Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.17

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.


XVII. Турци на Балкану.


1. Кантакузен позива Турке у Европу. — 2. Цар Душан у преговорима са папском куријом. — 3. Цар Душан и чешки краљ Карло IV. — 4. Нападај Мађара на Србију и прекид преговора са папском куријом. — 5. Смрт цара Душана. — 6. Значај Душанова дела. — 7. Његов Законик.


Душана ово држање Грка није тргло у његовој освајачкој политици. Он се није задовољио постигнутим, нити се зауставио да добијено што јаче приљуби старој држави. Његова творевина хибридног српско-византиског царства требало је, по његову мишљењу, да добије свој природни завршетак, којем је он већ одредио правац. Стога иде за тим да Византију сасвим осами. Преговара чак и са Турцима, њеним главним савезницима, да их или придобије за се или бар одврати од ње. Али, у томе није успео, јер су грчке везе са њима биле дубље и јер су Грци, у невољи, били свакако спремнији на веће уступке. Када је током год. 1352. дошло до новог сукоба и борбе између цара Јована Палеолога и Кантакузена, овај други је, да би Турке имао сваки час при руци и да не би, у случају нужде, страдао док се они превезу из Мале Азије, уступио турској војсци град Цимпу на Галипољу. Ту су Турци добили прво своје стално упориште на Балкану, које ће проширити узимањем самог града Галипоља, пострадалог и напуштеног од становништва приликом страховитог земљотреса од 2. марта год. 1354. Уз град Турци узеше и околна земљишта и одмах их поделише у своје спахилуке, не бринући се о правима и невољама страдалника. Против Кантакузена цар Јован је замолио за помоћ Србе и Бугаре. Ови су се одазвали; али, у сукобу са Турцима, близу места Емпитија, нису имали среће.

Кантакузен је доживео лоша искуства са својим савезницима. Срби су своју помоћ хтели скупо да наплате, и савезништво са њим искористили су за своје интересе; идући за тим »интересима«, који су у последње време постали чисто империјалистичке природе, угрозили су готово сам опстанак Византије. Слично се догодило и са Турцима. Њихова је цена спочетка била свакако нижа од српске; али, временом се пела све више што су Турци дубље улазили у ствар, познавали зло стање државе и осећали колико је њихова помоћ Грцима неопходна. Према становништву трачког и јужно-маћедонског подручја Турци су били сасвим безобзирни; нису разлшсовали савезника од непријатеља. Од њихове пљачке и отимачине пропиштали су Грци готово више него тамо малобројни Срби. Широки слојеви народа почеше роптати против њихове помоћи; нарочито је био осуђиван Кантакузен што их је довео у Европу. Огорчење народа против њега због Турака и због тога што са тим тако непогодним савезницима ипак није постигао ништа од значаја узело је толико маха да га је Цариград напустио и 10. децембра год. 1354. отерао у калуђере. Турци су, међутим, наставили своје ширење са Галипоља постепено али стално, и то у све већим размерама.

Душан је завремена видео опасност од Турака. Свежа, војнички одлична раса задала је неколико удараца његовој војсци, који, ако и нису били од већег обима, казиваху ипак довољно да противник претставља снагу са којом се мора озбиљно рачунати. Сем тога, учвршћавање Турака на Галипољу и њихово ширење по Тракији почело је претстављати знатну сметњу за Душанове даље планове према истоку и Цариграду, коју је он, наравно, хтео да уклони са пута. Турке је требало уклонити са Балкана док још нису ухватили дубљег корена. Да би своје намере против њих могао привести у дело, пошто је предвиђао озбиљне борбе, Душан је хтео да свакако обезбеди залеђе од Мађара. Да за акцију добије моралну, а можда и стварну, помоћ од папске курије и западних држава, или да онемогући савезништво још које хришћанске државе са Турцима, он се одлучио да се понуди папи и да, као његов мандатар, односно као »хришћански капетан« поведе борбу против Агарјана, против којих је Европа раније водила крсташке ратове, да од њих или њихових сродничких суверника ослобађа Гроб господњи. Сад је требало, завремена, ослобађати саму Европу.

За дотадање Душаново поступање према католицима не може се рећи да је било са много обзира, мада није било очевидне неправде. Католици су у његовој проширеној држави претстављали готово безначајну мањину, ограничену на узан појас Приморја од Котора до Драча и са нешто мало припадника у унутрашњости Зете и Албаније. По чл. 6 његова Законика католичка вера звала се »јерес латинска«. Тим чланом цар је наређивао да се поново врате у православље сви који су раније били прешли или преведени у католичанство. У старе праве католике закон није дирао. Његова одредба имала је за циљ да пресече сваку пропаганду католичанства на рачун православља, које је у српској царевини била државна вера. Са католичке стране чињено је, наравно, доста покушаја да се цар придобије за њихову цркву и да обустави своје мере против католика. У том правцу радио је папа Климент VI, од год. 1345. Римска курија и католички свет нарочито су много полагали на Которанина Николу Бућу, доброг католика, који је био протовестијар царев и главни његов финансиски стручњак, веома утицајан и моћан. У Дубровнику се још XVII века очувала узречица »Ако цар да, Бућа не да«. Али, Душан се дуго опирао. Његове мере против католика диктовали су добрим делом политички разлози: напуљска династија ослањала се у Албанији, у својој политици против њега, првенствено и готово искључиво на тамошњи католички елеменат. Извесног зазирања од католика било је и због њихова јаког деловања у Босни, у којој је фра Гералд Одонис год. 1339.—1340. основао фрањевачку викарију. Од год. 1349. почиње своју живљу активност фрањевачки манастир у Стону, који је био седиште браће одређене за Босну. Босанске католике моћно је и стално помагала Мађарска, налазећи у њима ако не увек своје оруђе, а оно ипак елеменат који јој је по својим верским везама био доступачнији и за политичке смерове. После измирења краља Лајоша са напуљским двором (год. 1350.), почело је у Мађарској, са папиним потстреком, спремање на борбе против »неверника и шизматика«. Краљев савез са Ђеновом против Млетака (год. 1351.) и женидба са Јелисаветом, кћерју босанског бана Стевана II (год. 1353.) говорили су јасно да Лајош мисли на активнију политику на Балкану и да она, као толико пута раније, под верском фирмом има да носи чисто политичке тенденције.

Душан је год. 1354. помишљао на стварнији споразум са папском куријом и католицима. Завађен са Цариградом и проклет од његова патријарха, Душан је, мимо опште расположење земље и мимо његову тадању политику, показивао склоност да призна папу као врховног поглавара цркве. Његов изасланик у Авињону, раније которски а после трогирски бискуп Вартоломеј, уверавао је пашу Инокентија VI да цар мисли искрено; његово у последње време попустљиво држање према католицима давало је и непосредних доказа о томе. Али, папин одговор од 29. августа год. 1354. није одговарао надама царевим. У њему је, најпре, Душан назван краљем а не царем, можда из обзира према францускоме двору који је био краљевски, или још више из обзира према краљевима мађарском и напуљском. После, папа је, без икакве видне потребе, отезао ствар и упутио је своје посланство у Србију на Бадњи-дан, не прихвативши понуду цареву одмах и оберучке, како је овај очекивао. Као папин посланик пошао је у Србију учени француски бискуп Петар Тома. Он је доносио цару тражену титулу али не и јемство да ће католички владари остати пријатељски расположени или бар неутрални за време његовог разрачунавања са Турцима.

То папино посланство срело се, по његовој наредби, у Пизи са чешким краљем Карлом IV, који је полазио у Рим да се крунише за немачког цара. Карло је том приликом (19. фебруара год. 1355.) и сам упутио Душану, »своме драгоме брату«, једно писмо, хвалећи му намеру и радујући се његову спасењу »као човека са којим нас и у краљевској части љубав братинска изједначује и једнакост племенитог словенског језика спаја«. Краљ је узимао на се да посредује између Душана и мађарскога краља, а обећавао је и своју помоћ да Душан прошири власт на рачун Грка; обоје под условом ако истраје на започетом путу црквене уније. Да би се та унија лакше остварила, папа је био вољан, и краљ Карло исто тако, да се очува словенски језик у употреби цркве. Постоји једно мишљење у нашој науци (д-ра М. Костића) да је краљ Карло основао словенско-глагољашки манастир Емаус у Прагу, у њ довео глагољаше из Хрватске и добио још год. 1346. изузетно одобрење од папске курије да они служе мису на словенском језику, из тога разлога што је »папска курија хтела Карла IV и преко њега прашке глагољаше манастира Емауса са црквенословенским богослужењем да употреби као средство да Душана и његове поданике лакше приведе унији са католичком црквом«.

Међутим, Мађари, који су већ год, 1353. показивали непријатељско расположење према Србима, изведоше у лето год. 1354. већи упад у Србију, под вођством самога краља Лајоша. Душан је морао да напусти јужне области и да похита на север. Његов долазак зауставио је офанзиву мађарске војске, која је страдала и од маларичне заразе. Душан није могао да сам пређе у противнапад, јер су се на југу збивали догађаји од необичне важности за њ. Цару Јовану Палеологу обрнула се срећа, и у борби са Кантакузеном он је успео да га сруши, крајем год. 1354., после толико година борбе и напора. Један важни млетачки извештај од 6. августа те године казивао је да се становништво престонице, огорчено на Турке и уплашено од. њих, налазило у таквом расположењу да би примило и неку туђу власт, свеједно чију, чак и млетачку или српску, само ако би га она заштитила од азијатског тобожњег савезника. Душан је будно пратио тај ток ствари и спремао се да их што шире искористи. Може се, онда, разумети његово огорчење кад га је мађарски краљ својим нападом тргао из сред те напрегнуте пажње.

То Душаново расположење осетили су добро папини посланици, кад су, по свој прилици марта год. 1355., дошли преда њ. Биографу бискупа Петра учинило се чак да је постојала опасност за живот бискупов због краљеве срџбе и зле воље. Сви се преговори разбише. Шта ће Србији и цару то везивање за папу ако папа неће и не може да спречи мађарскога краља од непријатељстава у часу када цар спрема војну у неку руку већ као мандатар Свете Столице? Политички то везивање није донело никакве користи; а стварно, без тих користи, цар би уз отпор у народу утицајне православне хијерархије могао можда да рачуна и на отпор племства. Бискуп Петар вратио се из Србије разочаран и љут, и отишао је, на повратку, краљу Лајошу, тражећи од њега да рат са Србијом настави свом жестином.

Краљ Лајош се доиста почео спремати за рат. Али, сем са Србијом, он се у то време уплео у рат и са Млетачком Републиком за посед Далмације. И ту је наишао на нешто српскога отпора. Душанова сестра, Јелена Шубићка, преговарала је са Млецима да им прода градове Скрадин и Клис. Због опасности да ти градови не падну у мађарске руке упути Душан тамо једно одељење српске војске. Скрадинско грађанство није било пријатељски расположено према Србима, те су се ови, почетком год. 1356., повукли, предавши град млетачкој војсци. Усред тих заплета са Мађарима, док су турске чете харале по Тракији и пустошиле по Бугарској, док се у Византији почињала нова борба (сад између цара Јована и Кантакузенових синова), умро је изненада цар Душан, 20. децембра год. 1355. Две недеље пре тога он се још налазио на југу, код града Бера. Постоји предање да је и умро на југу, у градићу Деволу, испод Охрида. Наши романтичари су искитили то предање, казујући да је цар умро на походу против Цариграда, на челу једне огромне војске, и да су га Грци отровали да би спасли своју отаџбину. Поуздано се зна само то да је цар сахрањен у својој задужбини код Призрена, а од чега је боловао и тако брзо умро није сигурно. Недавно је, у лето год. 1927., вршено прекопавање Арханђеловог манастира и у цркви је, у југозападном њеном делу, нађена једна гробница са плочама од мрамора, за коју се држи да је Душанова. Њу је већ раније неко раскопао и опљачкао.

*

Душанови успеси су несумњиво велики. Он је створио Српско Царство и достигао највећи степен земаљске славе и за себе лично и за своју државу. Тим је на највиднији начин документовао снагу и полет Србије свога времена. И територијално, и војнички, и финансиски Србија је била прва сила Балканскога Полуострва. Сјај световне власти прати и сјај цркве. Поред Царства ствара се и Патријаршија, обилато помагана од двора и државе заједно са читавим свештеничким сталежом.

Један од најзначајнијих културних споменика Душанове владавине јесте његов Законик, утврђен на два државна сабора, год. 1349. и 1354. Пре тога свога Законика Душан је дао превести правни зборник, Синтагму солунског правника Матије Властара, састављену год. 1335., из чега је дао направити и краћи извод и додати му, за практичне потребе судија, кратки »Закон Јустинијанов« и одредбе Јована Посника о казнама. Како ти грчки зборници нису обухватали све законске одредбе које се јављају у развијеној правној држави са разним конфесијама и сталежима, то се осетила потреба за доношењем новог законика. То је Законик Душанов, једно ново правно и административно дело. Д-р Д. Мијушковић, указујући са разлогом на читаве партије одредаба о правима сталежа и о царској власти, изведених по једном начелу и свакако после много примера искуства, казао је мишљење да је Душанов Законик ако не устав његове Царевине, оно свакако земаљска уредба »којом се уређује наша средњовековна држава и у њој утврђује ред и сигурност«. Мислим да је мало сувише подвучен значај личне Душанове концепције царства у овом ставу из једног списа Ф. Тарановскога, који у основи несумњиво има врло много тачног: »Царство није национална држава, јер ова је остварена била у краљевству, а царство се ставља према краљевству као један виши степен у политичкој јерархији и политичком развитку. Царство прелази границе националне државе и ступа на шире, светско поприште. Царство је светска власт, као што ју је схватао и остварио Рим (imperium) и његова источна наследница, Византија, други Рим, који је под царем Константином постао хришћанско, православно царство. Баш ту идеју царства Душан је прихватио и преузео за себе и своју државу... Није заиста цео свет под његовом влашћу; али, ипак се његова власт протеже не само на Србе, него на више народа, а између њих и на грчки, који је познати носилац идеје царства. Душанова власт није власт над целим светом; али, она је власт са светским полетом; тај светски полет је у томе што држава која се проглашује царством постаје или бар тежи да постане заиста чинилац светске политике и светске историје. Ако је држава примила на себе достојанство царства, то значи да је она дошла до свести о својој светској улози, па и до извесне могућности да ту улогу оствари. Царство је, дакле, велика сила која се не ограничава само на одржање једног народа, него тежи да послужи целом човечанству. Баш тако схваћено царство има у виду Душанов Законик кад одређује државно устројство те прописује правне одредбе које баш царству пристоје«. А. Соловјев, у својој тези о Законодавству Стефана Душана, ближи је стварности кад налази да Законик »није само устав, јер се у њему налазе и многобројне одредбе из црквеног права, из кривичног права, нешто из грађанског и нарочито много из поступка. Циљ је тих чланова да попуне празнине грчких зборника и да дефинишу оне одредбе српског обичајног права каје могу да важе и даље у Душановој царевини«. То је, нема сумње, највероватнији непосредни мотив за доношење Законика. У другом свом скорашгњем спису (»Постанак и значај Душанова Законика«) он наглашава чињеницу да је Душан својим Закоником, као и осталом својом политиком, хтео да олакша Грцима српску власт и да им се претстави као владар легитимног осећања, који поштује њихову културу и правну традицију. Стога је, без устезања, примио или калемио у српској држави њихова правна начела. »Широкогрудост и правичност Душанова нарочито се истичу ако их упоредимо са правним приликама у јужној Грчкој истога доба под влашћу франачких витезова. У XIII и XIV веку француско, каталонско и млетачко племство, у Атини и у Пелопонезу, на Кандији и на Кипру, донело је собом систем персоналних закона. Потпуна права уживају само »Франци«, који се управљају по својим феудалним законима. Грчко право потиснуто је у позадину, Грци су сматрани за нижу, освојену расу«.

Сви извори Душановог законодавног рада нису још до данас потпуно утврђени, да би се подробно могао прегледати, тачно схватити и оценити цео систем рада; али, дело као целина знак је осећања правне одговорности и потребе развијања правне свести, без које је немогуће створити праву државу.

*

Ну, читав Душанов рад има и много негативног и дао је квасац за многе доцније невоље. Понесен победама, Душан је обухватио далеко већи круг земаља од оног који би се могао без тежих криза приљубити и асимиловати новој држави. Његова политика била је сувише империјалистичка. Његова освајања донела су Србији готово толико исто земље колико је пре имала, нагло, у року од неких двадесет година. И што је много важније, донела су туђ елеменат. Српска држава, мада није била млада, није, ипак, имала још ни довољно вештине, ни традиције, ни времена, да у нове области унесе свој дух. А то ни иначе није било лако. Грчки елеменат, са својом старијом и надмоћнијом културом, могао је бити политички савладан, али не и духовно; а нарочито не онда кад је он у састав нове државе улазио у веома великом броју и у многим областима био далеко претежнији од словенскога. После, те су земље биле освојене, а не придружене, ма колико се цар после трудио да тај однос ублажи; у њима су остала још свежа и свесна сећања и осећања за стару припадност, и оне су биле покорне само дотле докле су веровале да би сваки покушај трзања био у крви угушен. Најпосле, при таквој наглој активности централна државна власт морала је да слаби; једно стога што је цар, носилац те власти, био заузет војним пословима и сав заокупљен првенствено византиским државним питањем и што није, поред све своје воље, могао свуда утицати; а друго стога што је толика раширеност, у оно време слабих веза и тешких комуникација, онемогућавала лак преглед и непосредан надзор. Последица тога беше јачање појединих обласних господара, развијање центрифугалних тежња и на крају распадање државе у покрајинске јединице. Томе свему дошла је као храна нагла смрт Душанова, у његовој пуној мушкој снази, и апсолутна неспособност његова наследника.