Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 2.3
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Sukob između braće Vukana i Stevana. — 2. Ban Kulin i bogumilsko pitanje. — 3. Osnivanje Latinskog Carstva i njegove posledice na Balkanu. — 4. Stevan Nemanjić u sukobu sa susedima. — 5. Srpsko kraljevstvo.
Nemanjino ustupanje vlasti srednjem sinu Stevanu nije prošlo bez potresa. Stariji njegov sin Vukan smatrao je, ne bez razloga, da mu je učinjena nepravda nepoštovanjem njegova prava kao prvorođenog sina i tražio je prvu zgodnu priliku da to pravo iznudi silom. Sablažnjive scene bratske borbe na vizantiskom prestolu i u Ugarskoj imale su odjeka i u Srbiji. Sem toga, Vukan je raspirio staru zetsku surevnjivost prema Raškoj i iskoristio je njena katolička osećanja protiv raškog pravoslavlja. Kad je mađarski princ, a dalmatinsko-hrvatski herceg Andrija, u proleće god. 1198. odneo bliže nepoznate pobede »kako u Humu, tako i u Raškoj«, kako sam kaže u jednoj povelji od 6. maja te godine, Vukan je stupio sa njim u vezu, pomišljajući već tada da bi pomoću Mađara mogao dobiti velikožupanski presto u Raškoj. U isto vreme on se obratio i papskoj kuriji sa molbom da se radi verske potrebe upute u njegovu oblast rimski legati i da se pojača uticaj zapadne crkve.
Papa je početkom god. 1199. uputio doista dva svoja legata u srpske zemlje, ali ih je preporučio obojici braće, ne povlađujući ni u čem Vukanu izuzetno. Dolazak ovih delegata ulotrebio je zetski gospodar da se pred njima pokaže kao naročito odan rimskoj crkvi i da u isto vreme crno oboji svoje susede, a naročito bosanskog bana Kulina kao zaštitnika jeretika. I Stevan je, bojeći se ovog po sebe opasnog saveza, ljubazno primio papine legate, a u svom pismu u Rim papi, »svom duhovnom ocu«, zamolio je i kraljevsku krunu kao neku garantiju za svoj položaj sa te strane i iz potrebe da pojača svoj ugled. Nekako u ovo doba, god. 1201., Stevan je oterao i svoju ženu Jevdokiju, navodno stoga što je bila šugava, a verovatno više stoga što je hteo pokazati Zapadu da prekida veze sa Vizantijom. Papa Inoćentije III bi, u interesu crkve, ispunio želju Stevanovu, da joj se nije usprotivio mađarski kralj. Kralj Emerik, svakako po želji Vukanovoj koji se držao Mađara, stupio je u savez sa njim i oba su god. 1202. napali Stevana i srušili ga sa vlasti. Vukanu se ispunila želja; on je, ma i za kratko vreme, postao veliki župan priznajući vrhovnu vlast Mađara. Kralj Emerik je, da podvuče svoje vrhovno pravo i svoje aspiracije, uzeo ovom prilikom naziv »kralja Srbije«; po tituli bar, on je pod svojom krunom izvršio ujedinjenje jugoslovenskih oblasti, Hrvatske, Bosne i Srbije. Njegova puna titula ovog vremena glasi: »kralj Ugarske, Dalmacije, Hrvatske, Rame i Srbije«. Mađarsko prodiranje u Srbiju i njihovo učvršćivanje u moravskoj dolini dovedoše brzo do sukoba sa Bugarima, kojima je tada bio vladar odlučni Kalojovan Asen ili Lepi Jovan. Bugari su uspeli da potisnu Mađare iz moravske doline, pa čak i iz Braničeva. Stevanu je svakako Kalojovan postao prirodni saveznik; gotovo je van sumnje da se Stevan, iskorišćavajući njegove uspehe, a možda i sa njegovom pomoću, dokopao ponovo svoga prestola, god. 1203. Njegovu uspehu doprinele su svakako nešto i borbe između kralja Emerika i brata mu Andrije, koje su vezale mađarsku snagu. Vukan se, posle poraza, povukao u svoju prvobitnu zetsku oblast.
U ovo isto vreme imao je zbog Vukana teških dana i bosanski ban Kulin. Na papsku kuriju protiv njega je još god. 1199. stigla optužba Vukanova da on ne samo štiti bogumile, nego da je i sam primio njihovu veru sa više od 10.000 svojih podanika. Tu optužbu pojačao je i splitski nadbiskup, koji je javljao da Kulin daje utočište prognanim jereticima iz Splita i Trogira. Na to je papa Inoćentije, 11. oktobra god. 1200., pozvao mađarskoga kralja da učini kraj takvom Kulinovom radu. Kulin je izbegao opasnosti tako što se napravio da ne razume teoloških razlika u verskim učenjima, pa je tražio od Rima pouke i obaveštenja. Papa je primio tu izvinu i uputio u Bosnu svog legata Ivana de Kazemaris. Posle završene istrage došlo je 8. aprila god. 1203. na Bolinom Polju do Kulinova svečanog odricanja od jeresi i usvajanja katoličkog učenja. Kulin, poučen Stevanovim slučajem u Raškoj, hteo je svakako da uštedi svojoj zemlji teža iskušenja i stoga je primio ovakvo rešenje kao najmanje opasno. Legat Ivan dao je ovom prilikom i izvesne predloge za preuređenje crkve u Bosni. Kako je stari bosanski biskup bio umro, i kako je Kulinova država šira od deset dana hoda, to je on predlagao da se za Bosnu imenuje novi biskup, po mogućnosti Latinac, i da se sem toga ustanove još tri četiri nove biskupije. Predlaganje jednog Latinca za biskupa u Bosni, u jednoj čisto slovenskoj oblasti, pokazuje dosledan sistem u delovanju rimskih prvosveštenika u antislovenskom duhu. Latinac im je svakako davao više garantije da će raditi samo po njihovim uputstvima i da neće voditi obzira o željama i osećanjima slovenskog puka kad oni ne bi možda u ponekom slučaju odgovarali potpuno traženjima iz Rima. Po svoj prilici, latinski biskup imao bi dužnost da i u Bosni suzbija slovensku službu, kao jedan od elemenata koji omogućava uvlačenje jeresi, kao što su njegovi prethodnici radili u Hrvatskoj. Slovenska služba bila je smetnja unificirajućem procesu latinske crkvene kulture, za kojom se u ovo doba išlo sa svom odlučnošću. Da je ovo potiskivanje slovenskog elementa, koje je brzo došlo na dnevni red, samo pojačalo otpor narodnih ljudi i bilo na štetu same rimokatoličke crkve, razume se samo po sebi.
Još pre nego je u Carigradu stvoreno Latinsko Carstvo osetila se, dakle, i u Raškoj, i u Zeti, i u Bosni izvesna življa aktivnost rimske kurije, kojoj je mađarska država služila kao sredstvo pritiska i kao izvršni organ za njena traženja. Tu aktivnost izazvale su domaće raspre među Srbima i težnja jedne strane da, radi uspeha, ne samo uvuče u te raspre njihovu plemenu neprijateljske susede, nego i da tim susedima omogući čak, kao cenu za tu pomoć, veoma opasan uticaj u sopstvenoj državi. Vukan Nemanjić počeo je jednu politiku koja je, mada sebična, imala ipak za se jedno legitimističko opravdanje i koja se po tome mogla razumeti; ono što je u njegovom držanju bilo za osudu to je dostavljačka uloga u Rimu, kratkovido udruživanje sa tuđinom i ugrožavanje cele Nemanjine sa mukom i sa dalekim planom stvorene države. Za srpsku budućnost bila je sreća što je njegovo preduzeće doživelo neuspeh u svima pravcima.
Na poziv pape Inoćentija III, jednog od najmoćnijih i najaktivnijih naslednika Grgura VII, počelo se od god. 1198. raditi na pripremanju jednog novog krstaškog pohoda. Mladi šampanjski grof Tibo i Balduin i Henrik, grofovi Flandrije, u kojoj o verskom oduševljenju njenih ljudi još i sad rečito govore one sa finom umetničkom pažnjom rađene i prema nebu, kao ruke sklopljene na molitvu, stremeće katedrale, staviše se na čelo pokreta, i uza njih pristade dobar deo zapadnog plemstva. U leto gad. 1202. već se iskupljala krstaška vojska u Mlecima i njihovoj okolini. Nevolju krstaša, koji nisu imali finansiskih sredstava da plate prevoz do maloaziske obale, vanredno vešto iskoristi mletačka diplomatija. Ona je pristajala da delimično izvrši prevoz sa počekom, ako se krstaši obavežu da za njen račun zauzmu Zadar. Slepi dužd Enriko Dandolo, kome je tada bilo oko devedeset godina, imao je, još uvek, besprimernu energiju da se sam stavi na čelo ovog preduzeća; on je krenuo u krstaški rat, četvrti po redu, noseći, istina, druge želje i namere nego oni ljudi sa kojima se udružio.
Četvrti krstaški pohod izmetnuo se u nešto sasvim drugo od svoje prvobitne namene. Tome su najviše, pored Mlečana, doprinele intrige carigradskog dvora, koji je bio zatrovan do najneverovatnije mere. Sin oslepljenog cara Isaka, Aleksije, beše došao u Rim da po cenu crkvene unije traži pomoć protiv svog strica, cara Aleksija. On je ušao u veze i sa Mlečanima i sa krstašima. Kad su 24. novembra god. 1202., i pored pretnja papinih i opiranja nekih krstaša, Mlečani sa krstašima ipak zauzeli i opljačkali Zadar, došao je tamo posle izvesnog vremena carević Aleksije, da lično utvrdi sporazum o zajedničkoj akciji. Krajem aprila god. 1203. krenuše krstaši, mesto u maloaziske vode, prema Carigradu, pod koji stigoše 23. juna. Car Aleksije, veštiji u spletkama nego u bojnoj veštini, pobeže iz prestonice, nemajući smelosti da se upusti u borbe sa krstašima, koji su osvajali prestoni grad. Stari car Isak sa mladim Aleksijem zauze presto. Mlečani su tražili od njih da im za ovu pomoć isplate ugovorenu sumu od 100.000 maraka srebra, a trebalo je, sem toga, izvršiti i obaveze u pogledu crkvene unije. Finansiski pritisak da se iscedi ta ogromna suma i versko pitanje izazvaše toliku uzbunu među narodom da su Isak i Aleksije morali ustuknuti. Njihove međusobne borbe i sve što su izazvali svojim postupcima ogorčiše puk prestonice toliko da ih obojicu oteraše sa prestola, a Aleksija čak lišiše i života. Rastrojstvo u Carevini beše belodano. Građanski rat i svirepo otimanje za vlast u času kad pred zidinama prestonice konakuje tuđinska vojska kazivali su jasno kako je bespomoćno bio zatrovan organizam Vizantije pod dinastijom Anđela. 12./13. aprila god. 1204. krstaši su izveli glavne juriše na Carigrad i postali njegovi gospodari. U osvojenom gradu progovorila je iz njih ljudska životinja. Glas o grabežu, svirepstvima i silovanjima krstaša po Carigradu pronesen je sa gnušanjem kroz ceo hrišćanski svet; latinofobija kod Grka uzela je toliko maha da je otad ništa više nije mogla ublažiti. Ona je čak trgla Grke, probudila njihov nacionalni ponos i versku osetljivost, i omogućila uskoro izvesnu obnovu njihove državne i narodne energije.
U Carigradu je osnovano Latinsko Carstvo sa Balduinom Flandriskim kao imperatorom. Pri tom izboru i stvaranju Carstva glavnu ulogu imao je stari Dandolo. Da bi osigurao trajan prestiž i uticaj Mlecima, on nije hteo da nova carevina bude jaka država, ni novi car moćna ličnost. Sem toga, trebalo je zadovoljiti i prohteve drugih učesnika. Bonifacije Montferatski dobi pod svoju vlast Maćedoniju sa prestonicom u Solunu; a Peloponez, jedan deo Trakije i Epira i neka ostrva dobiše Mleci, koji za se zadržaše i jedan kraj u Carigradu. Ostali francuski plemići dobiše neke manje ili veće knežine. Mlečani su dograbili u svoje ruke ekonomsku i duhovnu vlast u Carigradu. Novi patrijarh Toma Morozini beše njihov čovek, a za Sv. Sofiju imenovano je trinaest mletačkih kanonika. Glavna tržišta poseli su, isto tako, njihovi ljudi.
Od stare Vizantiske Imperije nasta među Grcima više država. U Evropi se pod grčkom vlašću, pod jednom granom Anđela, održao despotat Arte u Epiru. Teodor Laskar, koji je poslednjih dana, pri odbrani Carigrada, postao car, izabrao je za privremenu prestonicu Nikeju u Maloj Aziji, u koju je preneseno i sedište carigradskog patrijarha, pošto se Nikejsko Carstvo smatralo kao prirodni naslednik Carigradskog. Treća država Grka, u Trapezuntu, nije imala nikakva uticaja na istoriske procese među Jugoslovenima.
Ova velika promena u Carigradu imala je znatna uticaja na sve narode i države Balkanskog Poluostrva. Bugarski car Kalojovan, koji je malo ranije tražio veze sa Rimom, dobio je otud kraljevsku krunu, kojom ga je 8. novembra god. 1204. krunisao papin legat. Prema Latinima u svom susedstvu Kalojovan je inače bio neprijatelj i naneo im je teških gubitaka. U jednoj borbi kod Adrijanopolja, 15. aprila god. 1205., pao je u njegovo ropstvo i bio posle umoren groznom smrću sam car Balduin. Mesto njega krstaši za novog cara izabraše njegova brata Henrika, odnosno Jerisa Filandra, kako ga po grčkom zove Stevan Nemanjić. Malo posle, god. 1207., u borbi sa Bugarima, poginuo je i solunski gospodar Bonifacije. Kada je Kalojovan, u jesen god. 1207., pokušao da sam zavlada Solunom, poginuo je pod njegovim zidinama od ruke jednog svog vojvode.
Osnivanje Latinskog Carstva izazvalo je i kod nas nekoliko promena. U Dubrovačkoj Republici zamenjena je god. 1205. vizantiska vrhovna vlast mletačkom. Za gradskog kneza dolazio bi otada jedan mletački plemić, čija je vlast spočetka bila doživotna, a posle je svedena samo na dve godine. Samo uređenje državne uprave, koja je, kao i u Mlecima, imala karakter aristokratske republike, ostalo je inače autonomno, ali se, prirodno, u mnogom podešavalo po mletačkim obrascima. Veoma moćan bio je finansiski uticaj Republike Sv. Marka. Sve glavne trgovačke kuće u Dubrovniku tražile su kredita i podrške kod mletačkog kapitala; isti slučaj bio je posle i u Kotoru. Mlečanima se 3. jula god. 1208. zakleo na vernost i zetski gospodar Đorđe, sin Vukanov, koji je u svojoj oblasti vodio politiku nezavisno od velikog župana Stevana, svoga strica. Iste godine, posredovanjem Dubrovčana, obavezali su se pretstavnici grada Omiša, u ime neretljanskih gusara, da će se uzdržavati od napada na mletačke lađe.
Ovo naglo jačanje mletačkog ugleda i uticaja osetilo se i u Srbiji. Sam Stevan Nemanjić tražio je naslona u Mlecima i oženio se otud Anom, unukom slavnog Enrika Dandola, možda još god. 1207. On je dobro video da se, u novom stanju stvari na Balkanu, ne sme potpuno osamiti, naročito posle god 1207., kad je nestalo cara Kalojovana i kad je u Bugarskoj došao na vlast jedan vladar loših osobina, i prema Srbima nimalo prijateljski car Borilo. Pred tim vladarom su morali da beže iz zemlje zakoniti, ali maloletni, naslednici Kalojovanovi i drugi srodnici carske kuće, njegovi protivnici. Jedan od njih, Strez po imenu, dobegao je Stevanu tražeći kod njega zaštite. Stevan ga je primio, pobratio se sa njim, i omogućio mu, pomoću svoje vojske, da se održi i učvrsti u vardarskoj dolini, sa središtem u tvrdom Proseku. Sam Stevan piše da je »oteo i predao njemu pola Carstva Bugarskoga« i da ga je štitio i podržavao. Tako je srpski vladar iz Raške već na početku XIII veka dobio svog prvog vazala u vardarskoj dolini, niz koju je već Nemanja bio uputio svoja poslednja osvajanja. Bugarske meteže iskoristili su i Mađari i osvojili ponovo Braničevo i celu moravsku dolinu do srpske granice, t. j. do Ravnog.
Poražen i u jednoj velikoj borbi sa Latinima, car Borilo je jedno vreme bio u opasnosti da izgubi svu vlast. U nevolji, on se obrati papi i njegovim posredovanjem namiri se sa oba katolička suseda, sa Mađarima i sa carem Henrikom, koji mu čak postade saveznik i zet. Kao glavnog protivnika smatrao je Borilo otada samo Stevana i počeo je protiv njega da radi na svestrane. God. 1214. krenuli su udruženi Latini i Bugari na Srbe; ali, kod Niša ih jedan srpski noćni prepad pomuti i odbi. To je bila prva akcija novih carigradskih gospodara protiv Srbije, izazvana svakako bugarskim poticajem. Ovaj latinsko-bugarski savez uplaši Streza i on se, bojeći se za svoj položaj, pridruži Stevanovim protivnicima, voljan da ih i aktivno pomaže. Posredovanje Stevanova brata Save da ga odvrati od neprijateljstva nije uspelo; stoga se pribeglo drugom sredstvu — Strez je naskoro bio umoran. Njegovu oblast zauzeše delom Latini iz Soluna, a delom Grci iz Epira, koji posedoše Skoplje i severni deo Strezova područja. Epirski despot Mihailo beše raširio postepeno svoju vlast i nad celom Albanijom. Ova osvajanja u neposrednoj blizini Srbije, a naročito Mihailovo osvajanje Skadra, izvršeno za vreme Stevanove zaposlenosti na istoku, dovedoše do sukoba između Srba i Epiraca. Pre nego što je došlo do pravog rata, Mihaila ubi jedan njegov sluga, i tako je Stevan spasen od jednog novog neprijatelja sa juga, koji mu je, s obzirom na neprijateljstvo Bugara, mogao biti veoma opasan. Mihailov brat Teodor brzo se izmirio sa Srbima, imajući druge planove. Između srpske i epirske dinastije nastaše čak srodnički odnosi; Teodorov brat Manojlo uzeo je za ženu jednu od srpskih princeza, a kasnije je Teodorovu kćer Anu uzeo Stevanov najstariji sin Radoslav.
Veoma težak čas za srpsku državu, posle one zajedničke akcije Mađara i Vukanovih Zećana, dođe onda kad se rešiše Latini i Mađari da zajednički napadnu na nju. Car Henrik i mađarski kralj Andrija krenuše s proleća god. 1216. sa svojim vojskama, da se sastanu u Nišu i tu uglave dalji postupak. Stevan sam kazuje kako su nameravali da ga svrgnu sa vlasti, a njegovu zemlju da podele. U toj teškoj situaciji, koja je mogla postati još gora ako joj se pridruže i Bugari, Stevan se, u dogovoru sa Savom, reši da se najpre obrati samim Mađarima i da ih pokuša umiriti na koji bilo način. Kod Ravnog Stevan dočeka kralja Andriju sa svima počastima i zadrža ga u gošćenju punih dvanaest dana. Kad se tu srećno osigurao od Mađara, on se onda, mnogo pribraniji, obrnuo Latinima, koji nisu pokazivali sklonost Mađara za miran sporazum, nego su tražili jedan, ma i najmanji, deo Srbije. Stevan, ne popuštajući, dade posesti klance iza Niša, da Latinima otseče povratak. Samo je posredovanje kralja Andrije spaslo njegove saveznike iz te opasne klopke. Henrik sam verovatno bi preduzeo ipak ma što sa svoje strane protiv Srba, bilo kod Mađara bilo kod Bugara, da nije morao žuriti prema Solunu, gde je tamošnja vladarka Margarita, inače sestra mađarskog kralja Andrije, vapila za pomoć. Na tom putu šrema Solunu Henrika je iznenadila smrt 11. juna god. 1216.
Aktivnost katoličkih sila u njegovu susedstvu, uticaj Mletaka u celom Primorju i po celoj bivšoj Vizantiji, i zaziranje od daljih latinskih koraka iz Carigrada dali su povoda Stevanu da se ponovo i sam približi Rimu. Kao nedavno car Kalojovan, on je zatražio sada kraljevsku krunu od pape, za koju je molio već prvih godina svoje vlade. To traženje učinjeno je posle ovog latinsko-mađarskog savezničkog pohoda, koji je pojačao Stevanovu samosvest i u kojem je on sa razlogom gledao svoj lep uspeh. Papa Honorije III odazvao se ovoga puta Stevanovoj molbi i god. 1217. jedno njegovo poslanstvo, koje je prošlo preko Splita, donelo je u Srbiju kraljevsku krunu. Mađarski kralj Andrija nije u tome mogao ovom prilikom da smeta, jer se spremao, po papinom pozivu, na krstaški rat, u koji je, avgusta god. 1217., krenuo iz Splita na mletačkim lađama, odrekavši se, radi toga prevoza, svojih prava na Zadar. Tom krunom dobijenom iz Rima venčan je Stevan za kralja Srbije po svoj prilici još te iste godine (1217.).
Stevanova politika približavanja papi naišla je u Srbiji na opoziciju. Vođ te opozicije beše glavom kraljev brat, umni i aktivni Sava. Sava se, kao što se zna, vaspitao u Svetoj Gori, među ruskim i grčkim monasima, u kuli pravoslavlja. Bio je sav pravoslavac i po svom svešteničkom pozivu, i po očevu nasleđu, i po tom vaspitanju. Kad su Latini prodrli i u Svetu Goru, on je, ogorčen na njih, napustio svoju isposničku ćeliju u Kareji i manastir Hilandar, pa se sa moštima svoga oca vratio u Srbiju, početkom godine 1208. Tu je, živeći u Studenici, uticao znatno ne samo na sve crkvene nego i na ostale državne poslove. On je konačno izmirio Stevana i Vukana, išao Strezu, pregovarao sa Mađarima. Kada se Stevan odlučio da podnese svoju molbu Rimu, dajući po svoj prilici uz to i neka obećanja, bez kojih mu papa ne bi lako ispunio želje, Sava je našao da ne može dalje ostati uz brata i sudelovati u njegovoj politici, i vratio se u Svetu Goru. Njemu se činilo da takvo dobijanje kraljevstva kida tradicije celog dela njegova oca. Stevan je, međutim, smatrao da je dobijanjem kraljevske krune Srbija znatno digla svoj ugled, postala ravnopravni član među susednim državama i krunisala ustvari Nemanjin rad.