а варварске најезде често доводиле у опасност и сам опстанак Царства, ипак је оно успевало да преживи и најтеже кризе, сачувавши углавном неуздрману владавину класе крупних земљопоседника, централизовани бирократски механизам државне управе, релативно високу културу, наслеђену у знатној мери од антике.

Тајна животне способности Византије крије се пре свега у њеној економици. У време револуционарне кризе и најјачих варварских најезди источни део Римског Царства био је мање исцрпен од западног. У састав источног дела Царства спадале су веома богате земље у погледу природних блага; такве су биле Египат, житница Римског Царства; Сирија, са својим крупним трговачким, занатским и културним центрима — Антиохијом, Тиром, Бејрутом и другим; простране територије Мале Азије, које је пљачкашка политика Рима била релативно мало захватила и које су производиле у великим количинама вуну, коже и остале сировине за градско занатство. Економске везе тих области између себе и са источним земљама нису прекидане ни у најтежа времена за Царство; интензивни живот по градовима као што су Александрија у Египту, Антиохија у Сирији, Солун и Цариград у Европи, са стотинама хиљада становника, који су припадали разним народностима, — није ни за тренутак замирао. Особито велики значај имао је Цариград, тај, по Марксовом изразу, »златни мост између Истока и Запада«,^[2] град који је све до открића поморског пута у Индију играо улогу огромног трговачког тржишта.^[3] Преко Цариграда је током столећа вођена читава европска трговина са земљама на Црном Мору, као и са Ираном, Кином и Индијом. Ту су била концентрисана и многобројна занатска предузећа, која су производила скупоцене вунене и свилене тканине, јувелирске израђевине и разне луксузне предмете.

Широка посредничка трговина Византије и њена разноврсна занатска делатност омогућивале су њеним царевима да у својим рукама концентришу огромна новчана средства. Цар Анастасије је у V веку накупио у својој благајни суму која би у нашем новцу износила 130—140 милиона златних рубаља. Приходи византиске управе у току столећа премашивали су за више десетина пута приходе најкрупнијих феудалних држава у Европи. Тиме се поред осталог објашњава и то што је византиски златни новац (номизма, бизант) био у оптицају готово у читавом тадашњем свету, претстављајући најраширеније средство међународне размене. Широке финансиске могућности Византије, које су се у то време чиниле неисцрпним, биле су важно оруђе њене спољне политике — како у периодима агресије, тако и у периодима одбране од многобројних непријатеља.

Подједнако велики значај за животну способност Византије имала је и специфичност њеног аграрног поретка. У Византији се у далеко већој мери неголи на Западу сачувало слободно сељачко становништво и чак извесни остаци старе сеоске општине. Процес претварања слободних сељака у кметове и гутања ситне својине од стране крупног земљопоседа отегао се у Византији на многа столећа, знатно заостајући за аналогним процесом на Западу. А када је тај процес и овде почео хватати маха, непрекидни прилив варварских елемената, нарочито Словена, са њиховом родовском организацијом, удахнуо је слободној сељачкој општини нов живот и одложио још за неколико столећа пропаст слободног сељаштва.

Исто је тако знатно стабилније било, бар у неким провинцијама Византије, и робовласништво, иако у пољопривреди робовски рад од V века престаје да игра водећу улогу. Док је очување слободног сељаштва, особито међу полуварварским племенима Мале Азије и Закавказја, омогућило византиској власти да непрестано попуњава и обнавља своје војне снаге, тј. обезбеђивало стабилност Византије споља, дотле је очување робовласништва обезбедило њеној владајућој класи у периоду кулминације револуционарне кризе III—V века стабилност изнутра. Крупни робовласници сачували су на истоку своје економске и социјалне позиције, умели да пруже отпор снагама које су угрожавале њихову владавину и неко време и сами прешли у офанзиву на Запад, претворивши Византију у бедем реакције у читавом базену Средоземног Мора. Када је покушај робовласничке рестаурације на Западу био на крају крајева осуђен на пропаст (види главу III) и Византија и сама морала да удари путем феудалног преуређења социјалних и економских односа, — њени крупни робовласници и земљопоседници умели су и у току феудализације да ипак сачувају централизовани апарат власти у облику источњачког деспотизма, са јако развијеном бирократијом, и да тиме учврсте своју политичку владавину.

Најзад, за стабилност Византије приличан значај имао је изванредно повољни стратешки положај њене престонице. Лежећи на полуострву и запљускиван са две стране морем, Цариград је био заштићен с копна двама редовима зидова, који су чинили да је он под условима тадашње војне технике био потпуно неприступачан. Многе веома опасне непријатељске најезде разбиле су се о зидове престонице Византије и о њену флоту, а све дотле док је непоколебљиво стајала престоница, стајало је и само царство.

Најбитнију особеност византиске историје претставља, као што је већ истакнуто, процес феудализације који се веома отегао. Још у V—VI веку, у вези с победама варвара у западним провинцијама Царства, емигрирају крупни земљопоседници (сенаторске породице) на Исток, где од царева добијају на поклон или откупљују простране територије земљишта, окружујући се приватним дружинама (Исауријанаца и »букеларија«), приватним судовима, тамницама итд., и претварајући се на тај начин у неку врсту феудалних сениора. У исто време врши се претварање колона у кметове, потчињавање читавих слободних села помоћу патроцинија личној власти крупног сопственика. Особито се брзо развија крупни црквено-манастирски земљишни посед. Захваљујући дарежљивости царева и приватних лица, манастири постају праве земљишне кнежевине. Само у Цариграду постојало је у VI веку преко 70 манастира; у Египту је у то време било на 6 милиона становника око 500 хиљада монаха и монахиња. Црква је рано стекла у Византији значај велике политичке силе, која је понекад конкурисала световном крупном земљопоседу. Али су оба сектора владајуће класе — и световни и духовни — подједнако увећавали своју материјалну моћ путем поробљавања и упропашћавања широких маса сељака.

Царска је власт с времена на време чинила покушаје да се бори с тим појавама феудализације, али су они били у већини случајева јалови. То није ни чудо ако се има у виду да су цареви били. експоненти исте те владајуће класе и да су се на њу ослањали. Шта више, терет огромне бирократске машине Царства, која у Византији никад није прекидала своју делатност, падао је у целини на рамена истих тих сељака који су материјално пропадали и претварали се у кметове.

Ако дакле упоредимо процес феудализације на Западу са оним на Истоку, можемо доћи до следећих закључака. На Западу се феудализација врши пуним темпом услед варварских најезди, при чему су варвари-освајачи ломили готово без остатка војно-бирократски апарат робовласничке државе, порески је систем готово сасвим ишчезао, јарам државне власти се унеколико смањио, а експлоатација радних маса добила релативно блажи облик, стварајући у извесним границама могућност за даљи развитак производних снага.

На Истоку пак, у Византији, процес феудализације вршио се уз очување моћне централне власти и читавог војно-бираократског апарата. Зато се тај процес овде отегао и у исто време протицао необично тешко за широке масе. Прелаз на феудализам није се овде изразио само у ублажавању ропства и претварању слободних људи у кметове, него и у масовном пропадању сељаштва као резултат заједничких напора централне власти и владајуће класе. Док су на Западу трошкови приликом прелаза на феудализам пали једним делом и на крупне робовласнике, који су изгубили један део свога земљишта и робова у корист освајача, дотле су на Истоку ти трошкови пали у потпуности на рамена сељаштва.

Влада цара Јустинијана. Најзначајније доба ране историје Византије, када су се све напред истакнуте особености њеног развитка испољиле већ у пуној мери, претставља доба владе цара .Јустинијана (527—565 г.). Влади Јустинијана и пре тога његовог ујака Јустина претходило је необично јачање сенаторске земљопоседничке аристократије; претставник те аристократије — Анастасије^[4] — доведен је на царски престо крајем V века. Под Анастасијем испољила се веома снажно противречност између интереса крупног световног и црквено-манастирског земљопоседа. Световна аристократија, која је имала простране латифундије у источним земљама Византије — у Египту, Сирији и Малој Азији, подржавала је сепаратистичке тенденције тих провинција које су се криле под плаштом јереси монофизита, присталица учења по коме Христос није богочовек већ бог, тј. има само једну природу (mónos, phýsis)— божанску. Атанасије је као и ређи део сематорске аристократије, био вољан да подржава монофизите, да би учврстио своје позиције на Истоку. Али је он наишао на огорчен отпор православног свештенства, иза кога су стајале масе престоничког становништва, пропалих трачких колона и чак један део војске. Иако је устанак незадовољних елемената, на чијем је челу стајао Виталијан, био угушен (515 г.), ипак је после Анастасијеве смрти у редовима владајуће класе постојало такво расуло да новог цара није истакао сенат већ војска. То је био Јустин, неписмени илирски сељак који се истакао у војној служби. Његов нећак Јустинијан, који је добио сјајно образовање, фактички је управљао још под Јустином, а 527 г. сам постао цар; Јустинијанова жена Теодора била је пре брака циркуска играчица.

Цареви нове династије оштро су изменили курс црквене политике, оријентишући се на утицајно православно свештенство, које је имало особито чврсте позиције у европским провинцијама Царства. Јустинијан је почео своју владу указом о искорењивању свих јеретика, укључујући ту и монофизите; јеретицима је остављен тромесечни рок да пређу у православље, после чега су подлегали ограничењу свих својих грађанских права и строгим прогонима.

Поред православне цркве, нови цар је рачунао да ће наћи ослонца и у бирократији, чији су кадрови били знатно проширени, као и у војсци; на војску су трошена огромна средства и њени су команданти захваљујући Јустинијановој агресивној спољној политици стекли велики значај у јавном животу.

Издржавање војске и многобројног чиновништва, ратови и широка грађевинска делатност Јустинијанова — све је то брзо исцрпло уштеђевину цара Анастасија и захтевало знатно појачање пореских намета, који су падали на сељаке и градско занатско становништво. Насиља, изнуђивања и пљачка бирократије још су више повећавали и иначе тежак положај маса.

Устанак »Ника«. Све то, заједно са нетрпељивом црквеном политиком владе, која је озлоједила многобројне »јеретике«, довело је 532 г. до избијања устанка познатог под именом »Ника« (тј. »побеђуј« — парола устаника).

Устанак је избио у престоници, где су биле концентрисане масе полугладног плебса и многобројни провинцијалци — жртве самовоље администрације, који су у Цариграду узалудно тражили правде против насиља и пљачке чиновника. Центар устанка постао је циркус, или хиподром, који је у јавном животу престонице — као уосталом и по другим крупним градовима Царства — играо веома значајну улогу.

Обезбеђење престоничког становништва хлебом и циркуским претставама било је још од времена старих римских царева један од најважнијих задатака управе. Али је цариградски хиподром служио за масе као привлачни центар не само зато што су се ту приређивале претставе, него и зато што је он претстављао место за специфичне политичке скупове. На хиподрому су гледаоци могли слободно да питају цара, који се увек налазио у својој ложи, о владиним мерама и да подносе своје жалбе.

Гледаоци су се обично делили на две противничке партије, које су носиле назив зелени и плави, по боји одела кочијаша који су наступали на хиподрому. Борба тих партија била је условљена не толико страсним учешћем у колским тркама, колико важнијим интересима: зелени су били монофизити, плави — православни. Цареви су подржавали једну од партија, да би помоћу ње држали на узди ону другу. Под Анастасијем уживали су заштиту зелени, под Јустинијаном, гониоцем јеретика, — плави.

Подела на циркуске партије стајала је у тесној вези с територијалном поделом престонице на такозване деме, или квартове. Деме су уствари претстављале организације становника, вероватно кућевласника, који су имали одређене санитарне, војне и полициске функције. По свом саставу оне су биле малобројне, али су иза сваке деме стајале масе. Дема плавих обухватала је најаристократскије квартове престонице, док је дема зелених, напротив, имала ослонца у рејонима насељеним морнарима, лучким радницима, сиротињом.^[5]

Устанак су дигли зелени, пошто је цар одбацио њихове жалбе на насиља која су чинили плави. У току устанка зеленима су се придружили сви они који нису били задовољни Јустинијановим режимом и чак један део плавих. Положај владе, коју је овај устанак затекао неспремном, био је очајан. Већи део престонице прешао је у руке устаника, који су опсели Јустинијана у његовом двору и прогласили за цара Анастасијевог нећака — Хипатија. Јустинијан се већ спремао за бекство, али је Теодора инсистирала на томе да се пружи одлучан отпор, макар уз ризик да се изгубе престо и живот. Помоћу мита у устаничким редовима изазван је расцеп, од устаника су одвојени плави, а затим су у циљу угушивања устанка употребљене најпоузданије војне јединице, под воћством Велизара, најбољег војсковође Царства. Око 30.000 устаника домамљено је у хиподром, где су их Велизарови војници све побили. Затим су отпочеле жестоке репресалије, масовна погубљења и конфискације имовине, од којих су пострадали и многе аристократе, умешане у тај покрет. Није био поштеђен ни Хипатије.

Хтео то Јустинијан или не, његове су репресалије проредиле редове старе сенаторске аристократије и јако ослабиле њену моћ. Од тог времена највећи утицај у владајућим круговима стекла су црквена лица и горњи слој бирократије, који је често попуњаван људима ниског порекла.

Јустинијанова спољна политика. Учврстивши се на престолу, Јустинијан је отпочео агресивне акције према варварским краљевинама које су се образовале на територији Западног царства. Његов циљ је био обнова Римског Царства у његовим ранијим границама. После дуге и упорне борбе он је успео да уништи државе Вандала и Острогота, повративши на тај начин под власт Царства Северну Африку и Италију (види главу III). Визиготима је одузет јужни део Шпаније. Ова освајања постигнута су по цену огромних жртава од стране становништва Царства, али су и поново припојене провинције биле страшно опустошене, а њихово становништво осуђено на страшну немаштину, коју је повећавало пљачкаштво византиске администрације. Уз то су се Јустинијанова територијална повећања показала нестабилним. Већ ускоро после његове смрти већи део Италије освојили су Лангобарди; изгубљена је и јужна Шпанија, коју су освојили Визиготи.

Док је Јустинијан на западу постизао успех за успехом, премда на уштрб саме Византије, дотле су на Истоку, где је он морао ратовати са таквим моћним противником као што је ирански краљ из династије Сасанида — Хозроје Ануширван, војне операције текле махом неуспешно по Византинце. Јустинијан је у више махова морао да купује примирје по цену плаћања великог данка. Сама борба са Ираном вођена је углавном око добијања црноморске обале Кавказа. Било је потребно огромно напрезање снага да се Иранцима не допусти излаз на Црно Море, где је Византија имала важне трговачке интересе. Осим тога Јустинијану је после пошла за руком да релативно сигурно учврсти византиску власт на јужној обали Крима, у Херсонезу, Боспору и другим крупним трговачким центрима на Црном Мору. Иранска опасност дуго је претила Византији, и под доцнијим царевима, нагонећи их да на источним границама држе знатне војне снаге и граде многобројне тврђаве. Ни Јустинијан, па тим пре ни његови наследници нису успели да заштите пограничне области Месопотамије, Сирије, Јерменије итд. од редовних упада Иранаца и за те упаде везаних пустошења.

Под Јустинијаном појављује се за Византинце један опасан противник и на дунавским границама, то су Словени. Најпре заједно са Хунима, Аварима и другим туранским племенима, а затим самостално Словени све снажније савлађују отпор византиских пограничних трупа и тврђава на Балканском Полуострву, пустоше Мезију, Тракију, Илирик и продиру у средњу Грчку. Од краја VI века почиње и систематска колонизација Балканског Полуострва од стране Словена, која је у VII—VIII веку довела до крупних промена у етничком саставу становништва тог полуострва.

Јустинијанова унутрашња политика и његова законодавна делатност. Водећи енергичну спољну политику, Јустинијан је у исто време посвећивао много пажње и административним реформама, законодавству и грађевинској делатности. За његове владе грађени су путеви, подизани мостови, тврђаве и други грађевински објекти; подигнута је изнова Антиохија, коју је порушио Хозроје; у Цариграду је подигнут храм св. Софије, који је сматран за архитектонско чудо свога времена. Све те скупе, али махом некорисне грађевине захтевале су огромна материјална средства. За вођење ратова, раскошан живот двора и грађевине никад није било довољно новца, и порески је терет стално растао, праћен злоупотребама чиновника.

Тражећи све нове и нове изворе средстава и водећи борбу против злоупотреба, Јустинијан је покушавао да оствари низ административних реформи. Али оне нису олакшале положај маса и готово никада нису пости-зале циљ. Најславнији догађај за његове владе била је кодификација римског права, које је скупљено и систематисано у монументални »Зборник грађанског права« (Corpus iuris civilis). Овај огромни посао извршила је једна специјална комисија састављена од учених правника, на чијем се челу налазио један од најспособнијих царевих достојанственика — Трибонијан. »Зборник грађанског права« састоји се од три главна дела: 1) »Јустинијанов кодекс«, који је систематисао законе свих претходних римских царева и заменио застарели »Теодосијев кодекс« (из V века); 2) »Дигесте«, или »Пандекте« — опширна збирка мишљења и тумачења права од стране ауторитативних римских правника; 3) »Новеле«, тј. нови закони, које је Јустинијан објавио после издавања кодекса. Овим трима деловима претходио је општи увод, нека врста уџбеника римског права, по имену »Институције«.

»Зборник грађанског права« има значај који далеко прелази оквире византиске историје. Захваљујући том споменику, римско право — »колико ми знамо, најсавршенији облик права које почива на приватној својини«^[6] — постаје познато Западној Европи, узима се од XII века за предмет проучавања по средњовековним универзитетима и постепено потискује или модификује обичајно или феудално право које је дотле важило у свакој држави и свакој области (та појава носи назив рецепција римског права). У основи права које је и данданас на снази у свакој капиталистичкој држави лежи римско право — у оном свом облику у коме је сачувано у Јустинијановом »Зборнику«.

Оцена Јустинијанове владе. Јустинијанова влада, која је обележена толико значајним догађајима, била је, као што је већ истакнуто, необично тешка и разорна за широке масе. Кобне последице оног претераног напрезања снага које је захтевала Јустинијанова амбициозна политика показале су се још последњих година његовог живота. Опозиција према његовој делатности дизала је главу не само међу народним масама, које су често устајале у разним деловима Царства, него и у редовима сенаторске аристократије, која се међутим за царевог живота жалила само потајно. Један од претставника те аристократије, Прокопије из Цезареје, који је играо улогу Јустинијановог дворског историографа, величао је његову владу у низу историских дела — »Грађевине«, »Ратови с Персијанцима«, »Ратови с Вандалима и Готима« и др. Али је пустио на вољу своме правом расположењу и осећањима тек у својој »Тајној историји«, која је све до XVII века остала непозната. Ту је он немилосрдно разголитио све ране Јустинијановог режима — растројство суда и администрације, подмитљивост чиновника, дезорганизацију војске, пропадање и сиромашење народа; од бесомучних напада није он поштедео ни цара и његову жену Теодору, о чијем личном животу писац казује најпрљавије анегдоте. И поред једностраности слике коју нам даје Прокопије и сумњивости многих анегдота, које за своје порекло дугују мржњи старе изумируће аристократије према »скоројевићима« на византиском престолу, »Тајна историја« ипак претставља важан историски извор, који нам показује наличје Јустинијанове владе, споља тако бриљантне.

Византија у VII веку. Јустинијанови непосредни наследници (Јустин II, Тиберије, Маврикије) наследили су празну благајну, исцрпену државу и огромне спољнополитичке тешкоће, са којима су покушавали да изиђу на крај путем јачања војске и учвршћивања дисциплине у њој. Али су Маврикијеве одлучне мере у том правцу изазвале устанак војника, који су стењали под батинашком дисциплином и уз то били материјално слабо обезбеђени. Плебејске масе престонице пружиле су подршку устаницима, и њихов предводник — центурион Фока — после уништења царске породице сам је заузео византиски престо (602 г.). Али његова влада, која је изазвала жестоку опозицију сената и вишег чиновништва, није била дугог века. У провинцијама Царства почео је грађански рат, изазван тиме што су горњи слојеви друштва и један део војске одбили да се покоравају централној власти. Сељаци и градски доњи слојеви узели су учешћа у тој борби, најпре на страни Фоке, а затим против њега, кад се испоставило да нова влада нема никаквог позитивног програма. Фокин положај постао је компликованији због обновљеног рата са Ираном. Трупе Хозроја II упале су у Сирију, Месопотамију и Малу Азију. Онда је сенаторска партија истакла за цара сина егзарха (намесника) Африке — Ираклија. Фока је претрпео пораз и био је погубљен (610 г.). Али су немири у народу и даље трајали. То је Иранцима олакшало да освоје најважније центре у Сирији и Египту. У исто време Авари и Словени отргну Царству простране области на Балканском Полуострву, Визиготи истискују Византинце из Шпаније, а Лангобарди и даље шире своје поседе у Италији.

Али је Ираклију помоћу крупних зајмова од цркве пошло за руком да реорганизује војску, да добије подршку закавкаских народности (Јермена, Ибера, Лаза итд.) и да по цену невероватног напрезања снага Царства одбије напад Авара и Иранаца на Цариград, а затим да и сам пређе у офанзиву на Иран. Хозроје II је 627 г. претрпео потпун пораз, био је збачен с престола и убијен. Византија је успоставила своје границе на Истоку.

Да би се одужио цркви, Ираклије је до краја опљачкао територије повраћене од Иранаца; да би задовољио цркву, обновио је и свирепе прогоне јеретика и Јевреја. Све је то Ираклијеву владу учинило толико мрском да је становништво Сирије, Палестине и Египта поздравило Арабљане — тог новог, страшног непријатеља Византије — као свог ослободитеља, Од 634 г. Арабљани упадају у Сирију; један град за другим отвара им капије. 636 г. у битки на реци Јармуку они су потукли главне војне снаге Византинаца. 642 г. у њиховим рукама већ се налазила читава Сирија са Палестином и Египат. Византија губи све нове и нове поседе и после Ираклијеве смрти (641 г.). Тек после неуспеле поморске експедиције Арабљана против Цариграда, 673 г.,^[7] положај на Истоку привремено се донекле стабилизовао. Али је крајем тог столећа Византија коначно изгубила Јерменију, Лазику и читаву Северну Африку.

Славенизација Балканског Полуострва. Слабљење војне моћи Царства у VII веку и устанци доњих слојева народа, који су потресали централну власт, стварали су повољну ситуацију за све шире продирање Словена на Балканско Полуострво. Још од последње трећине VI века словенски се упади стално врше. На место првобитних пљачкашких препада долазе сад таласи словенске колонизације, која потискује трачко-илирско становништво најпре из Мезије, а затим и из Тракије и Македоније.

Мезија, Тракија и Македонија ускоро су биле у таквој мери испуњене Словенима да византиски писци почињу да те области називају Склавинијом. Словенска бујица продире све даље на југ, ка Пелопонезу, делом гутајући, а делом потискујући ка мору јелинске елементе. У првој половини VII века Словени су населили и западне области Балканског Полуострва, које су пре тога били опустошили Авари. Ту су се населила племена позната под именом Хрвати и Срби. Први су запосели северозападни угао, од реке Саве на север; други су се настанили источније, на територији која је доцније позната као Босна, Херцеговина, северна Албанија, Црна Гора и Србија у ужем смислу. Хрвати и Срби су током многих столећа после свог досељења на Балканско Полуострво живели у мање или више изолованим племенским јединицама — жупама, које су сматране за савезнике Византије и признавале над собом њену врховну власт, али су уствари биле независне. У IX веку већина српских жупа покоравала се Бугарима. Тек од средине XII века долази до уједињења тих жупа и замеће се српска држава.^[8] Словенска племена североисточних области Балканског Полуострва, као што ћемо доцније видети, ујединило је у VII и VIII веку туранско племе Бугара, које се међутим брзо претопило у словенској средини; затим су та племена образовала прву крупну јужнословенску државу — Бугарску. Што се тиче Словена на Пелопонезу и у другим областима Грчке, они су, одвојени од своје племенске масе, на крају крајева били јелинизовани, донекле као резултат планске делатности византиске владе у том правцу.

Обнова социјалног и војног уређења Царства у VII—VIII веку. Ма каква била доцнија судбина словенских племена која су продрла на територију Византије, она, за разлику од Германа на Западу, нису уништила Византиско царство.

Напротив, настањујући се на територији Византије као земљорадници и сточари, они су у прво време удахнули Византији нове животне снаге, повећавши кадрове слободног сељаштва и доневши собом односе сеоске општине. Словенске су масе у VII и нарочито VIII веку дале Византиском царству нове контигенте пореских обвезника и војника, који су препородили византиску војску и омогућили Византији да из потреса VII века изиђе још јачом него што је раније била. О значају словенске општине сведочи »Земљараднички закон« — споменик вероватно из VIII века. У њему не налазимо никаквог помена о колонима и кметовима; сељаци имају право слободе прелажења; они плаћају сопственику земље на којој имају своје газдинство, један део летине. Сељаци су организовани у сеоске општине, које су додуше подвргнуте прекомерној експлоатацији од стране византиских власти, али које су сачувале знатне елементе слободе. На бази те нове масе ситних сељачких газдинстава византиска је влада умела да створи јак војнички сталеж стратиота. Стратиоти, који су добијали деонице земљишта различите вредности, били су дужни да служе у војсци или морнарици; притом су се делили на категорије према величини земљишног поседа. Били су ослобођени натуралних обавеза према држави, али су као и сви остали плаћали земљишне дажбине.

Заједно са обновом социјалног уређења Царства мења се и његова административна организација. Власт централне управе у провинцији учвршћује се помоћу војно-административног система који је добио назив тематско уређење. Подела цивилних и војних власти, која је извршена на основу реформи Диоклецијана и Константина, замењује се у VII веку новим поретком, по коме се сва власт у датој области концентрише у рукама војног старешине који стоји на челу теме, тј. одреда, или тачније језгра војног одреда који се налази у датој области. Око тог језгра групишу се стратиоти позвани у војску, који у датој области имају своје деонице земље. Отуда и сама област као војно-административна јединица добија назив тема. Војне снаге теме имале су, природно, првенствено одбранбени значај.

Доба Исавриске династије. Иконоборство. Позитиван значај тих преображаја, који су вршени неприметно и тешко да се могу приписати законодавној делатности било кога цара, испољио се особито снажно у VIII веку, када је на власт дошла Исавриска династија.

Крај VII и почетак VIII века били су доба непрекидне анархије и дворских преврата. За 22 године сменило се шест царева. Управо се тада заводи обичај да се свргнутом цару сече нос или копају очи, да би му се онемогућио повратак на престо. У периоду анархије веома је порасла опасност од стране Арабљана. Византија се поново налазила пред опасношћу од пропасти. У таквој ситуацији дошао је на власт Лав III (717—741 г.), родом из Исаврије (у Малој Азији), кога је истакла нова војничка аристократија једне малоазиске теме, у којој је он био стратег, тј. шеф војне и цивилне управе.

Лав III морао је да почне своју делатност са одбраном Цариграда од Арабљана, који су опсели престоницу са копна и мора. Још за време претходне арапске опсаде, 678 г., битну помоћ опсађенима пружила је смеса барута која је пронађена у Византији, такозвана грчка ватра, која је горела и на води. 717—718 г. Лаву III пошло је за руком да помоћу грчке ватре спали знатан део арапске флоте, а затим да потуче и остале њихове снаге.

Али избављење од страшне опасности није отклањало преку потребу за коренитим реформама. Те су потребе били сасвим свесни и сами владајући кругови, застрашени дугим годинама анархије и територијалним губицима Византије. Успех реформаторске делатности Исавриске династије био је условљен и битним променама у саставу владајуће класе. У VIII веку крупни световни земљопосед старог типа био је готово сасвим уништен. Из сељачке општине издвајају се нови земљопоседници — властела, или динати, који организују чврста газдинства феудалног типа, заокругљују и увећавају своје поседе путем присвајања сељачких и стратиотских парцела. С том средином тесно је повезана и нова војничка аристократија. Ти нови елементи владајуће класе гледали су непријатељски на више свештенство и монаштво, који су сачували и чак увећали своја земљишна богатства. У VII веку око половине најбољег земљишта било је концентрисано у рукама цркве и манастира. Уз то је манастирски земљопосед био привилегован. Цареви су дарежљиво делили манастирима повеље које су их ослобађале од обавеза и пореза (такозвана екскусија, која одговара западноевропском имунитету). Претерани пораст црквено-манастирског земљопоседа слабио је државу, лишавао је важних економских извора средстава и нагонио је да појачава пореско задуживање световног, између осталог и стратиотског земљопоседа.

Цареви из Исавриске династије, експоненти нове аристократије, почели су, природно, тражити у области цркве средства за остварење војне и административне реформе. Борба владе против манастирског земљопоседа и привилегија манастира добила је облик иконоборства — борбе против поштовања икона. Манастири су били центри производње икона и извлачили особито велике приходе од хаџилука маса, које су ишле на поклоњење особито поштованим иконама. Према томе, едикт цара Лава III против поштовања икона био је директан ударац по приходима и моћи манастира.

Влада је за своју иконоборачку политику имала и других разлога. Међу народним масама, особито у Малој Азији, на подлози опозиције према постојећем угњетачком поретку била је веома раширена јерес павликијанаца, која је претстављала модификацију дуалистичког учења манихејаца о владавини зла у материјалном свету. Павликијанци су били противници црквеног култа, а напосе поштовања икона. Исто су тако и Арабљани, чији су војни успеси чинили на масе снажан утисак, гледали на култ икона као на идолопоклонство. Ликвидирајући тај култ, византиска влада, је сматрала да тиме чисти цркву од празноверица и тако јача њене позиције у борби с јересима и исламом.

Али су монаси ову владину меру дочекали на нож. Они су отпочели бесомучну агитацију против Лава III и искористили свој утицај на масе за дизање и организовање устанака. Када је влада изишла на крај са тим устанцима, она је приступила систематском уништавању манастира: манастирске су зграде претваране у касарне, монаси су под претњом ослепљења или смртне казне натеривани да ступају у брак, манастирска су земљишта конфискована. Манастирска земљишна и друга богатства присвојила је војничка аристократија, а један део употребљен је за стварање нових стратиотских деоница.

Лав III и његов син и наследник Константин V (741—775 г.) немилосрдно су се разрачунавали са монашком опозицијом по источним провинцијама и на Балканском Полуострву, али нису били кадри да спрече одметање Рима и других поседа у Италији, који су се уосталом само номинално цотчињавали Византији. Римски папа оштро је устао против иконоборства, бацио проклетство на иконоборце и искористио прилику да ликвидира византиску администрацију у Римском дукату.

Друге реформе царева из Исавриске династије. Тежећи да систематишу старо законодавство и да га што више ускладе с новим социјалним односима, цареви из Исавриске династије издали су »Еклогу закона«, кратак зборник грађанског и кривичног права, који претставља прерађен и упрошћен »Јустинијанов кодекс«, По правилу, смртна се казна у новом кодексу замењује телесним казнама и сакаћењем. Еклога тежи да учврсти породицу, отежавајући развод брака и забрањујући конкубинат. Даље се реформе тичу војске и морнарице, што је нашло свог израза у »Војном закону« и »Поморском закону«, које су издали цареви ове династије. Тематско уређење добило је коначан облик и било раширено на читаву територију Царства. Напротив, морнарица, у којој је постојала јака опозиција према иконоборачкој политици, била је бројно смањена и ослабљена. То је доцније довело до територијалних губитака на Западу.

Али је војна моћ Византије, опште узевши, јако порасла: постигнути су успеси у борби са Арабљанима, који су потиснути из Мале Азије и острва Јегејског Мора; Сицилија и југ Италије одвојени су у црквеном погледу од папе и тешње везани за Византију; крупне победе однесене су и над Бугарима; сем тога отежана је могућност за њихове нове упаде у европске теме — путем масовног пресељавања павликијанаца из Мале Азије у пограничну област Тракију, где су добили војне парцеле земљишта.

Устанак Томе Словена. Византија је у VIII веку постала, опште узевши, снажнији и здравији политички организам. Благостање становништва је расло. У престоници и другим крупним центрима трговина и занатство достижу висок ступањ процвата. Споменик који нам је сачуван из IX века — »Књига епарха« (епарх је нешто налик на градоначелника престонице) слика нам организацију занатске производње у Цариграду и више него будну контролу владе над делатношћу трговаца и занатлија. Специјални чиновници, који су потчињени епарху, контролишу цену и квалитет робе, регулишу увоз и извоз, врше надзор над трговцима који долазе у град, убирају царине, које су државној благајни давале крупне приходе. Та контрола није могла да спречи велико оживљење трговачко-занатске делатности у Византији захваљујући општем учвршћењу државе.

Али се положај сељака после реформи није побољшао. Порески терет који је на њих падао чак је нешто повећан. Битније је било продубљивање социјалног и економског јаза између ситних сељака и дината. Ови последњи све више потчињавају себи сељачка газдинства и појачавају експлоатацију сељака, који у то доба добијају у законодавним и другим споменицима карактеристичан назив убоги. Од угњетавања особито су страдали словенски насељеници. На почетку IX века они су дигли на Пелопонезу устанак. Али покрет сељачких маса достиже свој највећи замах 821—823 г., када се излива у моћан устанак под предводништвом Томе Словена. Тома, један од војних команданата у Малоазијској теми, прогласио се за цара и, по речима византиског летописца, »дигао робове против господара, обичне војнике против њихових старешина«. Разноплеменско становништво Мале Азије и стратиоти пружали су му подршку, тим пре што је он укинуо порезе. Пребацивши се у Тракију и Македонију, Тома је наишао на свестрану помоћ и код Словена. Налазећи се на челу бројне војске, састављене од сељака и стратиота, Тома је читаву годину дана држао Цариград под опсадом. Влада је тешком муком изишла на крај с тим устанком — само захваљујући помоћи Бугара. Тома је био заробљен и погубљен (823 г.); његови приврженици држали су се понегде још до 825 г., док нису били разбијени или побијени.^[9]

Успостављање поштовања икона. После угушења устанка положај сељака се погоршао. Процес пропадања ситних газдинстава и пораст крупног земљопоседа врши се још бржим темпом. Али је страшна акција доњих слојева из 821—825 г. заплашила владу. Она је, с једне стране, донекле олакшала порески терет, а с друге — тежила да што пре ликвидира расцеп у цркви, изазван иконоборачком политиком, и да тако учврсти позиције владајуће класе.

Покушаји успостављања култа икона чињени су и раније (на пример, под царицом Ирином, крајем VIII века), али је прекретница у црквеној политици добила* под собом чврсто тле тек када је проблем манастирског земљопоседа и привилегија престао да интересује војничку аристократију. У IX веку, када је економска и социјална моћ монаштва била већ сломљена, а његов утицај и земљишна богатства прешли у знатној мери у руке нове војничке аристократије, иконоборство је тој аристократији постало не само непотребно него и штетно, јер је цепало владајућу класу на непријатељске партије. 843 г. царица Теодора, која је владала уместо свога малолетног сина Михаила III (842—867 г.), без икакве муке успоставила је »православље« и поштовање икона. Измирење владе и световне аристократије са монаштвом учвршћено је жестоким прогонима павликијанаца, чији је знатан део био физички истребљен. Многи павликијанци спасли су се бекством у Бугарску, где ће се доцније појавити под именом богумила.^[10]

Образовање Првог бугарског царства. Христијанизација Бугара. У то време између Дунава и планине Балкан (стара Мезија) већ се формирала прва словенска држава на Балканском Полуострву — Бугарска.

Словенска племена коначно су запосела ту територију још у VII веку. На челу сваке племенске јединице (жупе) стајали су код њих жупани, које је бирала родовска аристократија. Словени су се бавили земљорадњом и добро познавали разне занате; резање у дрвету, архитектура од дрвета, обрада метала јесу занатске гране које, су код Словена биле највећма развијене.

Северно од њих, с оне стране Дунава (у јужном углу данашње Бесарабије), живели су Бугари — племе вероватно туранско-татарског порекла. То су били номади-сточари, који су по свом начину живота потсећали на Хуне. Њихов вођа, као и код свих племена туранско-татарске језичне групе, звао се каган или хан. Вођу је окружавала војна родовска аристократија (доцније — бојари), која је у то време поред робова вероватно експлоатисала већ и људе зависне од себе — пастире.

679 г. хан бугарске хорде Аспарух задао је пораз Византинцима, чије је поседе још раније пустошио, и принудио их да његовој хорди уступе Мезију, са њеним словенским становништвом. Пошто су освајачи претстављали знатну мањину и притом по својој култури стајали на знатно нижем ступњу од Словена, то су се они брзо претопили у њиховој средини. Већ крајем IX века изгубили су они свој језик и племенске особености. Томе је допринела и та околност што су словенски жупани уврштени у састав бугарске аристократије, међу бојаре, са којима су напоредо добили пространа земљишта. Зависно радно становништво тих земљишта претвара се мало помало у кметове, чему је прилично допринео утицај византиског поретка. Тако је настала полуварварска, полуфеудална држава, чисто словенска по свом становништву, која је само у свом називу — Бугарска — сачувала траг свога порекла, као резултат освајања Мезије од стране источног племена Бугара.

Брза славенизација Бугара олакшала је бугарским хановима присаједињење суседних територија — Тракије и Македоније. Словенско становништво ових византинских провинција у ратовима IX—X века између Византинаца и Бугара увек је подржавало Бугаре. Још почетком IX века хан Крум однео је захваљујући томе низ победа над Византинцима и дошао до Цариграда. Један од његових најближих наследника, Борис (852—-888 г.), истакнути политичар, уместо борбе с Византијом више је волео да са њом успостави трајне културне везе — тиме што ће од ње примити хришћанство. Христијанизација је имала за циљ и да убрза процес распадања родовских односа и уједно високо уздигне централну власт ханова над бојарима.

Борис се покрстио заједно с већим делом Бугара 864 или 865 г. и у исто време узео титулу цара.^[11] Али је прилив грчких свештеника у Бугарску, који су у земљи спроводили политички утицај Византије и понекад претстављали директне агенте цариградске владе, натерао Бориса да ступи у везе са римским папом, од кога се надао да ће добити већу самосталност за бугарску цркву.

Та је околност била један Од најважнијих узрока заоштравања односа између цариградског патријарха Фотија и папе Николе I. Дошло је чак до привременог расцепа између западне и источне (византиске) цркве. Иако је цар Василије I Македонац свргао Фотија са патријаршиског престола, ипак је византиска црква учврстила своје позиције у Бугарској, приставши на важан уступак Борису: у Бугарској је постављен посебан архиепископ, који је у византиској духовној јерархији заузео прво место после цариградског патријарха.

Ширење хришћанства у Бугарској изазвало је код једног дела бојара, који је бранио своје старинске привилегије и био непријатељски расположен према јакој централној власти, — покушај паганске реакције. Цар Борис свирепо се разрачунао с бунтовничким бојарима, погубивши их заједно са женама и децом.

Цар Симеон. За владе Борисовог сина Симеона (893—927 г.) Прво бугарско царство достиже кулминацију свог развитка. Симеон, који је васпитаван у Цариграду, био је велики поштовалац византиске културе. Ученици Ћирила и Методија, прогнани из Моравске, нашли су на његовом двору уточиште и широко поље делатности. Захваљујући њима у Бугарској се почињу преводити на словенски језик грчке књиге, најпре верске а затим и световне садржине. Као преводилац и делом писац био је под Симеоном особито познат Јован, егзарх бугарски, који је саставио, поред осталог, и дело »Шестоднев«, доцније веома популарно у старој Русији; то је енциклопедија своје врсте, полутеолошког, полусветовног карактера. Појава преводне и оригиналне књижевности на словенском језику у Бугарској имала је великог значаја за развитак староруске књижевности.

Симеон је водио низ ратова са Византијом, при чему је често долазио до зидова Цариграда. Али су се сви његови покушаји да заузме престоницу завршавали неуспехом. Арабљани, са којима је он водио преговоре о подели Византиског царства, више су волели да имају посла са ослабљеном Византијом него са моћном Бугарском. Срби и Хрвати, који су се покоравали Симеону, често су дизали устанке иза његових леђа. Ипак су Симеонови походи осигурали Бугарској потпуну независност од Византије и знатне територијалне добитке. По миру из 927 г., који је закључен за владе Симеоновог сина Петра, Византија је признала бугарском »хану« царску титулу, а поглавару бугарске цркве — звање патријарха, и обавезала се да ће Бугарској плаћати годишњи данак. У састав Бугарске, поред њене основне области око Дунава, ушли су Источна Румелија, готово читава Македонија и Албанија; српски жупани и хрватски банови признавали су себе вазалима бугарског цара.^[12]

Али моћ Бугарске није била дугог века. Византија је успела да помоћу свог злата и своје дипломатије најпре ослаби своју опасну супарницу на Балканском Полуострву, а затим да јој својим оружјем зада смртни ударац.

Како уздизање Првог бугарског царства тако и његова пропаст спадају у онај период византиске историје који је по владарској династији добио назив »македонско доба«.

Македонска династија. Оснивач ове династије био је Василије I, пореклом македонски сељак, који је себи прокрчио пут до престола убиством свога заштитника Михаила III. Он је укинуо све реформе исавриских царева-иконобораца и успоставио Јустинијаnове законе. Револуционарна секта павликијанаца била је коначно уништена. Монаштво се поново почело уздизати и награђено је за претрпљену материјалну и моралну штету земљишним поклонима, екскусијама и оснивањем десетина нових манастира. Василијев наследник Лав VI (886—912 г.) уништио је последње остатке градске самоуправе — избор муниципалних власти, значај градских дема^[13]. Уместо укинуте »Еклоге« исавриских царева објављен је нов законски зборних »Василике«. »Василике« су озакоњавале кметство и створиле динатима широку могућност за присвајање сељачких земљишта и претварање слободних сељака у парике. У исто време ванредно је појачан бирократски апарат Царства, повећан је број чиновника централне и локалне управе, који су строго подељени на рангове по чиновима и дужностима. Изнад те чиновничке јерархије уздизао се раскошни царски двор. Ствара се у свим својим финесама сложени дворски церемонијал, који је живописно приказан у спису цара Константина Порфирогенита (X век) »O церемонијама«. Гомила дворана и великодостојника која окружује цара показује народној маси пример деификовања врховне власти: пред царем се пада ничице, дотиче се лицем земља, целивају му се ноге итд. Да би фрапирао уобразиљу народа и страних посланика, свака царева појава заодева се свечаном велелепношћу, која потсећа на позоришну претставу или свечану црквену церемонију.

И поред приметне стагнације државне власти и коначне победе формализма и конвенционалности у друштвеном, политичком и верском животу, Византија је ипак под царевима из Македонске династије и даље чувала своје економске позиције у средњовековном свету. Цариград и даље остаје центар светске трговине, град легендарних богатстава. Поред њега Солун и Трапезунт одржавају помоћу својих међународних сајмова трговачку хегемонију Византије на Црном и Средоземном Мору. Трговачке везе византиских трговаца у то се време чак проширују, захваљујући увлачењу у трговачки промет Јужних и Источних Словена. За Бугарску, на пример, трговина с Византијом стиче толики животно важан значај да је 893 г. бугарски цар Симеон повео против Византије рат због препрека које је цариградска влада чинила византиско-бугарској трговини. Велики значај стичу и трговачке везе с руским Словенима, које су одржаване преко великог воденог пута »од Варјага до Грка«.

Спољна политика царева Македонске династије: Византија и Кијевска Русија. Са народом »Рус«, по сведочанству патријарха Фотија, Византија је први пут дошла у близак додир још 860 г., када су Руси напали на Цариград. У X веку како непријатељски тако и мирољубиви односи са Русијом добијају за Византију велики значај. Походи Олега (907 г.) и Игора (941 г.) на Цариград имали су за последицу потписивање трговачких уговора, које су наши летописи сачували. У накнаду за разне трговачке повластице дате руским кнежевима, ови су се обавезивали да ће византиском цару пружити војну помоћ, за коју је Византија била веома заинтересована н којом се, као што знамо, често широко користила. С друге стране, византиски утицај на Русију био је крајем X века толико јак да је кијевски кнез Владимир примио крштење од Византије, ородио се са царем Василијем II и дозволио грчком свештенству да организује руску цркву, на челу са кијевским митрополитом, који је био потчињен цариградском патријарху (988 г.). Христијанизација Русије од стране грчког свештенства прикључила је Кијевску Русију високој византиској култури и ставила известан печат на даљу историју Русије.

Савез с руским кнежевима био је Византији животно потребан у првом реду као противтежа све већој моћи Бугарске. И доиста, уз помоћ тог савеза Византија је успела да Бугарској зада јак ударац, који је доцније ванредно олакшао коначан војни пораз Првог бугарског царства.

Пад Првог бугарског царства. Тај пораз био је припремљен пре свега унутрашњим међусобицама у самој Бугарској, које су почеле још за владе Симеоновог сина Петра. Ванредно јачање царске власти за владе двају претходних царева имало је за последицу слабљење политичке улоге бојара. Да би држали на узди феудалну аристократију, бугарски се цареви нису ограничавали само на погубљења незадовољника, већ су и покушавали да нађу ослонца у народним масама. Они су напосе штитили павликијанце и народну секту богумила,^[14] која је поникла на бази павликијанске јереси и која се енергично противила феудалној експлоатацији. Све је то изазивало опозицију бојара према царској власти. Та опозиција испрва се борила под заставом борбе »националне« бојарске партије против византиске свемоћи на двору и у цркви.

Бојарин Шишман, који је стајао на челу те опозиције, дигао је против цара устанак, после кога су западна Бугарска, источна Србија и Македонија образовале самосталну феудалну државу (968 г.). Под Петровом влашћу остала је само Дунавска Бугарска и Тракија. Паралелно с политичким распадањем Бугарске и доприносећи том распадању, избијали су устанци сељака претвараних у кметове, који су и у Бугарској носили византиски назив парици.

Византиски цар Нићифор Фока изабрао је управо тај моменат, критичан за Бугарску, да јој зада ударац уз помоћ кијевског кнеза Свјатослава, коме је за организовање похода послата из Цариграда за оно време огромна сума од 1500 литара злата. Али његов први поход, у 968 г., није довео до резултата. Вест о нападу Печенега на Кијев натерала је руског кнеза да се врати кући. 969 г., после Петрове смрти, Свјатослав је предузео и други поход, овог пута не више као најамник Византије већ по сопственој иницијативи, с циљем да освоји Бугарску, где је одлучио да се учврсти. Пошто је потукао Бугаре и заробио њиховог цара Бориса II, Свјатослав је прешао планину Балкан, заузео Филипопољ и кренуо даље на престоницу Византије.

У то време у Византији се дешава нови дворски преврат. Јован Цимискије, који се налазио на челу једне од византиских војски, убио је цара Нићифора Фоку и прогласио се за цара. Затим је код Једрена пружио отпор Свјатославу,^[15] који је био принуђен да се врати у источну Бугарску, а затим и да потпуно напусти Балканско Полуострво (971 г.). После тога источна је Бугарска припојена Византиском царству.

Западна Бугарска, у којој је Шишмана наследио његов син Самуило (977—986 г.), неко је време још задржала своју независност. Али је 996 г. цар Василије II, који је због свога свирепог обрачуна с Бугарима добио назив Бугароубица, поново кренуо у офанзиву на Бугарско царство. 1018 г. отпор Бугара био је коначно сломљен; њихова земља је освојена и опустошена; хиљаде Бугара исељене су у Јерменију. Судбину западне Бугарске доживеле су и земље Срба.^[16]

После тога се Бугарска неких 170 година (1018—1187 г.) налазила под византиским јармом. Земља је била преплављена византиским чиновницима; процес претварања сељака у кметове и пљачкања народннх маса кренуо је бржим темпом. Тек је у другој половини XII века опадање Византије омогућило препород Бугарске и постанак Другог бугарског царства.

Војни успеси царева Македонске династије на Истоку. У доба Македонске династије Византија креће и у енергичну офанзиву на Арабљане. Слабљење Багдадског калифата, који се распао на низ феудалних поседа — емирата (види главу XII), олакшао је успех византиском оружју. Најпре су византиске границе у Малој Азији знатно померене на исток, затим је, у другој половини X века, одузет Арабљанима један део Месопотамије, Сирије и Јерменије. Особито су велики били успеси цара Нићифора Фоке у борби са Арабљанима; у његовим трупама било је мноштво Руса, Јермена, Грузинаца, Печенега итд. У његове руке прешли су острво Кипар, најважнији центар Сирије Антиохија и низ других градова.^[17] Мање су успешно текле ствари на Западу, где је била коначно изгубљена Сицилија, коју су освојили Арабљани, као и неки поседи у јужној Италији.

Опште узевши, спољна политика македонских царева оставља утисак велике снаге и одлучности у постизању циља. Чести дворски преврати у то доба, убиства царева, војне буне и народни устанци нису прекидали упорну и систематску борбу тих царева за проширење граница и за повратак изгубљених територија.

Завршетак процеса феудализације. Али су под покривачем успеха и спољашње моћи сазревали у Византији елементи распадања и опадања. Вршио се брз процес прождирања ситног земљопоседа од стране крупног и нестајања слободног сељаштва.

Сада је тај процес захватио не само газдинства »убогих« и слободне сељачке општине, које су се још понегде сачувале, него и земљишне деонице стратиота. По сваку цену, користећи се упропашћавањем сељака од стране чиновника, елементарним несрећама итд., а често примењујући и директно насиље, натеривали су динати сељаке да им предају своје парцеле, поробљавали их и оптерећивали све већим дажбинама. Крупни земљопоседници, који су у исто време били и војне старешине (»архонти«) стратиота, на исти су начин упропашћавали стратиоте и стављали их у кметовску зависност од себе. Тако су образована огромна земљишна имања Комнинâ, Анђелâ, Кантакузенâ и других крупних феудалних породица.

У X—XI веку брзо расте и манастирски земљопосед, повећава се број манастирских екскусија, под чијом су заштитом монаси не само пљачкали сељаке него се и бавили трговином без плаћања царина и зеленаштвом, на штету државних финансија и трговаца по градовима.

Цареви су често иступали против обеземљивања и покмећивања сељака и стратиота, издајући едикте у којима се нису устезали да жигошу пљачкаштво дината и манастира. Роман Лакапен је прописао да се »убогима« врате земљишта која су од њих купљена за време глади; Константин VII је прогласио стратиотске деонице за неотуђиве; Нићифор Фока је покушавао да заустави пораст манастирског земљопоседа и забранио је оснивање нових манастира; Василије II је издао закон о алеленгију, по коме су динати били дужни да плаћају порез за »убоге« у случају да га ови не могу плаћати. Али сви ти закони и наредбе, изазвани страхом централне власти да ће изгубити главне пореске обвезнике и војне контингенте, или се нису извршавали, или су их сами цареви укидали под притиском цркве и световне аристократије. Ниједан од царских закона није постигао свој циљ и није спасао класу ситних слободних земљопоседника, која је брзо нестајала.

Шта више, у XI веку сама влада као да завршава процес потчињавања читавог сељаштва феудалној аристократији — увођењем система дељења пронија, земљишних поклона, који имају исти значај као и западно-европске бенефиције. Притом је динат који добије феудални посед — пронију — стицао власт сениора над дотле слободним сељаштвом које је настањено на том поседу. У пронију су даване и земље које су припадале сељачкој општини; ова се притом делила на више делова и према томе је престала да постоји. Систем пронија, који је повећао број дината, убрзао је ликвидацију последњих остатака сељачког земљопоседа.

Византија у XI веку. Резултати такве политике последњих цретставника Македонске династије показали су се још у том истом XI веку. После смрти Василије II (1025 г.) Царство је морало да на свим фронтовима пређе из офанзиве у дефанзиву. У Бугарској је избио јак устанак, који је угушен тешком муком (1040 г.).^[18] Печенези прелазе Дунав, пустоше читаву Тракију све до Једрена, задају пораз трупама цара Константина Мономаха и приморавају Византију да од њих купи мир по цену плаћања данка и уступања земљишта (1043 г.).^[19] На источним границама појављује се нов опасан непријатељ — Турци-Селџуци, који после освајања Багдада 1055 г. нападају на византиске поседе у Сирији, Месопотамији, Малој Азији и Јерменији, систематски их упропашћују, а затим освајају, потискују Византинце ка мору. На Западу се положај Византије погоршао у вези са коначним расцепом између римске и цариградске цркве. Папа Лав IX и цариградски патријарх Михаило Керуларије бацили су један на другог анатему и узајамно прогласили за јеретике све који признају духовну власт противне стране. Тај је догађај познат под називом расцеп цркава на римокатоличку и грчкоправославну (1054 г.). Расцеп цркава лишио је Византију подршке папске столице у борби с Норманима, који управо у то време освајају читав југ Италије, а затим почињу офанзивне операције и против византиских поседа на Балканском Полуострву, доводећи у опасност и сам Цариград.

Последњи цареви Македонске династије, немајући поверења у војну аристократију, која је против њих дизала честе устанке, тежили су да умање значај виших војних кругова и у вези са тим систематски смањивали размере византиске војске и средства на њено издржавање. Пресудан утицај у држави стекли су за неко време претставници вишег чиновништва. Војно-феудална аристократија, која је била особито јака у малоазиским темама, одговорила је на ту прекретницу у политици централне власти моћним устанком 1057 г. Одневши победу над владиним трупама, она је прогласила једног од најкрупнијих малоазиских феудалаца, Исака Комнина, за цара. С тим устанком почиње ново раздобље анархије, које је још виш ослабило Византију у војном погледу. 1071 г. цар Роман IV Диоген претрпео је потпун пораз од Турака-Селџука код Манцикерта и сам допао заробљеништва. Исте године Нормани су освојили последње упориште Византинаца у јужној Италији — град Бари. Анархија у Византији завршила се тек ступањем на престо Алексија Комнина (1081 г.), претставника војно-феудалне аристократије, који је основао нову династију Комнина (1081—1185 г.); под том династијом утицај бирократије био је за дуже времена сломљен. Под Комнинима историја Визаитије тесно се преплиће са историјом крсташких ратова и биће размотрена у одговарајућим главама другог дела (види главе XV и XVI).

Византиска култура. Територију Византије настањивало је преко двадесет народа, од којих је готово сваки имао своју оригиналну културу, чији кореви залазе у дубоку старину. Поред Грка, учествовали су у стварању византиске културе Египћани, Сирци, народи Закавказја, особито Јермени, народи на Криму, као и Словени, веома бројни у Византиском царству. Византиски цареви, војсковође, научници, писци, уметници, архитекте и црквени делатници водили су порекло из најразноврснијих етничких група становништва Византије.

Сложени карактер византиске културе, у којој су се укрштали многобројни утицаји, запажа се у првом реду на уметничким делима и занатским израђевинама. Тако храм св. Софије, који је подигнут под Јустинијаном по плановима двају малоазиских архитеката — Исидора из Милета и Антемија из Тралеса, претставља својеврсну комбинацију плана западне базилике са источним типом конструкције — грандиозном куполом. У текућем орнаменту фризова, у разнобојним мозаицима, којима су украшени горњи делови храма, такође се запажа стапање источних и западних античких мотива.

Ако узмемо примере византиских шарених свилених тканина, у мотивима шара открићемо иранске, индиске и друге источне утицаје (стилизовани слонови, лавови, хералдички поређане птице), док се у техничком погледу може пратити директан наставак античких традиција. Византиске јувелирске израђевине, које се често одликују великим уметничким укусом, такође одражавају утицај античке уметности, приказујући поред верско-хришћанских сижеа и сцене из античке митологије.

Ако пређемо на духовну културу Византије, и ту ћемо видети, с једне стране, постојање разноврсних утицаја који се укрштају, а с друге — непрекинуту античку традицију. За разлику од Запада, у Византији се никад није престајало са читањем и проучавањем старогрчких научника, филозофа, историчара и песника. Последњи центар паганске филозофске мисли — Атинска велика школа — постојао је овде до 529 г., када је Јустинијан затворио школу, тј. знатно доцније од западних центара образованости. Проучавање римског права по школама Александрије, Бејрута, Цариграда никад није прекидано. У тим градовима ниче на бази правничког и филозофског образовања нека врста универзитета, од којих је највећи глас стекао Цариградски универзитет. По статусу који је за њега утврђен на основу царског едикта из 425 г., универзитет је имао 31 професора, који су предавали реторику, граматику, филозофију и правне науке.

У VIII веку, у вези са иконоборством и реформаторском делатношћу царева из Исавриске династије, световна научна мисао и световна књижевност одлазе у позадину пред теолошким делима. У то време пада књижевна делатност двојице стубова поштовања икона — Јована Дамаскина и Теодора Студите. Први је у своме »Извору знања« први пут систематисао догме хришћанства, а други је за собом оставио мноштво писама и расправа теолошке садржине. У IX веку поново се буди интересовање за световну и особито античку књижевност. То је интересовање добило најјаснијег израза у делатности патријарха Фотија, писца »Мириобиблиона« — опширне збирке извода из прочитаних књига и мишљења о њима. То је један од најзанимљивијих примера византиске књижевне критике, која је обухватила неколико стотина, махом античких дела. У исто време Фотијево дело сведочи о компилативном, нетворачком карактеру византиске научне мисли у IX веку. Иста је црта карактеристична и за дела X века — опширне енциклопедије (пољопривредну и историску), састављене по налогу цара Константина VII Порфирогенита путем компилације античког научног наслеђа; историско-филолошки речник Свиде и многа друга дела. Уосталом, сам цар Константин VII написао је расправе »О управљању државом« и »О церемонијама византиског двора«, које пружају драгоцене податке о животу тога доба, као и низ важних историско-географских вести, између осталог и о руским земљама.

У XI веку најизразитија фигура византиског ученог света јесте Михаило Псел, правник, филозоф, филолог, историчар и песник, који је поред широког енциклопедиског карактера свог образовања имао и таленат ласкавца-удворице и интриганта.

Док у области филозофске и научне мисли Византија није отишла даље од савлађивања и коментарисања научног наслеђа античког света, дотле је она у области аналистике дала много оригиналних дела. Почев од Зосима у V веку, Прокопија из Цезареје и Теофилакта Симокате у VI веку, кроз низ доцнијих столећа — протеже се непрекидна нит »историја« и »хроника«, посвећених било влади појединих царева, било излагању историске судбине читавог људског рода, »од потопа« па до времена у коме је писац живео. Неке од тих хроника, на пример, Јована Малале, Георгија Хамартола и других, извршиле су снажан утицај и на руску аналистику.

Својеврстан споменик византиског књижевног стварања претстављају и безбројна житија светаца, која су за данашњег историчара драгоцена због обиља детаља из живота и историских података, расутих по тим житијама. Тај род византиске књижевности још је шире продро у Русију неголи историографија и постао омиљена лектира руских читалаца, извршивши снажан утицај на стару руску књижевност.

Лепа књижевност заузима у културном наслеђу Византије релативно скромно место. По својој тематици и форми она је најпре била везана за античку књижевност, а доцније у њој преовлађују црквени утицаји. Најбољи пример византиског световног романа претставља »Легенда о Дигенису Акрити«, која по свом карактеру потсећа на дела западно-европског феудалног епа (»Песма о Ролану«, »Сид« итд.). »Легенда о Дигенису« уживала је велику популарност у Русији, о чему сведочи низ сачуваних руских рукописа тог дела. Из Византије су у Русију долазиле и многобројне збирке пословица, изрека, мисли »црквених отаца«, које су познате под насловима »Цвеће«, »Пчеле« итд.

Насупрот феудалној култури раног западног Средњег века, византиска култура никад није била искључиво црквена. Напротив, световни су елементи у њој понекад преовлађивали. Исто су тако византиска школа, па дакле и образованост друштва, били мање зависни од цркве него на Западу. Зато се продирање византиских културних утицаја у Русију, иако се вршило под заставом хришћанства и црквене изградње, могло у своје време показати плодоносним и за развитак руске световне културе.

ЛИТЕРАТУРА

I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 23—25, 36—38, 40—44, 79—83). — Енгелс, Порекло породице, приватног власништва и државе, Дела, т. XV, део 1, стр. 41—42. (Види хрватски превод. »Напријед«, Загреб 1945. — Прев.).

II. Извори. Прокопије из Цезареје, Историја ромејских ратова с Персијанцима. — Прокопије из Цезареје, Историја ромејских ратова с Вандалима. — Прокопије из Цезареје, Тајна историја. — Прокопије из Цезареје, О грађевинама. — Констаитин Порфирогенит, О управљању државом и др. — Хрестоматија за историју Средњег века, у редакцији Грацијанског и Скаскина, т. I, 1939, стр. 171—209.

III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. I, 1897, стр. 175—217, 656—740, 750—768. — Љевченко, Историја Византије, 1940. — Успенски К., Преглед историје Византије, т. I, Москва 1917. — Успенски К., Екскусија — имунитет Византиског царства, »Византиски временик (годишњак)« XXIII, 1923. — Јаковенко, Прилог историји имунитета у Византији, Јурјев 1908. — Брентано, Народна привреда у Византији, 1924. — Липшиц, Устанак Томе Словена и византиско сељаштво на граници VIII и IX века, »Весник старе историје«, бр. 1, 1939. — Дил, Византиски портрети, Москва 1914. (Види српски превод у изд. Срп. књиж. задруге). — Безобразов, Студије из византиске културе, Петроград 1919. — Погодин, Из историје словенских миграција, Петроград 1901. — Мишулин, Стари Словени и судбина Источног римског царства. »Весник старе историје«, бр. 1, 1939. — Горјанов, Словенске насеобине у VI веку и њихово друштвено уређење, »Весник старе историје«, бр. 1, 1939. — Горјанов, Словени и Византија у V—VI веку наше ере, »Историски часопис«, бр. 10, 1939. — Љевченко, Византија и Словени у VI—VII веку, »Весник старе историје«, бр. 4, 1938. — Погодин, Историја Бугарске, Петроград 1910. — Јиречек, Историја Бугара, Одеса 1888. — Приселков, Руско-византиски односи од IX до XII века, »Весник старе историје«, бр. 3, 1939. — Делбрик, Историја ратне вештине у оквиру политичке историје, т. II, Москва 1937. — Читанка за историју Средњег века, у редакцији Виноградова, разна издања, т. I, § 9, 12; т. II, § 26, 27.

---

1. ^{Код набрајања дијецеза које су постојале у источном делу Римског царства од краја IV века изостављена је дијецеза Дакија, а погрешно су наведене Сирија и Грчка, јер такве дијецезе нису постојале; није јасан ни ред којим се поједине дијецезе наводе. Источна префектура састојала се од ових пет дијецеза: Египат, Исток, Азија, Понт и Тракија, а Илирска префектура састојала се од две дијецезе: Македоније и Дакије. /прим. Ред./}
2. Маркс и Енгелс, Дела, т. IX, стр. 441.
3. Исто, стр. 382.
4. ^{Нетачно је оцењена епоха цара Анастасија (492—518), који је приказан као експонент сенаторске земљопоседничке аристократије. Као што је истакао А. П. Дијаконов (Византийские димы и фракции в V—VII вв., Византийский Сборник, Москва—Ленинград 1945, стр. 144 сл., 216 сл.), Анастасијева политика није вођена у интересу земљопоседничке аристократије, већ у интересу градске трговачке класе и странке зелених. /прим. Ред./}
5. ^{На основу Дијаконова (нав. д.), могла би се знатно допунити и исправити излагања о византиским демама. /прим. Ред./}
6. Маркс и Енгелс, Дела, т. XIV (Anti-Dühring), стр. 104.
7. ^{Напади Арабљана на Цариград, стављени под годину 673, уствари су трајали више година (673—678). /прим. Ред./}
8. ^{Није тачно да се »у IX веку већина српских жупа покоравала Бугарима« нити да »тек од средине XII века долази до уједињења тих жупа замеће се српска држава«. Као што је познато, српска држава Властимирова формирала се још у првој половини IX века. /прим. Ред./}
9. ^{Одељци о иковоборству и реформама Исавриске династије, као и ранији одељак о Византији у VII веку и неке напомене о Земљорадничком закону, садрже извесна уопштавања и тврђења која немају ослонца у изворима. Не може се говорити о реформама војске и морнарице под Исавриском династијом на основу »Војног закона« и »Поморског закона«, јер је први настао под Лавом VI (886—912), а други претставља приватну компилацију из VII или VIII века. Тематско уређење није добило под Исавриском династијом коначан облик нити је било већ онда раширено на читаву територију царства. Нема основа за тврђење да је у морнарици постојала јака опозиција према иконоборској политици. Не само Сицилија и јужна Италија него, што је још важније, и Илирик, тј. велики део Балканског Полуострва, био је под Лавом III издвојен из црквене јурисдикције Рима и потчињен цариградској патријаршији. У изворима нема довољно података за тврдњу да су у XIII веку у византиским градовима трговина и занатство достигли »висок ступањ процвата«: не може се за то позивати на књигу епарха, тим пре што она није из IX, како се то наводи у тексту, него из X века. Исто тако је неправилно за приказивање аграрних прилика и социјалних односа у VIII веку користити без икакве резерве податке из новела царева Македонске династије X века. Да ли је »после реформи« (Исавриске династије) порески терет »чак нешто повећан«, ми не знамо. Тома Словен био је војни вођ у једној од малоазиских тема, а не у »Малоазиској теми«, јер таква тема, наравно, није постојала. Требало је ипак поменути да је Томин покрет био уперен и против иконоборске политике. /прим. Ред./}
10. ^{Павликијанство је несумњиво имало јаког утицаја на богумилство, али се ти покрети не могу идентификовати и према томе се не може рећи да су се павликијанци спасли бекством у Бугарску (уствари они су били од стране византиске власти пресељени у Тракију), »где ће се доцније појавити под именом богумила«. /прим. Ред./}
11. ^{Није тачно да је бугарски кнез Борис узео титулу цара. На ту титулу, коју Борис никада није носио, Бугарска полаже право тек под Симеоном. /прим. Ред./}
12. ^{Са Арабљанима (у Африци) Симеон није могао да роди преговоре о подели Византиског царства него само о војном савезу против Византије. Није тачно да су се Срби и Хрвати покоравали Симеону, дижући само против њега устанке. У Србији су се борили утицаји Бугарске и Византије, док Симеон није прегазио Бугарску 924 г. Хрватска је била ван његовог утицаја, а Симеонов упад у Хрватску 926 г. завршио се његовим поразом. Нису српски жупани и хрватски банови признавали себе вазалима бугарског цара ни после Симеонове смрти 927 г. С друге стране, нису тек Симеонови походи осигурали Бугарској потпуну независност од Византије, јер је Бугарска одувек била потпуно независна од Византије. /прим. Ред./}
13. ^{Лав VI је укинуо остатке градске самоуправе (као и прерогативе сената), али не и »значај градских дема«, о којима Лавово законодавство уопште не говори, а чији је значај нестао много раније. Уопште, законодавство првих царева Македонске династије приказано је шематички, веома сумарно, а у извесним појединостима и нетачно. /прим. Ред./}
14. ^{Тврдња да су бугарски владари Борис и Симеон подржавали павликијанце и богумиле нема основа, тим пре што се богумилство појавило у Бугарској, према сачуваним подацима, тек за време Симеоновог наследника, цара Петра. /прим. Ред./}
15. ^{Споменут је отпор који је Цимискије пружио Свјатославу код Једрена, а није поменута чувена опсада Силистрије, која је одлучила борбу. /прим. Ред./}
16. ^{Погрешно је приказана историја Самуиловог македонског царства, које се не може сматрати као бугарско царство, односно као наставак хипотетичне »3ападне Бугарске«, која је тобоже још за живота цара Петра одвојена од његовог царства. Оснивач тог царства није био бојарин Шишман, како се то тврди у тексту на основу теорије Дринова, која је у науци већ одавно одбачена, већ Самуило, један од »комитопула«, тј. синова кнеза Николе. У тексту се Самуило наводи као син и наследник Шишманов, а као време Самуилове владе наводе се године 977—986, док је Самуило, као што је познато, умро тек 1014 г. /прим. Ред./}
17. ^{У доба Нићифора Фоке Византија је повратила не само Кипар него и Крит. /прим. Ред./}
18. ^{Устанак против византиске власти из 1040 г. није избио у Бугарској, већ је обухватио већи део балканских Словена, а до најјачег изражаја дошао је у Македонији. /прим. Ред./}
19. ^{Печенези су први пут у већим масама провалили на Балканско Полуострво не 1043 него 1048 г. /прим. Ред./}