Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.15

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.


XV. Српско Царство.


1. Почетак Душанове владе. — 2. Однос према цару Андронику III. — 3. Краљ Карло Роберт према Хрватима. — 4. Грађански рат у Византији. — 5. Јован Кантакузен. — 6. Проглас Српског Царства и Патријаршије.


У Душана су савременици, одмах спочетка његове владе, полагали велике наде. Он их је задивљавао већ својом појавом. Био је, казује Филип Мезиер, »већи од свих људи на свету у своје доба«. »Красан је био изгледом лица и дивном добротом тела свог мимо многе синове људске (казује његов савремени биограф у Даниловом зборнику) и тако рећи страшан непријатељима својим и свима околним владарима за дивљење«. Ове речи писане су о њему пре него што је постао цар, првих година његове владе, кад се још нису видела сва његова дела и прави крупни значај његове личности. У Душана се веровало и по успесима које је као млад војсковођ показао у борбама са Босанцима, Бугарима и Грцима. Налазило се да у њега има смелости и снаге за велике потезе. Његов пажљиво рађени лик у Лесновском манастиру, најлепши који имамо, сликан са осећањем величанства готово као ликови Христа Сведржитеља, показује доиста човека ређих особина. Његове крупне, озбиљне, мало као сетне очи отворене су широко и упрте некуд у даљину, изнад свих глава његове околине. Око танких усана је израз енергије, док се иначе на челу и на, малом брадом уоквиреном, нешто тамном образу примећује као неки траг умора или забринутости.

Обично се узима да је Душан био бољи војник него државник, односно да је знао извојевати и стећи, али да није разумео стечено обезбедити. У том суду има несумњиво добар део истине; понекад се чак хтело рећи да је то без мало расна црта целог српског народа, видно обележена у Душановој судбини. Душана је понела његова снага и успеси које је постизавао релативно доста лако, и он је свакако прешао границе које су одговарале стварној снази и интересима српског народа. Али, са друге стране, треба имати на уму да је за његов оптимизам, који га је гонио на нова дела и нове тековине, било довољно основе. Он је осећао да на његову путу нема опасних препрека, и уколико их има да му нису несавладљиве. Где год се он озбиљно заложио, ствар је успевала. Његов лични углед и у земљи и у суседним државама давао му је оправдање да наставља почето дело. Његова се сарадња тражила, за његов се савез плаћала скупа цена. За његове скуте хватале су се прве личности суседства, људи од чије су воље некад зависиле целе државе. Душану се не може пребацити да се није озбиљно трудио да стечено организује и уреди; напротив, он је у том погледу показивао ревност достојну сваког признања. Његово законодавство најбољи је доказ за то. Његова је главна погрешка што је преценио снагу свога народа и предузео и обухватио више него што се могло; а несрећа је српског народа била не само што огромни терет његова наслеђа није имао ко да прихвати, него што један део тог терета није завремена скинут, да под њим не клоне и она снага која би друкчије оптерећивање вероватно издржала.

Ситуација у којој је Душан затекао Балканско Полуострво кад је примио власт није била много повољна по Србе. У Византији се цар Андроник III, несумњиво човек од вредности, видно трудио да поправи грађанским ратом поремећени ред и благостање земље и имао је извесних успеха; у Бугарској је срушена Српкиња царица Ана и потиснут српски утицај; са Босном се још увек стојало у затегнутим односима; а Мађарска је само чекала погодну при-лику да прошири своје јужне границе на штету Србије. У Србији самој, која је од десет последњих година (1321.—1331.) готово пуне четири провела у грађанском рату, поколебала се дисциплина и извесни великаши показивали су много воље да, како се то обично каже, лове у мутном. Сем тога: »Латини и Арбанаси (казује један француски извештај из 1332. год.) љуто су притиснути несносним и веома суровим господством властеле словенске, коју веома мрзе и презиру ... И они сви, и сваки појединце, као да би се посветили кад би могли руке умочити у крв поменутих Словена, кад би само видели каквога год владаоца од стране Француске, који би к њима дошао ... И доиста хиљаду француских коњаника или пет или шест хиљада пешака, заједно са поменутим Арбанасима и Латинима, сасвим би лако освојили свуколику ову краљевину, толику колика је... Ако год буде добио ову краљевину, имаће доиста прекрасну и милу драгоценост, која ће имати скупу цену у свом веку«. Млади владар стављен је пред задатак да колико вешто и мудро, толико исто брзо и енергично нађе излаз из тога стања, да не би дао прилике стварању какве опасније коалиције против себе и своје државе.

Успеси које је постигао били су солидни. Са Бугарима се измирио на тај начин што је о Ускрсу год. 1332. узео за жену Јелену, сестру њихова новог цара Јована Александра. Бугари су се још добро сећали Велбужда и Душанове улоге у тој битци и били су задовољни што је дошло до ове везе. Душан је њих оставио на миру у њиховој земљи и није им сметао да шире своју власт у Тракији, а они су опет потпуно дигли руке од Маћедоније. Однос између зета и шурака остао је лојалан читаво време. Душан је могао мирно, без икаква прибојавања од какве бугарске преваре, развијати сву своју снагу у борбама са Грцима и Мађарима. За Србију такав је споразум претстављао једно од најбољих решења; за Душана лично ова брачна веза није донела никакву срећу. Краљица Јелена, »зла госпођа« по својој успомени у Дубровнику, била је жена сувише јаке воље и видно је утицала на државне послове и на Душана лично. Она га је пратила чак и на неким ратним походима. Сином Урошем, кога је родила под сумњивим околностима, није усрећила ни Душана ни Србију, а изгледа да му није умела дати ни право васпитање.

Устанак у Зети, који је избио у пролеће год. 1332., Душан је брзо смирио. За услуге које су му Дубровчани учинили при том послу он им је испунио давну жељу и продао им је год. 1333. Стон, који је, изложен далеко на западу, без сигурног поседа Хума, изгубио за Србију своју ранију вредност, на коју је некад много полагао св. Сава, стварајући ту чак седиште једне православне епископије. Дубровчани су журили да добију Стон пре него би га, можда, посео босански бан Стеван. Јер овај је све више ширио и учвршћавао своју власт на хумском приморју и изазвао је год. 1331. против себе, ради тих тежња и ради настојања да добије Корчулу и Брач, непријатељство Млетачке Републике. Стога су Дубровчани, да би били сигурнији, преговарали и са баном о продаји Стона и дали и њему известан откуп, нешто мањи него Душану као стварном власнику. Краљ Душан је приликом продаје тражио и добио пристанак од Дубровачке Републике да се у Стону одржи православна вера, односно да остане »поп српски и да поје у црквама«. Али, Република, која је била строго католичка, није одржала своју обавезу. У православну епископску цркву увела је већ 1335. год. католичког свештеника, а год. 1349. дозволила је фрањевцима да ту почну своју активност. Последица тога била је да је већ крајем XIV века Стон постао потпуно католичко подручје.

Средивши прилике у земљи и своје односе са Бугарима, Душан је могао да врши извесне обрачуне и са Грцима. Последице грађанског рата у Византији нису могле да се утру, поред свих настојања цара Андроника. Један од унутарњих византиских сукоба, чији је узрок у тој атмосфери неповерења, беше добро дошао Душану. У Цариграду оптужише као велеиздајника њиховог ранијег намесника у западним областима, способног Сиргијана, који, огорчен, пређе Душану и понуди му своју сарадњу. Са њим је балканска историја добила једну нову кориолановску фигуру. Душан је радо прихватио Сиргијанову понуду; српски биограф бележи како се у Душановој глави зачела чак мисао да већ тада Андроника »који је њему зло мислио прогна из царства његова, земље грчке«. Овај савез усплахири цариградске господаре, јер су познавали личну вредност и једног и другог противника. Њихови брзи успеси, са освајањем Костура, Охрида, Струмице и других градова, казивали су им јасно да се нису преварили у оцени. Кад српска војска стиже под Солун, пође сам цар да спасава угрожени град. У исто време радили су Грци да Сиргијана добију жива или мртва, не бирајући никаква средства. Када су га једном приликом смртно ранили из заседе, није им било после тешко да његове људе придобију на своју страну и да тим утичу и на Душана да пристане на измирење. Цар Андроник је живо радио да од Душана створи не умиреног противника, који сутра може поново прихватити за мач, него правог савезника, који му неће правити никаквих тешкоћа. До жељеног савеза је и дошло, 26. августа год. 1334. Душан је на н, пристао понајвише стога што је хтео да буде сигуран од Грка у часу кад уђе у борбе са Мађарима, које су биле на помолу. Стога је и вратио Грцима један део отетог земљишта, а задржао је горе поменуте градове са Прилепом, Лерином, Воденом и Черменом и њиховим подручјем.

Мађари су напали на северне српске земље баш за време ових Душанових операција на југу. Душан је одмах кренуо против њих, добивши од Андроника и један грчки помоћни одред. Пред његовом војском Мађари су се стали нагло повлачити, са великим губитцима, напустивши Мачву и северну Србију, а задржавши само утврђене градове Београд, Голубац и мачвански кастел (год. 1335.). И босански бан, као мађарски вазал, почео је био непријатељства са своје стране, али у малом стилу. Страдање Мачве овом приликом било је врло велико; у мађарским изворима каже се да је њено становништво осетно проређено.

*

Кад је год. 1335. умро последњи мушки потомак куће горичко-тиролске, херцег Хенрик, изгледало је да ће његови поседи припасти његовој кћери, удатој за чешкога краља Јована Луксембуршкога. То би, после Отокара II, била нова прилика да словенска чешка круна постане господар словеначких области и да васпостави везе између два Аустријом растављена словенска елемента. Али, аустриске војводе Ото и Албрехт, позивајући се на своје раније уговоре, израдише код немачког цара да им призна и уступи јужни Тирол са Корушком и Крањском. То изазва рат између краља Јована и аустриских војвода, који је завршен Енским миром (1336.) и споразумом ове врсте: аустриске војводе одрекле су се Тирола, а чешки краљ Крањске и Корушке. Тако су ове две области остале отада као сигурно наслеђе куће Хабзбурга.

Хрватска властела, која је највише допринела да је Карло Роберт могао добити мађарску круну, имала је доста разлога да се од њега нада извесним обзирима. Међутим, брзо је добила довољно прилике да се у том погледу разочара; уосталом, у извесним случајевима не без своје кривице. Дуге борбе краљевских претендената исквариле су многе људе од утицаја. Видели смо како су их мамиле и обасипале обећањима и повластицама противничке стране и давале им тако могућности да их за своје услуге уцењују. Тај менталитет личног коришћења и лаког одметања, кад се не задовоље сви прохтеви, остао је код извесног дела људи и после, кад је краљ Карло остао једини кандидат и кад се већ од год. 1310. учврстио на престолу. Дозволити да такав менталитет феудалне господе остане неизмењен значило би подровати до краја краљев углед и његову моћ. Краљ Карло није, међутим, био човек који би се са тим помирио. Од год. 1312. он почиње огорчену борбу против ојачалих великаша, најпре мађарских, а онда и хрватских. Краљу је знатно помагало то што су великаши, грамжљиви и суревњиви један на другог, јер је добитак једног ишао на штету другог, радо сарађивали са њим, надајући се при том увек властитој користи. Видели смо, као карактеристичан пример за то, пад Младена Шубића. Кад је краљ у другом случају, у оном кнеза Нелипића, наишао на значајан отпор знатног дела хрватске господе, он се тргао. Забрињавала га је на тој страни и активност Млетачке Републике, која је помагала гложење међу Хрватима да би сама, што лакше, дошла до приморских градова. Под њену заштиту, за време великих трзавица од год. 1322./4., дођоше Шибеник, Трогир, Сплит и Нин и добар део обале од Зрмање до Цетине. Краљ стога напусти енергичнија гоњења хрватских великаша у Далмацији, и кнез Нелипић оста неокрњена угледа и поседа све до своје смрти, год. 1344. Као победилац краљевских банова и краљеве војске, он се сматрао као противник круне и, према томе, као независан на своме подручју.

У Славонији, где није зазирао од млетачке агитације, краљ Карло је изводио доследно своју политику. Сломивши Гисинге, он ломи и Бабониће. Од год. 1323.—1328. они су изгубили три важна града: Медведград, Стеничњак и најзад Зрињ; прва два им је узео краљ непосредно, а трећи су, заложен због исплате неке отштете, морали уступити по краљевој наредби. Стога се један део чланова те велике породице одмеће од н»ега и прилази аустриским војводама. Само једна грана те куће задржала је пуну краљеву милост; то беху Никола и Дујмо, синови Радослава Бабонића. Они су од год. 1321. држали Острожац на Уни. Касније им је краљ, пошто му је Никола у борби са Власима спасао живот, потврдио старе и дао нове поседе. »Град Острожац, Добрничку земљу и њихова добра около града дуж Уне до града Крупе, према Благају, заокруглио је краљ са дотлен краљевским селима као својим новим даром«. Тај Никола и Дујам постају потом родоначелници велике и важне хрватске породице Благајских. Да је за време тих грађанских ратова народ силно страдао смело би се закључивати и без нарочитих докумената. Али, документи дају понекад непосреднију слику и примере речитије него што би нама пали на ум. 1. новембра год. 1313. тужили су се угарски бискупи папи на зло стање у земљи; међу њима су се налазили загребачки бискуп Августин и сремски Ђуро. У њиховој тужби каже се изрично да су толико страдали и они и њихове цркве да им је од свега остао »једва цреп на којем се може позајмити жеравица«. Кад је тако ишло бискупима и црквама, није тешко замислити невоље пука и мале властеле.

*

Краљ Душан је остао у релативно добрим односима са царем Андроником III све до цареве смрти. Био је њихов заједнички интерес да сузбијају анжујску агитацију из Италије, која је постала живља од год. 1335., а која је ишла за тим да Албанију привуче што јаче на њихову страну. Једно писмо напуљскога краља Роберта од 19. августа год. 1336. беше упућено и албанским поглавицама Душанове области са јасним циљем да их охрабри у одметништву. Сличних покушаја било је и у византиској области, који су утицали на људе и довели и до већих немира. Даљу агитацију пресекао је цар Андроник, који је казнио узбуњена албанска племена. Односе између цара и краља могли су замутити у првом реду онакви поступци какав беше онај када су Грци год. 1341. прихватили Душанова одметника, чувеног и много цењенога војводу Хрељу, господара целе области од Штипа до Струме. Цар је чак том приликом и одликовао одметника и дао му титулу ћесара. Такав поступак очевидно није одговарао савезничкој лојалности. Вероватно је да би Душан на тај корак одговорио каквим енергичним захтевом, да га у то време не беше савладала нека тежа болест, која му беше прилично сломила вољу и изазвала неколико недеља свима приметне малодушности. По свој прилици, ово грчко примање српског одметника није само означавало охладнелост савезничких односа, него можда и спремност на нека обрачунавања, или је било последица неких већих насталих неспоразума. Баш у то време кад су односи између Србије и Византије почели да се муте, умре цар Андроник (15. јуна год. 1341.), још млад и пун воље за рад, оставивши иза себе малолетног сина Јована.

Смрт цара Андроника беше тежак губитак за Византију, из два разлога. Једно што је са њим изгубила способна владара који је осетно дигао посрнули углед Царевине и вратио јој неке изгубљене области; а друго што је питање његова наследника изазвало брзо дуг и за Царство готово убитачан грађански рат. За савладара младом Јовану би одређен Андроников сарадник и угледни војсковођ Јован Кантакузен. Али, царевићева мајка, царица Ана, амбициозна Талијанка, са једном групом Кантакузенових противника, убрзо устаде против Кантакузена као човека који узима сву власт и тежи за круном, сруши га и отера у ред крвавих непријатеља, кајима више никакво средство неће бити на одмет кад треба да се свете и кад жуде да се дочепају отете власти.

Краљ Душан је богато искористио ове смутње у Византији; оне су баш и омогућиле његове брзе успехе и пространа освајања напуштених или пометених грчких покрајина. Он се одмах кренуо на југ, решен на то и раније, због Хрељина случаја, и покушао је узалуд да на препад узме Солун. Кад је Кантакузен срушен са власти и, потиснут из Тракије и Маћедоније, прешао на српско тле, да преко војводе Оливера у Велесу измоли гостопримство и помоћ Душанову, овај га је примио са пажњом (јула год. 1342.) и, после дугих преговора, склопио је са њим савез за заједничку борбу против Византије. Савез је био од почетка неискрен, и то с обе стране, макар он садржавао не знам какве одредбе. Кантакузену је требала српска помоћ само да обори своје противнике и да се докопа власти, а чим то добије он ће у Србима гледати само освајаче грчке земље. Душану се опет Кантакузен учинио, исто као раније Сиргијан, само као повољно средство да на лакши начин прошири српске границе. Он је био вољан помоћи Кантакузену да дође до престола, али је за то тражио обилату награду. Њихово заједничко ратовање није донело очекиване резултате; само су се понеки суседи, као превртљиви ћесар Хреља, постарали да се раније обезбеде од теже казне. Он се најпре придружио Кантакузену, па преко њега и Душану, предавши му Кантакузенов град Мелник. Душан је, ипак, нагнао Хрељу да оде у Рилски манастир и напусти даљи политички рад. Томе манастиру Хреља је био ктитор; ту је, као монах Харитон, наскоро и умро (децембра год. 1342.). Душан је у борбама против Грка имао неких успеха; али, Кантакузенови су били сасвим незнатни. Његови су се Грци нерадо борили са Србима против својих сународника, и многи су, незадовољни и иначе, напуштали бојне редове. То је, поред другог, допринело да односи између савезника прилично охладне. А и Кантакузен се увек бојао и тога да га Срби једног дана не издаду његовим противницима, који су слали сваковрсне понуде Душану, предлажући му чак и велика територијална отступања, само да пређе на њихову страну и онемогући на који било начин Кантакузеново присуство у Србији. Душан је у том погледу био исправан, и није хтео да изда пребега и госта. Али, како и поновно заједничко ратовање, почетком год. 1343., са походом против Сера, остаде и опет безуспешно, то је и једној и другој страни постало јасно да ће од даље сарадње тешко што бити. Кад је Кантакузен преваром одвео српску војску, и то баш најамничку гарду, и са њом за себе узео Бер, на који је Душан полагао право, па још није хтео доћи на царев позив ради објашњења и нових преговора, раскид између њих постаде коначан. Савез између царице Ане и Душана, за који се залагала Млетачка Република, постаде потом сасвим природна ствар.

Напуштен од Срба, а гоњен од службене Византије, Кантакузен дође на кобну мисао да се у својој личној невољи обрати за помоћ Турцима. Тако их уведе у балканске међусобице, упозори их на њихов значај у тим борбама, и изазва код њих прохтеве да се одрже на овом богатом и привлачном подручју на штету најпре Византије, а после и свих других балканских држава. Први сукоб између Срба и Турака на европском подручју догодио се већ год. 1344., код Стефанијане, између Сера и Солуна. Том приликом су Турци (било их је свега око 3.000 људи) преварили неопрезне српске оклопнике-коњанике, нанели им нешто штете и изгубили се потом одмах, и не примивши праву борбу. Од њих је настрадао идуће године самовољни и нестални војвода Момчило, који је служио и Душана и Кантакузена. Разљућен његовим вероломством, напао га је Кантакузен са Турцима пред градом Перитеорионом и савладао га је после необично јуначке одбране. Вероватно је помен на тог Момчила и Перитеорион пренесен временом у народном предању на легендарног војводу Момчила и херцеговачки Пирлитор. Занимљиво је да се у једној варијанти познате народне песме о Вукашину и Момчилу (збирка Матице Хрватске I, бр. 52.) Момчило доводи у везу са царем Арапином и да се борбе између њих збивају око Једрена.

Док се Кантакузен носио са својим противницима по Тракији, Душан је на западу, у јужној Албанији и по јужној Маћедонији, освојио читав низ градова. Његове границе проширише се све до близу Крстопоља, данашње Кавале, која је са својим пространим, делимично још и данас добро очуваним бедемима и градом, била најзападнија тврђава Византије према српској држави. Солун су са све три копнене стране опасивали српски поседи, и он је, у ствари, био отсечен од остале грчке државе. Душану је нарочито годио добитак одавно жељенога и нападанога Сера, који се предао прве половине октобра год. 1345. Пун поноса ради тог успеха, Душан је 15. октобра јављао пријатељској Млетачкој Републици да је постао »господар готово целог Царства Ромејскога«. Ту је он, свестан своје снаге, као круну великог дела и постигнутих успеха припремио стварање српског царства. На Балкану тога времена Србија је била без такмаца и далеко изнад свих других држава свога суседства. Византију су разједале унутарње борбе у Европи и рушили турски ударци у Азији. Бугарска је живела у сенци Душановој, увек са пажњом да не изазове његов гнев. Босна је, и поред наслона на Мађарску, стално зазирала од освете ради Хума и других питања са тим у вези. Војнички и финансиски са Србијом се тада на Балкану нико није могао мерити. Границе Душанове државе хватале су од Дунава до Егејскога Мора и од горње Неретве до Месте. Видећи све то, осећајући сталан успон Србије за последњих педесет-шездесет година, и са јаком вером у себе, у Душана се јавила тежња да изнурену и дотрајалу Византију замени свежом царевином свога народа. Стварно, његова је снага била већа од византиске; размер сила одавно се променио у српску корист. Када се за царску круну маша Кантакузен, који је до јуче молио његову помоћ; када царску круну носи један младић, који би био срећан да га Душан узме под окриље, зашто да ту титулу не узме он, који уствари царује на Балкану? Узимајући већи део земаља које су припадале Византиском Царству у Европи, Душан је мислио да му царска титула припада са правом, свеједно што круну неће метнути на главу у Цариграду, него у Скопљу. Царска титула, сем тога, имала је да увери нове поданике на јуту како њихово потпадање под српску власт не значи улажење у државу мањег значаја, него напротив у ново царство боље од грчког, створено сад сопственом снагом, док се оно старо, наслеђено од бољих предака, руши као црвоточина због властите немоћи. Уосталом, Душан је намеравао да и тај остатак Византије, временом, и то не у далекој будућности, добије под своју власт. Његово посланство, које је јануара год. 1346. кренуло за Млетке, имало је да обавести владу Републике о Душанову крунисању, које ће се извршити тога пролећа, и да јој понуди савез за освајање Византије. Душану су Млеци требали ради њихове флоте, које он није имао. Млеци су одбили ту понуду, наводећи као разлог заузетост у рату са Мађарима, и позивајући се на своје заклетвом утврђене уговоре са Цариградом; у суштини, међутим, њима је била милија слаба Византија, од које су могли лакше добијати по се повољне повластице, него моћна Србија.

Са великим торжеством би прослављено Душаново крунисање за цара у Скопљу, 16. априла год. 1346. Са подизањем чина српског владаоца, од краља на цара, ишло је и подизање чина поглавара српске цркве, од архиепископа на патријарха. Цара је требало да крунише патријарх. Први српски патријарх постаде, по свом положају, пећски архиепископ Јоаникије, ранији логофет српске државе. Дајући повељу свом новом манастиру Хиландару, стари Симеон Немања, са сином Савом, у великој скромности почетака српске државе, писао је како је бог поделио власти на земљи и како је »утврдио Грке царевима, а Угре краљевима«, а како је њега »по многој и неизмерној милости и човекољубљу« поставио великим жупаном. Није стари Немања, вероватно, ни долазио на мисао да ће његови потомци, већ у првој линији после њега, узети краљевску титулу, а да ће други, век и по иза његове владе, ставити на главу царску круну, и пореметити сав тај освештани ред. За своје дело Душан није тражио ничијег пристанка, нити му је он требао; у његовом крунисању, поред српског патријарха, који је имао главну улогу, учествовао је од великих црквених првосвештеника само још бугарски патријарх. Ни за проглас патријаршије Душан није тражио потребни пристанак осталих цркава, јер је добро знао да би наишао при том на цариградске сметње, па није хтео да се излаже одбијању. И Царство и Патријаршију он је створио само по својој вољи и у интересу престижа своје државе. Против његова царства било је више протеста. Кантакузеново крунисање у Адријанопољу 21. маја год. 1346. потекло је из мотива протеста и понављања својих аспирација и »права« на ту част; а ради неканоничног прогласа патријаршије дошла је, истина тек после четири године, анатема цариградског патријарха и на Душана и на српску патријаршију, кад је и црква требала да помаже грчкој офанзиви против Срба.

Узимајући царску титулу, Душан се прогласио за »цара Срьблемь и Грькомь«, односно »царем Србије и Романије«: »βασιλεὺς καὶ αὐτοκράτοωρ Σερβίας καὶ ’Ρωμανίας«. Сличну титулу узео је раније и бугарски цар Симеон као »цар Бугарима и Грцима« и она је, вероватно, послужила као пример Душану. Душан је, поставши цар, како је опазио још савремени Нићифор Грегора, свој ранији »варварски живот« заменио »ромејским навикама«. Себи је наменио управу над грчким областима, а сина Уроша, кога је дао крунисати за краља, а не за младога цара што би одговарало византиским обичајима, оставио је да управља »српским земљама« од Дунава до Скопља. Тако је бар мислио теориски. Упозорено је већ, после Грегоре, са више страна, да се у Душаново доба, иза год. 1346., тачно раздвајају Срби и Романија. Романија, или »грчке земље«, то су области узете од Грка. Дукља и Далмација, казује Стеван Првовенчани, зато што су их држали Грци, назване су »грчка област«; св. Сава прича за оца, да је »од грчке земље« добио Хвосно са Подрињем, Косово, Поморавље и Левче са Белицом. У грчке земље, односно у Романију, убрајале су се, према једној повељи манастира Хиландара, његове метохије у Просеку, Штипу, Брегалници, Струми, Струмици, Серу, Редини. У српске земље спадале су метохије у Плаву, Зети, Морави, Пилоту, Липљану, Призрену, Пологу. Вероватно је Душан изабрао Скопље за место свога крунисања што је, мада српско, било са мешаним становништвом и на међи између српске и грчке земље. Жича, као чисто српско крунидбено место, односно као крунидбено место краљева, није узета у обзир. Као цар, и патријарх је у своју титулу унео да је патријарх »Србима и Грцима«.

Међутим, Душан, уствари, горе наведену поделу није одржавао. Он је био и сувише јака личност да не води надзора над целом државом, а Урош, дете од десет година, сувише недорастао да би му се, у ма ком облику, могла поверити нека самосталнија функција. Душан, који је, исто тако формално, поштовао старе традиције, законе и културу својих нових области, дао је писати многе повеље на грчком језику и сам их је тако потписивао. Он је грчки, зна се, говорио од детињства. Али, он је ипак био већ националан у правом смислу те речи, узимајући Србе као главни стожер државе. Главна управна места он поверава само Србима: Бранковићима охридски крај, Вукашину Мрњавчевићу Прилеп, ћесару Прељубу Тесалију, ћесару Војихни Драму. Грчке владике замењује Србима. У толико уважени Сер доводи за митрополита славног књигољупца Јакова, игумана свог Арханђеловог манастира код Призрена. Срби су за Душанове владе носиоци његове политике; он се, у тешким часовима, може само на њих ослонити. Само, и он сам, и ти српски великаши на југу, што улазе дубље у Византију и што долазе у тешњи додир са византиским људима, све више примају њихове обичаје и традиције. Супериорност старе грчке културе они су осећали у много праваца и подлегали јој мање-више брзо и са мање или више отпора, али ипак стално. Дворски и властелински церемонијал, чинови и установе уређују се и дају по грчким обрасцима; то је долазило добрим делом и отуд што се на српском двору сматрало да су све то атрибути и освештане традиције царства и царског достојанства, које већ ради царског престижа треба задржати. Поред чинова деспота, ћесара, севастократора, иду и логофети, лататори, енохијари, протовестијари и др. У племићске куће улази грчки језик, грчки начин одевања, грчка јела. Породица ћесара Прељуба у Тесалији готово се сва погрчила. И у уметности, место старог романског стила који је превлађивао до XIII века, почиње већ од почетка XIV столећа јачи утицај византиског. У Нагоричину смо већ поменули грчке сликаре. Крајем XIII века јављају се у Србији два грчка калуђера хезихаста, који живе близу Пећи у пештери Котрулици, а брзо потом хезихастички покрет, који је ојачао као православска реакција црквеној политици цара Михаила Палеолога и Лионског сабора, односно политици црквене уније, узима видна маха и у Светој Гори и у грчким и српским земљама. Сам Душан имао је веза са главним грчким вођом хезихаста, Григоријем Паламом, и састајао се са њим у Светој Гори. Познати наш писац прве половине XIV века, Данило, кад је вршио дужност архиепископа Србије (1324.—1337.) доводио је у земљу грчке монахе, да даду образац српском свештенству. Г. Милоје Васић, који је посебно проучавао његов рад, мисли чак да је Данило, можда, »покушао основати при архиепископији монашку школу чији су се ученици могли поучити грчком православљу, као и у Св. Гори«. Грчки утицај је, дакле, био свестран. Још на крају XIII века, мада је Србија од времена св. Саве била пажљиво организована као православна држава, јављали су се у њој јаки утицаји Запада за владе краља Уроша I и нешто мање за владе Милутинове; још Стеван Дечански мисли на могућност преласка у католичанство и за зидање својих Дечана доводи једног которског фратра; — али, од Душанова времена и непосреднијих веза са Грцима и од дубљег улажења у византиске области Србија све више добија балканско-византиски тип.

Душанов проглас Царства и његови успеси забринули су патриотске кругове у Цариграду. Тамо почеше живље радити на томе да се грађански рат докрајчи и да дође до измирења између присталица законитог цара и Кантакузена. 3. фебруара год. 1347. ушао је царски одметник у престоницу и ускоро склопио споразум са противном странком. Он је, крунисан наново, имао да царује сам десет година, док млади цар постане пунолетан, а после тога да царује са њим заједно. Да споразум постане чвршћи, млади Јован V имао је да се венча са Кантакузеновом кћери.