Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.
II. Стеван Немања.


1. Почеци Немањини. 2. Велики жупан Деса. 3. Византиско-мађарске борбе. 4. Немања у борби с царем Манојлом. 5. Немања и богомили. 6. Немањина активност иза смрти цара Манојла Комнина. — 7. Дубровник и његове везе. 8. Немања и немачки цар Фридрих Барбароса. 9. Пораз на Морави и његове последице. 10. Абдикација и смрт Немањина.


Читаво државничко дело Стевана Немање нераздвојно је од ове мађарско-византиске борбе; у искоришћавању обрта у тим односима и прилагођавању створеним политичким ситуацијама услед тих борби садржи се битни и највећи део његове војничке и дипломатске делатности. Главна заслуга Немањина била је што је он у тим борбама разумео и успео да српске интересе координира а не потчини мађарским, и да своју државу, кроз тешке борбе и опасне кризе, изведе на крају као самосталну политичку творевину, која је у обарању противника знала да оцени своју сарадњу. Кад је, на крају крајева, Византија била пољуљана, а Мађарска остала као главни победилац, Србија није дошла у положај Хрватске и Босне, него је поставила своје циљеве и обезбедила своју сопствену и самосталну државну политику.

Немања, са својим необичним библиским именом, потомак је рашког великог жупана Вукана, иначе члана зетске владалачке династије. Његов отац Завида није имао већег удела у рашкој историји; зна се само да је био на власти извесно време, да је био потиснут и да му се, за време емиграције, у Рибници код Подгорице, год. 1114. родио Немања као најмлађи син. Како је тај крај био у области католичке барске архиепископије, Немања је крштен по западном обреду. Када су се прилике у Рашкој промениле у корист његова оца, Немања се са њим вратио тамо и био је поново крштен по православном начину. О младости Немањиној не знамо много. Он је, у млађим годинама, имао под својом управом најисточније области рашке државе: Топлицу, Ибар, Расину и такозване Реке, т. ј. крај на подножју Мојсиња и Јастрепца. Тако је дошао у ближи додир са Грцима. Читав живот Немањин показује га као човека способна и бистра, амбициозна и предузимљива, али и потпуно безобзирна. Његови синови, у описима очевих дела, не крију да је он имао тешких сукоба са браћом, тобоже ради њихове зависти. Уствари, Немања је рано почео да води политику на своју руку. Неслагање с осталом родбином дошло је по свој прилици отуда што је Немања у прво време одржавао са Грцима сувише интимне везе. Само се тако може тумачити чињеница што је цар Манојло, обавештен о његову држању, приликом једног свог проласка кроз Ниш, позвао Немању, похвалио га и дао му област Дубочицу код Лесковца као баштину, учинивши га у тој области потпуно самовласним, т. ј. независним од рашког великог жупана. Учинио је то са њим, као и раније са Десом, очевидно у намери да га што чвршће веже за себе и да нема непријатеља у том крају, важном за сигуран саобраћај долином Мораве.

Цару Манојлу било је, почетком шездесетих година XII века, и опет много стало до тога да са српске стране буде што сигурнији. У Мађарској су, после смрти краља Гејзе (год. 1162.), дошле опет на дневни ред борбе око престола. Византија је, природно, настојала да на владарски престо дође човек који јој неће задавати брига, и стога отворено међу мађарским принчевима тражи и помаже своје кандидате. Али, у њима није имала среће. Гејзин син Стеван, веома млад, остао је у лето год. 1163. коначни победилац и одржао се поред свих Манојлових покушаја против њега. У вези са тим престоним борбама у Мађарској нестаје Белоша хрватскога бана, а у Босни бана Борића. Они су обојица радили за византиске кандидате, па су или свргнути или настрадали у борбама. Против бана Борића, казује једна мађарска хроника, краљ је послао овога војсковођу Готфрида, који је победио Босанце. О бану Борићу нема више после тога помена, а као нови бан јавља се тек год. 1180. пословични Кулин. Он је, изгледа, члан породице Котроманића, за коју дубровачки извори говоре да јој је оснивалац Котроман »Гот«, односно Немац. Један Котромаи, кнез или жупан (comes), налазио се баш год. 1163. у Сплиту, у пратњи краља Стевана, и можда је он са Готфридовом војском прешао у Босну и остао у њој као краљев намесник, било у целој земљи, било у некој њеној области.

Држање рашког великог жупана Десе није улевало цару много поверења. То је био човек са извесним ширим погледом; зна се поуздано да је сем веза са Мађарима имао и додира са Немцима. Није само сигурно да је он онај Деса који је удао кћер за осорског кнеза Леонарда, сина дужда Витала Микиела. Већ раније је он постигао извесне успехе у западним областима нашим, које је после проширивао у Зети, спремајући тако коначну победу Рашке над том облашћу и стварање једне стабилне српске државе са Рашком као матицом. За време ових престоних борби у Мађарској он је гледао да тек уступљену Дендру поврати поново под своју власт и да избегне обавези војничког помагања Византији. Али, кад је видео како Манојло озбиљно узима целу ствар и лично долази у ове области, у Ниш, Деса похита да га одобровољи. Цар га је најпре лепо примио; али, кад је доскора дознао да Деса одржава везе са Мађарима, решио се на јаче мере: позвао га је на суд, лишио слободе и упутио у Цариград, а као свог човека међу српским принчевима истакао је Немању, мада га није учинио одмах великим жупаном.

Са Мађарима се ствар није могла лако решити. Манојла је читаво време мучило што није успео са својим кандидатом, и стога му је сваки повод био добро дошао да искали свој гнев. Велики поход његов против мађарског подручја год. 1165./6. кретао се у два правца: цар је сам, лично, прешао са војском код Београда и заузео Земун, па се зауставио једно време у логору код Титела. У његовој војсци налазили су се овог пута и српски помоћни одреди. Друга војска, под вођством Јована Дуке, прешла је преко Србије и Босне у Далмацију, па је, без велика отпора, посела тамо 57 градова са Сплитом, Трогиром, Шибеником, Скрадином и другима, све до Дукље на југу. Задар су одржали Млечићи. Византинци задржаше целу освојену област; управо тога времена, 19. јуна год. 1166., освећена су три олтара катедрале Св. Трифуна у Котору за владе, како се у посвети каже, »увек триумфатора Манојла«. Цело освојено подручје би подељено у две велике области; једна је, северна, била под намесником »Далмације и Хрватске« у Сплиту, а друга, јужна, под намесником »Далмације и Дукље«. Цар је исто тако добро уредио свој погранични рејон у Срему, а за сваки случај дао је поново утврдити бедеме и куле Земуна, Београда, Браничева, па чак и Ниша. У Браничево је довео и нове колонисте, свакако добре граничаре. Мађари нису могли да прегоре толике губитке, а да не покушају накнадити их; међутим, сви њихови напори завршени су потпуним неуспехом год. 1167.

Год. 1165. јавља се Деса поново као велики жупан у Рашкој. Он се или некако избавио из Цариграда, или је успео да се оправда. Али, и сад се показује као непријатељ Византије. Ко је владао у Рашкој за време његова бављења у Цариграду није сасвим поуздано; али, сва је прилика да је то био најстарији Немањин брат, који се, изгледа, звао Тихомир. После мађарског неуспеха очевидно је да се Деса није могао одржати. У времену око год. 1167. у Рашкој је извршен преврат и на престо је дошао Стеван Немања, који се год. 1168. изрично помиње као велики жупан. Он није срушио Десу непосредно, него свог старијег брата, за чији однос према Деси пре и после год. 1165. немамо никаквих поузданих вести. Грчки писац Никита Акоминат, описујући Немању, говори за њ: да је он од оних људи који су готови на зло, да има »незајажљиве прохтеве«, да хоће »проширити своју власт над свом тамошњом земљом« и да је »ударио на своје саплеменике«. Ово је један од најтамнијих периода наше историје и у њему има доста нејасности. У борби са Мађарима год. 1167. изрично се помињу на грчкој страни српске помоћне чете, оружане копљима и дугим штитовима, а у истој овој години бележи се и устанак Срба и царева љутња на њих. Против Срба је год. 1168. цар Манојло повео богзна већ који казнени поход. Њихова владара (непозната имена у извору који то казује) водио је, на повратку, у свом табору као сужња, пошто му је одузео власт. Из тих вести дало би се закључити ;да су се у Рашкој те године бориле доиста две странке, грчка и мађарска, и да је преврат, сем личних, имао и политичких мотива у вези са целом акцијом на бојном пољу. Али, у тој борби није потпуно јасна улога Немањина. Акоминат очевидно меша догађаје у свом причању, а Немањини српски биографи су у том питању потпуно неодређени. Велики жупан српски Тихомир, с осталом браћом Немањином, ухватио је и затворио Немању у камену пештеру, тобоже стога, како прича Немањин син Стеван, што је подизао цркве у својој области без споразума са њима. Уствари, он је водио неку политику сасвим независно од њих, не покоравајући им се, и тиме изазвао њихов гнев. Поуздано је и то да је његов брат Тихомир, кад га је Немања потиснуо, добио помоћ од Грка. Биће, према томе, најближа истини претпоставка према којој се Немања, по Десином паду, надао да ђе он дођи за великог жупана, а кад је Манојло, чувајући вероватно принцип легитимитета, престо оставио његовом најстаријем брату, онда је Немања, незадовољан, променио став. У Немањином држању постоје несумњиво две фазе у односу према цару Манојлу; једна кад је важио као његов љубимац, и друга кад цар шаље са Тихомиром војску против њега. Прелом у том односу збио се, највероватније, у ово време око год. 1167./8. Да ли је оно цар у свом табору водио Десу, или Немањина брата, или Немању самог, није нимало сигурно. Резултат свега био је, на крају крајева, овај: када се Немања ослободио затвора и дочепао слободе и престола, он га више није пуштао; он је власт знао да стече и умео да одржи.

Његов брат Тихомир покушао је да помоћу Грка поврати престо. Али, његова војска, састављена из неколика разних племена, претрпела је пораз на Косову, код Пантина; сам Тихомир удавио се, том приликом, у Ситници. Та од Грка помагана војска против њега определила је Немању да се и он приближи Мађарима, са којима је, због својих угрожених интереса на Јадранском Мору, тражила сарадњу и Млетачка Република. Промењено стање показује јасно савез Сплита и Дубровника склопљен 13. маја год. 1169. са Пизом, која је важила као отворен непријатељ Млетака. Кратка је трајања била год. 1170. заједничка борба Византије и Млетака против Мађара, који су покушали да поново добију Далмацију и којима се драговољно предао Задар. Непријатељство Византије против Млетака није се дало стишати; оно је било узело толиког маха да су једног дана, 12. марта год. 1171., сви млетачки трговци у Византији били позатварани, а имање им конфисковано. То, наравно, доведе до рата између Млетака и Византије. За сто дана би у млетачком бродоградилишту спремљено сто лађа, — нечувен пример за оно доба, који најбоље показује економску и организациону снагу Републике, — и у септембру год. 1171. кренуше оне против Византије и њених пристаништа. Овом приликом Млеци освојише Трогир без икаквих тешкоћа, а Дубровник после кратког отпора. У Дубровнику остаде као кнез њихов човек, Иван Рајнери. Вероватно преко њега и његових људи дошли су Срби у ближи додир са Млецима. Грчки писац Кинам јасно наводи да су Млечани потакли Србе да се поново одметну од Грка. Немања је, међутим, тражио ослонца и код Мађара. Његов политички став види се, одмах, и по операционим правцима његове војске. Док му је једна војска продирала у »Хрватску«, т. ј. у Црвену Хрватску јужне Далмације, и нарочито нападала град Котор, дотле је друга угрожавала моравски пут Београд—Ниш. Српско становништво шумовите моравске долине, која је била византиска, било је уз Немању. Год. 1172., кад је саски краљ Хенрик Лав пролазио тим путем и стигао код града Равног (данашња Ћуприја), напали су га једне ноћи у већем броју Срби, опасни са својих отровних стрела, нешто стога што су били жељни пљачке, а нешто и стога што су мисллили да је он византиски савезник.

Читав овај покрет и смрт мађарског краља Стевана II († 4. марта год. 1172.) определише цара Манојла да још једном крене у ове крајеве и уведе ред. У Софији срете цара мађарско посланство, које је примило за свог краља његова кандидата Белу и тиме му одузело разлог за присилне мере. Свршивши тако без муке питање са Мађарима, цар Манојло се упути у Рашку да и тамо среди прилике. Немања је свакако био обавештен о мађарском попуштању; млетачка флота беше настрадала у источним водама; и он се сад одједном нашао осамљен пред моћним и незамореним непријатељем. Склонио се стога у планине своје државе и поручио отуд цару да је вољан покорити му се ако има имало наде да ће бити неких обзира према њему. Кад је разабрао да код цара има милости, он му је дошао сасвим унижен, гологлав и босоног, са конопцем о врату, доносећи цару мач, као главодужншс о крвном умиру. Као што није имао никаквих обзира да добије власт, тако их није имао ни сада да је одржи; властољубивост је код њега била главна црта и јача од поноса. Павши ничице пред цара, Немања је молио и добио милост. Цар га је повео у Цариград да му, крупан и наочит какав је био, украси победии триумф. У похвалној беседи цару, састављеној од архиепископа Јевстатија, каже се да је Немања био обраћен набоље »брзо од страха, а још више због рана«. »Он«, вели се даље, »коме пре није било дозвољено да ступи у своју настањену земљу, приближује се сад царици градова, пун радости да може гледати жељено царево лице, и ради своје службе појавио се сам као властити јемац и сведок, а не да га заступа други«.

После овог лошег искуства Немања више није предузимао никакве акције против Византије док је био жив цар Манојло. Шта више, био је исправан вазал; год. 1176. учествовали су и српски одреди у византиској војсци у Малој Азији, у борбама против Турака. То време мира искористио је Немања да среди унутарње стање своје државе. Као једно од његових главних дела у том правцу сматра се утврђивање православља и енергично искорењивање богумилске јереси. Богумиле је Немања гонио немилосрдно; пленио им је имања, кажњавао их је, чак и спаљивао; њиховом учитељу дао је одрезати језик. Уништавао је и њихове књиге, које би данас претстављале најстарије и свакако драгоцене споменике рашке и можда маћедонске школе. Гоњени богумили бежали су из Србије на све стране, а највише их се спасло у суседној Босни. Са сузбијањем богумилства и ширењем православља било је у вези подизање манастира. Око западне Мораве налазила се област Немањина брата Срацимира, који је подигао Богородичин манастир у Грацу (сад Чачку); у Захумљу је владао други Немањин брат »велики кнез« Мирослав, који је сазидао манастир Св. Петра на Лиму. Он је имао за жену сестру босанског бана Кулина. Њему је дијак Глигорије написао једно велико, свечано еванђеље, у које је неко други из Приморја унео ванредне иницијале и орнаменте и дао тако не само досад најстарији споменик уже српске редакције него и једно од најлепших и највише уметничких дела целе српске и југословенске писмености. Највише је цркава подигао сам Немања. Од њих су, из тога старијег периода, још донекле очуване: Богородичина црква и црква Св. Николе у Куршумлији и Ђурђеви Стубови код Новог Пазара. Друге Ђурђеве Стубове, код Берана, подигао је Стеван Првослав, син великог жупана Тихомира. Недавно је ближе проучена и Немањина Богородичина црква у Бистрици, код Бијелог Поља, чисто приморског типа, којој је можда Немања био само обновитељ.

Борбе између Византије, Мађара и Млетака изазвале су поремећај јавног поретка и опште сигурности у Приморју. Гусарење је наново узело маха. У лето год. 1177. опљачкан је чак један папин легат, Рајмунд де Капела; љут папа је стога шибенским гусарима претио црквеним проклетством ако не поврате уграбљене ствари и писма. Мало доцније, год. 1179., притисли су Качићи у Срињинама нека добра сплитске цркве, и кад је надбискуп Рајнерије пошао сам да та имања врати, Качићи га просто убише камењем (год. 1180.). Бојећи се казне, они затражише заштиту код хумског кнеза Мирослава, који их прими, и сам, услед тога, дође у сукоб са папиним легатом Теобалдом. Папска курија спремала се да се обрати мађарско-хрватскоме краљу Бели, не би ли он нагнао Мирослава на покорност цркви и на накнаду штете, а црква сама казнила га је својим изопћењем.

Исти овај папин легат Теобалд обратио се год. 1180. и »великом бану Босне« Кулину; његово писмо први је историски извор о том популарном човеку, чије се име и данас помиње у народу. У том писму Теобалд се извињавао што није могао лично доћи до Кулина и предати му папино писмо; чинећи то посредно, он га моли да му пошаље две слуге и кожâ од куне »као поштовање према св. Петру апостолу и господару папи и за спас ваше душе«.

*

Прави замах Немањине снаге дошао је тек после смрти цара Манојла (24. септембра год. 1180.). Смрт моћнога цара био је почетак распадања Византије, које је год. 1204. довело до Латинскога Царства у Цариграду. Ни Манојло сам, више војник него државник, није имао разумевања да за сваки заплет нађе и најпогодније решење; у његовим одлукама било је доста пута више обзира него што су то могли допустити интереси Царства; али, он је зато увек знао бар да војничком снагом поправи оно што би као државник промашио. Код његових наследника није било такве војничке способности. Његов син Алексије био је малолетан, и то је одмах дало маха отровним престоничким сплеткама и свима грабљивцима за власт. Необичном препреденошћу дочепао се престола већ из преговора са Мађарима познати авантурист, Манојлов рођак, Андроник Комнин. Он није презао ни од чега да обезбеди своју власт. Манојлова удовица би оптужена ради велеиздајничких веза са Мађарима и задављена, а царевић Алексије домало убијен и бачен у море. То, и покољ Латина у Цариграду, који су били на страни Манојлове удовице, изазва међу свима суседима и у заинтересованим земљама огорчење и осуду. Чак и наш Стеван Првовенчани у свом житију Немањином назва Андроника »цар љути и крвопроливатељ«.

Чим се осетило да је нестало снажне Манојлове руке, дигоше главу сви непријатељи Византије. Одмах, још у зиму год. 1080./1., заузеше Мађари северну Далмацију, а на вест о Андрониковим безобзирним поступцима према Манојловој удовици почео је краљ Бела, зет царичин, прави рат и на дунавској линији. Мађарима се придружио одмах као савезник Стеван Немања и као вазал бан Кулин. У византиској војсци није било слоге, нарочито после вести да је царевић Алексије уморен, а Андроник постао од савладара прави самодржац (год. 1183.). Један од војсковођа, Андроник Лапардас, одрече чак послушност новом цару и напусти са својим људима бојно поље у моравској долини. Удружена српска и мађарска војска продре све до Софије. Ту је мађарски краљ прекинуо ратовање, а Немања је наставио да војује сам. Од год. 1183.—1189. он је освојио град љешски у Доњем Пологу, Градац, Призрен и сву Зету са градовима Дањом, Сардом, Дривастом, Скадром, Свачем, Улцињем и Баром. Котор је узео год. 1185.; њега је изузетно поштедео од рушења, поново утврдио и у њему сазидао свој двор. »Грчко је име истребио (пише његов син Стеван) да им се не помиње отад у тој области«. Удовица последњег зетског кнеза Михаила, под чијом се влашћу налазило и Требиње, по имену Десислава, бавила се као бегуница у Дубровнику са барским архиепископом Гргуром и предала је 20. августа год. 1189. дубровачкој општини две лађе. На Бар и његова архиепископа Немања је био веома љут (граду је наметнуо глобу од 800 перпера), јер су се опирали његовој власти и тражили веза са сплитском црквом и, можда, са њеним протекторима. Иначе, он је према својим новим католичким поданицима показивао доста обзира. Которску метрополу у Барију, популарну цркву Св. Николе у том месту, као и цркву Св. Петра и Павла у Риму, нарочито је даривао.

Од приморских градова једино се с успехом одбранио од Немање Дубровник, и то, углавном, захваљујући својој флоти, која је, боља и вештије вођена, разбила флоту захумско-неретљанску код Пољица (преко пута Колочепа) и код Корчуле, и омела тако њихов напад са копна и мора. На самом копну још примитивно оружана рапгка војска није била дорасла да савлада тврде бедеме и куле добро чуваног и брањеног дубровачког града. После узалудних покушаја Срби су се повукли и 27. септембра год. 1186. склопили мир са Дубровником, који је у то доба, за кратко време (1185.—1192.), признавао врховну власт норманске Сицилске Краљевине. По том миру, који је испао у исто време и једна ондашња врста трговачког уговора, Дубровчани су добили право да слободно тргују по Рашкој, право испаше на Немањином земљишту и искоришћавање шума. Хумљанима је, са друге стране, био дозвољен слободан промет у Дубровнику.

После тога, Дубровник се развија брзо и осетно. Његов трговачки промет обухвата већ крајем XII века сва важнија тржишта Италије, нарочито источне, и један део западне обале »Романије« или Византије у Албанији. Са највећим бројем талијанских источних градова, од Истре до Апулије, Дубровник склапа у другој половини XII века трговачке уговоре. Год. 1189., 29. августа, три године после поменуте Немањине, издао је Дубровчанима своју повељу са правом слободне трговине и босански бан Кулин; — то је прва повеља на народном језику код свих Југословена. Угледу Дубровника у нашим земљама знатно је помагало, сем његове културне надмоћи, још и то што је један део српских католичких епархија био под влашћу дубровачке надбискупије од средине XII века, кад је папа, по њиховој жељи, укинуо барску архиепископију. Нешто више веза у унутрашњости Балкана стекла је Дубровачка Република од год. 1192., кад је, место норманске, признала врховну власт Византије. Примајући Дубровчане под окриље и дајући им слободу трговине, цар је задржавао право да пошаље једног свог повереника у Дубровник, који ће чувати утврде и бити у управном већу, а осим тога забрањивао им је да улазе у ма какве политичке везе са суседним државама, па ни »са великим жупанима српским«.

Ова горе помеиута ратовања око Дубровника водила су Немањина браћа Срацимир и Мирослав, али у Немањино име. Немања сам као да се бавио на другој страни, нарочито после јесени год. 1185. Стари непријатељи Византије, Нормани, беху се кренули те године против ње и 24. августа заузели Солун. Пад тога града, спремање Нормана да освоје и сам Цариград, и силне личне опачине Андроникове изазваше устанак против њега. 12. септембра год. 1185. изби за цара војвода Исак Анђел. Њега послужи срећа да у борби код Димитрице, на доњој Струми, порази и растера Нормане и тако колико-толико учврсти случајно добијени престо. Али, док је цар, на брзу руку, спасавао јужне делове Царевине на Балкану и умиривао престоницу, дотле су се на северу јављали нови покрети, веома опасни, а стари, као Немањин, успевали су да узимају све шире размере. У ово време изби устанак у Бугарској, који у необично кратком року васпостави бугарску државу, најпре на подручју од Дунава до Балкана, а онда и преко њега. Вође устанка беху два бољара, браћа Теодор-Петар и Асен Белгун, највероватније људи куманског порекла, а несумњиво у вези са Куманцима, који су их својски помагали у покрету. И Немања је имао веза са њима и посредно је помагао њихов устанак. Он лично у ово време узео је Ниш и оперисао у тимочкој Крајини, где је освојио градове Сврљиг, Равни (сад Равно) код Књажевца и Кожел.

Цар Исак, видећи толике непријатеље, решио се да се мири са некима од њих, и то у првом реду са најопаснијим. Без тешкоћа намирио се са Мађарима, узевши за жену кћер Беле III. Са њом је имао добити и изгубљене градове у моравској долини. Немања, који је ствари видео добро, желео је да спречи тај план и да моравску долину, већ претежно насељену Србима, задржи у својој власти. Стога узима Ниш као једну од главних тачака на моравском путу, и стога воли да у Бугарској, на даљим етапама цариградског војничког друма, има Бугаре него Грке. Његова је тежња била да Грке потисне са северног дела Балканског Полуострва као што их је потиснуо са јужног приморја Далмације и Зете. На том подручју он је већ гледао путеве новог ширења Србије. Он је почео своју историску мисију тиме што је српску експанзију из рашких планина свесно упутио у три велике суседне котлине: низ Метохију, на Косово и у моравску долину. Он је, видели смо, гледао да се грчко име »истреби« са подручја у које он дође, хотећи да га трајно обезбеди за рашку државу. У метохиској и косовској котлини Срби нису имали већих препона и они су је постепено плавили; у моравској, међутим, на коју је Византија за време Манојлово толико полагала, он се озбиљно бојао нове грчке офанзиве. Стога од год. 1186. обраћа главну пажњу на то да се у одржи.

На вест да се моћни немачки цар Фридрих Барбароса спрема да преотме од Селџука гроб господњи са Јерусалимом, који они беху освојили год. 1187., одлучио се Немања да ступи са њим у везе. Барбароса је раније, у Италији, имао извесних спорова са Византијом, и то се, можда, знало међу Србима и желело да искористи. Посредник између Срба и Барбаросе као да је био истарски крајишки гроф, који је држао и маркгрофију Крањску, и титуларни »војвода Хрватске и Далмације«, Бертолд Андекс, или његов син. То судимо по томе што је Немањин брат Мирослав преговарао са тим Бертолдом да узме његову кћер за свог сина Тољена и што су о том вођени после разговори и за присуства царева у Србији, и што је Бертолд ту водио и друге преговоре са Немањом. О Божићу год. 1188. појавили су се Немањини посланици у Нирнбергу, на двору царевом. По свој прилици то су били неки људи из Мирослављеве области, или бар је и њих било, јер је међу Рашанима тешко било наћи људе који би знали стране језике. Посланици су донели поруку Немањину цару да он са радошћу очекује у својој земљи крсташе и силног цара, коме је много одан.

Откад је Барбароса са војском прешао код Београда на византиско подручје имао је доста неприлика са Грцима, који су били веома неповерљиви према њему. На српском подручју наишао је, међутим, на пријатељски пријем, нарочито у Нишу, 27. јула год. 1189., где су га усрдно дочекали Немања и његов брат Срацимир. Немања је хтео да овај састанак политички искористи и да цара придобије за савез против Грка, нудећи му се за вазала, јер се од тог односа није бојао никакве непосредније опасности. Он је излагао зло стање у Грчкој, своје успехе против Грка и, вероватно, повољне изгледе за даљу борбу. Сем Срба, у Нишу су нудили савез цару и Бугари. Цар није пристао да одмах даде позитиван одговор, јер је са Грцима имао уговор о пријатељском пролазу кроз њихову државу. Али, што није учинио ту одмах, извршио је мало доцније. После царева боравка у Нишу Грци су постали још неповерљивији, и према његовим људима почели су се понашати сасвим непријатељски. На извесним местима долазило је до праве борбе између крсташа и византиске војске, и што су крсташи ишли даље то су непријатељства постајала све очигледнија. Озлобљени крсташи, да се освете, страшно су похарали пловдивску равницу и ту сузбили све грчке одреде који су покушали да им се супротставе. То и други сукоби по Тракији изазваше цара Фридриха да се врати на српску понуду. Немања је обећавао за савез војску од 20.000 људи, док су Власи, Бугари и Куманци ценили своје снаге на 40.000. Мада цар спочетка није пристао на савез, Немања је пратио његову војску све до Трајанових Врата; одатле се одвојио, да сам даље осваја. Фридрих је послао Немањи на преговоре грофа Бертолда; али, овај га није могао стићи за време Немањиних освајања по унутрашњости, него се са њим споразумевао по гласницима. Немања је овог пута освојио Перник, Земун (сад Земен), Велбужд, Житомиск, Стоб и накрају Скопље. До заједничке сарадње са крсташима не дође ни овог пута. У Адријанопољу, 14. фебруара год. 1190., измирио се Фридрих са Грцима; имао је пред очима прави циљ свога похода и није хтео да се заплеће у споредна предузећа.

Када су се ослободили крсташа, Грци се одмах решише да се разрачунају са Бугарима и Србима. Поход против Бугара испаде неповољно; стога се цар на нови поход против Срба спреми много боље. У јесен год. 1191. дошло је до борбе на Морави, у којој Срби претрпеше пораз. Али, мир који је склапан по тој грчкој победи казује да се о Немањиној снази. и Србији сад водило много више рачуна него пре, за Манојлових времена. Од Срба се више не траже понижавајући услови; не споре им се ни све ратне тековине; Немањином сину Стевану нуди се чак царева синовица, Јевдокија, кћи Алексија Анђела. То значи да је Србија за последњих осамнаест година Немањине владе, од 1172. до 1190., учинила знатан напредак, да претставља озбиљна чиниоца и да јој се не сме наметнути борба до истраге. Стога мудри Грци претпоставише компромис даљој борби. Немању самог, који је веровао да је Грчка и сувише подривена кризама иза Манојлове смрти и кога су лаки успеси за време тих криза заварали па је почео и сувише потцењивати њихову а прецењивати своју снагу, овај пораз је тргао из заблуде. Ма колико иначе ослабила, Византија је још имала снаге да се носи са њим. Стога је он повољне услове мира примио и са њима коначно завршио своју ратничку кариеру. По том миру Србија је задржала сву Зету и освојене области на југу сем Призрена и све Косово са Липљаном; напуштена су морала бити српска освајања јужно од Топлице и Мораве, а у моравској долини Срби су оставили важни Ниш; — међутим, они су се учврстили на другим неким тачкама, као на пример у непосредној близини Равног, докле је помакнута српска државна граница на североистоку, и у Загрлати код Ђуниса.

Немања је за тридесет и седам година свога укупног владања као жупан и велики жупан изградио прву стабилну српску државу. Он је од Рашке коначно створио матицу средњовековне Србије, припојивши јој Зету, Метохију, Требиње и Захумље; на тај начин постао је »сакупитељ« српских земаља, како су га схватили и славили већ његови непосредни наследници, и указао је Србима пут за даљи развој. Тридесет и седам година владања утицало је доста да се прилично смире духови у земљама јаких амбиција и крвавих атавизама и да се почне развијати разумевање за извесну државну мисао место дотадање племенске и покрајинске. Развијањем православља и верских организација стварали су се услови за једну духовнију цивилизацију, која је имала својим учењем и својом хијерархиском поделом да васпитава сирове инстинкте још примитивних брђана. Са Немањом избија српска експанзија из рашких планина у суседне долине; српској снази, набујалој и свежој, отварају се нови путеви, које ће она богато искористити; са Немањом и немањићском државом српско племенско име прелази границе Мораве и Вардара. Уз сточаре Рашке и Зете јавиће се земљорадници Метохије и Косова; Србија добија широку обалу скоро од Цетине до Бојане; цео српски државни склоп постаје шири, сложенији и развијенији. У српској државној политици, после епизоде са краљем Михаилом у Зети, осећа се први пут, поред авантуристичког и борбеног, и јасан потез стваралачког. Тај потез и тежња за нечим трајнијим и већим, што ће преживети људске векове, види се врло лепо у Немањиним црквеним грађевинама. До његова времена ми немамо ниједног споменика, ни световног ни црквеног, од веће уметничке вредности, и ниједног споменика који би говорио о неком већем полету његова творца. Са Немањом тек почињу наше владарске задужбине које показују државни успон и високе културне тежње средњовековне Србије. За Немањину Студеницу, подигнуту око год. 1190., кажу стручни људи да је »техника ове грађевине стојала на висини најсавршеније сувремене технике на Западу«, а уметнички, са својом романском конструкцијом и ванредно укусним декором, она претставља једну од најлепших југословенских творевина свих векова. За XII век она је једна од најмонументалнијих грађевина на целом западном делу Балкана.

*

У битци код Аркадиопоља, год. 1194., настрадао је цар Исак од Бугара. Тај пораз и опасност од цара Хенрика VI, који је као победник и наследник Нормана тражио Драч и Солун, изазваше јаку опозицију против цара. Исак је, да окаје пораз, у савезу са мађарским краљем спремао нов поход против Бугара. Вероватно стога што није био довољно сигуран у Немању, он је можда тражио да у Србији дође на престо византиски зет, односно Немањин син Стеван. Са друге стране, можда се у Србији знало да је главни вођ опозиције против цара главом Алексије Анђел, Исаков брат, а таст Стеванов, и да ће он наскоро доћи до већег учешћа у власти. Тек, био разлог један или други, Немања се на Благовести 25. марта год. 1195., на државном сабору, одрекао престола и за свог наследника није одредио најстаријег сина, Вукана, него млађега Стевана, као мужа принцезе Јевдокије. Вукан је добио на управу Зету са Требињем и Хвосном и Топлицу. Немања се одмах после абдикације покалуђерио, добио име Симеон, и повукао се у Студеницу, а његова жена Ана, која је постала монахиња Анастасија, оде у женски манастир код Куршумлије. Наскоро после Немањине абдикације, у Тракији, у табору код Кипселе, цар Исак би збачен и ослепљен, а на византиски престо ступи његов брат Алексије.

Немања је остао у Студеници готово годину и по дана, желећи вероватно да изблиза прати развој догађаја у Рашкој. Кад се уверио да су промене у Византији прошле без опасности по Србе, он се у јесен год. 1197. упутио у Свету Гору. Тамо се, по свој прилици већ од год. 1192., налазио његов најмлађи син Растко, који је у младићском верском одушевљењу напустио отаџбину са неким руским монасима из руског светогорског манастира, и примио тамо монашки чин са калуђерским именом Сава. Симеон је са Савом заједно провео извесно време у великом грчком манастиру Ватопеду, а онда је, са дозволом цара Алексија, из темеља обновио и подигао стари разрушени и напуштени манастир Хиландар, год. 1199. Хиландар је, по угледу на друге туђе манастире, имао носити српско обележје; у царској хрисовуљи изрично се каже да ће нови манастир »служити за примање људи од српског народа«. Оснивањем Хиландара у Светој Гори, у средишту савремене грчке монашке образованости, Срби су добили могућност да свој калуђерски подмладак одрже у националној традицији и да га у исто време васпитају по најбољим монашким примерима. Хиландар је постао нека врста средњовековне српске духовне академије, кроз његову школу прошла су готово сва значајнија лица српске цркве и српске књижевности Средњег века. У свом новом манастиру Немања је, као великосхимник, завршио свој живот 13. фебруара год. 1200.