Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.16

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.


XVI. Србија и Босна.


1. Активност краља Лајоша Великога. — 2. Бан Стеван II Котроманић према Србији. — 3. Цар Душан и Албанија. — 4. Напад цара Душана на Босну. — 5. Грчко питање у Србији.


На мађарско-хрватском престолу наследио је у то време Карла Роберта његов син Лајош, 16. јула год. 1342. Краљ Лајош био је највећи владар угарске државе, мудар, енергичан и веома активан, те стога прозван Лајош Велики.

Лајошева активистичка политика изазвала је брзо против њега његове угрожене суседе. На северу Србије посео је Мачву, а на западу спремао се на дугу борбу са Млецима за посед Далмације. То је, природно, довело до тешњих веза између Србије и Млетачке Републике и до живље агитације међу суседима, поданицима Лајошевим. У Далмацији се добар део племства колебао између законитога краља, који је далеко, и блиске и веома веште Републике Св. Марка. То се нарочито запажало у породици Шубића. И босански бан, Стеван II Котроманић, био је дуго у недоумици. Он је год. 1343. чак понудио савез Млечићима, али под условом да у њ, уз извесне хрватске великаше, уђе и Душан. Бојао се, очевидно, да не би, у случају млетачко-рашке заједничке акције, дошао међу две ватре и као први на ударцу осетно страдао. Млеци нису радо гледали да ко сем њих има каква утицаја на далматинске људе и прилике, и стога, у први мах, нису показивали много воље да босанскога бана узимају у друштво, пошто је он, од дуже времена, развијао своје поседе на далматинској обали и имао и иначе доста веза тамо. Али, нису хтели ни да га одбију, јер у борби са Мађарима његово савезништво никако не би могло бити на одмет. Стога су пустили да о том воде преговоре са баном њихови далматински градови, и то само у своје име. Био је и један непосредан разлог због чега је Република хтела да бана не одбије коначно. Она је те године ратовала са кнезом Нелипићем, па се хтела осигурати да јој бан не би правио каквих сметња, премда је знала да су односи између њих двојице одавно непријатељски. Кад је бан приметио устручавање и затезање, а добио у исто време обавештења о великој војној снази младог мађарског краља, он се приближио Мађарима и понашао се као одан вазал, док је ипак, за сваки случај, одржавао и тајне везе са Млечићима.

Краљ Лајош је помишљао да докрајчи дело свога оца и да непокорне великаше и великаше који би по својој снази могли постати опасни скрши и покори. У Далмацији нагониле су га на тај корак сумњиве везе хрватских племића са Млетачком Републиком, због којих је делимично изгубио или је било у изгледу да ће изгубити важну далматинску обалу. Ради тога је нарочито хтео да добије у своју власт важније стратешке градове што су их држала хрватска властела, која се понашала сублизу као независан господар, а на самом Приморју Млечани. У јесен год. 1344. пошла је једна повећа мађарска војска од 4.000 људи против Далмације. Хтела је да искористи смрт моћног хрватског кнеза Нелипића и васпостави права угарске круне. Мађари су стога прво напали на његов Книн; али, град је јуначки одбранила кнежева жена Владислава. Да би се избегле даље борбе, она је преко посебног посланства изјавила верност краљу, надајући се да ће је он после тога оставити на миру. Али, краљ није имао вере ни у њу, као ни у остале хрватске племиће, и хтео је да у њихове градове уведе своје чиновништво, које му једино може дати сигурно јемство. То, наравно, изазва праву узбуну, коју су живо потпиривали и Млечићи са своје стране. Иако су већ 23. јуна дошли до споразума са Нелипићком и њеним сином славонски и босански бан, у име Лајошево, краљ је ипак кренуо лично, јуна год. 1345., са великом војском од 20.000 људи у Далмацију. Код Бихаћа му се придружио босански бан. Већ раније решена на споразум, краљу се предала удовица Нелипићева и крбавски кнезови Курјаковићи. Лајош одузе од Нелипићке и њеног сина тврде градове Книн, Унац, Почитељ, Срб и Острог, а даде им у замену Сињ са цетинском облашћу и Бречево с његовим пољем. То је учвршћено повељом од 21. октобра 1345. Та капитулација Нелишићке и Курјаковића уплаши велик део северних племића, и они пођоше за њиховим примером. Упорни остадоше Шубићи, Павле и Младен III, који, помагани од Млечана, не хтедоше да напусте својих градова. Али, мимо очекивања, Млетачку Републику изневери град Задар, који се сам понуди Мађарима и који га, наравно, без оклевања примише. Краљ Лајош, задовољан постигнутим успехом, мада тај није био потпун, напусти Далмацију, почетком августа год. 1345. Одмах по његову одласку Млечани опседоше Задар и потстакоше против Мађара, поред Шубића, још и недавно уз краља пристале Курјаковиће. На одбрану угроженога града краљ упути босанскога и хрватскога бана. Бан Стеван, веома препреден, послушао је заповест и стигао са војском тамо; али, испод руке, водио је и неке преговоре са Млечанима и склопио са њима примирје, изгледа више на млетачку него на задарску корист. Прве половине год. 1346. он се нудио и као посредник за прави мир, до којега није могло доћи, јер Млеци никако нису пристајали да се одрекну Задра. Крајем маја дошао је краљ Лајош са огромном војском у помоћ дуго опсађиваноме граду, налазећи да његова истрајност у борби и важност његова примера заслужују ту пажњу. У борби под градом, 1. јула, Млечани сузбише један испад Задрана и зададоше им тешке губитке. За тај пораз Задрани су кривили, поред других, нарочито бана Стевана као да је стојао у тајним везама са непријатељском Републиком. После тога пораза краљ се повукао, а малаксали Задар бранио се још неколико месеци, до 15. септембра год. 1346., кад је коначно подлегао.

Овај пораз деловао је и на самог бана Стевана. Видећи да мађарско посредовање није донело ишчекиване резултате, и да би, поред све своје дипломатске, уосталом нимало дубоке, вештине, могао доћи у незгодан положај, он је, још у септембру, пре капитулације Задра, понудио Млечанима савез против Лајоша. Млечани су, после постигнуте победе, свесни да крај рату не може бити далеко, одбили најпре ту понуду са мотивацијом, доста унижавајућом за бана, да им њихово поштење не допушта склапати савез против краља у часу кад са њим преговарају о миру. После су, пред опасношћу нових борби, прихватили сами банов предлог и живо радили да до савеза дође. Утицали су нарочито и на свог савезника, Младена III Шубића, да престане са непријатељствима против бана.

Овакво држање бана Стевана даде се донекле тумачити и страхом од цара Душана. Бан, због заузимања Хума, није био чисте савести. Кад је током год. 1346. добио гласове да се краљ Лајош мири са Душаном да би добио слободне руке у Италији, да се тамо обрачуна са противницима својих династичких сродника, он се са разлогом побојао да не остане осамљен и стога изложен освети новога српскога цара. Савез са Млецима чинио му се стога погодан из више разлога: 1. да се њим осигура од Републике саме и њених помагача у Далмацији; 2. да се преко Републике, која је била пријатељ царев, измири и са њим; и 3. да га Република, као пријатеља, узме у заштиту у случају невоље. Млеци су, доиста, посредовали код Душана за измирење са баном, али без успеха. Душан је хтео да бан врати освојени Хум, а бан је то одбијао ма и по цену да буде нападнут. Ако постоји каква сумња о праву на ту земљу, цар је пристајао и чак предлагао да се о том поведе расправа са свима потребним доказима. Није Душан узалуд радио да се у Србији развије осећање за право и правду. Ово је први пут у нашој историји да су владари били вољни једну војничку отимачину земље решавати не истом мером, него правним доказима. Кад је видео да помоћу Млетака неће постићи што жели, бан се опет приближио Мађарима, тражећи код њих подршке и заштите. Његовом посредовању треба једним делом захвалити и то што је најзад, 5. августа год. 1348., дошло до мира између Млетака и Угарске.

У ово време обнављају се дуго прекинута орођавања између хрватских великаша и српске владарске куће, каква су постојала неколико векова раније, а нарочито у IX столећу. Младен III Шубић, који је држао у својој власти градове Скрадин, Клис и Омиш, оженио се у јесен год. 1347. Јеленом, сестром цара Душана. Али, тај брак није био дуг. Од страховите куге, која је год. 1348. захватила добар део Европе, умро је Младен већ идуће године. Иза њега се родило као посмрче једно мушко дете, крштено као Младен IV. Извесних веза имао је са Душаном и један од напред поменутих кнезова крбавских Курјаковића, Гргур Курјаковић, који је год. 1332./3. живео једно време на српском двору. Није познато какве су све то везе биле које су тога далекога хрватскога кнеза, чак отуд из Крбаве, довеле до утицаја на Душанову двору. Брак Младена Шубића са српском принцезом имао је несумњиву политичку позадину; они су оба, Душан и Младен, били противници Мађара и бана Стевана и требали су један другом, нарочито Душан Младену.

*

Током год. 1348. завршио је цар Душан своја успешна освајања по Албанији и Епиру, искористивши случај да су и једна и друга земља остале без својих господара. Краљ Лајош, из родбинске освете, дао је погубити Карла Драчкога, а у Епиру је умро византиски намесник Јован Анђел. Под српску власт дођоше тада: сва Албанија сем Драча, који остаде веран напуљској кући, и цео Епир и Тесалија до приморског града Птелеа. Албанију доби на управу царев шурак, Бугарин, деспот Јован Асен, свакако по жељи своје сестре; Епир царев полубрат Симеон; а Тесалију ћесар Прељуб.

У Албанији Срби су одавно имали јаких породичних, друштвених и племенских веза и моћан утицај. Скадар је био престоница зетске државе и после седиште српских престолонаследника. Још Комненија, кћи Стевана Првовенчанога, удавала се двапут за албанске племиће: Димитрија Прогоновића и Гргура Камону. Гранична племена Куча, Мркојевића, Климената и др. одавно су се стапала међусобно, бавећи се истом, готово искључиво сточарском привредом. Није стога нимало неразумљиво што Срби у Албанцима гледају природне савезнике против Грка и што помажу њихову експанзију на рачун ових. Та експанзија здравих и жилавих албанских горштака у долине насељене Грцима почиње да узима маха од краја XIII века. Потстицај за те покрете дала је активност напуљске династије, која је, узимајући Албанију као операциону базу за своје даље деловање, почела да развија политички живот у њој. Ну, покрети су долазили и по извесној природној неодољивости набујале планинске снаге. Грчке власти су, природно, ишле за тим да те покрете зауставе; али, имале су само делимичне успехе, јер је арбанско ширење имало у себи нечег елементарног. Од Душанова времена албански покрети су потпуно слободни. Знајући шта добијају са овим српским савезништвом, Арбанаси иду у масама са српскоом војском. У војсци ћесара Прељуба њихов је број толики да Млечани ту целу армију зову просто »Арбанцима«. Душан у албанско-епирским областима смењује грчке власти, а уводи српске и арбанашке. На обалама Охридскога Језера, око год. 1379., помињу се изричито племићи из хумскога Невесиња и требињскога Љубомира.

Душан је тако постао господар и западног дела Балканскога Полуострва, »Диса«, како га он, по грчком, зове каткад у својим повељама. Од Дубровника, горње Неретве и Дрине па до Месте све је подручје признавало његову власт. Његова титула, пуна и самосвесна, гласи сад најобичније овако: »Ја у Христа Бога благоверни и Богом постављени Стефан, цар свима Србима и Грцима и Западној Страни, т. ј. Албанији и Поморју и Свему Дису«. Шта је било природније него да се сад јави код њега жеља да под своју власт добије и остатак Византискога Царства, онај мали део од Кавале до Цариграда? Кад је без велике муке добио две трећине те Царевине, зашто да не узме и последњу, макар и са више напора? Да се та мисао јавила у Душановој глави имамо непосредних доказа из год. 1350. Млечићи, бојећи се нових борби са Мађарима и Ђеновежанима, желели су да њихов савезник, цар Душан, има потпуно слободне руке. Стога су му у пролеће год. 1349. послали једно изасланство, нудећи му своје услуге за измирење са Грцима и са Босном. Босански бан је у Млецима живо пожуривао да се дође до тога споразума. У оба ова питања млетачко посланство није ништа постигло. Душаново становиште према босанском бану знало се добро и није се имало, без банова попуштања, ради чега мењати. У погледу Византије Душан није мислио на мир, него баш на рат, на велико освајачко дело. Да би га могао са успехом извести, њему је требала помоћ млетачке флоте. Као цену за њу, ако се узме Цариград, Душан им је нудио у престоници читав крај Галате или епирски деспотат. Царев изасланик, богати которски трговац Михаило Бућа, иде с пролећа год. 1350. у Млетке да тамо усмено развије царев план и задобије Републику за њ. Али, није имао успеха. Млеци су гледали свој рачун. Заплетени већ у рат са Ђеновом, нису хтели нових компликација, а нарочито још не због несигурног држања Мађара. Без учешћа Млетака Душан, међутим, није могао још да се реши на поход против Цариграда. Неуспеси под Солуном, који није могао да заузме само стога што цар није имао флоте, били су му довољна опомена.

У јесен год. 1350. дошло је најпосле до обрачуна између Душана и бана Стевана. Неповерење између њих било је одавно велико, а крајем год. 1349., пред сам Божић, један упад Босанаца у Конавље изазвао је ново и велико раздражење на српскоме двору. Млетачко посредовање да бан попусти у питању Хума није имало среће; Стеван II није могао да се растави од онога што је држао већ готово четврт века. Није, кажу доцније вести, хтео да пристане чак ни на то да његова кћи Јелисавета пође за Душанова сина Уроша и донесе Хум као мираз, што је очевидно (уколико би било тачно) тражено као форма да се поштеди његова осетљивост и осигурају што трајније везе. Кад све није помогло, дошло је до рата. Сам Душан, са царицом и сином Урошем, кренуо је на Босну, октобра год. 1350. Цар и његова пратња нису прешли у Босну преко Лима или Дрине, куд је водио најпречи пут, него су кренули заобилазно, са Приморја. Читав крај око ушћа Неретве заузеше Срби без много напора, а онда се упутише према Цетини. Градови Трогир и Шибеник поздравише цара и упутише му поклоне. Ово је први српски владар који са војском пролази кроз те крајеве као пријатељ, у пуној слави. Они пребези и бродоломници из жупанских времена изазивали су у Хрватској и Приморју саучешће, овај сад био је предмет опште пажње, зазирања и дивљења. Ради чега је Душан изабрао баш овај пут? Стратешки он свакако није био најпогоднији, а исто тако ни саобраћајно. Значи, дакле, да је цар имао нешто друго на уму. Пре свега може бити у питању каква помоћ сестри Јелени Шубићки или сарадња са њом. Младен III је пре четири године имао са баном сукоба, каји нису били потпуно изравнани, а у ово време и Јелена је имала сукоба са кнезом Иваном Нелипићем, који је важио као веран приврженик мађарског краља. Сем тога, и, мислим, више од тога, овим походом кроз Далмацију Душан је хтео да живље заинтересује Млетачку Републику. Пролетос, његов је изасланик тражио састанак царев са дуждем баш овде негде, око ушћа Неретве или у Дубровнику, и био је учтиво одбијен. Можда се Душан надао да ће његово присуство овде и овај поход учинити да се ранија млетачка одлука измени. Тим пре што је у питању један њихов пријатељ, босански бан, за кога су се они чешће заузимали.

Душанов поход у Босну није трајао дуго. Босански бан се повукао у тешко приступачне босанске шуме и није давао озбиљна отпора. Душанова војска продрла је невероватно брзо све до самог Бобовца. Врло је вероватно да је оперисала и једна друга српска војска у том правцу, упућена непосредно из Рашке. Душаново продирање олакшало је то што је уза њ пристао известан део босанске властеле, по свој прилици православне и богумилске, незадовољне бановом црквеном политиком која је повлашћивала католике. Док је опседао Бобовац, стигоше Душану усплахирени весници са југа, који му јављаху о великој грчкој офанзиви против Срба. Цар одмах прекиде даље ратовање и пожури натраг. Око 13. новембра налазио се већ у Дубровнику, дочекан веома свечано. Одатле, Душан је кренуо према Солуну, гледајући да не изгуби ниједан дан.

На југу је његова ненадна појава, усред зиме, одмах поправила по Србе знатно погоршану ситуацију. Грци беху прегли да искористе царево отсуство и поврате у јужној Маћедонији своје изгубљене положаје. У поколебани Солун, где је једна странка скоро отворено радила за Србе, беху дошла оба грчка цара, да ту дигну дух становништва и да одатле организују, са својом војском и турским помоћним четама, борбу против српских посада и власти у суседним грчким местима и областима. Кантакузен је веровао у свој стари војнички таленат и срећу. Увек жив и предузетан, он је развио пропаганду против Душанових власти не само код Грка српских поданика, који су, сасвим разумљиво, волели своје сународнике него нове господаре, него чак и код неких српских заповедника места. Људи без јака карактера, понекад војнички скоројевићи или грамжљиви авантуристи, какви беху раније ћесар Хреља или војвода Момчило, беху се можда и уплашили од грчке офанзиве, па су хтели да се обезбеде или препоруче. Читав низ освојених градова пао је доста лако у грчке руке, понегде и због издаје грчког становништва. Једино је ћесар Прељуб храбро одбранио град Србију као кључ Тесалије.

Чим се Душан појавио, Срби живнуше; многи се, полузалутали или уплашени, сами тргоше. Грци одмах понудише преговоре. Пред самим Солуном дошло је до састанка измећу сва три цара. Разговор измећу Душана и Кантакузена био је први дан веома оштар, нарочито са Душанове стране. Кантакузен је био блажи, јер је хтео да умири српскога цара и да га задобије за преговоре. Други дан био је сав у знаку обостраног попуштања; Грци су чак приредили богату гозбу. Кантакузен прича сам у својим апологетичким успоменама као да је Душан био задобијен за споразум и да је пристајао да уступи Грцима један део освојених области, а они њему да признаду право на друге. Тај споразум, тврди он, покварили су његови противници из Солуна, а присталице цара Јована Палеолога, који су се понудилн Душану, тражећи његову помоћ. Причање Кантакузеново није увек поуздано, јер је ишао за тим да правда и објашњава себе сама; али, у њему може бити нешто истине. Једно је сигурно, а то је: да до мира није дошло. Трећи дан преговори су прекинути и објављен наставак борбе. Душан се одмах дао на предобијање упуштених градова и убрзо је повратио важни Бер и Воден.

Приликом повраћања ових градова цар је поступио строго према оним Грцима који су се показали непоуздани и издајнички. Непоуздано становништво града Водена би расељено, а сам град за казну опљачкан. У другим местима беху предузете истраге. Колико је била узела маха агитација поводом грчке офанзиве казује најбоље то што се чак у Скопљу нашло људи који су ушли у везе са Кантакузеном и веровали да би његова војска могла допрети чак тако далеко на север. За Србе је овакво држање Грка могло бити важна опомена. Први час озбиљне тешкоће за државу одвео би их, ако и не у сваком случају у редове наших непосредних противника, оно свакако у заједницу њихових саплеменика. На њих се није могло ослонити; са њима се није дала утврђивати држава. Они су у Српској Царевини претстављали рањаво место у сваком смислу те речи. Асимиловати их било је немогуће, јер су били бројно јаки, културно надмоћнији и добро повезани. Друге мере, нарочито мере насиља, оставиле би сувише болан траг и ипак се не би дале до краја извести. Са другог гледишта, није било довољно мудро растрзати српску снагу на толико страна. Раздељена у далеке области она, у часу опасности, није могла лако да се скупи; а и у тим самим областима, због удаљености и исте те поцепаности, није увек претстављала импозантну силу. Душан је сувише напрегао српску снагу, понесен свакако њеним полетом и релативно лаким успесима, који су га мамили; подигао је сјајну грађевину, у којој један добар део није стојао на солидним темељима.