Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.
III. Латинско Царство на Балкану и ново српско краљевство.


1. Сукоб између браће Вукана и Стевана. 2. Бан Кулин и богумилско питање.3. Оснивање Латинског Царства и његове последице на Балкану. 4. Стеван Немањић у сукобу са суседима. 5. Српско краљевство.


Немањино уступање власти средњем сину Стевану није прошло без потреса. Старији његов син Вукан сматрао је, не без разлога, да му је учињена неправда непоштовањем његова права као прворођеног сина и тражио је прву згодну прилику да то право изнуди силом. Саблажњиве сцене братске борбе на византиском престолу и у Угарској имале су одјека и у Србији. Сем тога, Вукан је распирио стару зетску суревњивост према Рашкој и искористио је њена католичка осећања против рашког православља. Кад је мађарски принц, а далматинско-хрватски херцег Андрија, у пролеће год. 1198. однео ближе непознате победе »како у Хуму, тако и у Рашкој«, како сам каже у једној повељи од 6. маја те године, Вукан је ступио са њим у везу, помишљајући већ тада да би помоћу Мађара могао добити великожупански престо у Рашкој. У исто време он се обратио и папској курији са молбом да се ради верске потребе упуте у његову област римски легати и да се појача утицај западне цркве.

Папа је почетком год. 1199. упутио доиста два своја легата у српске земље, али их је препоручио обојици браће, не повлађујући ни у чем Вукану изузетно. Долазак ових делегата улотребио је зетски господар да се пред њима покаже као нарочито одан римској цркви и да у исто време црно обоји своје суседе, а нарочито босанског бана Кулина као заштитника јеретика. И Стеван је, бојећи се овог по себе опасног савеза, љубазно примио папине легате, а у свом писму у Рим папи, »свом духовном оцу«, замолио је и краљевску круну као неку гарантију за свој положај са те стране и из потребе да појача свој углед. Некако у ово доба, год. 1201., Стеван је отерао и своју жену Јевдокију, наводно стога што је била шугава, а вероватно више стога што је хтео показати Западу да прекида везе са Византијом. Папа Иноћентије III би, у интересу цркве, испунио жељу Стеванову, да јој се није успротивио мађарски краљ. Краљ Емерик, свакако по жељи Вукановој који се држао Мађара, ступио је у савез са њим и оба су год. 1202. напали Стевана и срушили га са власти. Вукану се испунила жеља; он је, ма и за кратко време, постао велики жупан признајући врховну власт Мађара. Краљ Емерик је, да подвуче своје врховно право и своје аспирације, узео овом приликом назив »краља Србије«; по титули бар, он је под својом круном извршио уједињење југословенских области, Хрватске, Босне и Србије. Његова пуна титула овог времена гласи: »краљ Угарске, Далмације, Хрватске, Раме и Србије«. Мађарско продирање у Србију и њихово учвршћивање у моравској долини доведоше брзо до сукоба са Бугарима, којима је тада био владар одлучни Калојован Асен или Лепи Јован. Бугари су успели да потисну Мађаре из моравске долине, па чак и из Браничева. Стевану је свакако Калојован постао природни савезник; готово је ван сумње да се Стеван, искоришћавајући његове успехе, а можда и са његовом помоћу, докопао поново свога престола, год. 1203. Његову успеху допринеле су свакако нешто и борбе између краља Емерика и брата му Андрије, које су везале мађарску снагу. Вукан се, после пораза, повукао у своју првобитну зетску област.

У ово исто време имао је због Вукана тешких дана и босански бан Кулин. На папску курију против њега је још год. 1199. стигла оптужба Вуканова да он не само штити богумиле, него да је и сам примио њихову веру са више од 10.000 својих поданика. Ту оптужбу појачао је и сплитски надбискуп, који је јављао да Кулин даје уточиште прогнаним јеретицима из Сплита и Трогира. На то је папа Иноћентије, 11. октобра год. 1200., позвао мађарскога краља да учини крај таквом Кулиновом раду. Кулин је избегао опасности тако што се направио да не разуме теолошких разлика у верским учењима, па је тражио од Рима поуке и обавештења. Папа је примио ту извину и упутио у Босну свог легата Ивана де Каземарис. После завршене истраге дошло је 8. априла год. 1203. на Болином Пољу до Кулинова свечаног одрицања од јереси и усвајања католичког учења. Кулин, поучен Стевановим случајем у Рашкој, хтео је свакако да уштеди својој земљи тежа искушења и стога је примио овакво решење као најмање опасно. Легат Иван дао је овом приликом и извесне предлоге за преуређење цркве у Босни. Како је стари босански бискуп био умро, и како је Кулинова држава шира од десет дана хода, то је он предлагао да се за Босну именује нови бискуп, по могућности Латинац, и да се сем тога установе још три четири нове бискупије. Предлагање једног Латинца за бискупа у Босни, у једној чисто словенској области, показује доследан систем у деловању римских првосвештеника у антисловенском духу. Латинац им је свакако давао више гарантије да ће радити само по њиховим упутствима и да неће водити обзира о жељама и осећањима словенског пука кад они не би можда у понеком случају одговарали потпуно тражењима из Рима. По свој прилици, латински бискуп имао би дужност да и у Босни сузбија словенску службу, као један од елемената који омогућава увлачење јереси, као што су његови претходници радили у Хрватској. Словенска служба била је сметња унифицирајућем процесу латинске црквене културе, за којом се у ово доба ишло са свом одлучношћу. Да је ово потискивање словенског елемента, које је брзо дошло на дневни ред, само појачало отпор народних људи и било на штету саме римокатоличке цркве, разуме се само по себи.

Још пре него је у Цариграду створено Латинско Царство осетила се, дакле, и у Рашкој, и у Зети, и у Босни извесна живља активност римске курије, којој је мађарска држава служила као средство притиска и као извршни орган за њена тражења. Ту активност изазвале су домаће распре међу Србима и тежња једне стране да, ради успеха, не само увуче у те распре њихову племену непријатељске суседе, него и да тим суседима омогући чак, као цену за ту помоћ, веома опасан утицај у сопственој држави. Вукан Немањић почео је једну политику која је, мада себична, имала ипак за се једно легитимистичко оправдање и која се по томе могла разумети; оно што је у његовом држању било за осуду то је достављачка улога у Риму, кратковидо удруживање са туђином и угрожавање целе Немањине са муком и са далеким планом створене државе. За српску будућност била је срећа што је његово предузеће доживело неуспех у свима правцима.

*

На позив папе Иноћентија III, једног од најмоћнијих и најактивнијих наследника Гргура VII, почело се од год. 1198. радити на припремању једног новог крсташког похода. Млади шампањски гроф Тибо и Балдуин и Хенрик, грофови Фландрије, у којој о верском одушевљењу њених људи још и сад речито говоре оне са фином уметничком пажњом рађене и према небу, као руке склопљене на молитву, стремеће катедрале, ставише се на чело покрета, и уза њих пристаде добар део западног племства. У лето гад. 1202. већ се искупљала крсташка војска у Млецима и њиховој околини. Невољу крсташа, који нису имали финансиских средстава да плате превоз до малоазиске обале, ванредно вешто искористи млетачка дипломатија. Она је пристајала да делимично изврши превоз са почеком, ако се крсташи обавежу да за њен рачун заузму Задар. Слепи дужд Енрико Дандоло, коме је тада било око деведесет година, имао је, још увек, беспримерну енергију да се сам стави на чело овог предузећа; он је кренуо у крсташки рат, четврти по реду, носећи, истина, друге жеље и намере него они људи са којима се удружио.

Четврти крсташки поход изметнуо се у нешто сасвим друго од своје првобитне намене. Томе су највише, поред Млечана, допринеле интриге цариградског двора, који је био затрован до најневероватније мере. Син ослепљеног цара Исака, Алексије, беше дошао у Рим да по цену црквене уније тражи помоћ против свог стрица, цара Алексија. Он је ушао у везе и са Млечанима и са крсташима. Кад су 24. новембра год. 1202., и поред претња папиних и опирања неких крсташа, Млечани са крсташима ипак заузели и опљачкали Задар, дошао је тамо после извесног времена царевић Алексије, да лично утврди споразум о заједничкој акцији. Крајем априла год. 1203. кренуше крсташи, место у малоазиске воде, према Цариграду, под који стигоше 23. јуна. Цар Алексије, вештији у сплеткама него у бојној вештини, побеже из престонице, немајући смелости да се упусти у борбе са крсташима, који су освајали престони град. Стари цар Исак са младим Алексијем заузе престо. Млечани су тражили од њих да им за ову помоћ исплате уговорену суму од 100.000 марака сребра, а требало је, сем тога, извршити и обавезе у погледу црквене уније. Финансиски притисак да се исцеди та огромна сума и верско питање изазваше толику узбуну међу народом да су Исак и Алексије морали устукнути. Њихове међусобне борбе и све што су изазвали својим поступцима огорчише пук престонице толико да их обојицу отераше са престола, а Алексија чак лишише и живота. Растројство у Царевини беше белодано. Грађански рат и свирепо отимање за власт у часу кад пред зидинама престонице конакује туђинска војска казивали су јасно како је беспомоћно био затрован организам Византије под династијом Анђела. 12./13. априла год. 1204. крсташи су извели главне јурише на Цариград и постали његови господари. У освојеном граду проговорила је из њих људска животиња. Глас о грабежу, свирепствима и силовањима крсташа по Цариграду пронесен је са гнушањем кроз цео хришћански свет; латинофобија код Грка узела је толико маха да је отад ништа више није могла ублажити. Она је чак тргла Грке, пробудила њихов национални понос и верску осетљивост, и омогућила ускоро извесну обнову њихове државне и народне енергије.

У Цариграду је основано Латинско Царство са Балдуином Фландриским као императором. При том избору и стварању Царства главну улогу имао је стари Дандоло. Да би осигурао трајан престиж и утицај Млецима, он није хтео да нова царевина буде јака држава, ни нови цар моћна личност. Сем тога, требало је задовољити и прохтеве других учесника. Бонифације Монтфератски доби под своју власт Маћедонију са престоницом у Солуну; а Пелопонез, један део Тракије и Епира и нека острва добише Млеци, који за се задржаше и један крај у Цариграду. Остали француски племићи добише неке мање или веће кнежине. Млечани су дограбили у своје руке економску и духовну власт у Цариграду. Нови патријарх Тома Морозини беше њихов човек, а за Св. Софију именовано је тринаест млетачких каноника. Главна тржишта посели су, исто тако, њихови људи.

Од старе Византиске Империје наста међу Грцима више држава. У Европи се под грчком влашћу, под једном граном Анђела, одржао деспотат Арте у Епиру. Теодор Ласкар, који је последњих дана, при одбрани Цариграда, постао цар, изабрао је за привремену престоницу Никеју у Малој Азији, у коју је пренесено и седиште цариградског патријарха, пошто се Никејско Царство сматрало као природни наследник Цариградског. Трећа држава Грка, у Трапезунту, није имала никаква утицаја на историске процесе међу Југословенима.

Ова велика промена у Цариграду имала је знатна утицаја на све народе и државе Балканског Полуострва. Бугарски цар Калојован, који је мало раније тражио везе са Римом, добио је отуд краљевску круну, којом га је 8. новембра год. 1204. крунисао папин легат. Према Латинима у свом суседству Калојован је иначе био непријатељ и нанео им је тешких губитака. У једној борби код Адријанопоља, 15. априла год. 1205., пао је у његово ропство и био после уморен грозном смрћу сам цар Балдуин. Место њега крсташи за новог цара изабраше његова брата Хенрика, односно Јериса Филандра, како га по грчком зове Стеван Немањић. Мало после, год. 1207., у борби са Бугарима, погинуо је и солунски господар Бонифације. Када је Калојован, у јесен год. 1207., покушао да сам завлада Солуном, погинуо је под његовим зидинама од руке једног свог војводе.

Оснивање Латинског Царства изазвало је и код нас неколико промена. У Дубровачкој Републици замењена је год. 1205. византиска врховна власт млетачком. За градског кнеза долазио би отада један млетачки племић, чија је власт спочетка била доживотна, а после је сведена само на две године. Само уређење државне управе, која је, као и у Млецима, имала карактер аристократске републике, остало је иначе аутономно, али се, природно, у многом подешавало по млетачким обрасцима. Веома моћан био је финансиски утицај Републике Св. Марка. Све главне трговачке куће у Дубровнику тражиле су кредита и подршке код млетачког капитала; исти случај био је после и у Котору. Млечанима се 3. јула год. 1208. заклео на верност и зетски господар Ђорђе, син Вуканов, који је у својој области водио политику независно од великог жупана Стевана, свога стрица. Исте године, посредовањем Дубровчана, обавезали су се претставници града Омиша, у име неретљанских гусара, да ће се уздржавати од напада на млетачке лађе.

Ово нагло јачање млетачког угледа и утицаја осетило се и у Србији. Сам Стеван Немањић тражио је наслона у Млецима и оженио се отуд Аном, унуком славног Енрика Дандола, можда још год. 1207. Он је добро видео да се, у новом стању ствари на Балкану, не сме потпуно осамити, нарочито после год 1207., кад је нестало цара Калојована и кад је у Бугарској дошао на власт један владар лоших особина, и према Србима нимало пријатељски цар Борило. Пред тим владаром су морали да беже из земље законити, али малолетни, наследници Калојованови и други сродници царске куће, његови противници. Један од њих, Стрез по имену, добегао је Стевану тражећи код њега заштите. Стеван га је примио, побратио се са њим, и омогућио му, помоћу своје војске, да се одржи и учврсти у вардарској долини, са средиштем у тврдом Просеку. Сам Стеван пише да је »отео и предао њему пола Царства Бугарскога« и да га је штитио и подржавао. Тако је српски владар из Рашке већ на почетку XIII века добио свог првог вазала у вардарској долини, низ коју је већ Немања био упутио своја последња освајања. Бугарске метеже искористили су и Мађари и освојили поново Браничево и целу моравску долину до српске границе, т. ј. до Равног.

Поражен и у једној великој борби са Латинима, цар Борило је једно време био у опасности да изгуби сву власт. У невољи, он се обрати папи и његовим посредовањем намири се са оба католичка суседа, са Мађарима и са царем Хенриком, који му чак постаде савезник и зет. Као главног противника сматрао је Борило отада само Стевана и почео је против њега да ради на свестране. Год. 1214. кренули су удружени Латини и Бугари на Србе; али, код Ниша их један српски ноћни препад помути и одби. То је била прва акција нових цариградских господара против Србије, изазвана свакако бугарским потицајем. Овај латинско-бугарски савез уплаши Стреза и он се, бојећи се за свој положај, придружи Стевановим противницима, вољан да их и активно помаже. Посредовање Стеванова брата Саве да га одврати од непријатељства није успело; стога се прибегло другом средству — Стрез је наскоро био уморан. Његову област заузеше делом Латини из Солуна, а делом Грци из Епира, који поседоше Скопље и северни део Стрезова подручја. Епирски деспот Михаило беше раширио постепено своју власт и над целом Албанијом. Ова освајања у непосредној близини Србије, а нарочито Михаилово освајање Скадра, извршено за време Стеванове запослености на истоку, доведоше до сукоба између Срба и Епираца. Пре него што је дошло до правог рата, Михаила уби један његов слуга, и тако је Стеван спасен од једног новог непријатеља са југа, који му је, с обзиром на непријатељство Бугара, могао бити веома опасан. Михаилов брат Теодор брзо се измирио са Србима, имајући друге планове. Између српске и епирске династије насташе чак сроднички односи; Теодоров брат Манојло узео је за жену једну од српских принцеза, а касније је Теодорову кћер Ану узео Стеванов најстарији син Радослав.

Веома тежак час за српску државу, после оне заједничке акције Мађара и Вуканових Зећана, дође онда кад се решише Латини и Мађари да заједнички нападну на њу. Цар Хенрик и мађарски краљ Андрија кренуше с пролећа год. 1216. са својим војскама, да се састану у Нишу и ту углаве даљи поступак. Стеван сам казује како су намеравали да га свргну са власти, а његову земљу да поделе. У тој тешкој ситуацији, која је могла постати још гора ако јој се придруже и Бугари, Стеван се, у договору са Савом, реши да се најпре обрати самим Мађарима и да их покуша умирити на који било начин. Код Равног Стеван дочека краља Андрију са свима почастима и задржа га у гошћењу пуних дванаест дана. Кад се ту срећно осигурао од Мађара, он се онда, много прибранији, обрнуо Латинима, који нису показивали склоност Мађара за миран споразум, него су тражили један, ма и најмањи, део Србије. Стеван, не попуштајући, даде посести кланце иза Ниша, да Латинима отсече повратак. Само је посредовање краља Андрије спасло његове савезнике из те опасне клопке. Хенрик сам вероватно би предузео ипак ма што са своје стране против Срба, било код Мађара било код Бугара, да није морао журити према Солуну, где је тамошња владарка Маргарита, иначе сестра мађарског краља Андрије, вапила за помоћ. На том путу шрема Солуну Хенрика је изненадила смрт 11. јуна год. 1216.

Активност католичких сила у његову суседству, утицај Млетака у целом Приморју и по целој бившој Византији, и зазирање од даљих латинских корака из Цариграда дали су повода Стевану да се поново и сам приближи Риму. Као недавно цар Калојован, он је затражио сада краљевску круну од папе, за коју је молио већ првих година своје владе. То тражење учињено је после овог латинско-мађарског савезничког похода, који је појачао Стеванову самосвест и у којем је он са разлогом гледао свој леп успех. Папа Хонорије III одазвао се овога пута Стевановој молби и год. 1217. једно његово посланство, које је прошло преко Сплита, донело је у Србију краљевску круну. Мађарски краљ Андрија није у томе могао овом приликом да смета, јер се спремао, по папином позиву, на крсташки рат, у који је, августа год. 1217., кренуо из Сплита на млетачким лађама, одрекавши се, ради тога превоза, својих права на Задар. Том круном добијеном из Рима венчан је Стеван за краља Србије по свој прилици још те исте године (1217.).

Стеванова политика приближавања папи наишла је у Србији на опозицију. Вођ те опозиције беше главом краљев брат, умни и активни Сава. Сава се, као што се зна, васпитао у Светој Гори, међу руским и грчким монасима, у кули православља. Био је сав православац и по свом свештеничком позиву, и по очеву наслеђу, и по том васпитању. Кад су Латини продрли и у Свету Гору, он је, огорчен на њих, напустио своју испосничку ћелију у Кареји и манастир Хиландар, па се са моштима свога оца вратио у Србију, почетком године 1208. Ту је, живећи у Студеници, утицао знатно не само на све црквене него и на остале државне послове. Он је коначно измирио Стевана и Вукана, ишао Стрезу, преговарао са Мађарима. Када се Стеван одлучио да поднесе своју молбу Риму, дајући по свој прилици уз то и нека обећања, без којих му папа не би лако испунио жеље, Сава је нашао да не може даље остати уз брата и суделовати у његовој политици, и вратио се у Свету Гору. Њему се чинило да такво добијање краљевства кида традиције целог дела његова оца. Стеван је, међутим, сматрао да је добијањем краљевске круне Србија знатно дигла свој углед, постала равноправни члан међу суседним државама и крунисала уствари Немањин рад.