Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 2.16
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Aktivnost kralja Lajoša Velikoga. — 2. Ban Stevan II Kotromanić prema Srbiji. — 3. Car Dušan i Albanija. — 4. Napad cara Dušana na Bosnu. — 5. Grčko pitanje u Srbiji.
Na mađarsko-hrvatskom prestolu nasledio je u to vreme Karla Roberta njegov sin Lajoš, 16. jula god. 1342. Kralj Lajoš bio je najveći vladar ugarske države, mudar, energičan i veoma aktivan, te stoga prozvan Lajoš Veliki.
Lajoševa aktivistička politika izazvala je brzo protiv njega njegove ugrožene susede. Na severu Srbije poseo je Mačvu, a na zapadu spremao se na dugu borbu sa Mlecima za posed Dalmacije. To je, prirodno, dovelo do tešnjih veza između Srbije i Mletačke Republike i do življe agitacije među susedima, podanicima Lajoševim. U Dalmaciji se dobar deo plemstva kolebao između zakonitoga kralja, koji je daleko, i bliske i veoma vešte Republike Sv. Marka. To se naročito zapažalo u porodici Šubića. I bosanski ban, Stevan II Kotromanić, bio je dugo u nedoumici. On je god. 1343. čak ponudio savez Mlečićima, ali pod uslovom da u nj, uz izvesne hrvatske velikaše, uđe i Dušan. Bojao se, očevidno, da ne bi, u slučaju mletačko-raške zajedničke akcije, došao među dve vatre i kao prvi na udarcu osetno stradao. Mleci nisu rado gledali da ko sem njih ima kakva uticaja na dalmatinske ljude i prilike, i stoga, u prvi mah, nisu pokazivali mnogo volje da bosanskoga bana uzimaju u društvo, pošto je on, od duže vremena, razvijao svoje posede na dalmatinskoj obali i imao i inače dosta veza tamo. Ali, nisu hteli ni da ga odbiju, jer u borbi sa Mađarima njegovo savezništvo nikako ne bi moglo biti na odmet. Stoga su pustili da o tom vode pregovore sa banom njihovi dalmatinski gradovi, i to samo u svoje ime. Bio je i jedan neposredan razlog zbog čega je Republika htela da bana ne odbije konačno. Ona je te godine ratovala sa knezom Nelipićem, pa se htela osigurati da joj ban ne bi pravio kakvih smetnja, premda je znala da su odnosi između njih dvojice odavno neprijateljski. Kad je ban primetio ustručavanje i zatezanje, a dobio u isto vreme obaveštenja o velikoj vojnoj snazi mladog mađarskog kralja, on se približio Mađarima i ponašao se kao odan vazal, dok je ipak, za svaki slučaj, održavao i tajne veze sa Mlečićima.
Kralj Lajoš je pomišljao da dokrajči delo svoga oca i da nepokorne velikaše i velikaše koji bi po svojoj snazi mogli postati opasni skrši i pokori. U Dalmaciji nagonile su ga na taj korak sumnjive veze hrvatskih plemića sa Mletačkom Republikom, zbog kojih je delimično izgubio ili je bilo u izgledu da će izgubiti važnu dalmatinsku obalu. Radi toga je naročito hteo da dobije u svoju vlast važnije strateške gradove što su ih držala hrvatska vlastela, koja se ponašala sublizu kao nezavisan gospodar, a na samom Primorju Mlečani. U jesen god. 1344. pošla je jedna poveća mađarska vojska od 4.000 ljudi protiv Dalmacije. Htela je da iskoristi smrt moćnog hrvatskog kneza Nelipića i vaspostavi prava ugarske krune. Mađari su stoga prvo napali na njegov Knin; ali, grad je junački odbranila kneževa žena Vladislava. Da bi se izbegle dalje borbe, ona je preko posebnog poslanstva izjavila vernost kralju, nadajući se da će je on posle toga ostaviti na miru. Ali, kralj nije imao vere ni u nju, kao ni u ostale hrvatske plemiće, i hteo je da u njihove gradove uvede svoje činovništvo, koje mu jedino može dati sigurno jemstvo. To, naravno, izazva pravu uzbunu, koju su živo potpirivali i Mlečići sa svoje strane. Iako su već 23. juna došli do sporazuma sa Nelipićkom i njenim sinom slavonski i bosanski ban, u ime Lajoševo, kralj je ipak krenuo lično, juna god. 1345., sa velikom vojskom od 20.000 ljudi u Dalmaciju. Kod Bihaća mu se pridružio bosanski ban. Već ranije rešena na sporazum, kralju se predala udovica Nelipićeva i krbavski knezovi Kurjakovići. Lajoš oduze od Nelipićke i njenog sina tvrde gradove Knin, Unac, Počitelj, Srb i Ostrog, a dade im u zamenu Sinj sa cetinskom oblašću i Brečevo s njegovim poljem. To je učvršćeno poveljom od 21. oktobra 1345. Ta kapitulacija Nelišićke i Kurjakovića uplaši velik deo severnih plemića, i oni pođoše za njihovim primerom. Uporni ostadoše Šubići, Pavle i Mladen III, koji, pomagani od Mlečana, ne htedoše da napuste svojih gradova. Ali, mimo očekivanja, Mletačku Republiku izneveri grad Zadar, koji se sam ponudi Mađarima i koji ga, naravno, bez oklevanja primiše. Kralj Lajoš, zadovoljan postignutim uspehom, mada taj nije bio potpun, napusti Dalmaciju, početkom avgusta god. 1345. Odmah po njegovu odlasku Mlečani opsedoše Zadar i potstakoše protiv Mađara, pored Šubića, još i nedavno uz kralja pristale Kurjakoviće. Na odbranu ugroženoga grada kralj uputi bosanskoga i hrvatskoga bana. Ban Stevan, veoma prepreden, poslušao je zapovest i stigao sa vojskom tamo; ali, ispod ruke, vodio je i neke pregovore sa Mlečanima i sklopio sa njima primirje, izgleda više na mletačku nego na zadarsku korist. Prve polovine god. 1346. on se nudio i kao posrednik za pravi mir, do kojega nije moglo doći, jer Mleci nikako nisu pristajali da se odreknu Zadra. Krajem maja došao je kralj Lajoš sa ogromnom vojskom u pomoć dugo opsađivanome gradu, nalazeći da njegova istrajnost u borbi i važnost njegova primera zaslužuju tu pažnju. U borbi pod gradom, 1. jula, Mlečani suzbiše jedan ispad Zadrana i zadadoše im teške gubitke. Za taj poraz Zadrani su krivili, pored drugih, naročito bana Stevana kao da je stojao u tajnim vezama sa neprijateljskom Republikom. Posle toga poraza kralj se povukao, a malaksali Zadar branio se još nekoliko meseci, do 15. septembra god. 1346., kad je konačno podlegao.
Ovaj poraz delovao je i na samog bana Stevana. Videći da mađarsko posredovanje nije donelo iščekivane rezultate, i da bi, pored sve svoje diplomatske, uostalom nimalo duboke, veštine, mogao doći u nezgodan položaj, on je, još u septembru, pre kapitulacije Zadra, ponudio Mlečanima savez protiv Lajoša. Mlečani su, posle postignute pobede, svesni da kraj ratu ne može biti daleko, odbili najpre tu ponudu sa motivacijom, dosta unižavajućom za bana, da im njihovo poštenje ne dopušta sklapati savez protiv kralja u času kad sa njim pregovaraju o miru. Posle su, pred opasnošću novih borbi, prihvatili sami banov predlog i živo radili da do saveza dođe. Uticali su naročito i na svog saveznika, Mladena III Šubića, da prestane sa neprijateljstvima protiv bana.
Ovakvo držanje bana Stevana dade se donekle tumačiti i strahom od cara Dušana. Ban, zbog zauzimanja Huma, nije bio čiste savesti. Kad je tokom god. 1346. dobio glasove da se kralj Lajoš miri sa Dušanom da bi dobio slobodne ruke u Italiji, da se tamo obračuna sa protivnicima svojih dinastičkih srodnika, on se sa razlogom pobojao da ne ostane osamljen i stoga izložen osveti novoga srpskoga cara. Savez sa Mlecima činio mu se stoga pogodan iz više razloga: 1. da se njim osigura od Republike same i njenih pomagača u Dalmaciji; 2. da se preko Republike, koja je bila prijatelj carev, izmiri i sa njim; i 3. da ga Republika, kao prijatelja, uzme u zaštitu u slučaju nevolje. Mleci su, doista, posredovali kod Dušana za izmirenje sa banom, ali bez uspeha. Dušan je hteo da ban vrati osvojeni Hum, a ban je to odbijao ma i po cenu da bude napadnut. Ako postoji kakva sumnja o pravu na tu zemlju, car je pristajao i čak predlagao da se o tom povede rasprava sa svima potrebnim dokazima. Nije Dušan uzalud radio da se u Srbiji razvije osećanje za pravo i pravdu. Ovo je prvi put u našoj istoriji da su vladari bili voljni jednu vojničku otimačinu zemlje rešavati ne istom merom, nego pravnim dokazima. Kad je video da pomoću Mletaka neće postići što želi, ban se opet približio Mađarima, tražeći kod njih podrške i zaštite. Njegovom posredovanju treba jednim delom zahvaliti i to što je najzad, 5. avgusta god. 1348., došlo do mira između Mletaka i Ugarske.
U ovo vreme obnavljaju se dugo prekinuta orođavanja između hrvatskih velikaša i srpske vladarske kuće, kakva su postojala nekoliko vekova ranije, a naročito u IX stoleću. Mladen III Šubić, koji je držao u svojoj vlasti gradove Skradin, Klis i Omiš, oženio se u jesen god. 1347. Jelenom, sestrom cara Dušana. Ali, taj brak nije bio dug. Od strahovite kuge, koja je god. 1348. zahvatila dobar deo Evrope, umro je Mladen već iduće godine. Iza njega se rodilo kao posmrče jedno muško dete, kršteno kao Mladen IV. Izvesnih veza imao je sa Dušanom i jedan od napred pomenutih knezova krbavskih Kurjakovića, Grgur Kurjaković, koji je god. 1332./3. živeo jedno vreme na srpskom dvoru. Nije poznato kakve su sve to veze bile koje su toga dalekoga hrvatskoga kneza, čak otud iz Krbave, dovele do uticaja na Dušanovu dvoru. Brak Mladena Šubića sa srpskom princezom imao je nesumnjivu političku pozadinu; oni su oba, Dušan i Mladen, bili protivnici Mađara i bana Stevana i trebali su jedan drugom, naročito Dušan Mladenu.
Tokom god. 1348. završio je car Dušan svoja uspešna osvajanja po Albaniji i Epiru, iskoristivši slučaj da su i jedna i druga zemlja ostale bez svojih gospodara. Kralj Lajoš, iz rodbinske osvete, dao je pogubiti Karla Dračkoga, a u Epiru je umro vizantiski namesnik Jovan Anđel. Pod srpsku vlast dođoše tada: sva Albanija sem Drača, koji ostade veran napuljskoj kući, i ceo Epir i Tesalija do primorskog grada Ptelea. Albaniju dobi na upravu carev šurak, Bugarin, despot Jovan Asen, svakako po želji svoje sestre; Epir carev polubrat Simeon; a Tesaliju ćesar Preljub.
U Albaniji Srbi su odavno imali jakih porodičnih, društvenih i plemenskih veza i moćan uticaj. Skadar je bio prestonica zetske države i posle sedište srpskih prestolonaslednika. Još Komnenija, kći Stevana Prvovenčanoga, udavala se dvaput za albanske plemiće: Dimitrija Progonovića i Grgura Kamonu. Granična plemena Kuča, Mrkojevića, Klimenata i dr. odavno su se stapala međusobno, baveći se istom, gotovo isključivo stočarskom privredom. Nije stoga nimalo nerazumljivo što Srbi u Albancima gledaju prirodne saveznike protiv Grka i što pomažu njihovu ekspanziju na račun ovih. Ta ekspanzija zdravih i žilavih albanskih gorštaka u doline naseljene Grcima počinje da uzima maha od kraja XIII veka. Potsticaj za te pokrete dala je aktivnost napuljske dinastije, koja je, uzimajući Albaniju kao operacionu bazu za svoje dalje delovanje, počela da razvija politički život u njoj. Nu, pokreti su dolazili i po izvesnoj prirodnoj neodoljivosti nabujale planinske snage. Grčke vlasti su, prirodno, išle za tim da te pokrete zaustave; ali, imale su samo delimične uspehe, jer je arbansko širenje imalo u sebi nečeg elementarnog. Od Dušanova vremena albanski pokreti su potpuno slobodni. Znajući šta dobijaju sa ovim srpskim savezništvom, Arbanasi idu u masama sa srpskoom vojskom. U vojsci ćesara Preljuba njihov je broj toliki da Mlečani tu celu armiju zovu prosto »Arbancima«. Dušan u albansko-epirskim oblastima smenjuje grčke vlasti, a uvodi srpske i arbanaške. Na obalama Ohridskoga Jezera, oko god. 1379., pominju se izričito plemići iz humskoga Nevesinja i trebinjskoga Ljubomira.
Dušan je tako postao gospodar i zapadnog dela Balkanskoga Poluostrva, »Disa«, kako ga on, po grčkom, zove katkad u svojim poveljama. Od Dubrovnika, gornje Neretve i Drine pa do Meste sve je područje priznavalo njegovu vlast. Njegova titula, puna i samosvesna, glasi sad najobičnije ovako: »Ja u Hrista Boga blagoverni i Bogom postavljeni Stefan, car svima Srbima i Grcima i Zapadnoj Strani, t. j. Albaniji i Pomorju i Svemu Disu«. Šta je bilo prirodnije nego da se sad javi kod njega želja da pod svoju vlast dobije i ostatak Vizantiskoga Carstva, onaj mali deo od Kavale do Carigrada? Kad je bez velike muke dobio dve trećine te Carevine, zašto da ne uzme i poslednju, makar i sa više napora? Da se ta misao javila u Dušanovoj glavi imamo neposrednih dokaza iz god. 1350. Mlečići, bojeći se novih borbi sa Mađarima i Đenovežanima, želeli su da njihov saveznik, car Dušan, ima potpuno slobodne ruke. Stoga su mu u proleće god. 1349. poslali jedno izaslanstvo, nudeći mu svoje usluge za izmirenje sa Grcima i sa Bosnom. Bosanski ban je u Mlecima živo požurivao da se dođe do toga sporazuma. U oba ova pitanja mletačko poslanstvo nije ništa postiglo. Dušanovo stanovište prema bosanskom banu znalo se dobro i nije se imalo, bez banova popuštanja, radi čega menjati. U pogledu Vizantije Dušan nije mislio na mir, nego baš na rat, na veliko osvajačko delo. Da bi ga mogao sa uspehom izvesti, njemu je trebala pomoć mletačke flote. Kao cenu za nju, ako se uzme Carigrad, Dušan im je nudio u prestonici čitav kraj Galate ili epirski despotat. Carev izaslanik, bogati kotorski trgovac Mihailo Buća, ide s proleća god. 1350. u Mletke da tamo usmeno razvije carev plan i zadobije Republiku za nj. Ali, nije imao uspeha. Mleci su gledali svoj račun. Zapleteni već u rat sa Đenovom, nisu hteli novih komplikacija, a naročito još ne zbog nesigurnog držanja Mađara. Bez učešća Mletaka Dušan, međutim, nije mogao još da se reši na pohod protiv Carigrada. Neuspesi pod Solunom, koji nije mogao da zauzme samo stoga što car nije imao flote, bili su mu dovoljna opomena.
U jesen god. 1350. došlo je najposle do obračuna između Dušana i bana Stevana. Nepoverenje između njih bilo je odavno veliko, a krajem god. 1349., pred sam Božić, jedan upad Bosanaca u Konavlje izazvao je novo i veliko razdraženje na srpskome dvoru. Mletačko posredovanje da ban popusti u pitanju Huma nije imalo sreće; Stevan II nije mogao da se rastavi od onoga što je držao već gotovo četvrt veka. Nije, kažu docnije vesti, hteo da pristane čak ni na to da njegova kći Jelisaveta pođe za Dušanova sina Uroša i donese Hum kao miraz, što je očevidno (ukoliko bi bilo tačno) traženo kao forma da se poštedi njegova osetljivost i osiguraju što trajnije veze. Kad sve nije pomoglo, došlo je do rata. Sam Dušan, sa caricom i sinom Urošem, krenuo je na Bosnu, oktobra god. 1350. Car i njegova pratnja nisu prešli u Bosnu preko Lima ili Drine, kud je vodio najpreči put, nego su krenuli zaobilazno, sa Primorja. Čitav kraj oko ušća Neretve zauzeše Srbi bez mnogo napora, a onda se uputiše prema Cetini. Gradovi Trogir i Šibenik pozdraviše cara i uputiše mu poklone. Ovo je prvi srpski vladar koji sa vojskom prolazi kroz te krajeve kao prijatelj, u punoj slavi. Oni prebezi i brodolomnici iz županskih vremena izazivali su u Hrvatskoj i Primorju saučešće, ovaj sad bio je predmet opšte pažnje, zaziranja i divljenja. Radi čega je Dušan izabrao baš ovaj put? Strateški on svakako nije bio najpogodniji, a isto tako ni saobraćajno. Znači, dakle, da je car imao nešto drugo na umu. Pre svega može biti u pitanju kakva pomoć sestri Jeleni Šubićki ili saradnja sa njom. Mladen III je pre četiri godine imao sa banom sukoba, kaji nisu bili potpuno izravnani, a u ovo vreme i Jelena je imala sukoba sa knezom Ivanom Nelipićem, koji je važio kao veran privrženik mađarskog kralja. Sem toga, i, mislim, više od toga, ovim pohodom kroz Dalmaciju Dušan je hteo da življe zainteresuje Mletačku Republiku. Proletos, njegov je izaslanik tražio sastanak carev sa duždem baš ovde negde, oko ušća Neretve ili u Dubrovniku, i bio je učtivo odbijen. Možda se Dušan nadao da će njegovo prisustvo ovde i ovaj pohod učiniti da se ranija mletačka odluka izmeni. Tim pre što je u pitanju jedan njihov prijatelj, bosanski ban, za koga su se oni češće zauzimali.
Dušanov pohod u Bosnu nije trajao dugo. Bosanski ban se povukao u teško pristupačne bosanske šume i nije davao ozbiljna otpora. Dušanova vojska prodrla je neverovatno brzo sve do samog Bobovca. Vrlo je verovatno da je operisala i jedna druga srpska vojska u tom pravcu, upućena neposredno iz Raške. Dušanovo prodiranje olakšalo je to što je uza nj pristao izvestan deo bosanske vlastele, po svoj prilici pravoslavne i bogumilske, nezadovoljne banovom crkvenom politikom koja je povlašćivala katolike. Dok je opsedao Bobovac, stigoše Dušanu usplahireni vesnici sa juga, koji mu javljahu o velikoj grčkoj ofanzivi protiv Srba. Car odmah prekide dalje ratovanje i požuri natrag. Oko 13. novembra nalazio se već u Dubrovniku, dočekan veoma svečano. Odatle, Dušan je krenuo prema Solunu, gledajući da ne izgubi nijedan dan.
Na jugu je njegova nenadna pojava, usred zime, odmah popravila po Srbe znatno pogoršanu situaciju. Grci behu pregli da iskoriste carevo otsustvo i povrate u južnoj Maćedoniji svoje izgubljene položaje. U pokolebani Solun, gde je jedna stranka skoro otvoreno radila za Srbe, behu došla oba grčka cara, da tu dignu duh stanovništva i da odatle organizuju, sa svojom vojskom i turskim pomoćnim četama, borbu protiv srpskih posada i vlasti u susednim grčkim mestima i oblastima. Kantakuzen je verovao u svoj stari vojnički talenat i sreću. Uvek živ i preduzetan, on je razvio propagandu protiv Dušanovih vlasti ne samo kod Grka srpskih podanika, koji su, sasvim razumljivo, voleli svoje sunarodnike nego nove gospodare, nego čak i kod nekih srpskih zapovednika mesta. Ljudi bez jaka karaktera, ponekad vojnički skorojevići ili gramžljivi avanturisti, kakvi behu ranije ćesar Hrelja ili vojvoda Momčilo, behu se možda i uplašili od grčke ofanzive, pa su hteli da se obezbede ili preporuče. Čitav niz osvojenih gradova pao je dosta lako u grčke ruke, ponegde i zbog izdaje grčkog stanovništva. Jedino je ćesar Preljub hrabro odbranio grad Srbiju kao ključ Tesalije.
Čim se Dušan pojavio, Srbi živnuše; mnogi se, poluzalutali ili uplašeni, sami trgoše. Grci odmah ponudiše pregovore. Pred samim Solunom došlo je do sastanka izmeću sva tri cara. Razgovor izmeću Dušana i Kantakuzena bio je prvi dan veoma oštar, naročito sa Dušanove strane. Kantakuzen je bio blaži, jer je hteo da umiri srpskoga cara i da ga zadobije za pregovore. Drugi dan bio je sav u znaku obostranog popuštanja; Grci su čak priredili bogatu gozbu. Kantakuzen priča sam u svojim apologetičkim uspomenama kao da je Dušan bio zadobijen za sporazum i da je pristajao da ustupi Grcima jedan deo osvojenih oblasti, a oni njemu da priznadu pravo na druge. Taj sporazum, tvrdi on, pokvarili su njegovi protivnici iz Soluna, a pristalice cara Jovana Paleologa, koji su se ponudiln Dušanu, tražeći njegovu pomoć. Pričanje Kantakuzenovo nije uvek pouzdano, jer je išao za tim da pravda i objašnjava sebe sama; ali, u njemu može biti nešto istine. Jedno je sigurno, a to je: da do mira nije došlo. Treći dan pregovori su prekinuti i objavljen nastavak borbe. Dušan se odmah dao na predobijanje upuštenih gradova i ubrzo je povratio važni Ber i Voden.
Prilikom povraćanja ovih gradova car je postupio strogo prema onim Grcima koji su se pokazali nepouzdani i izdajnički. Nepouzdano stanovništvo grada Vodena bi raseljeno, a sam grad za kaznu opljačkan. U drugim mestima behu preduzete istrage. Koliko je bila uzela maha agitacija povodom grčke ofanzive kazuje najbolje to što se čak u Skoplju našlo ljudi koji su ušli u veze sa Kantakuzenom i verovali da bi njegova vojska mogla dopreti čak tako daleko na sever. Za Srbe je ovakvo držanje Grka moglo biti važna opomena. Prvi čas ozbiljne teškoće za državu odveo bi ih, ako i ne u svakom slučaju u redove naših neposrednih protivnika, ono svakako u zajednicu njihovih saplemenika. Na njih se nije moglo osloniti; sa njima se nije dala utvrđivati država. Oni su u Srpskoj Carevini pretstavljali ranjavo mesto u svakom smislu te reči. Asimilovati ih bilo je nemoguće, jer su bili brojno jaki, kulturno nadmoćniji i dobro povezani. Druge mere, naročito mere nasilja, ostavile bi suviše bolan trag i ipak se ne bi dale do kraja izvesti. Sa drugog gledišta, nije bilo dovoljno mudro rastrzati srpsku snagu na toliko strana. Razdeljena u daleke oblasti ona, u času opasnosti, nije mogla lako da se skupi; a i u tim samim oblastima, zbog udaljenosti i iste te pocepanosti, nije uvek pretstavljala impozantnu silu. Dušan je suviše napregao srpsku snagu, ponesen svakako njenim poletom i relativno lakim uspesima, koji su ga mamili; podigao je sjajnu građevinu, u kojoj jedan dobar deo nije stojao na solidnim temeljima.