Iz nauke o svetlosti/5

←4

Iz nauke o svetlosti (1895)
Pisac: Đorđe Stanojević
Prelamanje svetlosti

Stanojević, Đorđe (1895). Iz nauke o svetlosti. Beograd: Srpska književna zadruga. Državna štamparija Kraljevine Srbije

PRELAMANjE SVETLOSTI

Gde je god bilo do sad govora o prostiranju svetlosti, videli smo, da se to prostiranje dešava po pravoj liniji, kad svetlost ide kroz jednostavnu sredinu. Ako svetlost na tome svome putu naiđe na površinu kakvoga tela, čija se sredina razlikuje od one, kroz koju se svetlost prostire, onda će se jedan deo pale svetlosti odbiti po izvesnim, nama poznatim zakonima.

Kao što sad rekosmo, a tako se u stvari i dešava, samo se jedan deo pale svetlosti odbija sa površine onoga tela, na koju padne; drugi deo te svetlosti produži svoje kretanje kroz to telo, ako je ono u opšte takve prirode, da se sveglost kroz njega može prostirati. Da vidimo sad, šta će biti sa svetlošću, kad ona pređe iz jednog tela u drugo, ili, kako se to drugojače kaže, kad pređe iz jedne sredine u drugu.

strana 139 Toga radi uzmimo jedan četvrtast stakleni sud pun vodom (sl. 76) i pustimo da

svetloot padne na njegov jedan duvar, kao što slika pokazuje, tj. upravno na sam taj duvar. Ako to radimo u mračnoj sobi, mi ćemo u difuznoj svetlosti prašine, koje, ima i u vazduhu i u vodi, videti trag zraka, kako kroz vazduh tako i kroz vodu. Taj će trag biti u svemu prava linija, jer će zrak, koji se kroz vazduh prostire pravcem SA, ući u stakleni duvar, iz njega proći kroz vodu i kroz drugi duvar izići iz vode, zadržavajući neprestano isti pravac. Tri linije, tj. tri putanje zraka: SA, AB i BC, biće jedna ista. prava linija SC. Tako će to biti onda, kad svetao zrak pada upravno na površine, koje dele jednu sredinu od druge.

Ali ako svetao zrak padne koso prema duvaru ouda, tj. koso prema površini, koja razdvaja dve razne sredine, kao na sl. 77, strana 140 onda ćemo konstatovati, da zrak ne ide kroz vodu istim pravcem, kojim je išao kroz vazduh.

duh. Izlazeći kod tačke B opet iz vode u vazduh, zrak neće produžiti onaj put, kojim je išao kroz vodu, već će od njega odstupiti, tako da će ceo put zraka od S do C biti na dva mesta, kod A i kod B, prelomljen. Zato se cela ta pojava i naziva prelamanje svetlosti. Prema tome kad god svetlost prelazi iz jedne sredine u drugu (iz vazduha u vodu, iz vode u staklo, iz stakleta opet u vodu itd.), padajući koso na onu površinu, koja razdvaja dve razne sredine, ona se uvek prelama.

Sa pojavama prelamanja svetlosti sretamo se vrlo često i u običnom životu i nije potrebno, da ih naročito udešavamo. Kad metnemo štap u bistru vodu, pa gledamo koso na onaj njegov deo, koji je u vodi (sl. 78), videćemo da on ne ide istim pravcem, kojim i onaj deo, strana 141 što je van vode. Štap izgleda slomljen baš onde, gde ulazi u vodu, i onaj kraj, što je u

vodi, izgleda izdignut, kao da je postao na jedan put kraći, ili kao da je voda na tom mestu postala plića. Kad metnemo štap upravno na površinu vode, štap neće izgledati slomljen, već samo skraćen.

Uzmimo ma kakav malo dublji sud od zemlje, porculana ili metala, samo ne od stakleta (sl. 79), i metnimo na dno toga suda kakav novac. Kad sa strane gledamo u sud, nećemo (kroz duvar njegov) moći videti taj novac. Ako ne promenimo položaj, sa koga u sud gledamo, a neko drugi taj sud napuni vodom, videćemo na jedan put, kako se dno strana 142 suda izdiže, dok nam se i novac ne pokaže, kao da je sud postao plići.

Takvih i sličnih pojava ima vrlo mnogo. Tako npr. pojedini predmeti, koje gledamo kroz kakvu flašu punu vode, izgledaće nam čas veći, čas izmenjeni i premešteni sa svog pravog mesta. Čaša, napunjena vodom, izgleda plića nego kad je prazna. Kad kakvu stvar hoćemo rukom u vodi da uhvatimo, često se varamo o pravom položaju njenu. Sve takve pojave postaju usled prelamanja svetlosti, tj. usled skretanja svetlih zrakova, kad prelaze iz jedne sredine u drugu, npr. iz vazduha u vodu, ili iz vode u vazduh.

Prelamanje svetlosti ne zbiva se samo u svima vrstama prozračnih tečnosti, nego i u prozračnim čvrstim telima, npr. u stakletu, kao i u svima gasovima; šta više, kao što ćemo malo docnije videti, skretanje ili veličina prelamanja ne zavisi samo od kosine, pod kojom svetlost pada, već i od prirode strana 143 kao i od gusgine one sredine, koja prelama svetlost.

Pojave prelamanja svetlosti poznate su bile još starim narodima, i ako im oni nisu znali zakona, po kojima se vrše. Još Aristotelo spominje, kako vesla izgledaju slomljena u vodi. Seneka u svojoj prvoj knjizi „Prirodnih pitanja“ veli: „Sva tela, viđena kroz vodu, izgledaju veća. Pismena sitna i nejasna, kad se čitaju kroz staklenu loptu punu vode, izgledaju veća i razgovetnija…“ Ptolomije je znao čak i za prelamanje zrakova kroz vazduh, koji, dolazeći sa neke zvezde u naše oči, nailazena sve gušće i gušće slojeve vazdušne i prelamaju se. Ali se tek početkom sedamnaestoga veka ušlo u trag zakonima o prelamanju svetlosti; pronašao ih je najpre jedan Holandez, po imenu Snel, a zatim, nezavisno

od njega, francuski fizičar Dekart, koji ih je i uveo u nauku.

Da bismo videli, po kojim se zakonima prelama svetlost, kad ide iz jedne sredine u drugu, posmatrajmo stvar na ovaj način. Neka na sl. 80 prava AB predstavlja strana 144 granicu između vazduha i vode, i neka svetao zrak SI padne na površinu vodenu, dolazeći iz vazduha. Kao i kod odbijanja svetlosti, tako i ovde, da bi se mogao dalje pratiti svetao zrak, podiže se upravna NN onde, gde zrak udari u drugu sredinu, dakle u tački I. Ugao SIN, koji zrak zaklapa s tom upravnom, zove se ugao upadanja (kao i kod odbijanja svetlosti). Kod tačke I svetao se zrak podeli na dva dela: jedan se odbija po zakonima, koji su nam već poznati; drugi ulazi u vodu i prelama se. Nas se za sad tiče samo ovaj drugi. Prelomljeni zrak proći će kroz vodu pravcem IR, zaklapajući sa upravnom ugao RIN, koji je svakako manji od ugla upadanja NIS. Zrak dakle, umesto da produži svoj prvašnji pravac SI i da ode tačkastom linijom, prelomio se približivši se upravnoj NN. Ugao RIN, koji pravi prelomljeni zrak sa upravnom, zove se ugao prelamanja.

I kad god svetlost dolazi iz reće sredine, pa ulazi u gušću sredinu (npr. iz vazduha u vodu ili staklo, iz vode u staklo itd.), uvek se tako prelama, da se približi upravnoj, ili drugim rečima prelama se ka upravnoj.

Hoće li se zrak pri prelamanju više ili manje približiti upravnoj, to zavisi jedino od odnosa u gustinama između one sredine, iz koje zrak dolazi, i one sredine, u koju ulazi. Ali je taj odnos za izvesne dve sredine stalan i naziva se indeks prelamanja. strana 145 U opšte se može reći, da se zrak u toliko više približuje upravnoj, u koliko je veća razlika u gustinama obeju sredina. Voda je od prilike 777 puta gušća od vazduha i indeks prelamanja svetlosti, pa ma pod kojim uglom ona pala, iznosi 4/3 ili 1·33.

Pravi je značaj indeksa prelamanja, što on pokazuje u kakvom su odnosu brzine, sa kojima se svetlost prostire u jednoj i drugoj sredini. Jer brzine prostiranja svetlosti su u raznim sredinama razne: brzina svetlosti u vazduhu je jedna, u vodi sasvim druga, u staklu treća itd. U opšte se može uzeti, što je gustina neke sredine veća, da je toliko brzina svetlosti u njoj manja. Brzina svetlosti u vazduhu i vodi je kao 4 prema 3, te zato je i indeks, prelamanja toliki isti. U staklu je brzina svetlosti manja, to znači da staklo jače prelama, te je zato njegov indeks u srednju ruku 1·5 (jer razne vrste stakla razno prelamaju). Rubin jače prelama od stakla (indeks 1·8), a dijamant još jače (indeks 2·6).

Gornja nam je slika pokazala, kako se kreće svetlost, kad ide iz ređe sredine u gušću (npr. iz vazduha u vodu). Među tim lako se da shvatiti, da bi svetlost istim putem prošla i kad bi uzela izvrnuti smisao kretanja, tj. kad bi iz vode prešla u vazduh. Onda bi malopređašnji prelomljeni zrak IR bio zrak upadni, a upadni zrak IS postao bi prelomljeni zrak. Pa kako ovde zrak RI, dolazeći iz vode, ne ide tim pravcem i kroz strana 146 vazduh, već prelomljen u I produžuje svoj put pravcem IS, koji je dalji od upravne NN nego RI, to se onda i kaže: svetlost se pri prelazu iz gušće sredine u ređu prelama tako, da ide dalje od upravne.

Prema ovome, što smo dosad doznali o prelamanju svetlosti, bilo iz ređe sredine u gušću, bilo obratno, možemo objasniti one pojave prelamanja, o kojima smo govorili u početku ovoga odeljka. Uzmimo npr. prelomljeni štap u vodi (sl. 81). Zraci koji polaze sa onoga kraja štapa, koji je na dnu vode A, idu ma kakvim pravcem do površine njene; došavši tu oni se prelome, i to tako da odu dalje od upravne, koju biomo, na tom mestu

podigli, tj. približe se površini vode. Oko, koje ih tako prelomljene primi, ne zna kakav je bio njihov pravac kretanja pre nego što strana 147 su pali u njega; ono ih produžuje istim pravcem, kojim dolaze, i zato vidi na sasvim drugom mestu A' (tamo gde se ti zraci pod vodom seku i skupe u jednu tačku) onaj predmet, sa koga ti zraci u samoj stvari polaze. Zato nam štap i izgleda prelomljen, i taj je prelom u toliko veći, u koliko oko kosije posmatra potopljeni kraj štapa, tj. u koliko je oko bliže površini vodenoj.

Ako gledamo u vodu pravo ozgo (upravno na površinu vode), onda nam predmeti nisu skrenuti, ali nam izgledaju plići (sl. 82).

strana 148 Zraci, polazeći sa dna vode iz O, i izlazeći u vazduh, usled prelamanja se više razilaze no kroz vodu; oko, primajući ih tako jače razdvojene, produžuje ih istim putem natrag, usled čega će se oni pod vodom pre preseći, te će se i tačka O videti u O'.

U mesto da uzmemo, kao na sl. 77, samo jedan zrak, koji iz vazduha ulazi u vodu, uzmimo zrake pod svima mogućim uglovima od B do N i od N do A (sl. 83) i da svi padaju na tačku I. Upravni krak N neće se prelomiti, već će se u vodi naći kod N. Onaj zrak,

koji je u vazduhu do njega desno, pašće u vodu do N, ali levo. Ostali zraci od N do B prelamaće se sve više i više i padaće u vodu između N i C, tako da bi se vrak BI, koji bi išao po samoj vodenoj površini, prelomio strana 149 pravcem IC. Isto to vredi i za onaj snop zrakova, koji u vazduhu pada u I između N i A; ti bi se zraci prelomili tako, da bi u vodi zauzeli redom mesta od N do D.

Izvrnimo sada tu stvar; u mesto da nam zraci dolaze iz vazduha, neka oni polaze iz vode i neka idu prelomljeni u vazduh. Onda će očevidno zrak NI izići pravcem IN u vazduh, i ostali zraci levo i desno prolaziće kroz vodu i izići će u vazduh označenim pravcima, sve do zraka CI i DI, koji će jedan desno drugi levo ići po samoj površini vode. Pitanje je, šta bi bilo sa zracima, koji bi ležali iza C, npr. sa zrakom EI?

Pošto je poslednji zrak, koji je mogao izići u vazduh, i to po samoj površini vode, bio CI, to će se zrak EI odbiti na tom mestu kao u ogledalu i vratiti se opet u vodu pravcem IE'. Za takav se zrak kaže da je pretrpeo potpuno odbijanje ili totalnu refleksiju. To će isto biti sa svima onim zracima, koji bi polazili iz vode između pravaca CI i AI i vratili se u vodu u prostoru obuhvaćenom uglom DIB.

Kad dakle imamo u vodi neku svetlu tačku O (sl. 84), iz koje polaze svetli zraci zrakasto na sve strane, onda će biti zrakova, koji će prelomljeni moći izići iz vode, ali počevši od izvesne granice zraci se vraćaju totalno odbijeni. Onaj ugao, koji deli zrake, koji mogu izići iz vode, od onih zrakova, koji ne mogu izići, već se totalno odbijaju, zove strana 150 se granični ugao, i on iznosi za vodu 48·5°, a za staklo 41°.

I ako se ti totalno odbijeni zraci odbijaju sa vazdušne površine, kao sa ogledala, pod običnim uslovima za obijanje, ipak ima neke razlike između totalno i obično odbijenih zrakova. Ta je razlika u jačini jednih i drugih zrakova. Jer mi smo kazali, kad se svetlost odbija sa ogledala, da se samo jedan deo odbija, a drugi, nekad veći, nekad manji deo, ulazi u samo ogledalo. Naprotiv kod totalnog odbijanja ni jedan zrak ne može preći u drugu sredinu, I već se sva svetlost vraća, i zato je totalno odbijena svetlost jača, njeni su zraci svetliji nego pri odbijanju sa ogledala.

strana 151 O tome se najlakše možemo ovako uveriti. Napunimo čašu vodom (sl. 85) i držimo

strana 152 je tako, da joj površina bude iznad oka. Gledajući u tu površinu malo sa strane, videćemo je veoma svetlu, svetliju nego da je od uglađenog srebra i kao da je od metala. Ta sjajnost vodene površine dolazi od totalne refleksije. Kašika, koja je u čaši (i to onaj deo što je u vodi), ogledaće se u toj vodekoj površini kao u ogledalu.

Mnogi predmeti, koje u domaćem životu upotrebljujemo od raznoga stakla, često pokazuju po koju površinu srebrnasto sjajnu. Taj sjaj dolazi kao i gore od totalne refleksije onih zrakova, koji prolaze kroz staklo, pa se odbijaju na toj površini od vazduha.

Drago kamenje, naročito dijamanat, ima veliki indeks prelamanja; u koliko je taj ideks veći, u toliko je veći broj onih zrakova, koji se totalno odbijaju u tome telu, i od tuda i veća sjajnost tih tela. Velika sjajnost dijamanta dolazi od velikog broja totalno odbijenih zrakova.

Evo jednoga eksperimenta totalne refleksije, koji se može lako izvesti. Uzme se stakleni sud, recimo obična vodena čaša, pa se napuni vodom. Zatim se izreže od plute strana 153 jedna pločica AB (sl. 86), koja treba da ima u prečniku 5–6 santimetara i u nju se zabode jedna čioda M od 1·5 do 2 santimetara dužine. Kad se pločica sa čiodom metne u vodu, onda, ma s koje strane ozgo gledali čiodu, nećemo je moći videti. Naprotiv gledajući je (ozdo kao što pokazuje slika) iz D, videćemo je u totalno odbijenim zracimau M'.

Prelamanje se svetlosti ne zbiva samo onda, kad svetlost prelazi iz jedne sredine u drugu (iz vode u vazduh, iz vazduha u staklo itd. ili obratno), nego i kad prolazi kroz jednu istu sredinu, ali koja nije svuda iste gustine. Takvo se prelamanje događa u našoj atmosferi, koja, i ako je u celoj svojoj prostranosti sam vazduh, ipak nije svuda jednake gustine, usled čega se svetlost u njoj prelama.

Poznata je stvar, da je vazduh pri zemlji mnogo gušći nego na visinama; gustina vazduha opada sve više, u koliko visina njegova raste, tako da na posletku vazduha sasvim nestane i nastupi bezvazdušan prostor. Svetlost sunca ili zvezda, dolazeći u naše oči na dno same atmosfere, mora proći kroz slojeve vazdušne, koji su u početku veoma retki, pa sve gušći i gušći, u koliko se približuje površini zemljinoj. Zbog toga se i svetao zrak, koji po pravoj liniji uđe u našu atmosferu, prelama, nailazeći na sve gušće slojeve vazduha, pa dakle i skreće sa svoga prvobitnoga pravca. To je tzv. atmosfersko strana 154 ili vazdušno prelamanje. Evo kakvo su posledice toga prelamanja:

Neka sa zvezde E (sl. 87) dođe svetao zrak prema zemlji; on će ma gde ući u zemljinu atmosferu, i u koliko bude dublje u nju ulazio, sve će se više prelamati, jer su donji slojevi vazduha sve gušći, tako da će najzad

dospeti u oko nekoga posmatrača u A. Kao što vidimo, od zvezde E do posmatrača A zrak nije išao kroz vazduh po pravoj liniji; on se pravoliniski kretao samo do prvih slojeva atmosfere, ali kroz nju je usled prelamanja išao po savijenoj, krivoj liniji. I posmatrač u A vidi onda zvezdu ne u E, gde je ona u samoj stvari, već u E', gde je pokazuje pravac poslodnjega prelomljenoga zraka, koji je pao u oko. I kao god što je vrh onoga strana 155 štapa u vodi usled prelamanja svetlosti u vodi izgledao viši, tako nam isto i svaka zvezda na nebu usled prelamanja njene svetlosti u atmosferi izgleda viša.

Govoreći o prelamanju svetlosti u vodi, rekli smo, da se samo kosi zraci prelamaju, i da zraci, koji padaju upravno na površinu vode, prolaze neprelomljeni. To isto biva i kod atmosferskoga prelamanja. One zvezde, koje stoje upravo iznad naših glava, ne menjaju svojih mesta usled atmosferskog prelamanja, dok se one, koje se spuštaju prema horizontu, vide uvek više nego što su u stvari. Najviše su izdignute one zvezde, koje su na samom horizontu i to za čitav sunčev ili mesečev prečnik, tako da su sunce ili mesec, kad vidimo da se rađaju, u samoj stvari još ispod horizonta i vide se samo zbog atmosferskog prelamanja njihovih zrakova. Isto to biva i u veče. I ako je cela sunčeva kugla zašla, ona se još vidi iznad horizonta, opet usled atmosferskog prelamanja. I tako je svaki dan u nekoliko produžen tim prelamanjem svetlosti, a to produženje iznosi u srednju ruku kod nas 7–8 minuta. U svima astronomskim posmatranjima vodi se najstroži račun o izmenama, koje pojedina nebeska tela pretrpe usled atmosferskog prelamanja.

Atmosfersko prelamanje svetlosti, pored toga što pokazuje nebesna tela tamo gde ona u stvari nisu, utiče više puta i na oblike, naročito sunca i meseca. Pri zalasku i izlasku svome, sunce i mesec nikad se ne vide strana 156 sasvim okrugan već spljošteni, i to usled nejednakog prelamanja onih zrakova, koji pođu sa gornjega i sa donjega oboda njihova (sl. 88). Zraci, koji polaze sa donjega oboda, jače su prolomljeni, te je i taj obod u očima našim jače izdignut, usled čega slika sunca i meseca

izgleda opljoštena. Naročito se ta pojava dobro vidi na morskim površinama, gde sunce ne seda iza bregova kao na suvoj zemlji.

strana 157 Atmosfersko prelamanje svetlosti vršrilo bi se sasvim pravilo po gore izloženim zakonima onda, kad bi vazduh u celoj svojoj masi bio miran i kad ne bi bilo vazdušnih struja, koje više puta sasvim naglo izmene gustinu vazduha; pa dakle i uslove za prelamanje svetlosti. Vrlo veliku ulogu u tim vanrednim promenama gustine vazduha igra i zagrevanje vazduha od zemljine površine. Od ugrejane zemljine površine penje se zagrejan vazduh u visinu, a na njegovo mesto silazi gornji hladan vazduh, te tako postanu dve suprotne struje u vazduhu, od kojih vazduh pri zemlji talasasto igra, što se vrlo lako može letnjih dana videti nad svakom

malo većom površinom. Po sebi se razume, da se ni svetlost u tanim prilikama ne može pravilno prelamati, pa zato donosi više puta u naše oči čudnovato izmenjene i izvitoperene. strana 158 slike najobičnijih predmeta, koje se često vide iznad većih ravnica, kad ih duže opeče sunce. Po kadšto se oblici, pojedinih tela usled toga prelamanja tako izmene, da se ne mogu poznati, kao što pokazuje sl. 89, na kojoj se vidi kakve razne oblike može zauzeti sunce u niskim slojevima atmosferskim (pred sam zalazak). Ne retko se dešava da se slike deformišu u svima pravcima, i vide se čas raširene, čas izdužene preko svake mere, a po koji put sasvim rasturene, kao da je telo, od koga dolaze, razlomljeno na više komada.

U vezi sa tim prelamanjem svetlosti u najnižim slojevima atmosferskim stoje izvesne pojave, koje se javljaju u pustinjama iznad zažarenih peskovitih površina i koje su poznate pod imenom „vazdušnog ogledanja“, „fata morgana“, „tera baba kozliće“ itd. Usijana peskovita površina u pustinji izgleda kao vodena površina, te se u njoj ogledaju slike pojedinih predmeta kao u vodenom ogledalu (sl. 90). I putnik, koji vidi tako ogledanje pojedinih predmeta, traži da što pre dođe do te vode, ali ona neprestano beži ispred njega, jer ta bistra vodena površina postoji samo u njegovim očima; u koliko on više ide prema njoj, u toliko više nailazi na usijani pustinjski pesak.

To ogledanje pojedinih predmeta u vazduhu tako je potpuno, da oni, koji te pojave strana 159 prvi put vide, nasigurno drže da postaju u vodi. Francuski vojnici za vreme egipatske

strana 160 ekspedicije vrlo su se često varali tim slikama. Iznureni žeđu najžudnije su se približavali tim vodenim površinama, do kojih nikako nisu mogli dospeti. Jedan francuski fizičar, koji je bio u toj ekspediciji, prvi put je i objasnio, kako postaje to ogledanje, koje se u ostalom ne dešava samo u pustinji afričkoj, nego i na severu, samo ako ima većih peskovitih površina.

Ovake su pojave poznate bile još u staro doba. Evo kako se pre dve hiljade godina opisuje pojava, o kojoj govorimo:

„U Africi se dešava nešto vrlo, čudnovato. U izvesno doba, naročito kad je vreme tiho, vazduh je tamo pun slika svake vrste, jedne pokretne druge nepokretne; sve su one ogromne veličine, i taj prizor ispuni strahom i užasom one, koji nisu na njih naviknuti. Stranci, koji nisu naviknuti na te strane pojave, dršću od straha, međutim tamošnji stanovnici ih se ne boje nikako.“

I docnije se ta priviđenja vrlo često spominju. U koranu se npr. ovako veli na jednom mestu: dela nevernika su slična serabu (vazdušnim slikama) ravnica: onaj, koji je žedan, drži da dolaze od vode, sve dok im se ne približi; onda tek vidi, da nisu ništa.

Godine 1779 to je vazdušno ogledanje viđeno na dve nemačke milje daleko od varoši Bremena; cela se varoš ogledala u jednoj velikoj ravnini kao u ogledalu. Godine 1783 u okolini Hamburga viđene su kuće, kao da vise izvrnute u vazduhu.

strana 161 Uzrok svima tim pojavama leži u prelamanju svetlosti u niskim vazdušnim slojevima i to po svima onim zakonima, koje smo već ranije poznali.

Kad je vazduh sasvim miran, bez ikakvog vetra, koji sa strane duva i meša pojedine slojeve vazduha, onda je onaj sloj vazduha, koji je do samog tako reći usijanoga peska i sam usijan, pa dakle i veoma redak. Drugi sloj vazduha, koji se nad ovim prvim nalazi, nije tako vreo, pa dakle ni tako redak već nešto malo gušći. Treći je sloj još manje zagrejan i usled toga još gušći, i tako dalje što god više idemo iznad zemlje, u toliko su slojevi vazdušni sve hladniji i gušći, naravno do neke samo visine, pa posle počne opadati gustina vazduha, kao i obično. Da najniži slojevi vazdušni budu reći od onih, što su nad njima, treba da su topliji i da se usled potpune tišine ne mogu lako i brzo (zbog svoje razređenosti) penjati u visinu, već da tako reći zatvoreni ostanu tu, gde su se našli.

Evo šta će biti sa svetlošću u takvim prilikama. Kosi zrak M a (sl. 91), koji sa neke palme polazi na niže, nailazi na ređi vazduh no što je onaj, odakle on dolazi, i prelama se kod a tako, da se udali od upravne, a to će reći, da mu je put ad položeniji od M a. Nailazeći na daljem svom putu na sve ređe slojeve, njegov pravac postaje sve položeniji, tako da se negde kod A blizu nad zemljom totalno odbije sa najređega sloja vazdušnog strana 162 i produži put ka d' a' u oko o. Zrak se dakle vraća u vazduh onako isto, kao što

se izvesni zraci, prolazeći kroz vodu, vraćaju u nju totalno odbijeni. Po sebi se razume da će zraci, padajući u oko pravcem a'o, pokazati mu sliku u M ispod horizonta, dakle kao u ravnom ogledalu. Pa kako svaki zna, da takve slike u prirodi postaju samo u vodi, to se i drži, da u onom pravcu, gde se te slike vide, mora biti vode.

To je najprostiji slučaj fata morgane; to je tzv. donja fata morgana.

Više puta se ta razrećenost vazduha desi samo s jedne strane gledaoca, i onda se na toj strani pokažu odbijeni zraci pojedinih predmeta, tj. njihove slike, kao u nekom velikom položenom ili uspravljenom ogledalu. To je pobočna fata morgana. strana 163 Takva je pojava viđena u septembru 1818 godine na ženevskom jezeru. To se dešava, kad jedna strana ili kakvog brega ili obale bude izložena jakom suncu, koje zagreje vazduh, što je pored same zemlje. Sa tog zagrejanog i razređenog vazduha totalno se odbija svetlost, kao i maločas u horizontalnom sloju kod donje fata morgane.

Ova se pobočna fata morgana može mnogo lakše videti, nego što se misli. Često ona postaje i od malo većih zidova kućnih, kad se oni, izloženi sunčevim zracima, jako zagreju. Ima onda pored samoga zida jedan srazmerno tanak sloj vazduha (od nekoliko santimetara samo), koji totalno odbija zrake, koji do njega sa strane dolaze. Valja oko namestiti blizu zida i gledati u pravcu, kojim se on pruža; onda se u njemu ogledaju sve one osobe, koje se prema zidu približuju, počevši od izvesne daljine pred zidom, kao i one, koje se od njega udaljuju. Naročito se te slike vide, ako u zidu bude kakvih vrata, u koja razne osobe ulaze ili iz njih izlaze.

Ima jedna pojava vazdušnoga prelamanja svetlosti, koja se strogo uzevši ne bi mogla smatrati kao fata morgana, ali o kojoj se obično govori pored fata morgane. To je izdizanje pojedinih predmeta na zemljinoj površini u visinu. Zbog toga se izdizanja mnogi predmeti, koji se inače ne vide, jer su daleko ispod horizonta, u izvesnim momentima pojave na horizontu i to dosta visoko; u isti mah se ti predmeti pokažu srazmerno vrlo blizu, strana 164 tj. izgledaju bliži nego što su u stvari. Ova je pojava u ostalom sasvim slična sa onom, gde se pojedina nebeska tela, usled atmosferskoga prelamanja, pokazuju na nebu više nego što su u stvari.

I zaista i ovome izdizanju pojedinih tela u visinu uzrok je onaj isti, koji i tamo, s tom samo razlikom, što je razlika u gustini pojedinih slojeva ovde povećana nejednakim zagrevanjem. I sada su niski slojevi gušći, a visoki reći, samo to opadanje gustine sa visinom ide mnogo brže usled jačega zagrevanja viših slojeva, te i prelamanje biva jače. Zbog toga će se izvesna tela popeti u visinu na isti onaj način, kao što je to pokazano na sl. 87, i ako su bila nevidljiva ispod horizonta, na jedan put se na njemu pojave, da ih opet nestane, čim se prilike, koje su ih izazvale, izmene.

Kod ovih pojava nema izvrtanja slika, i zato one tako jako i ne padaju u oči, a kad se pojave, obično se zadovoljimo time, što kažemo da je vazduh prozračniji, pa se zato vide. Među tim lako ćemo ih odvojiti od pojava obične prozračnosti vazduha, što se javljaju mnogo više iznad horizonta, nego što biva u običnim prilikama, te i površina zemljina ili vodena između tih predmeta i nas izgleda izdubljena. Zbog toga neobičnog izdizanja tih predmeta, oni izgledaju kao da su u oblacima.

Ostaje nam najzad da spomenemo i tzv. gornju fata morganu.

strana 165 Ova se fata morgana može javiti u tri oblika: ili se od nekoga predmeta na zemljinoj ili morskoj površini vidi visoko nad njima jedna izvrnuta, a nad ovom opet druga prava slika (kao što je i predmet), ili se od te dve gornje slike vidi samo ona što je izvrnuta, a prave nema, ili se najzad vidi samo prava, a nema izvrnute slike. Najzanimljivija među njima je svakako ona prva, gde se u oblacima pojave od nekoga predmeta dve slike, jedna izvrnuta i jedna prava. Slika 92 predstavlja gornju fata morganu, viđenu 1869 godine u severnim predelima prilikom ekspedicije „Germanije“.

Ova vrsta fata morgane dolazi bilo od prostoga bilo od totalnoga odbijanja zemaljskih predmeta u kakvom gušćem oblaku, ili u dva takva oblaka, naročito ako su oni od ledenih iglica. Ako se iznad zemlje na izvesnoj visini nalazi takav oblak, koji ne mora biti veliki, onda se u njemu, kao u ogledalu, odbijaju zemaljski predmeti, koji se svi pojave izvrnuti. Tako se javlja samo izvrnuta slika gornje fata morgane. Među tim ako budu dva takva sloja oblaka jedan iznad drugoga, pa su oni paralelni ili malo nagnuti, onda će se pojaviti dve slike, i to jedna prava a druga izvrnuta. Donji oblak ponaša se kao ogledalo bez amalgama; u njemu se javlja donja izvrnuta slika, koja ogledajući se u gornjem oblaku daje gornju pravu sliku.

Kad je nagib donjega oblaka takav, da se u njemu ne vidi donja izvrnuta slika, onda strana 166 se javlja samo gornja prava slika, bez donje. Ovako postaje gornja fata morgana, kad su

predmeti, koji te slike daju, blizu posmatrača. Na protiv ako su ti predmeti vrlo strana 167 daleko i više puta ispod horizonta, onda se veoma kosi zraci, koji sa tih predmeta polaze, odbijaju totalno sa izvesnog gornjeg razređenog sloja vazduha i vraćaju se, te padajući u oko posmatrača daju mu izvrnutu sliku toga dalekog predmeta.

Ogledanje samo u jednom oblaku, koje pokazuje samo jednu i to izvrnutu sliku, najčešće se javlja i viđa se na svima geografskim širinama. Najzanimljivija je među tim slikama svakako ona, koja je viđena od Pariza noću 2 (14) dekembra između 3 i 4 sata iz jutra. Te je noći bila mesečina, ali su mesec i nebo bili u izvesnim sivim oblacima, u kojima je Pariz kao u kakvom ogromnom ogledalu pokazivao svoju izvrnutu sliku.

Ima slučajeva izvrnutih slika u oblacima vrlo dalekih predmeta; te slike, kao što smo videli, postaju totalnom refleksijom u vazduhu. Tako je sin čuvenog fizičara Skoresbija video u polarnim predelima u oblacima lađu, na kojoj je bio njegov otac i koju je bura bila odvojila od njega tako daleko, da se na horizontu nije videla.

Takvu je istu pojavu video i poznati francuski slikar Verne u Italiji, gde se bavio radi svojih slikarskih studija. Njemu se na nebu pokazala čitava jedna varoš izvrnuta, i to tako jasno, da je mogao lako raspoznati kule, zvonare crkava, kuće itd. On nacrta tu sliku i pođe onim pravcem, kuda je pojavu video, da ispita, kako je ona postala. Idući tako od prilike trideset strana 168 kilometara naišao je na varoš, od koje je on pre kratkog vremena nacrtao izgled u oblacima.

Sve pobrojane pojave fata morgane dešavaju se pojedince, i slike su im više ili manje pravilne (bilo prave ili izvrnute) i neizvitoperene, jer se svetlost, koja ih donosi, odbija sa više ili manje ravnih površina, kao što se i prelamanje dešava kroz približno paralelne slojeve. Ali kad površine, koje odbijaju kao i slojevi koji prelamaju, nisu ravne, već više ili manje iskrivljene, onda se mešaju još i one pojave, koje smo videli kod sfernih, kupastih i cilindričnih ogledala, slike se vide uvećane ili smanjene i svakojako izvitoperene i izmenjene. Te slike, pomešane sa većom ili manjom porcijom fantazije, proizvode najčudnovatije priče o priviđenjima, kojima se uvek pripisuje veki vanprirodni značaj.

Istorija je puna primera, kako su se ovde ili onde javljale čitave vojske na nebu, predskazujući pojedinim vojskovođama pobedu ili propast. Nije nemogućno da su se takve slike javljale usled gornje fata morgane prave ili izvrnute, kao što smo to videli malo čas. Ali su najčešće ta priviđenja dolazila od nepravilno prelomljenih i odbijenih zrakova sa običnih predmeta, koji su se očima javljali u izvesnim oblicima sasvim drugojačim. Evo kako jedan moreplovac (Hayes) opisuje takve pojave na njegovu morskom putu strana 169 na sever, godine 1861. To se desilo na moreuzu Smisu na 80° severne širine, dakle na 10° od pola, i to na kraju jula meseca.

„Slab povetarac jedva je uznemirivao glatku morsku površinu i pod zracima čista sunca naša je lađa putovala, krčeći sebi put između sanata ledenih. Morske životinje i ptice pratile su nas sa svih strana, a beli kitovi ovde onde izbijali su iz vode na površinu. Pored svih tih lepota, koje se ne mogu opisati, mi smo bili još i svedoci vrlo zanimljivih pojava fata morgane, koji u ostalom nisu suviše retki u ovim krajevima letnjih severnih dana.

„Horizonat se tako reći udvojio; predmeti su se sa vrlo velikih daljina penjali prema nama, kao pozivani kakvim čarobnim štapom, i viseći u vazduhu menjali su oblik svakoga trenutka. Ledene sante, granice obala, daleke planine pojavljivahu se na jedan put zadržavajući vrlo kratko vreme svoje prirodne oblike, pa onda menjajući se u dužinu i uširinu, podizaše se i spuštaše prema tome, s koje strane vetar dolazi.

„Gotovo uvek te promene behu tako brze kao u kalejdoskopu; svi oblici, koje uobraženje može sebi predstaviti, izlaziše jedan za drugim na naše oči. Šiljasta zvonara, izdužena slika kakvog dalekog vrha, pružaše se u visinu; ne potraja dugo, pa se pretvori u krst, zatim izgledaše kao mač; malo docnije pokaza se u čovečijem obliku, dok je sasvim nestade, da u mesto nje iziđe pred nas strana 170 silueta ledenog brega, koji se beše isprečio u daljini kao kakva tvrdinja.

„Morska površina, pokrivena ledenim santama, izgledaše kao ravnica načičkana drvećem i životinjama; zatim se isprekidani ledeni bregovi rasturiše ispred nas i pokazaše nam čitav niz kurjaka, pasa, ptica, ljudi, gde igraju u vazduhu i skaču sa mora u nebo… Nemogućno je naslikati tu stranu pojavu. Čudovište za čudovištem javljalo se u toj tajanstvenoj igri, da iščezne tako isto brzo kao što se i pojavilo.

„Ta čudnovata vilinska slika trajala je vrlo dugo, dok malo jači povetarac sa severa ne podiže talase morske i cele pojave nestade.“

Humbolt i Bonplan merili su temperaturu vazduha na obalama Orinoka i našli su na samoj površini peska 53°, a šest metara više samo 40 stepena. Venac bregova, koji se zove Galera, i koji je bio na 10 do 12 kilometara odatle, izgledao je kao da lebdi u vazduhu; palme su bile iznad zemlje, a na dve hiljade metara videše jedno stado krava u vazduhu. Nije bilo dvogube slike. Humbolt je takođe video jedno stado divljih goveda, u kome su neka bila na zemlji, a druga su kao visila iznad zemlje.

Evo kakva su se priviđenja te vrste događala francuskoj vojsci za vreme algirske ekspedicije u maju 1837 godine. Bonfon priča ovo:

„Jedno jato roda, sasvim obično u tim krajevima, prolazilo je putem na jedno šest strana 171 kilometara odavde. Te ptice, u koliko su nailazile na jezero, u kome su se odbijale vazdušne slike, dobivahu takve oblike i dimenzije, da su izgledale, čisto čovek ne može verovati, na arapske konjanike, koji defiluju u redu. Iluzija je bila jednog momenta tako potpuna, da je vrhovni general Bigo poslao jednog konjanika u izvidnicu. Konjanik pređe preko jezera u pravoj liniji; ali došav do mesta, na kome su se počela javljati treptanja vazdušna, noge konjske porastoše na jedan put toliko, da je izgledalo kao da konja i konjanika nosi neko čudovište od više metara veličine… Svi smo mi posmatrali tu pojavu, kad na jedan put jedan gust oblak sakri sunce; cele pojave nestade, i pojedini se predmeti pojaviše u svojim prirodnim oblicima.

„Po koji put viđala se druga jedna pojava, koja je u brzo postala predmet zabave kod vojnika. Dok bi sunce bilo na istoku, a vetar duvao sa zapada, i poneo kakav lak predmet kroz vazduh, bilo je zanimljivo, kako taj predmet brzo raste, u koliko ga vetar dalje nosi, i čim ga vetar nanese na vazdušna treperenja, izgledao bi kao kakva lađica, koja igra na vodenim talasima. Najbolje je bilo baciti lake pauljice od boce, koje je vetar lako nosio; onda je iluzija bila potpuna. Iz jutra 6 (18) juna temperaturaje iznosila 26°, a vetar je duvao sa istoka; nebo je bilo pokriveno magličastim slojem. Oko osam i po časova iz jutra pustismo niz vetar nekoliko tih pauljica od boce; čim ih je vetar odneo strana 172 iznad onih mesta, gde se vazduh jače talasao, one se na jedan put pojaviše kao kakva rad sturena flotila… Lađice su izgledale kao da jedna o drugu udaraju, zatim odnesene vetrom još dalje na jedan put ih nestade, kao da su sve potonule u vodu.“

Nije redak slučaj, da se kod Neapolja skuplja svet da gleda takva ista priviđenja, koja naročito postaju iz jutra, dok je vazduh sasvim miran.

Nadužinu od više kilometara, more sa strane Silicije izgleda kao lanac mračnih planina, dok od strane Kalabrije voda ostaje sasvim ravna. Iznad nje se više puta vidi kao na kakvoj slici niz od više hiljada stubova, svi jednaki po visini, po razmaku i po stupnju svetlosti i senke. Za trenut oka ti stubovi izgube polovinu svoje visine i izgledaju povijeni na svodove kao vodovodi rimski. Često se vide dugački kućni rogovi i čitava grupa zamkova, svi potpuno jednaki među sobom. Malo posle toga skupe se u jedno, i naprave čitave kule, kojih nestane, te se u mesto njih opet pojave stubovi, zatim prozori i najzad jele i kiprovi u nebrojenoj količini.

Za vreme bitke na Vaterlou, tri stanovnika iz Vervijera videli su juna 1815 godine rano iz jutra vojsku na nebu i to tako jasno, da su poznali odelo artiljerije i između ostaloga jedan top, pod kojim se točak slomio (sl. 93).

Nemogućno je pobrojati sva takva priviđenja, koja su se viđala nekad, a koja se i strana 173 danas u zgodnim za to prilikama javljaju. Ma kako one bile neobične i čudnovate, one su

samo igra svetlosti, prelomljene i odbijene sa razno zagrejanih, pa dakle razno i zgusnutih strana 174 vazdušnih slojeva. One su nekada bile pripisivane naročitoj vili (fata) Morgani, od koje su i do danas svoje ime, ali samo ime, zadržali.

Govoreći do sada o prelamanju svetlosti, mi smo se ograničili samo na onu pojavu, koju vidimo kad svetlost uđe iz jedne sredine u drugu, ne vodeći računa, kako se ona ponaša, kad iz te sredine na drugoj strani iziđe. Drugim rečima, imamo sada da se zabavimo sa zakonima prelamanja svetlosti u izvesnim geometriski ograničenim telima i s pojavama, koje od tuda izlaze.

Najpre ćemo se zadržati kod najprostijega takvoga slučaja, kod prelamanja svetlosti recimo kroz jednu staklenu ploču, ograničenu s obe strane ravnim i paralelnim površinama, dakle kroz ploču svuda jednake debljine.

Ako kroz takvu staklenu ploču gledamo ma kakvo telo, ili samo izvestan crtež, i to tako da ga gledamo upravno na samu ploču, onda će onaj deo crteža, što je van ploče, biti u produženju onoga dela, što je pod pločom; to znači, priupravnom prolazu zrakova kroz takvu ploču nema prelamanja. Ali ako mi taj isti crtež gledamo koso (sl. 94), onda ćemo primetiti, da se crtež ispod ploče u onaj van nje ne produžuje, već se razmimoilaze, i to u toliko jače, što je ploča deblja i što kosije posmatramo.

Kad kažemo da se crtež viđen kroz staklenu ploču premestio, to ne znači da se strana 175 izmenio ili izvitoperio i pokvario; on je zadržao sve svoje pređašnje oblike, samo je u nekoliko i to u celini izmešten, jer zraci, izlazeći iz takve ploče, zadržavaju isti onaj pravac i način kretanja, kakav su imali i dok su na nju padali.

Prema tome, kad neku sliku uramljenu gledamo kroz staklenu ploču, onda, ako je slika malo veća, samo izvesni njeni zraci prolaze upravno kroz staklo i ne prelamaju se, a svi ostali, koji padaju koso, pokazuju našim očima izmeštene one delove, sa kojih dolaze, i to u toliko jače, u koliko kosije padaju i u koliko je staklo deblje. Kod malih slika, a i kod velikih, ako staklo nije debelo, to se izmeštanje ne primećuje.

Na sl. 95 vidi se, kako se kreće zrak, kad prolazi kroz takvu ploču. Padajući pravcem SI prelama se kroz gušću sredinu (staklo) ka upravnoj i ide pravcem IR; pošto tu izlazi strana 176 u onu istu sredinu, iz koje je malo čas došao, biće njegov izlazni ugao N'RS' isti

kao i upadni NIS, tj. zrak će otići udaljen od upravne pravcem RS', dakle paralelno s pravcem, kojim je došao, ali u nekoliko pomaknut, pošto pravac S'R nije produženje pravca SI. Na sl. 96, na kojoj se vidi, kako polaze razlazno dva zraka iz tačke S ispod ploče, produžuju taj isti način kretanja i iznad nje; zbog toga među tim oko vidi tačku S premeštenu u S'.

Kad je bilo reči o odbijanju svetlosti u ravnim staklenim ogledalima, naročito ako su ona bila od debelog stakla, spomenuli smo, da se u tim ogledalima vidi više slika, ako koso posmatramo neki predmet u njima (sl. 97). Sad možemo videti, kako postaju te slike, kojima je uzrok prelamanje zrakova u staklenoj ploči, od koje je ogledalo napravljeno. Svetao predmet je u S (sl. 98) i zrak pada strana 177 na spoljašnju površinu stakla (neamalgamisanu), dajući prvu slabu sliku u S'. Ostali deo svetlosti ulazi u staklo, prelama se i

odbija sa druge površine staklene (amalgamisane), vraća se kroz staklo i izlazi iz njega, da padne u oko i da u njemu da drugu sliku S°, koja je u isti mah prava slika toga ogledala i koja je i najsvetlija.

Ona svetlost, koja se odbija sa druge površine te ploče i koja se vraća pri prelazu iz stakla u vazduh, ponovo se jednim (slabijim) delom odbije sada sa vazduha i vraća u staklo, te se malo dalje po drugi put odbije sa amalgamisane površine ogledala, i vraćajući se u vazduh daje treću, ali slabu sliku u S₁. Jedan deo svetlosti produži isto takvo kretanje kroz staklo, da još jednu sliku S₂, pa S₃ itd., dakle čitav niz sve slabijih i slabijih slika, koje se najzad u ogledalu ugase. Te su slike u toliko odvojenije jedna od druge, u koliko je deblje staklo kod ogledala i u koliko se kosije posmatraju. Kad se strana 178 predmet gleda upravno na ogledalo, onda se vidi samo jedna slika, i to ona S°.

Ako hoćemo da izbegnemo i pri kosim zracima ove višegube slike, kao što to biva kod izvesnih naučnih sprava, onda se upotrebe metalna ogledala, kod kojih se svetlost odbija sa prve, uglađene površine i ne ulazi u masu ogledala.

Da vidimo sada, kako se prelama svetlost, kad prolazi kroz izvesnu prozračnu sredinu, koja nije ograničena paralelnim, već nagnutim površinama, drugim rečima, kad prolazi kroz prizmu.

Sl. 99 pokazuje u celini i u preseku jednu takvu prizmu, kako se upotrebljava u optici. strana 179 Prema tome, kakav će biti trougao, koji pred stavlja presek prizme i prizme se nazivaju ravnostrane (kad su im sve tri strane Jednake) ravnokrake (kad su im samo dve strane Jednake) i pravougle (ako taj trougao bude pravougao). Prizme, ma kakve one bile, ili se upotrebljavaju tako kao što su, ili se utvrde na nogare,

na kojima se mogu okretati svima smislima zauzeti položaj kakav nama bude bio zgodan (Sl.100). U običnim prilikama viđamo prizme kao ukras na polijelejima u crkvama ili na lusterima u pojedinim kućama.

Kod ploča sa paralelnim stranama videli smo da ima slučajeva da zrak može kroz njih proći, a da se ne prelomi; to biva onda, kad padne upravno na takvu ploču. Među tim kod prizme, ma kako zrak pao, mora se prelomiti. Jer ako i padne upravno na jednu stranu prizminu, on dolazi koso na drugu i na njoj se prelama.

Na sl. 101 predstavljeno je u pojedinostima prelamanje kod prizme ABC. Tu se vidi, da zrak pada koso OD. Upravna, podignuta na mestu upadanja kod D, pokazuje da će zrak strana 180 kroz prizmu ići pravcem DK, približavajući se njoj. Upravna podignuta na izlasku zraka kod K pokazuje, da se zrak, prelomivši se,

udalio od nje i otišao pravcem KH. I Posmatrač, u čije oko pada taj prelomljeni zrak, vidi tačku O u O', skrenutu za ugao OEO'. Taj ugao pokazuje, za koliko je zrak svega skrenuo sa svog prvašnjega pravca (OD), i zbog toga se naziva; ugao skretanja; a ugao prizmin A, prema kome se vrši prelamanje kod prizme, naziva se ugao prelamanja prizme.

Svetlosni zraci mogu pod vrlo raznim uglovima padati na prizmu, a tako isto pod

raznim uglovima prolaziti kroz nju i izlaziti iz nje. Među svima tim raznim pravcima naJvažniJi je onaj, kada zrak prolazi kroz prizmu, tako da ide paralelno sa osnovicom njenom, strana 181 dakle da bude kao i na slici KD paralelno sa BC. Onda zrak izlazi pod istim uglom, pod kojim je pao, i onda se najmanje prelama. C toga se taj položaj i naviva kod prizme položaj najmanjega skretanja (minimum skretanja).

Padali zraci na prizmu ma kako, oni prelomljeni izlaze uvek iz prizme tako, da idu prema njenoj osnovici ili prema debljem kraju. To će naginjanje debljem kraju prizme biti u toliko veće, u koliko je sama osnovica prizme šira, tj. u koliko je ugao prelamanja prizme (A) veći.

Na sl. 102 vidi se, kako će se premestiti slika jedne sveće, posmatrana u položenoj strana 182 prizmi. Prelomljeni se zrak približio osnovici prizminoj, a slika se popela prema gornjoj ivici njenoj.

Među raznovrsnim prizmama naročito su važne pravougle prizme, jer se one mogu zbog

totalne refleksije, koju zraci pretrpe na njima, upotrebiti u mesto ogledala. Takva je prizma predstavljena na slici 103.

Zrak OH, padajući upravno na prizminu stranu CB, prolazi neprelomljen sve do H; tu se totalno odbije (jer pod tim uglom ne može izići u vazduh) i ode opet neprelomljen pravcem HI; oko onda vidi sliku predmeta O u O'.

I ako bi se isto skretanje zraka moglo postići i običnim ravnim ogledalom, ipak se više puta (naročito kod naučnih sprava) upotrebe pravougle prizme; jer se kod totalnog odbijanja ne gubi u jačini svetlosti kao kod ogledala.

Prelamanje svetlosti kroz prizme dalo je povoda jednom zanimljivom događaju, koji se desio s ruskim carem Petrom I Velikim. Dok se car Petar bavio u Hamburgu, desio se u toj varoši i francuski fizičar Robertson, koji je pokazivao, kako može čoveka pretvoriti u kozu, mačku, tigra, lava itd. I car je došao da vidi to čudo (sl. 104), ali gledajući sve te promene, i hoteći po što strana 183 po to doznati kako to biva, izgubi strpljenje, pa razbije pregradu, koJa ga Je delila od prostora, u kome se promene zbivadu. On Je istina doznao, kako se to zbiva, ali Je i način, kojim je to postigao, ostao zabeležen.

Da se takve promene izvrše, valja Jednu malo dužu sobu pregraditi na dva dela; u jednome će biti gledaoci, a u drugome će se čovek pretvarati u razne druge životinje. Pregradni vid na visini očiju presečen je jednim položenim procepom, i kroz taj će procep gledaoci posmatrati promene u drugom odeljku. S druge strane te pregrade može se pred taj procep namestiti jedna obična staklena ploča, koja ga potpuno zatvara i kroz koju se predmeti vide kao kroz prozor; prostom strana 184 napravom može se ta ploča ispred procepa ukloniti, pa u mesto nje namestiti jedna

položena pravougla prizma pred procep. U takom položaju, kao što pokazuje sl. 105, prizma ima tu osobinu, da dȃ slike sasvim pokaže na tavanici, a tavanicu na patosu, i da stolicu, koja bi svojim nogama bila utvrđena na tavanici, pokaže u prirodnom položaju na patosu. Operator ima dve u svemu jednake stolice, kod kojih se sedište lako podiže i zamenjuje drugim sedištima, sasvim jednakima među sobom.

Dok je obično staklo pred procepom, operator sedne na stolicu i pita gledaoce u kakvu životinju hoće da se pretvori, imenujući nekoliko njih, kojima on raspolaže. Kad mu oni odgovore, onda u onaj mah, u koji se na tavanici spusti ta životinja na stolici, u taj se isti mah u mesto stakla podmetne prizma ispred očiju i životinja se pokaže na mestu samoga operatora, zbog čega gledaoci drže, da se on u nju pretvorio.

Ako se hoće da čovek ostane, ali da mu se samo glava pretvara u razne oblike, onda se kroz tavanicu spusti lutka, obučena sasvim strana 185 kao i operator, samo se glava menja prema onome, šta se traži i što je već ranije spremljeno. Najzad, ako se želi da samoga predstavljača nestane, ništa prostije. U mesto staklene ploče navuče se prizma, koja pokaže praznu stolicu sa tavanice, i ako se predstavljač nije pomakao s mesta, i ako ga opet vide na istom mestu, čim mesto prizme dođe opet staklo.

Kao što se vidi, cela se promena izaziva prizmom, koja pokazuje predmete na onom mestu, gde oni nisu. Pa kako se naizmeničnim nameštanjem čas stakla čas prizme (pred procep kroz koji se gleda) pokazuju čas predmeti u pravom svom obliku, čas izmenjeni, i kako se ta promena izvrši vrlo brzo, gledaoci izlaze začuđeni mađioničkom moći predstavljača.

Do sad smo se bavili prelamanjem svetlosti kroz takve sredine, koje su bile ograničene ravnim površinama, bilo paralelnim bilo nagnutim. Da bismo upoznali sve važnije slučajeve prelamanja svetlosti, ostaje nam još da vidimo, kako će se svetlost ponašati, kad prolazi kroz prozračne sredine, ograničene krivim površinama. Ovo je potrebno da uradimo u toliko pre, što je od te vrste prelamanja svetlosti učinjena najveća primena, kako u nauci tako i u običnom životu.

Najobičnija tela, ograničena krivim i to kuglastim (sfernim) površinama, upotrebljena za prelamanje svetlosti, jesu tzv. sočiva, koja se zato tako zovu, što po svome obliku strana 186 liče na pojedina zrna običnoga sočiva (sl. 106). I ako bi se, strogo uzevši, samo tako

izrezano staklo moglo nazvati sočivom, danas se tim imenima nazivaJ u i stakla, koja nisu sobe strane pupčasta, već mogu s jedne ili i sa obe strane biti i izdubljena, kao što mogu po jednu stranu imati i ravnu. Na sl. 107 vide se danas najobičnije upotrebljene vrste sočiva.

Sva ta sočiva, kojih ima šest, podeljena su na dve grupe od po tri sočiva. Prva grupa, leva, daje nam tri sočiva, koja su sva u sredini deblja no na obodima; ona se zovu opštim imenom pupčasta ili sabirna sočiva. Prvo među njima je dvogubo pupčasto, drugo je ravno pupčasto, a treće izdubljeno pupčasto. U drugu grupu dolaze tri sočiva, sva tanja u sredini no na obodima; to su izdubljena ili rasipna sočiva strana 187 u opšte. Prvo među njima je dvodgubo izdubljeno, drugo ravno izdubljeno, a treće ispupčeno izdubljeno.

Da bismo u opšte mogli videti, kako će se prelamati svetlost kroz jednu ili drugu vrstu

sočiva, mi ćemo ih uporediti sa prizmama, sa kojima ona imaju izvesnu sličnost. Jer sočivo pod br. 1 (dvogubo pupčasto) može se smatrati kao da je postalo iz dve prizme, slepljene svojim osnovicama; tako isto dvogubo izdubljeno sočivo (br. 4) može se smatrati da je postalo iz dve tanke prizme, sastavljene vrhovima. U ostalom sl. 108 pokazuje, kako se jedno dvogubo pupčasto sočivo može razložiti, ako ne samo na dve, a ono na više raznih prizama.

Kad dakle možemo sočiva uporediti sa prizmama, onda znamo kako će se svetlost u njima prelamati: kao i kod prizama prelomljeni će zraci ići prema debljem delu sočiva. strana 188 To znači, da će se svetlosni zraci kod pupčastih sočiva posle prelamanja približavati njihovoj sredini, skupljaće se, zbog čega se ta sočiva i zovu sabirna. Na protiv kod izdubljenih sočiva zraci će se po prelamanju približavati njihovim obodima (jer su oni deblji od sredine), te će se dakle razilaziti sve više, zbog čega se ta sočiva i nazivaju rasipna.

Pored te sličnosti sočiva sa prizmama ona se još u mnogome podudaraju i sa sfernim ogledalima. Jedno sabirno sočivo dejstvuje kao šuplje ogledalo, jer skuplja zrake; takvo sočivo daje kao i to ogledalo čas stvarne čas uobražene, čas veće čas smanjene likove prema položaju predmeta prema njemu. Na protiv rasipna sočiva podudaraju se u svome dejstvu sa pupčastim ogledalom, jer rasturaju ili rasiplju zrake, i daju uobražene slike.

Kod svakoga sočiva, bilo ono sabirno ili rasipno, moramo voditi računa o njegovim krivinama, tj. o središtima krivina, dakle o poluprečnicima onih kugala, iz kojih su jedna ili obe krive površine postale. To se vidi na sl. 109–114. Dvogubo pupčasto sočivo na primer ima jedno središte krivine (o) s jedne, a drugo (o') s druge strane; isti je slučaj i sa dvogubo izdubljenim sočivom. Kod ispupčeno izdubljenih i izdubljeno pupčastih sočiva oba su središta krivine s jedne iste strane, ali ne na istom mestu, jer je jedan poluprečnik veći a drugi manji. Kod ova dva sočiva moraju poluprečnici krivine strana 189 biti različiti; kod dvogubo pupčastih kao i dvogubo izdubljenih oba poluprečnika svakog

Sl. 109.

Sl. 110.

Sl. 111.

Sl. 112.

Sl. 113.

Sl. 114.

takvog sočiva mogu biti jednaka (to su simetrična sočiva) ili različita (nesimetrična). Svako pak sočivo mora imati svoju optičku osu (oo'), koja prolazi kroz središte krivina i kroz sredinu samoga sočiva.

Da vidimo sada, kako se svetlost u tim sočivima prelama i kako postaju slike. Uzećemo dvogubo pupčasto sočivo kao predstavnika sabirnih sočiva.

Kad sunčevi paralelni zraci padnu na takvo sočivo L (sl. 115), oni se, prošavši kroz sočivo, skupe svi u jednu tačku F, koja se kao i kod ogledala naziva žiža tog sočiva i koja nije ništa drugo do smanjena, stvarna strana 190 slika sunčeva. Ali kako na to sočivo mogu sunčevi zraci doći i s leve strane, to znači

da možemo imati još jednu takvu istu žižu F₂ s desne strane. Zbog toga se i kaže da svako takvo sočivo ima dve žiže, F₁ i F₂, koje se ni u čemu među sobom ne razlikuju. Položaj žiža, kako s jedne, tako i sa druge strane, jeste na polovini daljine od središta, krivine do središta sočiva.

Kao god što se paralelni zraci, prošavši kroz sabirano sočivo, tako prelamaju, da se svi skupe u njegovoj žiži, tako isto ako mi u jednu (ma koju) žižu jednoga sočiva metnemo svetao predmet, zraci će, koji kupasto padnu na sočivo, izići iz njega paralelno (sl. 116). Ovi paralelni zraci, kad padnu na drugo takvo isto sočivo L', skupiće se ponovo u žižu F'₂ toga drugoga sočiva, produžavajući dalje, ako im ništa ne smeta, svoje razlazno kretanje.

strana 191 Recimo da svetli predmet, koji se nalazi pred sabirnim sočivom, nije u beskrajnosti,

dakle da na sočivo ne padaju paralelni zraci. Neka je to jedan cvet (sl. 117), Zraci,

polazeći sa raznih tačaka toga cveta, prelomiće se tako, da iza sočiva dadu izvrnutu i smanjenu sliku njegovu; slika će među tim biti stvarna, jer je možemo uhvatiti na zaklonu.

strana 192 Ako sada svetli predmet, tj. cvet primičemo sočivu, njegova će se slika odmicati od njega i rašće; kad predmet dođe s jedne strane u središte krivine, slika će s druge strane pasti opet u središte krivine, i osim toga slika će po veličini biti jednaka predmetu, ostajući naravno izvrnuta. Kad se svetao predmet uputi bliže sočivu, pa dakle i žiži, slika njegova se s druge strane udaljuje od njega, i biva sve veća. Na sl. 118 svetli predmet (sveća) je bliže sočivu od zaklona, na kome se slika hvata; zbog toga je i slika veća od predmeta.

U koliko se sa predmetom više približavamo žški, u toliko će njegova slika iza sočiva odlaziti dalje i bivati veća. Kad strana 193 predmet dođe u samu žižu, zraci izlaze iz sečiva paralelno, i mesto slike je u beskrajnosti, tj. nje više nema.

Važna je stvar da deznamo, šta će biti sa svetlošću, kad se predmet približi još više sočivu, tj. kad dođe ma gde između žiže i sečiva. Slika 119 predstavlja to stanje. Na njoj se vidi, da se zraci, kad izlaze iz sečiva, razilaze, dakle da iza sečiva nema slike.

Među tim oko koje bi se s te strane sočiva našlo, kad se produže zraci pravcem, kojim su došli, vidi sliku iza žiže F, i ta je slika sada uobražena, jer je samo oko vidi (kao i u ogledalu), ali ona ne posteji, nije stvarna. Ta slika, koju daje sočivo od predmeta između žiže i sečiva, pered toga što je uobražena, uvećana je i prava (sl. 120).

Prema svemu sveme možemo u kratko ponoviti stvar na ovaj način. Kad je predmet u beskrajnosti, sabirno sočivo daje stvarnu slinu u žiži, i ona je stvarna, izvrnuta i veoma smanjena; dok se predmet kreće iz beskrajnosti na središtu, slika se kreće od žiže takođe na središtu, ostaje stvarna i strana 194 izvrnuta, ali raste. Predmet u jednom središtu daje u drugom središtu slikua iste veličine. Dok predmet pređe prostor između središta i žiže, dotle slika ide od središta do beskrajnosti, ostaje stvarna i izvrnuta, ali neprestano raste; predmet u žiži daje sliku u beskrajnosti, tj. zraci idu paralelno. Najzad kad predmet dođe između žiže i sočiva, slika je uobražena, uvećana i prava.

Kad zapamtimo mesto, na kome je predmet, a tako isto i mesto, na kome postaje njegova slika, pa na mesto slike metnemo predmet, njegova će slika sad pasti tamo, gde je bio malo čas predmet. S toga se tačka, na kojoj je predmet, i tačka, na kojoj od toga predmeta postaje slika, nazivaju, kao i kod ogledala, spregnute tačke.

Uzgred valja napomenuti, da sve ono, što biva sa svetlim dakle vidljivim zracima, biva i sa toplim zracima, koji obično prate svetle zrake. Ona žiža, koju daje sabirno sočivo od sunčevih zrakova, skupivši ih na jedno mesto, ne samo da je vrlo svetla, nego strana 195 je i vrlo topla, i može lako zapaljive predmete i zapaliti. S toga su se sočiva u prva vremena kod nas nazivala zažigatelna stakla.

Izdubljena se sočiva ponašaju kao ispupčena ogledala. Kao god što su ta ogledala davala uobraženu žižu i uobražene likove, takvu istu žižu i likove daju i izdubljena, rasipna sočiva. Na sl. 121 s leve strane dolazi snop paralelnih zrakova, koji se posle prelamanja kroz rasipno sočivo raziđe tako, da se zraci nigdene skupe zajedno

niti daju stvarnu sliku. Oko, koje bi se u pravcu tih zrakova našlo, videlo bi uobraženu žižu u njihovu produženju u F.

Isti je slučaj i sa ostalim slikama kod tih sočiva. Njihove su slike uobražene i prave, ali su smanjene. Kako će od predmeta AB postati u rasipnom sočivu njegova smanjena iprava slika kod a b, vidi se na crtežu (sl. 122).

Uzgred nam valja skrenuti pažnju još na jednu stvar kod sočiva. Slike će kod sabirnih strana 196 sočiva biti tačne samo enda, kad sočiva nisu suviše velika, niti su suviše debela; jer kad te bude, onda se oni zraci, što prolaze obodom sočiva, ne sastaju savršeno tačno sa onima, koji prelaze sredinom, te zato slika takvih sočiva nije dobra. Jer ako npr. dobijemo u Žiži nekoga malo pupčastijega sočiva sunčevu sliku, opazićemo, kad bolje zagledamo, da se oko prave sunčeve slike vidi kao jedan

okvir svuda unaokole; taj okvir postaje usled tog nejednakog prelamanja središnih i obodnih sunčevih zrakova kroz sočivo. Ta se pojava kod sočiva naziva sferne skretanje ili sferna aberacija.

Ta se mahna kod sočiva može ukloniti u nekoliko time, što će se propustiti zraci samo kroz sredinu sočiva, a zakleniti mu obod; to biva kad se pred sočivo metne pločica u sredini probušena, tzv. diafragma, te se zraci, prelazeći kroz otvor diafragme, prelamaju samo kroz sredinu sočiva. strana 197 Time se istina uklanja u nekoliko aberacija, ali se izgubi u sjajnosti slike, jer svetlost ne prolazi kroz celo sočivo, već samo kroz sredinu njegovu.

Ako hoćemo da sočivo zadrži ceo svoj otvor, pa da ipak ne bude sferne aberacije,

Sl. 123.

moramo sastaviti dva sočiva jedno do drugog: jedno ispupčeno, a drugo izdubljeno (slika 123), i napraviti na taj način tzv. složeno sočivo. Takvo sočivo, koje nema pomenuti nedostatak sferne aberacije, naziva se aplanatičko sočivo.

Za sve naučne sprave, u kojima ima sočiva, upotrebljavaju se samo takva, slaganjem popravljena, tj. aplanatička sočiva.

Kao što smo i ranije napomenuli, primena sočiva je vrlo velika. Zbog toga se uvek kod njih pitamo, od kada su se ona počela upotrebljavati, drugim rečima kad su ona pronađena i ko ih je pronašao.

I ako je primena sočiva postala tako velika tek u poslednjim vekovima, ipak izgleda da su za sočiva znali i stari narodi. Jedan engleski fizičar pokazao je britanskoj akademiji nauka 1 septembra 1852 godine jedno ravno ispupčeno sočivo od četiri santimetra u prečniku, koje je nađeno u Korsabadu, blizu razvalina stare Ninive. Godine 1859 nađeno je jedno sočivo u jednom rimskom grobu.

strana 198 Ernest Renan, u jednom ovom delu („Antihristu“), pozivajući se na Plinija, veli za Nerona: „Pošto je bio kratkovid, imao je

strana 199 običaj da nosi u oku, kad je gledao borbu gladiatora, jedan izdubljen smaragd, koji mu je služio kao durbin“ (sl. 124). To znači, da su stari narodi znali za izvesne osobine sočiva.

Da se za važno prelamanje svetlosti kroz sočiva moglo znati i ranije, možemo pored naročitih svedodžaba zaključiti i od tuda, što

za uveličavanje pojedinih slika nije potrebno pravo sočivo. Obična loptasta flaša vode (sl. 125) daće nam uvećanu sliku sveće, kad je zgodno prema flaši namestimo i malo dalje na zidu uhvatimo. Ali i ako su sočiva kao i neka njihova dejstva bila poznata još u strana 200 ranija vremena, ipak je u to doba njihova primena bila vrlo slaba. Najvažnija upotreba sočiva bila je za naočare.

Danas je primena sočiva raznovrsna, kako za aparate primenjene u nauci i običnom životu, tako i za proizvođenje izvesnih optičkih dejstava, koja u publici izazivaju čuđenje, a više puta i praznoverice. Mi ćemo glavnije od tih primena pregledati.

Najprostija primena sočiva (sabirnih) je kod onih sprava, gde se ne traži da ta sočiva daju slike, nego samo da upute svetlost jednim izvesnim pravcem u što većoj jačini i na što veću daljinu. Ta je osobina sočiva primenjena kod kula svetlilja, kod kojih se

šiljanje svetlosti na što veću daljinu, kao što smo videli, može postići i šupljim ogledalima. A da bi se što savršenije dejstvo postiglo, upotrebljavaju se za paralelno šiljanje svetlosti na velike daljine i sočiva i prizme i ogledala. Takav jedan raspored tih optičkih delova vidi se u preseku na sl. 126. U sredini je sočivo A, iznad njega kao i ispod njega do neke izvesne granice poređane su naročite prizme (ili stepenasto izrezana sočiva), koje totalnom refleksijom šalju paralelne zrake; na posletku dolazi strana 201 nekoliko ogledala, kako gore tako i dole, koja odbijanjem šalju svetlost istim putem. Na taj način svetlost lampina, koja pod raznim uslovima pada na takav jedan sistem, izlazi iz njega, paralelnim zracima.

Valja samo da dopunimo, da je taj svetlosni izvor, pređe lampe zejtinjače, sada električne lampe, sa svih strana okružen

takvim optičkim delovima, kakvi su ovde samo u s jedne strane i u preseku predstavljeni, jer svetlost sa takve jedne kule mora otići na razne strane, te da se sa svih strana vidi. Na sl. 127 vidi se celokupni izgled takvog jednog, da ga nazovemo fenjera, na vrhu kule svetlilje.

Da bi oni, koji na dalekom moru vide takvu svetlost, bili sigurni da ona dolazi sa kule, svetlost, se s vremena na vreme prekida (negde svakoga minuta, negde svako pola minuta, ili još i češće) ili joj se podmetanjem razno obojenih strana 202 stakala menja boja. I jedno i drugo postiže se na taj način, što se ceo stakleni omotač (od sočiva, prizama i ogledala) naročitim mehanizmom okreće, kao što se to vidi na slici dole s leve strane glavnoga stuba.

Druga važna primena sabirnih sočiva je kod sprava za uveličavanje sitnih predmeta, koja se opštim imenom nazivaju mikroskopi, tj. sprave za gledanje sitnih predmeta.

Naše oči mogu neposredno na običnoj tzv. vidnoj daljini (25 do 80 santimetara od ona) da raspoznadu predmete samo do izvesne majušnosti; ako su ti predmeti sasvim mali i sitni, oko ih naše ne vidi. Donekle se možemo pomoći time, što ćemo takve sitne stvari malo više približiti očima, ali ni to ne može pomoći mnogo; pored toga što se na taj način oči naprežu i kvare, predmeti suviše približeni očima ne vide se jasno. S toga se za posmatranje sitnih i veoma sitnih, pa i običnim gledanjem nevidljivih predmeta ili pojedinosti na njima služimo mikroskopima.

Mikroskopi se dele na dve grupe: na proste i složene. Ovako se oni dele u nauci; u običnom se životu prosti mikroskopi zovu lupe i služe za gledanje ne sasvim sitnih predmeta, jer obično ne uveličavaju mnogo. Složeni se mikroskopi pak nazivaju prosto mikroskopima, i njima se posmatraju veoma sitni i običnim gledanjem nevidljivi predmeti. Da se najpre zadržimo kod lupe.

strana 203 Lupom se naziva svako, bilo dvogubo ispupčeno ili ravno ispupčeno sočivo, koje je samo uokvireno, da se može držati i njime ma kakav sitan predmet posmatrati. Više se puta lupe prave od dva sastavljena ili malo razdvojena sočiva, bilo da su oba sabirna ili jedno sabirno a drugo rasipno (naročito ako su sastavljena i slepljena), ipak se ona smatraju kao jedno sočivo, samo im je dejstvo onda bolje ili jače. Više puta spoje se po

dve lupe (bilupe) ili tri lupe (trilupe), pa se može predmet gledati čas kroz jednu, čas kroz dve, a kad treba i kroz sve tri lupe (ili sočiva). Svaka takva kombinacija daje razno uveličanje. Na slici 128 predstavljeni su razni oblici lupa, kako se za razne prilike strana 204 upotrebljavaju. Lupom 1 i 2 (lupa 2 je samo presek lupe 1) služe se sajdžije i kamenoresci; lupe 3, 4, 5, 6, 8 i 10 sastavljene su iz više sočiva, to su složene lupe (ahromatičke lupe). Bilo jedno ili dva sočiva u lupi, ono može svako za se biti prosto ili složeno. Npr. lupa 3 sastavljena je iz dva prosta, a lupa 10 iz dva složena sočiva. Lupa 7 napravljena je od cilindričnog sočiva i njome se obično čita sitna štampa ili rukopis; lupom 9 gleda se razno zrnevlje, koje je u njoj zatvoreno; lupom 10 broje se konci na izvesnim tkanjima; lupe 11, 12, 14 i 15 su prirodnjačke lupe, bilupe i trilupe.

Sve te razne lupe razno uveličavaju, prema potrebi; obično pak uveličavanje, koje daju lupe, nije veće od 40 do 50 puta.

Lupa ne mora biti ova od stakla, niti se za to mora upotrebiti pravo sočivo. Gotovo svaka okruglasta čaša ili flaša, napunjena vodom, dejstvuje kao lupa. Kad se kroz takvu čašu ili flašu gleda zastor, na kome se one (na stolu) nalaze, uvek se konci njegovi na izvesnim mestima, vide uveličani. Najprostiju ćemo lupu napraviti, kad okruglu flašicu napunimo vodom, zapušimo i izvrnemo, pa kroz nju gledamo sitne predmete (sl. 129).

Ostaje nam još da vidimo, kako se zbiva uveličavanje, koje daje jedno sabirno sočivo (prosto ili složeno) ili lupa.

Mi smo to već pokazali onda, kad smo govorili o postajanju slike kod sabirnih sočiva, kad predmet dođe između žiže i sočiva strana 205 čiva (vidi sl. 120). Zraci, koji polaze sa sitnog predmeta ab, nameštenog između žiže

F i sočiva, izići će iz sočiva rastureni; to znači da iza sočiva nema stvarne slike. Oko pak, koje bi te zrake primilo, videće u njihovu produženju od toga predmeta uobraženu sliku AB, pravu i uvećanu. To je slika, koja se vidi lupom. Glavna je pak stvar, da bi se jedno sabirno sočivo moglo upotrebiti kao strana 206 lupa, da se predmet metne blizu sočiva, ili, tačno govoreći, između žiže toga sočiva i njega samoga.

Da bismo znali, gde je žiža takvog sabirnog sočiva, valja samo da pustimo na njeva sunčeve zrake; ona daljina, na kojoj se svi ti zraci skupe u jedno, jeste žižna daljina toga sočiva. I predmet, koji tim sočivom kao lupom hoćemo da posmatramo, tj. da ga vidimo uvećanog, valja da se metne između te žiže i sočiva.

Lupa će u toliko jače uveličavati, u koliko joj je žižna daljina kraća, ili, drugim rečima, u koliko je sočivo pupčastije. Po sebi se razume, da se onda i predmet namešta u toliko bliže lupi, u koliko joj je žižna daljina kraća. Na koje će baš mesto između žiže i lupe doći predmet, udešava se okom tako, da se posmatrani predmet najbolje vidi.

Dok je prost mikroskop ili lupa bila sastavljena samo od jednog sočiva (bilo ono prosto ili složeno), dotle kod složenog mikroskopa imamo dva sasvim razdvojena sočiva; oba se ta sočiva u svome dejstvu sasvim razlikuju među sobom. Svako od ta dva sočiva gotovo je uvek složeno iz dva ili više sočiva, ali se svaka takva složena grupa sočiva smatra kao jedno sočivo. Obično su ta dva sočiva složenoga mikroskopa utvrđena u jednoj cevi, jedno na jednom, drugo na drugom kraju njenu; cev je zatim utvrđena za jedne nogare, koje je nose, a sem toga udešeni su strana 207 još i drugi optički delovi, kao npr. šuplje ili ravno ogledalo za bolje osvetljavanje onoga, što se gleda, mikrometar ili oprava za tačno

strana 208 merenje tih sitnih predmeta itd. Jedan takav potpun mikroskop predstavljen je na slici 130.

Da vidimo sada, kakav je optički sastav složenoga mikroskopa, koji pokazuje sl. 131.

Kao što se na toj slici vidi, ona dva sočiva, koja sačinjavaju složen mikroskop, jesu sočivo b i B. Predmet, koji se gleda, nalazi se na staklenoj pločici a, i osvetljen je skupljenim zracima, koji se ozdo odbijaju sa šupljeg ogledala i koji padaju na njega s desna i ozgo.

Jedno sočivo, i to ono donje b, nalazi se iznad samoga predmeta a, i zato se zove predmetno sočivo ili objektiv; ono drugo sočivo B je ispred samoga oka i zove se očno sočivo ili okular. Po sebi se razume, kao što smo i ranije spomenuli, da i objektiv i okular mogu biti sastavljeni iz dva ili više složenih sočiva. Na slici se vide tri sočiva, koja se mogu metnuti kao objektiv mesto onoga jednoga; i onda mikroskop jače uveličava.

Predmet a ne sme se sada, kao kod lupe, metnuti između žiže i sočiva; on se ovde meće tako da dođe između žiže i središta objektiva, dakle da prelamanjem njegove svetlosti objektiv da stvarnu i uvećanu sliku strana 209 npr. c d. Ta je slika, kao što znamo, još i izvrnuta, ali to ništa ne smeta mikroskopskom posmatranju. Na drugom je kraju cevi okular B; on se sad mora tako namestiti, da ona stvarna slika, koju je dao objektiv, padne između okulara i njegove žiže (F). Drugim rečima okular ovde igra istu ulogu, koju i svaka lupa. On će dati od stvarne slike c d uobraženu i uvećanu sliku CD, i to je ona slika, koja se mikroskopom posmatra.

Kao što se vidi, ovakom kombinacijom sočiva kod složenog mikroskopa predmet se u dva maha uveličava: prvi put objektiv daje njegovu uveličanu sliku, a drugi put opet okular kao lupa uveličava tu već uveličanu sliku.

Slika 132 pokazuje, kako se kroz mikroskop gleda. (Ovaj je mikroskop malo prostiji od onoga na sl. 131, ali način posmatranja ostaje isti.) Predmet, koji se posmatra, može biti osvetljen ozdo ogledalom (kao na sl. 131, ako je prozračan i propušta svetlost) ili ozgo, sočivom, kao na ovoj slici (ako je neprozračan).

Jedan isti mikroskop može razno uveličavati predmet; to zavisi i od objektiva i od okulara. Ako uzmemo jedan izvestan okular, pa kao objektiv uzmemo samo jedno sočivo (kao na sl. 131), dobićemo izvesno uveličanje; ako mesto objektiva sa jednim sočivom metnemo drugi sa dva ili sa tri, dobićemo istim okularom veće uveličanje. Isto tako strana 210 ako zadržimo objektiv, pa uzmemo jače okulare, dobićemo i jače uveličanje.

Svaki mikroskop ima dva ili tri ravna objektiva, a toliko isto i okulara, te se mogu praviti razne kombinacije u uveličavanju.

Celokupno uveličanje jedne takve kombinacije doznaćemo, kad budemo znali, koliko Je strana 211 uveličanje objektiva, a koliko okulara za se, pa ta dva uveličanja pomnožimo. Okular uvećava npr. dvadeset puta, a okular pet puta; celokupno uveličanje je onda sto puta.

Ovde se razume uveličanje linisko ili u prečniku, a ne površinsko. Kad se kaže da je jedno telo u mikroskopu pedeset puta veće (ili da mikroskop uveličava 50 puta), onda znači da to telo izgleda u mikroskopu 50 puta duže i 50 puta šire. Prema tome površinsko uveličanje nije 50, nego 50×50= =2500. Tako bi isto mikroskop, koji liniski uveličava 100 ili 500 puta, imao površinsko uveličanje 10000 ili 250000 puta. Dobrim se mikroskopima može postići u srednju ruku uveličanje od 2000 puta u prečniku ili od 4.000.000 puta po površini. Među tim i ako se jednim mikroskopom može postići toliko uveličanje, ipak se ono upotrebljava samo u retkim prilikama. Najobičnija se uveličavanja kreću između 500 i 1000 puta u prečniku. Jer što je uveličanje veće, u toliko je i posmatranje teže; slika je vrlo slabo osvetljena, strani se uticaji vrlo jako osećaju, te se zato tako jakim uveličanjem mogu služiti samo vrlo izvežbani mikroskopisti.

Mikroskopi, o kojima smo do sada govorili, obično su tako napravljeni, da samo jedan posmatrač njima posmatra. Ako bismo hteli, da uvećanu sliku jednoga mikroskopa vidi čitav jedan skup ljudi, onda se služimo tzv. sunčanim mikroskopom.

strana 212 Sunčani mikroskop u opštem svom izgledu predstavljen je na sl. 133. On je utvrđen za

kakav suncu okrenuti prozor, tako da mu ravno ogledalo M ostane na polju, a sve ostalo unutra u zamračenoj sobi. Sunčevi zraci S

(sl. 134), padajući na ravno ogledalo, odbijaju se i prolaze najpre kroz sočivo 1, pa strana 213 onda kroz sočivo o, te se skupe u žižu toga sočiva u m, gde se nalazi onaj predmet, koji hoćemo da uveličamo; tim skupljenim zracima taj se predmet jako osvetli. Svetlost, prošavši kroz predmet, pada na sistemu od dva ili tri sabirna sočiva, koja daju vrlo jako uveličanu i izvrnutu sliku predmeta na dva, tri ili više metara udaljenom belom zaklonu ili platnu. Tu sliku vide svi oni, koji se naću u toj (inače zamračenoj) sobi.

Pošto se u svima prilikama ne može računati na sunce, a naročito ne u veče, to su napravljene sprave, kod kojih se mesto sunčeve svetlosti upotrebi ili jaka Drumondova ili još jača električna svetlost. Sastavni deo mikroskopa ostaje u glavnome isti, samo je promenjen onaj deo, koji ima sada ovu svetlost da pošlje u mikroskop. Mikroskop sa električnom svetlošću zove se fotoelektrični mikroskop (sl. 135).

Uveličavanje pojedinih predmeta sunčanim ili fotoelektričnim mikroskopom vrlo je zanimljivo, jer se čitavom jednom skupu ljudi mogu pokazati veoma jako uveličani vrlo sitni predmeti. Jedno vlakno iz kose, uveličano tim mikroskopom, izgleda skoro kao ruka debelo; buva izgleda kao ovca velika. Sitne životinjice, koje žive na starom siru i koje se inače ne vide, pokažu se na zaklonu veće od pesnice. Najzanimljivije je među tim pokazati krvotok. To se radi, kad se između dve staklene pločice priklješti rep punoglavca, koji ima vrlo prozračnu strana 214 kožu. Na platnu se pojavi čitava osvetljena geografska karta, na koJoj teku sve reke i rečice; to su krvni kanali punoglavca, u kojima se krv vrlo brzo kreće. Isto je tako zanimljivo pokazati kristalisanje soli, naročito pak nišadora; nišador se rastvori

u vodi i jedna se kap toga rastvora metne između dve pločice i unese u mikroskop. Usled jake toplote, bilo sunčevih ili električnih strana 215 zrakova, voda počne isparavati, a sitni kristalići te soli stanu se rećati jedan pored drugoga, dajući lepe grane.

Za vreme opsade Pariza, fotoelektričnim su mikroskopom čitane i prepisivane depeše, koje su donosili poštanski golubovi.

U koliko su eksperimenti sa sunčanim ili fotoelektričnim mikroskopom zanimljivi za veće skupove, u toliko su posmatranja običnim mikroskopom važnija sa naučnoga gledišta. Jer se pomoću njega ušlo utrag mnogim životinjicama, za koje se dotle nije znalo da postoje, a za koje se zna da su izvor mnogim, naročito zaraznim bolestima.

Sl. 136 predstavlja jednu kap ustajale vode sa svima onim životinjicama i biljkama, koje se u njoj nalaze, a od kojih se nijedna golim okom ne vidi. Sve što oko od toga vidi jeste slaba zamućenost te vode.

Na sl. 137 vide se nekoliko raznih vrsta bakterija. Tako npr. pod 1 predstavljen je mikrob tuberkuloze, pod 2 mikrob difterije, pod 3 mikrob boginja, pod 4 mikrob prostrela, pod 5 mikrob influence, pod 6 mikrob kolere.

Mikroskopom smo uspeli da raspoznamo beskrajno sitne predmete; on iznosi pred naše oči hiljade raznih pojedinosti, za koje inače nikad ne bismo znali, i ako su tu oko nas, u neposrednoj blizini našoj.

Što smo mikroskopom postigli za predmete nama bliske, ali veoma sitne, to se postiže durbinima i teleskopima za predmete strana 216 ogromne po veličini ali i beokrajno daleke. Rezultat je za naše gole oči jedan

strana 217 isti, jer se ni ovi predmeti, i ako su veliki, isto tako ne vide, kao ni oni prvi, i ako su bliski. I kao god što nam je mikroskop otkrio čitave nove živote, tako nam je durbin pokazao mnoge dotle nepoznate svetove.

Dok mikroskop znači spravu za gledanje sitnih predmeta, dotle teleskop znači spravu za gledanje dalekih predmeta. Prema tome po etimologiji reči teleskop znači svaku onu spravu, koja nam ma na koji način pomaže, da vidimo udaljene predmete. Među tim se u praktici pravi razlika između durbina i teleskopa, i ako i jedni i drugi predstavljaju

sprave sa istim zadatkom; ta razlika dolazi od njihova unutrašnjega sastava. Durbinom se nazivaju one sprave za daleko gledanje, kod kojih glavne slike daju sočiva, dakle kod kojih slike postaju prelamanjem svetlosti; one se zovu još i refraktori. Teleskopi su pak sprave, u kojima glavnu sliku daju šuplja ogledala, gde dakle slike postaju odbijanjem svetlosti, zbog čega se i zovu reflektori.

Vrlo se dugo vodila prepirka o tome, ko je pronašao durbin. Dugo se pričalo da su ga pronašla deca jednoga fabrikanta strana 218 naočara (sl. 138) u Midelburgu (u Holandiji). Igrajući se sočivima, koja su na sčevu stolu našla, slučajno nameste dva sočiva jedno iza

strana 219 drugoga i pogledaju petla na vrhu tornja obližnje crkve; petao im se pokaže veći i bliži. Odmah to jave ocu, koji se onda i sam o tome uverio, i, utvrdivši takva dva sočiva u jednu cev, pronašao prvi durbin.

Docnija istraživanja utvrđuju, da je durbin pronašao 1590 godine Zaharije Žansen, opet fabrikant naočara u istoj varoši. Prve durbine svoje prodao je po skupe pare knezu Moricu saksonskom i arhiduki Albertu, koji mu narediše da dalje takvih sprava ne pravi, kako bi ih samo oni imali za vreme rata.

Među tim vrlo je mogućno, da je durbin dva put pronađen; prvi put od Žansena, ali se za nj nije mnogo znalo, pošto se taj pronalazak čuvao u tajnosti, i po drugi put oko 1606 godined bilo od dece ili njihova oca Lipershaja. Krajem godine 1608 Galileo je sam napravio takav jedan durbin i njime je otkrio odmah Jupiterove pratioce, pronašao pege na suncu, bregove na mesecu itd. Ta vrsta durbinai danas je poznata pod imenom Galileova ili holandskog durbina. To su naši obični pozorišni dogledi, samo je u ono doba pravljena jedna cev za posmatranje jednim okom. Evo kako je napravljen običan dogled ili Galileov durbin.

U njemu ima svega dva sočiva: jedno dvogubo pupčasto O (sl. 139), na koje padaju zraci, koji dolaze od predmeta; to je predmetno sočivo ili objektiv. Drugo je sočivo o izdubljeno i do njega je oko; to je okular. Ta dva sočiva valja ovako namestiti.

strana 220 Sočivo MO (sl. 140) je objektiv i na njega padaju zraci sa dalekog predmeta AB. Ti zraci proći će kroz sočivo tako, da bi dali u ab smanjenu i izvrnutu stvarnu sliku toga predmeta. Ali pre nego što se ti zraci preseku da dadu stvarnu sliku ab, namesti se dvogubo izdubljeno sočivo, okular N o, koje

te zrake rasturi iza sočiva i pokvari stvarnu sliku. Oko, koje sad dođe iza njega, produži rasturene zrake istim pravcem i vidi od predmeta AB uobraženu sliku a'b' uvećanu i pravu.

Tako će se u sl. 139 udaljena crkva u durbinu videti od prilike iste veličine ali mnogo bliža, usled čega će izgledati veća.

strana 221 I zaista durbini ne uveličavaju slike onako kao mikroskopi. Oni uveličavaju slike u toliko, što ih dovode bliže, te ih mi vidimo pod većim uglom, i zato bi pravilnije bilo da se kaže, da durbini približuju daleke predmete, zbog čega se oni vide veći.

Od dva predmeta jednake veličine i jednako osvetljena onaj nam izgleda veći, koji je bliži, jer se on vidi pod većim uglom. Imamo npr. takva dva predmeta AB i A'B' (sl. 141) jednake veličine, ali prvi bliži oku od drugoga; taj se prvi predmet vidi

Sl. 141.

pod uglom AOB, a onaj drugi pod uglom A'OB'. Prvi je ugao veći od drugoga, i zato nam i taj predmet izgleda veći od drugoga. Pa kako se gore slika one crkve, dovedena sočivima bliže oku, vidi pod većim uglom nego sama crkva, to će ona u durbinu izgledati veća.

Dogledi i durbini, koji se upotrebljavaju za gledanje dalekih predmeta na zemljinoj površini, zovu se opštim imenom zemaljski durbini, i oni daju slike prave, tj. onake iste, kakve su i u prirodi. To pravo posmatranje slika može se postići ili gornjom konstrukcijom u holandskome ili Galileovu durbinu jednim sabirnim i jednim rasipnim strana 222 sočivom, ili samim sabirnim sočivima, kombinujući ih na drugi način. Od tih se durbina razlikuju astronomski durbini, koji se prave samo sa dva sabirna sočiva, ali koji daju izvrnutu sliku. Pa kako to izvrtanje slike ni u koliko ne smeta astronomskim posmatranjima, to se ona tako izvrnuta i ostavlja, jer se time konstrukcija samoga durbina znatno unrošćava.

Konstruktivni raspored takvog astronomskog durbina vidi se na sl. 142. Na jednom kraju veće ili manje cevi utvrdi se sabirno

sočivo o; to je objektiv. Zraci, koji padnu na takvo sočivo ma sa kog nebeskog tela, skupljaju se u Žiži F toga sočiva i tu daju, kao što znamo, stvarnu izvrnutu i smanjenu sliku ab. U drugoj užoj cevi, koja ulazi u prvu širu cev, utvrđeno je drugo sabirno sočivo o', kroz koje se posmatra malo čas pomenuta smanjena i izvrnuta slika ab; to je drugo sočivo okular. Okular igra sad ulogu obične lupe, tj. gledajući kroz njega stvarnu strana 223 sliku ab, dobija se od nje uobražena i uvećena slika A'B', i to je ona slika, koja se durbinom vidi. Po sebi se razume, da zato treba okular tako u cevi namestiti, da stvarna slika ab dođe između okulara i njegove žiže.

Kako objektiv tako isto i okular sastavljeni su obično iz dva sočiva, kako radi aplanatizma, tako i radi drugih važnih osobina složenih sočiva, o kojima sada ne može biti govora.

Svaki astronomski durbin kao i mikroskop može razno uveličavati posmatrane predmete; samo ta uveličavanja nisu kod durbina tako mnogobrojna kao kod mikroskopa. Durbin ima uvek samo jedan objektiv, a dva ili tri okulara, i tim se okularima postižu dva ili tri razna uveličanja. Kod mikroskopa videli smo da ima i više objektiva i više okulara, te zato su i kombinacije u uveličavanju mnogobrojnije.

Cev, koja nosi okular, kako kod mikroskopa, tako i kod svih durbina i ogledala, pokretna je i može se kretati ili neposredno rukom (kod prostijih sprava) ili naročitim zavrtnjima. Svaki posmatrač premešta okular čas na jednu čas na drugu stranu, dok ne ugleda sliku sasvim jasnu i oštru. Gde će se on sa okularom zaustaviti, zavisi kako od njegovih očiju, tako i od daljine posmatranih predmeta, kao i od upotrebljenog uveličanja.

Kakvoća jednoga durbina kao i njegova moć uveličavanja zavise u glavnome od objektiva. strana 224 Najvažnija je stvar, da staklo, od koga se objektiv reže, bude što je mogućno čistije, da u njemu ne zaostanu mali mehurići ili kao neka vlakna. Rezanje i glađenje objektiva je od ne manje važnosti, jer od njihove savršenosti zavisi oštrina one stvarne slike, koju objektiv daje, i koja se zatim posmatra okularom. Sve je to vrlo teško postići naročito kod velikih durbina, pa zato su takve sprave, kad se dobro izrade, vrlo skupe.

Od dva durbina jednako izrađena, onaj će moći dati veća uveličavanja, kod koga je objektiv veći. Jer jasnost one uobražene slike, koju gledamo kroz okular, zavisi na prvom mestu od jasnosti stvarne slike, koju daje objektiv, pa dakle od broja onih zrakova, koji kroz objektiv prolaze, te tu sliku daju. Među tim lako je pojmiti, da će tih zrakova biti u toliko više, u koliko je objektiv veći. S druge strane, pošto se uveličavanjem stvarne slike okularom njena svetlost rasturi na mnogo veću površinu (uobražene slike), to se po sebi razume, da će ta uobražena slika, koju mi u ostalom i posmatramo, biti u toliko slabija i manje razgovetna, u koliko je uveličanje veće. I kad je stvarna slika postala od većeg objektiva, tj. kad u njoj ima više svetlosti, ona će dopustiti i veće uveličanje, a i mnogo veće pojedinosti će se na slici videti. Kao primer da navedemo sl. 143 i 144, koje predstavljaju jedan isti predeo neba gledan golim okom (sl. 143) i strana 225 kroz durbin (sl. 144). Prva slika pokazuje da se na tom dedu neba (u blizancima) vidi golim okom svega sedam zvezda, a taj isti deo viđen durbinom od samo 27 santimetara

Sl. 143.

u prečniku pokazao bi da ima 3205 zvezda.

Pored čisto optičke strane durbina valja da se sa nekoliko reči zadržimo i kod načina, kako se takvi durbini nameštaju i kako se njima u praktici za astronomska posmatranja služimo.

strana 226

strana 227 Svaki astronomski durbin valja da se tako namesti, da se može okretati na sve strane po nebu, te da se svaki deo neba može njime dogledati. Pored toga, durbin mora biti tako namešten, da pri svome okretanju čas na jednu čas na drugu stranu ne preteže na jednu stranu više no na drugu, te da na taj način izmesti i poremeti one delove koji ga drže; drugim rečima, durbin mora biti savršeno ekvilibrisan na svome stubu. Ma kako durbin bio veliki i težak, sva njegova kretanja moraju se vršiti sa najvećom lakoćom. Veliki su durbini teški po više hiljada kilograma, pa se ipak tako nameste, da se tako reći jednimi prstom kreću ma na koju stranu.

Najveći durbin, kojim se danas posmatra, jeste durbin na zvezdarnici na bregu Hamiltonu u Kaliforniji. Njegov objektiv ima skoro jedan metar u prečniku (912 mm.), a dugačak je oko 18 metara. Sl. 145 pokazuje taj durbin u svome kubetu. Njime je pronađen, krajem avgusta 1893 godine, peti pratilac Jupiterov, koji je udaljen od njega samo 21000 kilometara.

Za sva tačna astronomska posmatranja, kao i za sva merenja, dodate su durbinima (i to kod njihovih okulara) naročite sprave. Među njima je najvažniji mikrometar, isprepletan tankim koncima od paučine, na koje pada slika zvezde ili planete, koja se posmatra, i pomoću kojih se meri ili daljina dve bliske zvezde, ili veličina same planete, ili veličina izvesnih pojedinosti na njihovim strana 228 površinama itd. Ukršteni konci od paučine u mikrometru služe, da se položaji pojedinih tačaka na kakvom nebeskom telu utvrde, i da se po promeni tih položaja odredi kretanje ili tih tačaka ili celih tela, kao i brzina njihovih kretanja. Samo na osnovu tako tačnih posmatranja i merenja, mogu se danas u napred odrediti položaji i mesta raznih nebeskih tela za više godina i samo se na taj način mogu predvideti razne nebeske pojave, kao što su npr. pomračenja. Da bismo od prilike imali pojma, kakvih sve dodataka ima na onom kraju durbina, gde je okular, donosimo sl. 146, na kojoj se vide tri druga manja durbina, koji služe za traženje nebeskih tela, kao i veliki broj raznih poluga i točkova, kojima se vrše fina premeštanja durbina u raznim pravcima. Okom se posmatra kroz mali okular O.

Kao što smo malo čas videli, onaj će durbin dopustiti veće uveličanje, čiji je objektiv veći. Ali ma kako veliki bio durbin, opet on ima izvesnu granicu u uveličavanju, koja se ne može preći, i ta granica zavisi ne samo od veličine objektiva, već i od potpunosti izrade toga objektiva. Ako se uzme da je objektiv nekoga durbina sasvim dobro izrađen, onda se približno može naći njegova moć uveličavanja, kad se prečnik njegova objektiva izražen santimetrima pomnoži sa 20. Durbin, koji bi imao u prečniku 30 santimetara, dopuštao bi uveličanje od 600 puta.

strana 229 Pomenuti kalifornisni durbin ima u prečniku 91 santimetar; prema tome uveličao bi 1800 do 2000 puta. Među najveće evropske durbine dolazi durbin na zvezdarnici u Nici sa objektivom od 74 santimetara i u Pulkovi

(u Rusiji) sa objektivom od 70 sm. Prema tome prvi bi durbin uveličao oko 1500, a drugi 1400 puta.

strana 230 To su uveličanja, koja daju durbini u običnim prilikama. Ako su uslovi za posmatranje vanredno povoljni, onda ti durbini mogu dopustiti malo jača uveličanja, ali svakako i najveći, kaliforniski durbin u tim najpovoljnijim prilikama ne može dati veće uveličanje od 3000 puta.

Uzmimo jedan praktičan primer. Mesec se nalazi na srednjem odstojanju od 400 000 kilometara od zemlje. I mesec posmatran najvećim zemaljskim durbinom, i u najpovoljnijim prilikama, bio bi uveličan 3000 puta, tj. izgledao bi, kao kad bi bio na 128 kilometara od zemlje. Sa tim se uveličavanjem mogu još primetiti poJedinosti po njegovod površini od 70 do 80 metara veličine.

Da li će se kod jednog durbina moći upotrebiti veće ili manje uveličanje, zavisi naročito od stanja, u kome se vazduh nalazi. Svetlost, dolazeći sa nekog nebeskog tela, pre no što uđe u durbin, prolazi kroz našu atmosferu. Cele godine, a naročito leti, razni su slojevi vazdušni sasvim razno zagrejani. Usled toga, kao što smo ranije videli, vazduh struji u raznim pravcima i vrlo nejednako, tako da se može kazati kao da treperi. To treperenje vazduha jako utiče na svetle zrake, jer i oni dođu u slično treperenje, i slika, koju ti zraci u durbinu daju, vrlo je nejasna i igra pred očima. To je igranje slike tim veće, što je uveličanje veće. Stoga se retko kad kod durbina mogu upotrebiti najveća uveličanja. Obično se posmatra sa strana 231 mnogo manjim uveličanjem, jer su onda slike oštrije i mirnije, te se i mnoge pojedinosti bolje vide.

Pored sve želje za većim uveličavanjem durbina, mi smo skoro na granici, koju možemo u tom pogledu postići. Jer ako bismo hteli ostvariti još veća uveličanja, trebalo bi praviti objektive mnogo veće od dosadašnjih, a to je prema sadašnjem stanju te industrije gotovo nemogućno. Da bismo imali približna pojma o teškoćama, s kojima se sretamo naročito kod pravljenja tako velikih objektiva, napomenućemo da je objektiv kaliforniskoga durbina, koji još ne iznosi pun metar u prečniku, devetnaest puta liven, dok se jedva dobio jedan koji je bio dobar. Samo se oko livenja toga objektiva izgubilo skoro tri godine.

U poslednje vreme pojavila se misao da se veliki objektivi ne prave izjednog komada stakla, kao do sad, već da se sastave iz više manjih objektiva, koji će svi zajedno praviti jedan veliki objektiv. Da li će ovako složeni objektivi dati one rezultate, koji se očekuju, pokazaće budućnost.

Kao što smo ranije napomenuli, mesto sočiva može se upotrebiti šuplje ogledalo kao objektiv, koje će dati sliku za posmatranje. Tako je postala druga grupa sprava za gledanje dalekih predmeta, koje se inače zovu teleskopi.

strana 232 Dok se kod durbina posmatra pravcem njegove dužine, dotle se kod teleskopa može ili tako isto posmatrati ili spreda, pa i sa strane prema načinu kako se on napravi. Teleskop, koji po načinu posmatranja liči na durbin, zove se Gregorov teleskop i predstavljen je na sl. 147. Na dnu jedne široke cevi nalazi se šuplje ogledalo MM, koje je u sredini probušeno. Zraci A i B, dolazeći sa nekog nebeskog tela, odbijaju se sa tog

ogledala na nama poznati način, pa, pre nego u što će se sastati da dadu stvarnu sliku, padnu na drugo šuplje malo ogledalo m u sredini cevi; od njega se ponovo odbiju i daju stvarnu i smanjenu sliku ab, prošavši kroz otvor u velikom ogledalu. Ta se stvarna slika posmatra okularom kao kod durbina, i daje uobraženu sliku A' B'.

U poslednje vreme najčešće se prave teleskopi po sistemi, koju je dao Njutn, a usavršio Fuko (Foucault) i kod kojih se slika strana 233 posmatra sa strane. Pojedinosti toga teleskopa vide se na sl. 148. Zraci AB, odbijeni sa ogledala M, koje nije probušeno, padaju ili na jedno ravno ogledalo m, nagnuto pod uglom od 45 stepena, ili na pravouglu prizmu, pa se odbijaju u stranu i daju sliku ab. Ta se slika onda posmatra sa strane bliže ili dalje od samoga kraja cevi, običnim okularom. Takav jedan teleskop sisteme Njutnove sa celim svojim priborom i načinom utvrćenja predstavljen

stavljen je na sl. 149. Ogledalo se nalazi na dnu one velike nagnute cevi, a posmatranje se vrši na gornjem, otvorenom kraju teleskopa (sa balkona) i to sa strane. Pomoćnik, koji je dole, pokreće teleskop na jednu ili drugu stranu prema potrebi.

U prošlom veku i u početku ovoga veka na mnogo većem su glasu bili teleskopi no durbini. Zbog toga, što se ogledala u opšte mnogo lakše prave, napravljeni su teleskopi vrlo veliki. Heršel, kao astronom, pravio je sam ogledala za svoje teleskope, kod kojih strana 234 se gleda spreda, tj. s one strane, kuda zraci ulaze u teleskopsku cev. On je bio uspeo da

napravi teleskop, koji je imao skoro 1·5 metar u prečniku, a preko 12 metara u dužinu. strana 235 Samo ogledalo toga teleskopa bilo je teško preko hiljadu kilograma, a uveličanje, koje se njime moglo postići, iznosilo je oko 3000 puta. Danas je taj teleskop van upotrebe.

Još je veći teleskop napravio irski lord Ros. Ogledalo toga teleskopa, teško oko 3800 kilograma, ima u prečniku 1·83 met., a cev mu je dugačka 7 metara. Ogledalo i cev teški su preko 6000 kilograma, a ceo teleskop staje preko tri stotine hiljada dinara. Uveličanje mu je od prilike 4000 puta, premda se u praktici retko kad može upotrebiti uveličanje veće od 2000. Jer u Engleskoj preko cele godine jedva ima sto sahata, kad se teleskopom može posmatrati sa uveličanjem od 1000 puta.

Sva ogledala za stare teleskope pravljena su od bronze (sastavljene od bakra 67 delova i kalaja 33; po kadšto se dodaje u malim količinama srebro, arsenik, pa i platina). Takvih je ogledala napravljeno vrlo mnogo. Sam je Heršel napravio do dve stotine ogledala od 7 engl. stopa (2·13 met.) žižne daljine; do sto pedeset ogledala od 10 stopa (3·05 met.), i oko osamdeset ogledala od 20 stopa žižne daljine.

Kad god je Heršel preduzeo da gladi jedno ogledalo, on taj posao nije prekidao sve do svršetka, i ako je on trajao po deset, dvanaest pa i četrnaest sahata. Ni za trenut ga nije napuštao, čak ni da jede, nego mu je sestra dodavala ono nekoliko zalogaja, koje bi uzimao, dok taj posao ne svrši.

strana 236 Metalna ogledala imaju mnoge nezgode u sebi; pored vrlo velike težine, kad su malo veća, ta ogledala usled vlage potamne na vazduhu i moraju se ponovo gladiti. To ponovno glađenje je vrlo delikatan posao, jer se njime može ogledalo vrlo lako pokvariti.

Danas se prave ogledala za teleskope od stakla, kod kojih se samo posrebri ona površina, koja treba da odbija svetlost. Kad se ta srebrna navlaka iskvari, ona se može vrlo lako zameniti novom, a da se ni u koliko ne promeni krivina samoga ogledala.

Na završetku ovoga odeljka o durbinima i teleskopima da uporedimo te dve vrste sprava među sobom, te da vidimo koja je među njima pretežnija.

Kako kod durbina tako i kod teleskopa okularni deo je jedan isti; oni se razlikuju samo po objektivu. Ima prilika, u kojima su se teleskopi pokazali bolji od durbina, kao što je bilo i obratno.

Durbini imaju tu dobru stranu, što se njima lakše rukuje, i što se njihovi objektivi jednom dobro izrađeni ne menjaju. Pored toga, upoređeni sa teleskopima istoga prečnika, durbini daju bolju sliku. S druge strane durbini se teže izrađuju, te su zato i znatno skuplji. Prva je teškoća što se ne mogu dobiti veliki komadi stakla sasvim čisti, bez mana, a to je bio glavni uzrok što se vrlo dugo nisu ni pravili veliki durbini. Pošto je objektiv svakog durbina sastavljen iz dva strana 237 razna sočiva, to valja za svaki objektiv izraditi i ugladiti četiri površine, dok na protiv ogledalo teleskopsko ima samo jednu uglađenu površinu.

U tome je glavna pretežnost teleskopa. Ali ogledalo teleskopsko vrlo mnogo upija svetlosti, koja na njega pada; a pored toga je i vrlo teško, te je rukovanje celom spravom neugodno, naročito kad je ona velika. Pod uticajem vazduha, a naročito vlage, uglađena površina metalna brzo potamni i svakim se novim glađenjem dolazi u opasnost, da se krivina površine pokvari. Istina je, da se toj nezgodi doskočilo staklenim ogledalima, kao što smo gore videli, ali ima druga jedna stvar, koja određuje u kojim prilikama valja upotrebiti durbin, a u kojim teleskop.

Zbog toga što se velika ogledala lakše prave no sočiva, u teleskopu se može dobiti svetlija slika no u durbinu; ali ta slika, ma kako svetla bila, nije sasvim oštra i tačno ograničena kao kod durbina. Zato se teleskop ne može upotrebiti onde, gde se traži velika tačnost bilo u položaju same slike ili u njenim pojedinostima.

Prema tome, danas je, može se reći, određeno polje i teleskopima i durbinima. Teleskopi su zgodniji i bolji za tela, koja su slabe svetlosti, ali koja nisu oštro ograničena. Takve su npr. komete i nebeske magle. Zbog toga su za takva posmatranja teleskopi pretežniji od durbina. Naprotiv za posmatranje zvezda i planeta, gde je potrebno da strana 238 se pojedinosti tačno vide, zgodniji su durbini i ako manje uveličavaju, jer su im slike oštrije, pa se i bolje vide.

Sprave i aparati, o kojima smo do sad govorili, služili su da učine izvesnu korisnu uslugu kako nauci tako isto i publici, da pomoću njih otkrijemo i proučimo vrlo veliki broj prirodnih pojava ili da se njima pomognemo u izvesnim prilikama, gde naše oči same nisu dovoljne. Pomoću njih, a u vezi sa zakonima o prelamanju i odbijanju svetlosti, uspeli smo protumačiti vrlo mnoge prirodne pojave, na prvi pogled nepojmljive i čudnovate, sa kojima smo se neprestano u prirodi sretali.

Ostaje nam sada da govorimo o onim spravama, osnovanim na prelamanju svetlosti, kojima se mogu izazvati pojave još čudnovatije od onih, koje u prirodi sretamo, ali koje su mahom upućene da zavaraju i dovedu u zabludu širu publiku, koja, ne razumevajući ih, pripisuje onima, koji ih proizvode, izvesne vanprirodne moći i osobine. Kod prirodnih pojava varamo se, jer ih ne shvaćamo; ovde pak oni, koji te stvari znaju, varaju one, koji ih ne razumeju, te na taj način izazivaju poštovanje i strah kod neznalica, kod ljudi slabih i bojažljivih.

Pre nego što pređemo na opis aparata i objašnjavanje čudnovatih priviđenja i predstava, da opišemo takvu jednu pojavu, koju je strana 239 video i opisao čuveni italijanski umetnik Benvenuto Čelini godine 1534.

„Upoznao sam se, veli on, s jednim sicilijanskim sveštenikom, čovekom vrlo duhovitim i klasički veoma obrazovanim. Jednog dana, kad se razgovor okrete na veštinu pravljenja čuda (nekromantije), ja mu rekoh, da gorim od želje da naučim štogod od toga i da sam uvek želeo da proniknem tajnu te veštine.

„Sveštenik mi odgovori da treba biti odlučnog i preduzimljivog karaktera, pa naučiti tu veštinu, i ja mu odgovorih da meni ne oskudeva ni odvažnost ni postojanost za sve ono, u čemu bih se hteo naučiti. Sveštenik će na to odgovoriti: „Ako imate srca da probate, ja ću Vam učiniti to zadovoljstvo“, i mi se onda sporazumesmo o planu učenja nekromantije.

„Sveštenin odredi jedno veče, kad će mi učiniti po volji i zaželi da povedem sa sobom još jednog ili dva pratioca.

„Ja povedem svoga prisnog prijatelja Vinčencija Romolija, koji sa svoje strane povede jednog svog poznanika iz Pistoja, takođe mađioničara. Kad smo došli u koloseum, sveštenik po običaju mađioničara poče opisivati po zemlji krugove s osobitom veštinom i na vrlo svečan način. On beše poneo sa sobom asufetidu, razne druge skupocene mirise i materije, koje su, zapaljene, puštale nesnosan zadah. Čim je sve bilo spremljeno, uhvati nas za ruku i naredi jednom drugom strana 240 mađioničaru, svome drugu, da sipa mirise na vatru kad treba, kao i da se brine o vatri. Zatim započeše prekljinjanja i zapomaganja. Ta je ceremonija trajala jedan i po sahat, kad se pojaviše čitavi legioni demona u tolikom broju, da ih je amfiteatar bio pun. Ja se bejah zaneo mirisima, kad se sveštenik, videći da ima vrlo mnogo duhova, okrene meni i reče: „Benvenuto, ištite što od Njih.“ — Odgovorih da me sastave s mojom dragom Sicilijankom, Anđelikom. Te noći ne dobih nikakav odgovor, ali sam bio zadovoljan, što sam i toliko video od tih čudnovatih stvari. Mađioničar mi reče da treba da dođemo drugi put, pa će se mojoj želji odgovoriti, ali da valja da povedemo sa sobom jedno čisto i nevino dete.

„Onda sam uzeo sa sobom jednog dečka od dvanaest godina, koji je bio kod mene u službi; sem njega pošao je opet Romoli i još jedan moj prijatelj Anjolino Gudi. Kad smo došli na određeno mesto, sveštenik je s istom ozbiljnošću i svečanošću spremao što treba, samo još tajanstvenije nego li prvi put, pa nas namesti u jedan krug, koji opet povuče na još svečaniji način. Ostavivši da se moja dva prijatelja brinu o vatri i mirisima, dade mi u ruku jednu tablu ili kartu mađisku, rekavši mi da je okrenem na onu stranu, koju mi on bude označio; dečko pak ostade ispod te table. Mađioničar sad poče strašna preklinjanja i prizivanja, pozva po imenima silne demone, koji behu starešine strana 241 raznih đavolskih legiona, i ispitivaše ih u ime večitoga i nestvorenoga Boga, jezikom jevrejskim, latinskim i grčkim. Ne potraja dugo, i amfiteatar se ispuni đavolima mnogobrojnije nego prvi put. Ja poželih opet, da se sastanem s Anđelikom. „Znajte, reče mi on okrenuvši se k meni, oni su rekli da ćete se pre, no što prođe mesec dana, sastati sa njom.“

„Onda mi on reče da se dobro držim uz njega, jer demona ima za hiljadu više nego što je on tražio, i to najopasnijih; zatim, pošto su odgovorili na moje pitanje, treba da budemo učtivi sa njima, pa da ih mirno otpravimo. Dečko pod onom tablom drhtao je od straha, govoreći kako ima tu milion zlih duhova, koji pokušavaju da nas satru, i kako četiri naoružana džina, ogromne veličine, neprestano navaljuju da pređu u naš krug. I dok je mađioničar, i sam uplašen, gledao da ih rastera mirnim i blagim načinom, Vinčenco Romoli drhtaše kao prut, sipajući mirise na vatru. I ako sam bio više uplašen od njih, ja sam gledao da sakrijem svoj strah i starao sam se da ih ohrabrim; ali, istinu da kažem, držao sam da sam propao, videći strašno bledilo mađioničarevo. Dete sakri glavu između kolena i reče: „Hoću ovako da umrem, jer ćemo sigurno svi izginuti.“ Ja mu rekoh da su svi ti đavoli iznad nas i da sve to što vidi nije ništa drugo do dim i senka, zato neka digne glavu i neka se ne plaši. Tek što diže glavu, on uzviknu: „Ceo je amfiteatar strana 242 u plamenu i vatra dolazi na nas.“ Sakrivši ponovo oči, reče da je propast neizbežna i da ih ne sme više pogledati. Mađioničar me ohrabri, rekavši mi da se staram da mirisi bolje gore; na to se ja okrenem Romoliju s nalogom, da sipa najskupocenije mirise što ima. U isto vreme pogledam Anjolina, koji je bio tako preplašen, da je izgledao kao da je izgubio glavu. Videvši ga u tom stanju, reknem mu: „Anjolino, u ovakim slučajima čovek ne sme pokazivati svoj strah, nego valja da se što više hrabri; hajde metni što više mirisa na vatru.“ Ali je strah preduzeo bio mah nad njim. Dete, čuvši naš razgovor, usudi se dići glavu i videći, gde se smejem, ohrabri se i reče, kako đavoli beže.

„Mi smo tako ostali sve dok ne počeše zvona zvoniti na jutrenje. Dečko nam reče da je ostalo još samo nekoliko đavola i da su bili zdravo daleko. Dok mađioničar dovršivaše svoje ceremonije, skide gornju haljinu i ponese knjige, koje beše sa sobom doneo.

„Posle ovoga iziđosmo svi iz kruga, držeći se blizu jedan do drugoga; dečko, koji beše stao između mene i mađioničara, držao je nas dvojicu za skutove. Vraćajući se kući, dečko nam reče, da dva đavola, koje smo tamo videli, idu još pred nama, skačući i prevrćući se, čas po krovovima kuća, a čas po zemlji. Sveštenik reče, i ako je često ulazio u mađioničke krugove, da nikad tako što do sad nije video. Došavši svojim kućama, odspavali strana 243 smo ostatak noći, sanjajući samo o đavolima.“ —

Benvenuto Čelini, i ako je bio u nekoliko poznat sa mađioništvom, i ako je znao da „su svi ti đavoli iznad njih i da sve ono, što dečko vidi, nije ništa drugo do dim i senke“, ipak nam nije hteo kazati, da li su ta priviđenja i te slike izazivane šupljim ogledalima, na način koji smo videli ranije, ili drugom jednom spravom, koja je bila poznata u ono doba, tzv. čarobnom lampom. Čarobna je lampa bila veoma zgodno sredstvo za sve mađioničare onoga i docnijega vremena. Jer šupljim se ogledalom rukuje malo teže, za njega treba naročito sakrivenih prostora, koji se retko nalaze u običnim prilikama. Meću tim Čarobna lampa, koja u vrlo malom prostoru ima svoju svetlost, svoja sočiva i svoje slike, vrlo je zgodna za mađioničke predstave, jer se lako prenosi i lako i bez velikih priprema namešta svuda, gde se potreba ukaže.

Mađionička ili Čarobna lampa vrši ono isto dejstvo, koje i sunčani ili fotoelektrični mikroskop, samo mnogo prostije i lakše; i ona daje uveličane slike, samo ne malih predmeta, kao oni mikroskopi, već na staklu naslikanih slika. Po svom optičkom sastavu sasvim je slična tim mikroskopima.

Čarobna lampa, koja se u naučnom jeziku naziva i scioptikon, vidi se na sl. 150, kako s običnim slikama služi danas za zabavu malo odraslije dece, i ako je nekada izazivala strana 244 strah kod neukih i plašljivih ljudi. Svet losni je izvor malo jača petroleumska lampa ili zejtinjača B, okružena parabolskim ogledalom R, koje svojim odbijanjem zadnjeg dela svetlosti upućuje svetli snop na jednu stranu; na taj način ojačana svetlost prolazi kroz sabirno sočivo L', i koncentrisana pada na staklenu ploču D, na kojoj su naslikane one slike, koje će se tamo negde na zidu ili platnu

pokazati. Zadatak je dakle toga sočiva, da što jače osvetli slivu na staklenoj ploči. Drugo jedno sabirno sočivo L, objektiv, na običan način daje uvećanu i stvarnu sliku onoga crteža na stavlu, koja pada na zaklon strana 245 E, gde se u zamračenoj sobi vrlo lepo vidi. Da bi se lampom mogle dobiti uvećane slike na raznim daljinama, udešeno je da se prednje sočivo L premešta ili rukom ili naročitim zavrtnjem, te se na taj način dobija uvek oštra slika na zidu. Što je lampa od zida dalja, u toliko je slika na njemu veća. Pa kako znamo da su sve stvarne slike sabirnih sočiva izvrnute, to valja, ako hoćemo da ono, što na zidu pokazujemo, iziđe pravo, one crteže, što su na staklu, metnuti izvrnute u lampu.

Pred kraj prošloga veka fizičar Robertson, o kome smo govorili prilikom one anegdote o Petru Velikom, beše postigao vanredan uspeh, pokazujući publici razna priviđenja, kao duhove, skelete, ravna izumrla lica itd., koja su kroz savršeni mrak, u kome su se nalazili gledaoci, izgledala kao da se kreću, približujući se gledaocima i rastući neprestano. Ova se vrsta prikazivanja naziva fantasmagorija, a sprava, kojom se to postiže, fantaskop.

U glavnome fantaskop nije ništa drugo do obična čarobna lampa, s tom samo razlikom što se kod fantaskopa ne pusti od jedan put sva svetlost, nego ona postupno raste, i što se ovde upotrebe jedna ili dve čarobne lampe, ali pokretne. Kad se takva postupnost osvetljavanja kombinuje s raznom veličinom slike, koja se postiže približavanjem ili udaljavanjem aparata, iluzija je takva, da se retko ko ne bi prevario.

strana 246 Sl. 151 predstavlja fantaskop sa jednom čarobnom lampom, na kojoj se vidi zadnji deo, tj. lampa i parabolsko ogledalo. Na samom dnu prednjega dela, koji izgleda četvrtast, nameštaju se na staklu nacrtane slike, a malo dalje nalazi se jedna pregrada (sl. 152), na kojoj se udaljavanjem ili približavanjem dva zaklona, koji se kao makaze kreću, može više ili manje svetlosti pustiti da iziđe iz aparata.

Taj je zaklon pored samog prednjeg sočiva ili objektiva, koji, kao što znamo, baca stvarne slike na zidu.

Crteži, koje valja uveličati tim aparatom, izrađeni su obično u prozračni bojama strana 247 prema prirodi predmeta i veliki su 8 do 10 santimetara. Da bi iluzija bila savršenija i dejstvo naravno jače, gledaoci moraju biti u savršenom mraku. Veliko belo platno, na koje se šalju slike fantaskopom, nalazi se između gledalaca i samog aparata, tako da ga gledaoci ni od kuda ne mogu videti. Platno je što je mogućno bolje okruženo zastorima, da ne pada u oči. Kad se sve udesi kako

treba, gledaoci ne mogu sebi predstaviti daljinu svega toga, jer nema ničega, po čemu bi mogli suditi o daljini, a to je jedan od najvažnijih elemenata, da se izazove što veća iluzija.

Obično predstavljač drži duži ili kraći govor, u kome spremi ogledaoce na ono, što strana 248 treba da dođe, dok se na jedan put ne pojavi na platnu vrlo mala i nejasna slika priviđenja; u takom obliku ona izgleda da je veoma daleko. Malo po malo svetlost postaje jača i slika veća, tako da se, ako se to razvija s izvesnom brzinom, gledaocima čini, da se priviđenje vrlo brzo približuje i kao da naleće na njih, te se, ako je pojava po sebi strašna, gledaoci jako uplaše.

Robertson preporučuje, da dvornica, u kojoj se takva priviđenja izazivaju, treba da ima 60 do 80 stopa u dužinu i 24 u širinu, da je obojena crno ili postavljena crnim platnom. Gledaoci valja da su odvojeni od fantaskopa belim platnom, kao što je gore rečeno; platno da bude premazano smesom štirka i gumiarabike, te da bude poluprozračno.

Teško bi bilo, kad bi predstavljač sam udešavao i svetlost i daljinu aparata od platna, pa dakle i položaj sočiva; zato se ti delovi tako naprave, da se sami sobom udešavaju, kao što se to vidi na fantaskopu sa dve čarobne lampe, predstavljenom na sl. 153. Kretanjem aparata napred i natrag prenosi se zupčastim točkom odgovarajuće kretanje i na sočivo, te se prema tome predstavljač brine samo o premeštanju fantaskopa.

Naročito se lepi efekti, koji vanredno jako dejstvuju na gledaoce, postižu sa dve ili i sa tri čarobne lampe, nameštene bilo jedna pored druge ili i jedna iznad druge. Onda se mogu po volji menjati izvesne sporedne scene, dok glavna slika ostaje. Ili se strana 249 jedna scena može zameniti drugom bez prekida i da izgleda kao da jedna u drugu prelazi, te na taj način izazvati tzv. polioramičke izglede. Npr. jedan se skelet javi u groblju

i sam; zatim neosetno dolazi čitava gomila drugih skeleta (njih šalje ona drugi čarobna lampa na isto mesto), pa onda ili svi zajedno ili se samo ovi poslednji pokažu u lepom polju ili na kakvom drugom mestu itd. Ili: jedna lampa, pokazuje kakav lep predeo pored mora, koje se vidi sasvim mirno, pa je malo po malo predeo mračniji, kao da se oluja približuje, dok se najzad ne pojave ogromni talasi, koji se posle malog trajanja utišaju, te se opet pojavi prvi izgled, recimo sada još sa kakvom lađom itd. itd.

Fantasmagoriju je pri kraju prošloga veka u Francuskoj znatno usavršio Robertson. Dejstva, koja su njegove prve predstave izazvale u Parizu za vreme revolucije, gotovo su jedinstvena u istoriji; ona prevazilaze strana 250 sva mađioništva postignuta do tog doba, i ako u njima nije bilo ničega mađioničkog, već samo vešto primenjeni zakoni prelamanja i odbijanja svetlosti, koje smo do sada proučavali. Pošto je više godina i sam proučavao pomenute zakone optičke, on objavi javna predavanja u Parizu iz svoje veštine, koju nazva fantasmagorijom. Koristeći se naročitim objavama kao i tadašnjim novinama, on je privukao na se veliku pažnju, i evo kako se između ostaloga opisuju efekti, koje je on u ono doba proizvodio, i koje su mnogi pozvani i nepozvani sa manjim savršenstvom posle njega ponavljali po ostalim delovima sveta. U jednom se listu iz onoga doba veli:

„Jedan je decemvir kazao, da se samo mrtvi ne vraćaju; idite Robertsonu, pa ćete videti da se i mrtvi onako isto vraćaju kao i živi. Robertson dovodi čudovišta, zapoveda duhovima i senkama.

„Jedne večeri nađosmo se nas jedno šezdeset u dvornici, spremljenoj za predstavu. Tačno u sedam časova uđe u dvornicu jedan bled, suvonjav čovek. Pošto je pogasio sveće, on nam reče: „Građani i gospodo, ja nisam od onih probisveta i šarlatana, koji više obećavaju nego što održe; ja sam tvrdio u „Pariskim Novinama“ da ću vaskrsnuti mrtve, i ja ću ih vaskrsnuti. Ma ko od vas neka traži pojavu koga hoće, umr̈o on nasilnom ili prirodnom smrću, neka samo zapovedi, ja ću slušati.“ Nasta mrtva tišina. Onda će jedan iz publike sa rasturenom kosom i žalosnim pogledom strana 251 reći: „Pošto nisam bio srećan da vidim, da se u službenim novinama oda pošta Maratu, želeo bih bar da vidim njegovu senku.“

„Robertson nasu na zapaljeno ognjište dve čaše krvi, jednu flašu vitriola, dvanaest kapi carske vode i dva broja „Žurnala slobodnih ljudi“; odmah se podiže malo po malo jedna mala senka gadna i nakarađena, s nožem u ruci i crvenom kapom na glavi; onaj, koji ga je zahtevao, poznade da je to Marat i htede da ga zagrli; senka se samo strahovito namrgodi i iščeze.

„Pošto je više takvih duhova na zahtev pojedinaca izazvao, Robertson će reći: „Građani i gospodo, do sad sam vam pokazivao samo po jednu senku od jedan put. Ja mogu dobrotvorima da pokažem sve one senke, kojima su oni u životu dobra činili, kao što mogu i zlikovcima da iznesem senke njihovih žrtava.

„Cela dvornica zapljeska posle toga, samo dvojica protestovahu, ali se na njih niko ne osvrtaše.

„I odmah predstavljač baci na ognjište protokol od 31 maja, protokole ubistava u tamnicama u Eksu, Marselju, Taraskonu, jednu listu denuncijanata i sumnjivih lica, zbirku presuda revolucionarnoga suda, hrpu novina demagoških i aristokratskih, pa poče izgovarati ove mađiske reči: zaverenici, čovečanstvo, teroristi, pravdo, Jakobinci, otimači, Žirondinci, Orleanisti… strana 252 Na jedan put se pojaviše grupe, pokrivene krvavim zastorima; skupiše se, navališe na onu dvojicu što nisu hteli pristati da se ta pojava pokaže, koji, preplašeni tom strahovitom pojavom, pobegoše iz sale…“

Naišavši na lep odziv, Robertson je svoje docnije predstave na naročiti način spremao i izvodio, preselivši se u jedan stari i napušteni kapucinski manastir, Cela je okolina manastirska bila pokrivena grobovima i posmrtnim pločama. U dvornicu, ili bolje reći u manastirsku kapelu, ulazilo se mnogim obilaznim putevima staroga manastira, ukrašenim tajanstvenim slikama. Vrata od ulaska pokrivena su bila jeroglifima, a dvornica, sva crnim platnom prevučena, osvetljena je bila jednom nadgrobnom lampom. Jedini ukras dvornice bile su mrtvačke slike. Mrtva tišina, koja je vladala na tim mestima, potpuna odvojenost od burnoga života, očekivanje najstrahovitijih pojava, sve je to uticalo na gledaoce, spremajući ih da veruju u sve ono što vide. Fizionomija cele stvari bila je strašna, skoro mrtvačka, i pojedinci su između sebe samo šaputali. Svaki gledalac, nalazeći se tako reći u samome groblju, na mestu gde je gledao stotine grobova, očekivao je da će sve ono, što se ima videti, izići iz tih istih grobova.

Spremivši na taj način svoje gledaoce da svaku pojavu smatraju kao istinitu i stvarnu, strana 253 Robertson se javljao prateći svaku svoju predstavu nekolikim rečima.

Čim bi dovršio svoj govor, stara nadgrobna lampa, koja je osvetljavala dvornicu, ugasila bi se i nastao bi potpun mrak. Uz pljusak kiše, uz grmljavinu i zvonjenje mrtvačkih zvona, koja kao da bude i pozivaju mrtvace iz grobova, javlja se na dalekom horizontu mala svetla tačka; neka se nerazgovetna

slika, najpre mala, pa onda sve veća, približava sporim koracima i svakim korakom izgleda sve veća: najzad čudovište ogromne veličine, rekao bi, uđe među gledaoce i baš u trenutku, kad su ovi spremni da se od straha kud koji razbegnu, čudovišta nestane nepojmljivom brzinom (sl. 154).

strana 254 U drugoj prilici duhovi su izlazili od jedan put iz grobova, i njihova naprasna pojava bila je još strašnija.

Na taj način ređale su se različite scene pred gledaocima, jedne strašne, druge žalosne, treće šaljive, Fantastične itd. Pri svakoj predstavi bilo bi štogod iz svakodnevnih političkih događaja. „Robespijer, veli se u jednom listu onoga doba, izlazi iz svoga groba, hoće da ustane… grom udari i raznese u vetar i čudovište i njegov grob. Svakome prijatne senke Voltera, Lavoazija, Ž. Ž. Rusoa ja{{{3}}} se jedna za drugom; Diogen sa svojim fenjerom u ruci traži nekoga i, da bi ga našao, ide tako reći između nas i neučtivo plaši gospođe, što izaziva priličnu veselost u publici. Takva su dejstva optična, da svaki drži da će rukom uhvatiti senke, koje se približuju.“

Često bi Robertson završio svoje predstave ovakvim govorom:

„Izneo sam pred vas razne pojave iz fantasmagorije; otkrio sam vam tajne memfiskih sveštenika; starao sam se da vam pokažem ono, što je najočiglednije u fizici; pojave koje izgledaju vanprirodne u veku verovanja; ostaje mi da vam pokažem jednu još pojavu, koja je na žalost i suviše istinita. Vi, koji ste se možda smejali mojim eksperimentima; lepotice, koje ste se s vremena na vreme i uplašile od njih, evo jedne samo pojave, u istini grozne, u istini strašne: ljudi, jaki i slabi, moćni i nemoćni, bogougodni i bezbožnici, strana 255 lepi i ružni, evo sudbine koja vas čeka, evo šta će od vas postati jednoga dana. Setite se fantasmagorije.“

Ovde se svetlost pojavi i usred dvornice vidi se mrtvački skelet. —

I ako se znalo da predstave, koje je Robertson davao, nemaju ničega vanprirodnog, da su one rezultat vešte primene svetlosnih pojava, ipak je vrlo veliki broj ljudi držao, da je on zaista nekakav mađioničar. Svakoga su dana trčali k njemu, tražeći da im predskaže budućnost. Nisu bili retki slučajevi ni takvi, da su dolazili ljudi, koji bi posle pozdrava sa njim izjavili, da su radi doznati, ko je onaj lopov, što im je prošle noći pokrao izvesne stvari.

Nas što smo malo ranije spomenuli, uobraženje kod gledalaca čini vrlo mnogo, da li će oni izvesnu pojavu shvatiti na ovaj ili onaj način. I da bi dejstvo uobraženja bilo što veće i jače, Robertson je naročito i izabrao za svoje predstave jedan napušteni manastir, okružen starim grobljem. Primeri, koji pokazuju koliku je važnu ulogu igralo uobraženje kod pojedinih ljudi, tako su mnogobrojni u istoriji, da bi se mogle napisati čitave knjige o njima. Pa i ako su mnogi takvi primeri poznati našim čitaocima, bilo po pričanju bilo po onome što su u svojoj okolini videli i viđaju, ipak ćemo ovde da navedemo jedan primer, koji se desio krajem prošloga veka i koji je zabeležen u analima medicinskim.

strana 256 Jedan čuveni fizičar napisao je jedno vrlo lepo delo o uobraženju, pa je hteo svojoj teoriji da dȃ i eksperimentalan dokaz; toga radi zamoli ministra, da mu dopusti da ovoj ogled izvrši sa jednim, koji je bio osuđen na smrt Ministar pristane i preda mu jednog velikog zlikovca, koji je pripadao aristokraciji. Naš naučnjak ode zlikovcu i rekne mu: „Gospodine, mnoge ličnosti, kojima je jako stalo do imena Vaše porodice, dobile su od ministra dopust, da Vas ne pogube na ešafotu javno pred publikom; ministar je dakle promenio način izvršenja kazne nad Vama; Vama će se sada samo pustiti krv na rukama i nogama, i to u Vašoj tamnici, i niko neće znati da ste pogubljeni“ Zlikovac, znajući već da je bio osuđen na smrt, pristane, osećajući se srećnim, što se njegovo ime neće javno sramotiti. Uvedu ga vezanih očiju u sobu, koja je ranije bila već spremljena, i pošto su ga vezali za jedan sto, ubodu ga malo kako na rukama tako i na nogama. Pored samih uboda bila su već nameštena četiri suda sa mlakom vodom, koja je curila polako u korita nameštena malo niže.

Zlikovac, držeći da to njegova krv teče, postupno je obamirao. Što je još većma potpomoglo njegovo uobraženje, da iz uboda teče njegova krv, bilo je šaputanje između dva lekara, naročito ovamo dovedena. „Kakva lepa krv!“ reći će jedan; „baš šteta što je taj čovek osuđen na smrt, jer bi inače vrlo dugo živeo.“ — „Pst!“ reče onaj drugi, pa približivši strana 257 se još više šane mu, ali tako da zlikovac čuje: „Koliko ima krvi u telu čovečijem?“ — „Dvadeset i četiri funte, a već je deset funata od prilike isteklo; ovaj je već svršio.“ Zatim se malo po malo udaljavahu, govoreći sve tiše. Tišina, koja ovlada u toj sobi i zvuk od neprestanog curenja vode, toliko su oslabili mozak toga nesrećnika, koji je inače bio jako razvijen, da se postupno ugasio, ne izgubivši ni jedne kapi krvi. —

Ne govoreći o uobraženju kod bolesnih mozgova, ono se u toliko lakše i toliko jače javlja kod zdravih ljudi, u koliko su oni manje poznati sa istinskim stanjem stvari svega onoga, što se oko njih zbiva i što oni vide. Pa kako je oko onaj organ našega tela, kroz koji najviše i bez malo sve spoljašnje pojave ulazet u našu unutrašnjost, to su te pojave, koje na oko dejstvuju, i dale povoda onim mnogobrojnim varanjima i raznolikim posledicama uobraženja, koje nalazimo u ogromnoj masi i u našem narodu i koje svakako rđavo utiču na njegov život. Zato se ova knjiga, upućena širem krugu čitalaca, bavi na prvom mestu svetlošću i pojavama, koje od nje zavise. Za blagostanje svih ljudi, pa i nas samih, potrebno je više svetlosti u samoj svetlosti.