Из науке о светлости/4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Из науке о светлости  (1895) 
Писац: Ђорђе Станојевић
Одбијање светлости
Станојевић, Ђорђе (1895). Из науке о светлости. Београд: Српска књижевна задруга. Државна штампарија Краљевине Србије


ОДБИЈАЊЕ СВЕТЛОСТИ[уреди]

Кад је било говора о изворима светлости, рекли смо, како има тела, која светле својом светлошћу, а има их и таквих, која у наше очи шаљу светлост, која није њихова, већ коју су од неког другог светлог тела добила. То су тако звана осветљена тела. Та тела постају на тај начин осветљена, што ону светлост, која до њих од неког светлог тела дође, одбију и упуте на другу страну; због тога се још и каже, да се та тела виде „у одбијеној светлости“. О томе одбијању светлости и о законима његовим имамо сада да говоримо.

Кад светлосни зраци на своме путу наиђу на какво тело, ограничено било равним или кривим, било правилним или неправилним површинама, она једним својим делом (ако могу) улазе у то тело, а другим, некад већим некад мањим делом, одбијају се од њега. Какво ће пак то одбијање светлости бити, зависи од страна 75 природе самих површина, које светлост одбијају; ако су те површине зрнасте, неравне, рапаве, дакле у опште неправилне, онда се светлост, одбијајући се, растура на све стране, те се зато и каже, да је то растурена (дифузна) светлост. Таква се растурена светлост шири на све стране тога тела; другим речима тело се ма са које тачке може видети у одбијеној или у растуреној светлости. Лист обичне хартије, и ако се у другом погледу може сматрати као раван и гладак, за светлост је рапав, и за то шаље дифузну светлост и види се, ма са које тачке посматран, више или мање на исти начин.

Сасвим ће се одбијена светлост другојаче понашати, кад се одбија са углађених површина. Онда се одбијена светлост не растура на све стране, већ иде само у једном извесном и одређеном правцу. Око, које тако одбијену светлост тражи, не може је угледати са ма које тачке (као код рапавих површина), већ само са једног извесног низа тачака, којима се светлост праволиниски даље простире. Осим тога док се код рапавих површина (нпр. код хартије) у одбијеној светлости види сама површина, која светлост одбија, дотле се код углађених површина види само одбијена светлост, а површина се види само у толико, у колико је непотпуно углађена, те шаље и извесан део дифузне светлости. Зато се и прави разлика код одбијања светлости: да ли ће се она одбити са углађених или рапавих површина, јер у оба случаја последице нису исте. страна 76 И кад се обично говори о одбијању светлости, онда се разуме одбијање са углађених површина. Такве углађене површине, које правилно одбијају светлост, називају се огледала.

Ако су углађене површине равне, и огледала се зову равна; а ако су углаћене површине криве, онда су и огледала крива. Ми ћемо се најпре забавити са одбијањем светлости са равних огледала.

Много пре него што је уметност људска дошла до тога, да, услед потреба хигијене или раскоши, глади металне или стаклене површине и да од њих прави огледала, која ће правилно одбијати светлост, природа нам је сама давала прилике да видимо, како се светлост може правилно одбијати и давати слике оних тела, која светлост шаљу и која се у огледалима огледају. Свака мирна површина бистре воде шаље у наше очи верне слике свега онога, што је око ње, па било неба или облака, било сунца или звезда, било дрвећа или стена, као и живих створова, који су на обали или на самој њеној површини. (Види слику Огледање на млавском врелу.)

Пре него што дознамо, како се огледају читава тела, да проучимо законе одбијања једног само зрака или још боље једног танког снопа зракова. Нека у једну замрачену собу кроз отвор A (сл. 33) падне један сноп светлих зракова на равно огледало B, он ће се одбити правцем BC на више. Ако на оно место (B), где је зрак ударио у огледало, подигнемо једну управну линију BD, она ће преполовити онај

Огледање на млавском врелу.

страна 77 угао ABC, који заклапају упадни зрак (AB) и одбијени зрак (BC) на два сасвим једнака дела. Најтачнијим мерењем нашли бисмо, да је

Сл. 33.

угао ABD једнак са углом DBC. Па како се први угао назива „углом упадања“, а онај други „углом одбијања“, то постоји овај закон о одбијању светлости: Угао одбијања светлости увек је једнак углу упадања.

Проучавајући из ближе правац, којим иде одбијени зрак, нашло се да тај зрак не скреће ни лево ни десно, него продужује свој пут у оној истој равнини, у којој је и пао на огледало. Зато постоји још и овај закон о одбијању светлости: Упадни и одбијени зрак, као и управна спуштена на тачку упадања, леже у једној истој равнини; према томе, равнина, у којој се налазе страна 78 оба зрака, увек је управна (перпендикуларна) на огледалску површину.

Овим се законима може додати још и овај трећи: Упадни и одбијени зрак налазе се на истој страни огледала. Другим речима, одбијени зрак остаће на истој страни, пред огледалом, и неће отићи негде иза огледала.

Одбијањем светлости са равних огледала постају огледалске слике, које су истоветне с оним телима (светлим било својом, било туђом светлошћу), са којих светлост пада на огледало или која се у огледалу огледају.

Кад кажемо, да су слике истоветне са телима, која се у огледалу огледају, онда замишљамо, да је огледаласта површина сасвим равна; јер огледала, која су крива, па била лоптаста (кугласта, сферна) била цилиндрична, купаста или каквог другог облика, више или мање мењају како облик тако и величину слике онога тела, које се огледа у њима.

И обичном се животу под огледалом разуме највише огледало од стаклета или још и од углађених метала (челика, бронзе, сребра). Међу тим имамо да напоменемо, да се огледалом назива у науци свака углађена површина, која правилно одбија светлост, па била она чврста, течна или гасовита. Већ смо видели, да и мирна водена површина одбија правилно светлост, а тако исто и свака друга површина течности. На исти начин и површине, које раздвајају гасове разних густина, могу одбијати светлост и дају повод извесним страна 79 природним појавама, о којима ће мало доцније бити речи.

Сл. 34.

страна 80 Сваки у осталом зна, како изгледају слике у равним огледалима. Величина слике остаје иста са величином самога предмета. Осим тога, кад огледало усправно (вертикално) стоји и слика је у њему права, само су поједине стране слике према предмету изврнуте; десна страна предмета долази на леву страну слике и обратно. Сви ти поједини услови, од којих зависи постајање слике у равним огледалима, могу се изразити овим простим законом: У сваком равном огледалу слика је симетрична према предмету. (Сл. 34)

Да видимо сада, како поједини снопови светлих зракова дају слике у равним огледалима.

На слици 35 види се запаљена свећа пред равним огледалом. Са врха пламена полази

Сл. 35.

један танак сноп зракова, који, ширећи се, иде према огледалу, одбија се од њега по познатим нам законима и, ширећи се и даље, страна 81 пада у око посматрачево, Посматрачу, који ове зраке у око прима, изгледа као да ти зраци долазе иза огледала и то управо из оне тачке, у којој би се они, продужени иза огледала, пресекли. Зато посматрач и види слику тога предмета као да је иза огледала, и то исто толико иза огледала, колико је светао предмет испред њега. И ма какав био положај посматрача испред огледала, даљина се слике у огледалу неће променити (само ако се и положај предмета испред огледала не промени), само што ће се, посматрана са других тачака, виђати на разним местима у огледалу.

Као год што је постала у огледалу слика врха свеће, тако ће исто и на исти начин постајати слике и осталих тачака њених, док се најзад из свих њих не састави целокупна слика предмета.

Као што нам овај цртеж показује, и као што нам је свима из практике познато, слике, које ми видимо у равним огледалима, не постоје у ствари; оне нису стварно тамо где их ми видимо, већ само изгледају нашим очима да су тамо. Због тога се те слике и називају уображене слике, за разлику од стварних слика, које ћемо познати мало доцније.

Мало час смо напоменули, како наше слике изгледају усправљене у огледалу, кад је и оно усправљено. Али ако је огледало нагнуто (а ми наравно стојимо усправљено), онда ће наше слике у огледалу бити више или мање нагнуте. На послетку кад је огледало сасвим положено (хоризонтално), као што је површина страна 82 мирне воде, онда наше слике изгледају изврнуте, и то из тог простог разлога што ноге, најближе огледалу, дају слику и најближе иза огледала; глава пак, која је најдаље испред огледала, биће најдаље и иза огледала.

У огледалу се не огледају само они предмети, који су непосредно испред њега; око може угледати у неком огледалу и слике оних предмета, који су далеко од њега, ако је само згодно положено, да их по одбијању са огледала

Сл. 36.

у себе прими. Познато нам је, да у мирној води можемо видети слике и оних предмета, који нису над самом водом већ и на обали, дакле ван огледаласте водене површине. Како то бива, види се на сл. 36. MM' је равно огледало, и изнад њега налази се светла стрела, која се у огледалу по истим законима огледа, као да је испред њега самога. У осталом ми можемо у мислима замислити, као да се огледало продужује и даље до наспрам страна 83 спрам светлог предмета (тачкама продужена површина огледала MM'), те у томе продуженом огледалу добити слику његову. Врх стреле у огледалу видеће се правцем зрака QM, а крај њен правцем PM', којима су се пали зраци са огледала одбили.

Обична се стаклена огледала праве, кад се једна површина какве дебље или тање стаклене плоче обложи једном танком металном покожицом, амалгамом, која правилно одбија светлост. И што је год огледало веће, у толико се ради издржљивости његове мора узети дебље стакло. Та дебљина стаклета чини, те се код равних стаклених огледала види више слика од једнога предмета, нарочито ако

Сл. 37.

се у огледало косо гледа. Ако нпр. метнемо свећу врло близу огледала, па онда сасвим косо посмарамо слику њену, видећемо у исти мах више слика, од којих ће једна бити најјача, а остале слабије (сл. 37). То постаје од туда, што се светлост не одбија само са амалгамисане (задње) површине огледала, већ и са предње (чисте) површине, и та је слика због прозрачности стаклета врло слаба страна 84 према оној, која се са амалгама одбија. Затим они зраци, који се одбијени враћају са амалгама кроз стакло, при враћању у ваздух, поново се одбију са предње површине огледала

Сл. 38.

и врате опет према амалгаму те даду нову слику итд. На сл. 38 виде се само две слике од тачке A, и то слика a, која постаје са предње, и слика a', која постаје са задње амалгамисане површине огледала.

Кад се два или више равних огледала саставе на један или други начин, онда дају врло занимљиве слике, које постају огледањем у свима огледалима у исти мах.

Најпростији би случај био, кад бисмо узели два паралелна равна огледала, па бисмо између њих метнули какав светао предмет O (сл. 39). Тај се предмет први пут одбије и у једном и у другом огледалу, те даје две слике a1 и o1. Ове две слике се даље засебно огледају и од a1 постаје у доњем огледалу слика a2, а од o1 у горњем слика o2. Сад ће o2 дати у доњем огледалу слику o3, а a2 у горњем a3 итд. Кад се око згодно намести, оно види безброј таквих слика, које су све слабије и слабије, док се најзад у даљини не угасе. То огледање између паралелних огледала нарочито је занимљиво у собама, у којих су цели дуварови обложени огледалима, или на наспрамним дуварима има по једно велико огледало. Ако се у таквим собама налазе људи, они ће сваки себе видети страна 85 час с лица час с леђа, према томе са ког се огледала одбијање дешава. То се у осталом види и на сл. 39, где светао предмет има две разне половине.

Сл. 39.

Ако се какав предмет огледа у два огледала, која заклапају између себе извесан угао, онда број ликова није тако велики као код паралелних огледала, већ је мањи, и у толико мањи, у колико је угао између огледала већи. На сл. 40 имамо два огледала, једно положено и једно усправљено, која заклапају угао од 90°; у оба огледала имамо свега три слике. Кад та два огледала још више нагнемо, као нпр. у сл. 41, и доведемо их на половину малопређашњег угла, онда ће број слика бити седам итд. Важно је да поменемо код нагнутих страна 86 огледала још ту особину, да све слике, које код тих огледала постану, леже по обиму једнога

Сл. 40.

круга, чије је средиште у оној тачки, где се оба огледала састају C, а полу-пречник даљина те тачке од светлога предмета.

На основу умножених одбијања између нагнутих огледала направљени су

Сл. 41.

апарати, међу којима је најпознатији калејдоскоп, који се често даје и деци као занимљива играчка. У једној цеви од дебеле хартије (или код финијих справа од метала) затворе се два или три нагнута огледала. На једном се крају цеви, спрам самих огледала, између две стаклене страна 87 плоче, затвора ситне стварчице, најобичније одломци разно обојенога стакла. На другом

Сл. 42.

се крају цеви гледа у њу и види више пута

Сл. 43.

страна 88 одбијене слике оних стварчица, које дају правилне и шарене слике (сл. 42). Кад се оне две стаклене плоче мало окрену, они се предметићи другојаче поређају, те се и слике у огледалима мењају на најразличитије начине, „као у калејдоскопу“.

Више пута се по градовима показује „мађиски дурбин“, којим се кроз какав комад камена или чега другог виде далеки предмети. На сл. 43 виде се два раздвојена комада једнога дурбина и између њих велики један камен. И ако је дакле дурбин раздвојен, ипак се у њему могу гледати далеки предмети, јер се

Сл. 44.

страна 89 зраци одбијају у четири огледала и долазе опет у око посматрача. По себи се разуме, да се та огледала, као и цеви у коЈима се она налазе, покрију и затворе тако, да се с поља од свега тога ништа не види.

Најзад сл. 44 показује, како се одбијањем светлости у два огледала могу пратити у рату кретања непријатеља.

Поред врло велике примене у науци, равна су огледала од велике важности и за практичан

Сл. 45.

страна 90 живот. С тога неће бити згорега да се код њих још мало задржимо.

Сл. 46.

Веома је давнашња употреба огледала. Поред тога, што се о огледалима говори у доба, Мојсијево, метална су огледала имали стари Мисирци и давали им разне, више или страна 91 мање округласте облике (сл. 45). У старој Грчкој и у Риму украшавани су дуварови по кућама углађеним и огледаластим плочама од челика, сребра, злата као и од скупоценога камена. Изгледа као да су стари знали и за стаклена огледала.

Међу тим тек у петнаестом веку јављају се у јачој мери стаклена огледала, која замењују дотадашња метална. Нарочито је Венеција (Млеци) била чувена својим стакленим огледалима; па и данас су венецијанска огледала на гласу (сл. 46). У прво доба су та огледала била мала, јер су тек од краја седамнаестога века могу израђивати велике стаклене плоче. Данас се врло ретко употребљују метална огледала. Јер и ако се стаклена огледала лако разбију, она се са своје ниске цене могу лакше набавити, а поред тога онај слој, који одбија светлост, заклоњен је стаклетом од спољашњих утицаја, те није тако лако изложен квару као код металних огледала.

Данас се стаклена огледала израђују у врло великим размерама и врло различним каквоћама и облицима. Најважнија је ствар код огледала, да је стакло сасвим равно и безбојно, те да на тај начин не измени облик тела и боју оне светлости, која се на њему одбија. Прављење њихово је прилично просто и врши се од прилике на овај начин. На камену и сасвим равну плочу положи се један лист калаја, који се затим покрије једним слојем живе. Стаклена плоча добро очишћена положи се на живу и притисне, да све што страна 92 може живе изиђе. Даљим притискавањем се онај лист калаја са живом (амалгам) прилепи за стакло и огледало је готово.

Амалгамисање огледала живом је врло штетно за здравље радника, који праве огледала; покушавало се, да се место живе употреби сребро, које исто тако добро одбија светлост; али боја слика у овим огледалима је нешто жућкаста.

И ако изгледа невероватно, ипак се сасвим равна огледала врло тешко израђују. Она су истина за обичне прилике и непотребна и једина им је примена код извесних апарата. Због тешкоће у изради, та су огледала обично врло мала (тек неколико квадратних сантиметара) и плаћају се по више динара сваки квадратни сантиметар.

Тешко би било изложити овде све оно примене, на које се равна огледала дају у животу употребити. Ми ћемо се ограничити само на неке важније примене, нарочито на оне које су скопчане са извесном тајанственошћу и дају повода многим заблудама и празноверицама.

Таква је ова особина одбијања светлости са равних огледала примењена у позориштима за изазивање авети, вештица, духова итд. (сл. 47). У мањим се позориштима те појаве производе са обичним личностима, које у бело обучене из патоса излазе и натраг се враћају; али је дејство ту много мање, пошто треба да се та привиђења од један пут појаве, па да их после тако исто напрасно нестане страна 93

Сл. 47.

страна 94 На слици 48 види се, како се то ради.

Сл. 48.

страна 95 Испод патоса позорнице налази се у L апарат (обично јака електрична лампа), који даје јаку светлост, управљену на ону прилику H, која ваља да се покаже; то је глумац обучен онако, како сама појава изискује и који се може на једну или другу страну, према потреби, кретати.

На предњем крају позорнице намештена је врло велика стаклена плоча G, која ће слабо одбијати светлост, те играти улогу неамалгамисаног огледала. У том се огледалу огледа слика испод патоса сакривенога глумца H, и гледаоци у позоришту са својих седишта виде ту слику у H'. Пошто је опет то огледало без амалгама, то гледаоци виде кроза њ у исти мах на позорници и глумца, који своју улогу обичним путем изводи.

Природна игра глумца и уображена али покретна слика поменуте прилике могу се на тај начин тако сложити, да гледаоци заиста виде нематеријалну и у оном тренутку непојмљиву појаву духова на позорници.

И ако неамалгамисане стаклене плоче врло слабо одбијају светлост, ипак је, кад је предмет добро осветљен и кад је цео остали простор замрачен, слика довољно светла, да је гледаоци виде. С друге опет стране због замрачености сале, гледаоци не виде стаклену плочу, у којој се она прилика огледа. Целе ће појаве нестати, кад се само апарат L поклопи и светлости пут пресече, да се појави опет, кад се светлост пусти. —

страна 96 Говорећи о одбијању, светлости у опште, споменули смо, да се светлост може одбити и са гасовитих тела. Одбијање светлости са разних слојева наше атмосфере изазива многе појаве, које се с времена на време виђају у њој, и дају повода најразличитијим, али готово увек ванприродним тумачењима.

Стара и средња историја пуна је прича, како се као претече великих догађаја видела врло често на небу по два иди три сунца као и по два и три месеца са другим знацима.

Сл. 49.

Приложена сл. 49 показује такву једну појаву три сунца из године 1492.

страна 97 Године 636 од постанка Рима, у почетку рата са Југуртом, и мало пре но што ће навалити Цимбри и Тевтони, видела се у Риму три сунца.

Анали причају, да је године 1118, за владе Хенрика II, енглеског краља, било на небу два пуна месеца. Исте године краљ победи свога оца Роберта и покори Нормандију.

Године 1157 видела су се такође три сунца и у средини бео један крст.

Све то јављање по два или три сунца и месеца основано је на обичном одбијању или боље рећи огледању њихову у разним слојевима ваздушним, нарочито у облацима. Има нарочита једна врста облака, која најлакше изазива те појаве, а то су облаци од врло ситних ледених иглица, који у исти мах лебде врло високо над земљом. Те иглице нису беле, као на пример код снега, него су прозрачне као бистар лед, због чега се често и не виде, и својим огромним бројем сачињавају више или мање раван слој, у коме се као у огледалу с већом или мањом потпуношћу одбијају и сунце и месец. Такво једно двогубо сунце представљено је на слици 50, а видели су га и нацртали два физичара, Барал и Биксио 15 (27) јула 1850 године, и то са ваздушне лопте. Слика одбијенога сунца била је скоро тако исто светла као и само сунце.

Да одбијена слика сунчева буде испод правога сунца, треба да је онај, који то гледа, или на каквом високом брегу или на ваздушној лопти. Са површине земљине се види обично страна 98 онда друго сунце или месец, кад је облак, коме се сунце огледа, изнад сунца; онда је и слика сунчева изнад самога сунца.

Сл. 50.

Кад се поред сунца, у овоме непрестаном кретању нађу два таква облака, један десно, други лево, онда се сунце у оба огледа у исти мах, те се поред њега јаве две његове слике. И зато се онда на небу виде три сунца (или месеца).

У вези са тим вишегубим појавама сунца и месеца стоје и појаве светлих крстова, пламених стубова итд. на небу. Овакве се појаве приказују обично, кад је сунце (или месец) ниско на хоризонту, дакле пред сам залазак страна 99 или излазак сунца, а повод су им опет они облаци, састављени из ледених иглица.

Сваки је могао приметити, кад гледа сунце или месец при заласку, или какву јаку светлост над узнемиреном воденом површином, да се у води види дугачка, развучена слика њихова, која се често врло дубоко спушта у воду. Покретна површина водена може се сматрати као да је састављена из врло многих, једна до друге поређаних и нагнутих равних површиница, од којих свака одбија светлост, па се те светлости једна на другу настављају, дајући на тај начин дугачку развучену слику. Сасвим налик на ту развучену слику, рецимо сунчеву, у дубини воде, постају светли пламени стубови при заласку или изласку сунца у облацима, састављеним из ледених иглица. Ти су стубови у толико виши, у колико се сунце више спушта, и по кадшто се виде и пошто сунце сасвим зађе. На слици 51 представљен је такав један огњени стуб, који је виђен у Француској 30 јуна (12 јула) 1877 године и који је трајао читаве три четврти сата после сунчева заласка.

Може се десити, да распоред ледених иглица у облаку, који такав стуб изазива, буде такав, да стуб буде врло кратак, а при дну раширен, те и не изгледа на прави стуб, већ на какву троугласту површину. Таква се једна појава видела 1816 године (сл. 52) при рађању сунца у месецу септембру. Француски сељаци видећи, како та сенка личи на троугли шешир Наполеонов, говорили су: „Видите, да ће се страна 100 Наполеон вратити, кад нам сунце показује његов шешир.“

Сл. 51.

Кад је сунце мало више изнад хоризонта, и игличасти облаци се налазе испод њега, онда страна 101 се у свему појави оно исто, што смо рекли да бива, кад се сунце огледа у немирној воденој површини; онда је светао стуб окренут на ниже, и изгледа као да на своме горњем крају носи сунце.

Сл. 52.

Најзад може се десити, да такав облак стане пред само сунце, и онда се у исти мах јави више таквих светлих стубова. Често се деси, да се такви стубови укрсте, показујући више или мање потпун крот, чему народно страна 102 веровање придаје религиозан значај. Такав се светао крст видео између осталих 10 (22) априла 1847 године пред залазак сунца у самом Паризу. Поједини краци крста били су од прилике 15° дугачки. Сл. 53 представља такав светао крст виђен у Хавру 7 маја (п. н.) 1877 године у 6 сахата 45 минута у вече.

Сл. 53.

Најзначајнија појава те врсте, нарочито у историји наше хришћанске цивилизације, јесте без сумње чувени Константинов крст. У рату против Максимијана Херкула, цар Константин и цела његова војска видели су на небу светао крст, знамење победе хришћана. Историци су се мало бавили атмосферским приликама те појаве; али су ипак напоменули, страна 103 да је небо било покривено као неким сивим покровом и да је време после тога било кишовито. Не сумњајући ни мало у истинитост ове појаве, ми видимо, да се она десила у приликама, које прописују закони одбијања светлости.

Кад светли зраци у својим путевима по правим линијама наиђу на углађену криву површину, они ће се и са ње одбити онако исто, као и са равне површине. Ми навалице кажемо, да ће се светлост са кривих углађених површина, дакле са кривих огледала, одбити онако исто као и са равних; јер се заиста свака крива површина, ма каква она била, може сматрати као да је постала из безбројно многих и ситних равних површиница, поређаних једне поред других. И сваки дакле зрак светлости, који пада ма на коју тачку криве површине, одбија се са ње као са равне површине, тј. под истим углом, под којим је и пао итд. Сва је разлика између онога одбијања код равних огледала и овога код кривих у томе, што се овде положај оних равних ситних површиница свакога тренутка мења, те по томе се и правац одбијених зракова са разних делова криве површине мења. Због тога сва крива огледала, ма каква она била, неће давати истоветне слике, као што су давала сва равна огледала, него ће слике код кривих огледала зависити како од облика огледала тако и од њихове величине, као и од страна 104 даљине предмета од кривога огледа, у коме се огледа.

Крива огледала могу бити веома различна, као год што су различне и криве површине. Ми ћемо се међу тим зауставити код оних кривих огледала, која постају глађењем лоптастих или кугластих или још и сферних површина. То су тако звана сферна огледала.

Сферна огледала могу бити двојака, према томе да ли је пупчаста (спољашња) страна или издубљена (унутрашња) страна углађена и огледаласта. Прва се зову испупчена (конвексна), а друга издубљена (конкавна) сферна огледала.

И сферна огледала, како једна тако и друга, могу као и равна огледала бити направљена од метала или од стакла. Све што смо о особинама те две врсте огледала рекли код равних огледала, то вреди и за сферна.

Узмимо најпре једно шупље или издубљено сферно огледало. И да бисмо дознали, какве су његове опште особине, пустимо на то огледало један сноп сунчевих (паралелних) зракова (сл. 54). Одмах ћемо видети, како се после одбијања сви ти зраци, приближујући се један другоме, скупе у једну малу тачку пред огледалом; та тачка, веома светла, није ништа друго до сасвим смањена слика сунчева.

Одмах ћемо овде уочити разлику, која постоји између ове слике, коју нам дају сунчеви зраци, одбијени у шупљем огледалу, и између слика, које смо познали код равних огледала. Код свих равних огледала слике су биле уображене, страна 105 ова слика, коју добијамо код шупљега огледала није уображена, она постоји,

Сл. 54.

јер је можемо ухватити на листу хартије или ма на каквом другом заклону. Зато се та слика зове стварна. Осим тога, слика, која у шупљем огледалу постаје од паралелних (сунчевих) зракова, добила је нарочито име: она се навива жижа.

По себи се разуме, да ова сферна (шупља као и пупчаста) огледала нису једнаке кривине; једна су више а друга мање искривљена, према томе, колики је полупречник оне лопте, од које је огледало одсечено. Али била кривина, страна 106 вина, или, што је све једно, био полупречник некога шупљег огледала ма какав, даљина жиже од огледала износи увек половину полупречника. Зато се и каже, да је жижа шупљег огледала на половини даљине између самог огледала и средишта кривине.

Све се то види представљено у појединостима на сл. 55. H, G, L су паралелни зраци,

Сл. 55.

који падају на, шупље огледало MN. Тачка C је средиште кривине, а AC полупречник кривине огледала; са тим полупречником AC описана је она лопта, од које је огледало MN одсечено. Зрак HB пада код тачке B на огледало; ту се подиже управна BC, те се одреди упадни угао HBC. Угао одбијања, једнак углу упадања, биће CBF; то значи, зрак се по одбијању креће правцем BF.

Зрак GD одбиће се на исти начин ка тачки F, па тако и сви остали зраци, дајући на тај начин жижу F. Из слике се лако види, да је F на половини даљине између средишта кривине C и средине огледала A. Линија AFCL, која пролази кроз средину огледала, жижу и средиште кривине, зове се главна оса код сферног огледала.

страна 107 Да зраци падну паралелно на огледало, ваља предмет, који их шаље, да буде бескрајно далеко (нпр. сунце, звезде итд.). Узмимо сада да предмет није бескрајно далеко, него близу огледала, и нека тај предмет буде свећа А (сл. 56). Нека извесна тачка те свеће даће своју слику негде у тачки F, која ће бити између жиже f и средишта кривине C. Кад

Сл. 56.

тако пропратимо сваку тачку у пламену свеће тражећи јој слику, ми ћемо најзад добити целу слику Пламена (сл. 57), коју ћемо лако моћи ухватити на заклону од обичне хартије, јер је слика стварна. На исти бисмо начин могли добити стварну слику у шупљем огледалу и од каквога предмета у природи, коју онда можемо лако и прецртати (сл. 58).

Најважнија ствар, на коју имамо да обратимо овде пажњу, јесте та, што је слика изврнута и смањена. И ако премештамо предмет, дакле свећу час ближе час даље од огледала, и слика ће се премештати и бити час већа час мања. Најмања ће слика бити, страна 108 кад би предмет био у бескрајности; онда ће слика као што знамо пасти у жижу. У колико

Сл. 57.

предмет више приближујемо огледалу, у толико слика расте по величини (остајући увек изврнута) и примиче се средишту кривине огледала. Кад метнемо свећу у само средиште огледала и слика ће пасти на то исто место, биће изврнута, али по величини једнака с предметом. (То је најлакши начин наћи средиште кривине једном шупљем огледалу.)

Да пођемо сада са свећом (тј. светлим предметом) ближе огледалу; слика његова страна 109 отићи ће даље од огледала, биће опет изврнута, али увећана. И што год ми будемо

Сл. 58.

намештали свећу ближе ка жижи и огледалу, толико ће слика ићи све даље и даље ка бес-крајности и бити већа и већа, остајући непрестано стварна и изврнута. Кад предмет дође у жижу, слика оде у бескрајност, тј. зраци иду из огледала паралелно.

Из овога различитога понашања слике и предмета у шупљем огледалу изводи се ово правило. Ма где био предмет између средишта кривине и бескрајности, његова ће слика бити смањена, изврнута и пасти између средишта и жиже. И обратно, био предмет ма где између страна 110 средишта кривине и жиже, слика ће бити увећана, изврнута и падати између средишта и бескрајности. Ако упамтимо положај предмета и слике његове, па онде, где је слика, била, метнемо предмет, добићемо нову слику онде, где је први пут био предмет. У колико је први пут слика била мања од предмета, у толико ће сада бити већа од њега. Зато се тачке,

Сл. 59.

на којима се налази предмет и у које падају слике, код шупљих огледала зову спрегнуте (коњугиране) тачке (сл. 59).

Изместимо ли предмет из жиже ка огледалу, онда ће зраци излазити из огледала разилазећи се (као и код равног огледала) и неће страна 111 дати слику пред огледалом (сл. 60). Овде је жижа у F, на предмет у S, дакле између жиже

Сл. 60.

и огледала, и зраци се разилазе. Продужени у истом правцу кроз огледало, даће слику S иза огледала, и та ће слика бити сада уображена.

Ако у место једне тачке узмемо читав предмет, нпр. ми се сами огледамо у шупљем

Сл. 61.

огледалу, а наместили смо се између жиже и огледала, онда ћемо се видети у шупљем огледалу као и у равном, само ће нам слика бити сада увећана. Како пак постаје та увећана слика у шупљем огледалу, види се подробније на сл. 61.

страна 112 У испупченим огледалима, тј. оним кугластим површинама, код којих је испупчена (спољашња) страна углађена, жиже као и све слике, које у њима постају, увек су уображене и још можемо додати смањене и праве (сл. 62). И код тих се огледала води рачун о

Сл. 62.

њихову средишту кривине, које је сада иза огледала јој, и по њему се суди о већој или

Сл. 63.

мањој испупчености огледала. Што је огледало пупчастије, тј. што му је полупречник кривине мањи, дакле сама лопта, од које је огледало направљено, мања, у толико је и слика мања. Али у колико је слика некога предмета у огледалу мања, у толико је опет светлија. Од туда страна 113 она сребрнаста сјајност росних капљица (сл. 63), у којима се из јутра огледа сунце. Свака је кап једна куглица, па у исти мах и веома испупчено огледало, које даје истина врло мале, али и врло сјајне слике. Кад бисмо изближе загледали слике у росној капи, видели бисмо веома ситно насликане околне предмете у њој.

Сл. 64.

Више пута се по вртовима ради украса држе веће или мање разно обојене кугле, у страна 114 којима се огледају околни предмети у омањеном размеру. Такве стаклене лопте често употребљују и сликари (сл. 64), да у њима добијене смањене слике прецртају и сниме.

Кад савијемо лист беле хартије у полукруг (сл. 65), добићемо једну врсту шупљег

Сл. 65.

огледала, код кога ће светлост после одбијања показивати извесне криве линије, које се зову жижне или каустичке линије виде готово у свима нашим домаћим судовима, чашама, шољама, чинијама итд., нарочито ако су донекле напуњене каквом непрозрачном течношћу, вином, кафом, млеком, мастилом итд. (сл. 66).

Више пута се на вашарима нађе поред разних других занимљивости и по какав „кабинет за смејање“, у који кад се уђе, сваки се мора насмејати. Ту су обично намештена крива огледала, и то или сферна или цилиндрична, и шупља и пупчаста. Поред тога што је слика увећана или смањена (према томе да ли је огледало шупље или испупчено), цилиндрична огледала дају накарађену слику и то или сувише узану а дугачку, или сувише широку а кратку, која свакако код оних, који страна 115 је гледају, изазива смех. Узане а дугачке слике даће цилиндрично испупчено огледало, кад му

Сл. 66.

је оса усправљена, а широке и кратке слике, кад је та оса положена.

Ако хоћемо да нам цилиндрично испупчено огледало да̑ нестиснути слику, онда предмет мора бити много шири него обично, и тако насликан да он изгледа накарађен. На сл. 67 види се, да на хоризонталној хартији насликан предмет нема никакве сличности са сликом, која од њега у цилиндричном огледалу постаје.

Ма каква била разлика између предмета и његових слика у овим огледалима, ипак не треба мислити, да се овде светлост одбија по неким другим законима, а не по оним, које смо ми познали код равних огледала. На против закони одбијања светлости са тих, као и са сваких других огледала, исти су као и код равних огледала, и слике су накарађене само због промењљивости кривине код тих огледалај те се поједини делови предмета у свакој друго, страна 116 кривини другојаче огледају. И због тога, су закони одбијања светлости остали непромењени,

Сл. 67.

мењени, могле су се и насликати на хартији чудновате слике, које у извесним огледалима (као у сл. 67) дају обичне и одређене облике.

Исти је случај и са купастим, коничним испупченим огледалима. Слике 68 и 69 показују какав облик треба да има цртеж, па да у таквом огледалу изиђе слика обичнога облика. Оваке накарађене и деформисане слике зову се анаморфозе.

Међу осталим кривим огледалима ваља нарочито да споменемо параболска огледала. Та се огледала праве увек шупља, и личе у главноме на обична сферна и шупља огледала, само су више издубљена. Док сферна страна 117 огледала не могу одбијањем слати од себе потпуно паралелне зраке, дотле параболска

Сл. 68.

огледала то савршено чине, само ако се предмет, који светлост шаље, метне у њихову жижу.

Сл. 69.

страна 118 Са те особине параболских огледала, она се употребљују као рефлектори код лампа итд.,

Сл. 70.

и то обично онда, кад 2 се светлост шаље само у једном правцу а на велику даљину. Сл. 70 показује како зраци, полазећи из жиже параболскога огледала, излазе из њега паралелно. Сл. 71 пак показује, како — се са висине Ајфелове куле у Паризу таквим једним параболским огледалом осветљавају електричном светлошћу облаци. Иначе су таква огледала употребљена у војсци, да ноћу осветле земљиште, на коме се непријатељ налази, те да се прате његова ноћна кретања. Таквим се огледалима чувају морске обале од изненадног ноћнога доласка непријатеља. У морским кулама светиљама често се параболским огледалима шаље светлост на велику даљину.

Свакоме је позната она прича из старе историје, како је Архимед, са висина зидова Сиракузе, огледалима запалио Марцелову флоту, која је ту варош с морске стране затворила била. Али историци нису нашли за потребно да кажу, којим је начином то Архимед постигао. С тога су многи доцнији писци сумњали у истинитост тога догађаја. Још кад смо говорили о изворима светлости, видели страна 119 смо, да, наши обични светлосни извори дају светлост, тек кад се јако загреју, те према,

Сл. 71.

томе су ти светли зраци у исти мах и топли. Исто то вреди и за сунчеве зраке, за које страна 120 сви знамо, да су топли. Па с тога, кад каквим сферним огледалом скупимо сунчеве зраке у

Сл. 72.

једну тачку, у жижу, она је не само врло светла, већ и топла толико, да често можемо њоме запалити лако запаљива тела (сл. 72).

У место да узмемо шупље огледало, могли бисмо произвести слично дејство кад поређамо више равних огледала једно поред другога, тако да сва скупа чине шупље сферно огледало. Јер, ако се сећамо, ми смо говорећи још у почетку о сферним огледалима рекли, да се свако такво огледало може сматрати као да је састављено из безбројно многих равних огледала поређаних једно поред других. Према томе, ређајући врло много мањих равних огледала, добијамо истина испрекидано сферно огледало, али оно ће моћи, само ако је довољно велико, учинити исто топлотно дејство као и неко, истина мало мање, али непрекидно огледало.

страна 121 Из свега тога излази, и ако нам није остао никакав траг о саставу Архимедових огледала, да ипак можемо закључити, да је он поменуто дејство могао постићи сферним огледалима.

У седамнаестоме је веку први пут испало за руком појединима да направе таква сферна огледала, која би имала слична дејства као Архимедова огледала. Такво је једно огледало око 1620 године направио калуђер Кирхер, а затим око 1680 године француски физичар Вилет, који је правио таква огледала за поједине владаоце онога доба, за персиског и данског владаоца, а нарочито за Лудвика XIV. Ево каквим се речима описује једно такво огледало и његова дејства:

„Огледало има 34 палца у пречнику; претвара у стакло за тренут цигле и шљунак, па ма какав он био; сагоревало је у најкраћем времену најзеленија дрва, претварајући их у пепео; тако је исто брзо растапало све врсте метала. Ма како тврд био челик, није се могао опирати његовој топлоти, као ни остали метали, и топио се тако, да је један његов део отицао а други прштао у варницама.

„Последње му је огледало још лепше. Оно има у пречнику четрдесет и три палца; а три палца и једну линију шупљине. Жижа му је удаљена три стопе и седам палаца и широка је као пара од пет солда; ту се окупљају сви сунчеви зраци и ту се врше сва она чудновата дејства најјаче ватре на свету, а страна 122 светлост је на том месту тако јака, да се очима не може гледати, управо као ни сунце.

„Сем главне му особине да запали и стопи све, што му у жижу дође, то огледало има још и других занимљивих особина.

„То огледало даје слике на даљину од петнаест стопа и то тако живо, да један човек, који се у њему огледа и држи у руци батину или мач, па замахне на слику, не може се уздржати а да се не уплаши од таквог истог покрета, који учини слика према њему.“

Вилет, творац тих огледала, прича, да је Лудвик XIV стао пред такво једно огледало с мачем у руци на неколико корака од огледала, да добро види дејство његово, па се изненадио, кад је видео руку, која се из огледала подигла на њега. Рекоше му, да се нагло приближи огледалу: одмах се и његов противник приближи њему; на краљу се опази знак страха и тако се застидео, да је наредио да се огледало одмах изнесе.

Даље се у опису тога огледала вели:

„Према положају огледала и према положају појединих предмета, њихове су слике тако различите, да се виде праве, мале, велике, а по кадшто тако огромне, да се човек изненади.

„Над се у вече у жижу тога огледала метне каква запаљена буктиња, цела површина огледала изгледа осветљена као оно месец, кад је пун, и толику светлост шаље, да се на пет стотина корака може читати.“ —

страна 123 Али то огледало, поред поменутих физичких особина његових, изазвало је читаву буну у вароши Лијежу и то услед празноверица. У осталом није ни чудо, да огледало са поменутим, необичним особинама не изазове на се пажњу простога света, који свему, што не може да схвати, придаје мађионички значај.

Десило се, док је Вилетово огледало било у Лијежу да је време било кишовито, те се није могла извршити жетва, услед чега цена хлебу скочи. Неколико завидљиваца — а дуго се говорило, да је то био посао језуита, којих је онда у Лијежу било врло много, јер је та варош од педесет хиљада душа имала сто педесет цркава, — изнесу, да је узрок толикој киши у то време оно огледало и да је оно криво, што је хлеб поскупио. Тој се измишљотини толико веровало, да се народ почео скупљати у гомиле, јавно грдити огледало и његова изналазача, па се упуги стану Вилетову да разбије огледало, а да и њега ако не убију а оно испребијају. На срећу варош Лијеж имала је у оно доба просвећеног прелата. Метеж би расут војском, али није било тако лако искоренити поменуту празноверицу; она је непрестано јачала, те се владика Јосиф Клеман виде принуђен, да упути својој пастви нарочито писмено, позивајући је, да се умири. То је писмено врло занимљив докуменат о празноверицама, зато га доносимо од речи до речи:

„Јосиф Клеман, по милости Божјој архиепископ келнски, кнез-бирач светога римскога страна 124 царства, архиканцелар за Италију и свету апостолску столицу, владика и кнез од Лијежа, Ратизбона и Хилдесхајма итд. итд. итд.

„Свима онима, који ово писмено виде, поздравље. Пошто нам је најпонизније достављено, да је пронесен глас у нашој вароши Лијежу и у околини, да је имени Никола — Франсоа Вилет, који живи од пре петнаест до осамнаест година у нашој споменутој вароши, привлачио својим сажижљивим огледалом кишу, којом су не само наши него и суседни предели кажњени за своје грехе, ми смо се нашли побуђени, бригом коју имамо за наше стадо, објавити, као што овим и објављујемо, да је то једна погрешка, коју разносе незналице, рђави људи или и завидљивци, који, одвраћајући наш народ тим путем од мисли и уверења, да је за своје грехове кажњен, наводе га да припише огледалу казну Божју… Тога ради објављујемо, да то огледало не производи и не може произвести ништа друго, до појаве чисто природне и веома занимљиве; а приписивати му моћ, да отвара и затвара небо, што припада само Богу, била би веома недостојна празноверица. Полазећи ми наређујемо свима свештеницима и проповедницима наше диецезе, где би таква погрешка постојала, да од ње колико год могу народ одвраћају.

„У нашој конзисторији у Лијежу, под потписом администрације нашега општег викаријата in spiritualibus, и под нашим обичним печатом 22 августа 1713.

L. F. владика термополски“

страна 125 Огледала, која је правио Вилет, била су од метала и тек доцније, кад је фабрикација стаклених огледала била савршенија, прављена су велика шупља огледала од ситнијих стаклених огледала. Најсавршенија таква огледала направили су природњак Бифон око половине и физичар Робертсон крајем прошлога века. Њима су могли стопити врло многе метале и запалити катранисано дрво на даљину преко две стотине стопа. Тако су дакле они поновили оно, што је Архимед извршио, те скинули сваку сумњу у истинитост тога податка историског.

Такво једно огледало представљено је на слици 73.

Сл. 73.

Нећемо се више задржавати код топлотног дејства шупљих огледала, пошто та ствар страна 126 спада у науку о топлоти, али ћемо рећи још неколико речи о чудесима, нарочито старога века, у којима су шупља огледала играла врло велику улогу.

Разним је путевима доказано, да су старим народима била позната и равна и крива огледала. И нарочито се кривим (шупљим) огледалима имају приписати све чудновате појаве митолошке, које се често спомињу у старој историји. Из описа, више пута непотпуних, закључује се, да су то биле чисто оптичке појаве. У старом храму Херкулову у Тиру, прича Плиније, био је један сто од светога камена, „одакле су се богови лако подизали“. Ескулап се врло често јављао својим једномишљеницима у своме храму у Тарзу; а храм Енгинума у Сицилији био је чувен као место, на коме су се богови јављали смртнима. Јамблик прича, да су стари мађионичари изазивали појаву богова усред миришљавих пара, које су се са ватре дизале.

Карактер свих тих појава у старим храмовима види се из овога пасуса Дамазијева, у коме се виде обична оптичка дејства, која смо раније видели. „У једној таквој појави, вели он, видела се на зиду у храму јака светлост, која је у почетку изгледала веома удаљена; приближујући се, она се претвори у једну слику, очевидно божанску и натприродну, строга изгледа, умерена благошћу и савршене лепоте. По предањима тајанствене вере становници га поздравише као Озириса и Адониса.“

страна 127 Нас пример за доцнија таква приказивања, да споменемо привиђење Василија, цара македонскога. Неутешан за својим сином, тај се владалац обрати понтифу Тодору Лантабарену, који је био славан својим чудесима. И свештеник му показа слику жељенога сина лепо обученог на коњу; младић сиђе с коња, пође своме оцу у наручја и ишчезе. — Овде је цар видео у шупљем огледалу ваздушну слику свога сина на коњу; у оно је доба сликарство било јако развијено, те је и ова показана слика могла одговарати изгледу његова сина.

У свима се оваквим приказивањима нарочито спомиње, како је у тим просторијама горела ватра, на коју су се палиле разне скупоцене смоле и есенције. С извесног, сасвим скривеног краја слале су се шупљим огледалима разнолике слике и зраци, полазећи из огледала, наилазили су на густе облаке дима, који су се огњишта подизали у вис. И кад год је такав облак наишао на зраке, на облаку се тренутно покаже слика, да је опет нестане кад се дим попне даље, те да тамо покаже какву другу слику итд. Тако испрекидано виђање тих слика (што је у исти мах чинило утисак на гледаоце као да их је врло много) постало је одређеније, у колико се простор пунио димом; цела се пак група слика јавила онда, кад је простор био једноставно димом испуњен.

Поред горње улоге, коју су имале запаљене миришљаве смоле, оне су у исти мах страна 128 опијале и заносиле гледаоце и тиме повећавале илузију и умножавале привиђења, тако да би било тешко рећи, које су слике гледаоци заиста гледали, а које су се саме у њихову збуњеном мозгу јављале.

До сад смо говорили само о правилном одбијању светлости или, да се тачније изразимо, о одбијању светлости са правилних и углађених површина. Том приликом видели смо, кад би се свеглост одбијала са савршено углађених површина, да се те површине не би виделе, већ само слике, које у њима постају. Познато је многима, како у некој соби, обложеној огледалима, дођемо до самога зида, а не видимо да не можемо даље ићи, док руком не ударимо о само огладало. Огледала се, само ако су добро углађена, у обичним приликама и кад не обраћамо довољну пажњу, заиста не виде. И кад би случајно, сем светлосних извора, сва тела у природи била савршено глатких површина, ми их не бисмо ни једно видели; ми бисмо видели само безброј различитих и неодређених слика светлих тела, нпр. сунца, и ништа друго. Што ми међу тим сада видимо поједина тела око нас, то долази само услед потпуне храпавости или несавршене углађености њихових површина. Као што смо и раније рекли, растурена или дифузна светлост, коју храпаве или неуглађене површине шаљу, помаже нам, да поједина тамна тела у природи видимо.

страна 129 У обичном се говору за дифузну светлост каже, да је то неправилно одбијена светлост, али то није истина; јер се светлост и са храпавих као и са углађених површина одбија по истим законима. Неправилност, о којој је овде реч, долази услед неправилног распореда појединих већих или мањих зрнаца свакојакога облика, који чине површину, на којој се светлост одбија. Јер сваку храпаву површину ваља сматрати као скуп безбројно многих а веома ситних равних или сферних површиница, поређаних у свима могућим правцима (сл. 74). И кад на такву површину падне један сноп паралелних зракова, они неће са ње поћи (ако је равна) опет паралелно као са углађене површине вршине, већ раштркани на све стране, и ако

Сл. 74.

се сваки од њих, посебице узет, са оне површине, на коју је пао, правилно одбија. И ти тако раштркани и растурени светлосни зраци, падајући у наше очи, помажу нам — као дифузна светлост — да видимо она тела, са којих они долазе.

Према томе да ли ће једно исто тело огледаласто одбијати или ће нам слати дифузну светлост, зависи од стања и углађености његове површине; комад углађеног стаклета постаје огледало и не види се; а ако му је површина страна 130 храпава и зрнаста, оно се види као мутно стакло. Комад дрвета добро углађен одбија светлост, и у њему у неколико постају огледаласте слике (на углађеноме патосу итд.), док међу тим о сликама нема ни трага, кад је дрво у обичном стању. Јер је глађењу задатак, да уравни неравнине појединих површина; глађењу је задатак, да се обично изразимо, да велике брегове замени брежуљцима, не постижући готово никад савршену равницу. И кад се још томе дода, да поједине углађене површине морају задржати и извесан облик, онда се може појмити, како се за извесне научне инструменте плаћа скупим новцем и најмањи добро израђен и углаћен комад метала или стаклета. Углађеност се у толико лакше постиже, у колико су делићи, који ту површину сачињавају, збијенији или, како се то обично за чврста тела каже, у колико су она тврђа. Лепше одбија светлост тврдо дрво, кад се углади, него меко; лакше се углади тврди мрамор него лимеки и шупљикави пешчар.

Шупљикавим меким телима, која се обичним глађењем не би могла довести до тог стања да дају огледаласте слике, може се повећати одбојна моћ, кад се премажу згодном течношћу — лаком — којој је задатак, да испуни поједине неравнине, али да се не упије у то тело, већ да брзим сушењем остане на његовој површини, правећи једноставну глатку покожицу, која огледаласто одбија светлост. Због тога се „светле“ сви лаком премазани предмети, као дрвенарија (код обичног намештаја), страна 131 прости метали (лакирани метални намештај), многе врсте камења итд.

Многе површине, које у обичним приликама шаљу дифузну светлост, могу згодно посматране слати и огледаласто одбијену светлост. Таква је на пример обична Хартија за писање. Ако положимо лист хартије у висину ока, па гледамо какву јаку светлост, рецимо прозор или запаљену свећу, ми ћемо видети у том листу, као у огледалу, слабу огледаласту слику (сл. 75). Према томе многе, не баш сасвим храпаве површине могу, одбијајући зраке који иду врло близу поред њих, понашати се као несавршена огледала. Јер у том положају,

Сл. 75.

падају у око само они зраци, који се одбијају само са врхова појединих неравнина, а ти су врхови више или мање на истој висини, па им не сметају зраци, који долазе из доља и који се обично с њима мешају.

страна 132 Поред углађености површина, одбојна моћ њихова зависи још и од природе саме материје тих површина, као и од угла, под којим светлост пада и одбија се. Ако пустимо светлост да падне под истим углом, нпр. од 50°, на воду, на стакло, црни мрамор (наравно углађен), живу, метал од кога се праве огледала, онда ће од 100 таквих палих зракова вода одбити 72, стакло 54, мрамор 60, а жива и метал 70. Ако угао упадања расте, број одбијених зракова код прва три тела врло брзо опада, и остане их свега два до три за углове измећу 60° до 90°, док међу тим жива одбија још 69 зракова од 100.

Тела тамних боја одбијају врло слабо светлост. Чађ не одбија готово никакву светлост. Тела углађена али прозрачна, нпр. стакло, дају слабе слике; од туда су оне слике, које видимо у стаклету од прозора (наравно према каквом мрачнијем простору, дакле с поља дању, а изнутра у вече при свећи), онако слабе, и зато се стакло за огледала амалгамише.

Најсавршенија огледала дају течне површине, кад су мирне, нарочито у оном случају, кад су нам потребна положена, хоризонтална огледала. Таква се огледала, нпр. са живом, употребљавају у многим научним, астрономским и физичким посматрањима.

Пошто је потребно да површина течности буде сасвим мирна, па да да̑ огледаластеслике, то вода готово никад не даје савршене такве слике, јер је увек више или мање узнемирена. Слике одбијене са немирне водене

„Запис“ (код Лесковца).

страна 133 површине су више или мање измењене и увек издужене. Али кад је вода сасвим немирна и кад брзо отиче, онда од огледаластог одбијања нема ни трага, већ се сва вода онда види у дифузној светлости. На приложеној слици, која показује један запис код Лесковца, види се, како према већој или мањој узбурканости површине Моравине правилно одбијена или дифузна светлост превлађује.

Према овоме што смо до сад видели о одбијању светлости, можемо лако дати рачуна о разним и променљивим појавама, у којима нам се често једна иста материја јавља. Кадифа, била свилена или памучна, увек је без сјајности, кад је у равној површини, јер конци, који су на подлози платненој утврђени као длаке на четки, својим врховима шаљу дифузну светлост. Али чим се једна бора покаже, длаке се разреде, и светлост наилази сада не само на врхове, већ на саме конце, који су глатки, и као безброј ситних цилиндарских и међу собом паралелних огледала одбијају светлост и засветле се. (По себи се разуме, да је сјај свилених конаца већи но памучних, јер су свилена кончаста огледала углађенија од памучних). Од туда оно преливање и непрестано промењивање светлости код тих материја, које се са сваким премештањем боре и само премешта. На тај се начин прелива светлост и у пољу, кад ветар повије израсло жито: док су сламке и листови мирни, светлост се само са њихових врхова дифузно одбија, међутим чим страна 134 се повију, покажу се њихове веће или мање површине, те се и сјај одбијене светлости промени.

Свилене се материје сјаје, јер се светлост са свилених конаца одбија као са огледала. И према томе, како су поједини набори распоређени и како ће се светлост са извесних површина одбијати, такав ће бити и утисак на око; њему се чини, као да гледат читав низ ситних огледала најразличитијих облика, која се час појаве а час ишчезну према нагибу светлости, која на њих пада. Велика уметност у ткању или доцнијем прерађивању разних материја изазива најлепше игре светлости на њиховим површинама. Све оне „моариране“ свилене материје, које се преливају у разним светлостима, добивају ту своју особину једино или разним распоредом конаца у ткиву или накнадном изменом појединих места на њиховим површинама. Над се те врсте тканина боље загледају, види се, да им је површина таласасто изведена и да су на појединим местима у неправилним линијама ти таласи пригњечени и уравњени; то је довољно, да се светлост на тим местима другојаче одбија и да премештањем својим изазове у оку пријатно преливање светлости. Дифузно одбијање светлости не врши се само са спољашње површине некога тела, већ више пута светлост уђе дубље или плиће у саму материју тога тела, па се тек оданде одбијена врати. За таква се тела каже, да опалишу. Минералози називају опалом једну врсту кварца, који има млечан изглед и прелива страна 135 светлост, због чега је употребљен за наките Кад се тај камен боље загледа, виде се у његовој унутрашњости разно порећане површинице и иглице, које разно одбијају светлост и дају му тај особити изглед.

Често се може вештачким путем изазвати тако опалисање појединих иначе прозрачних материја, нпр. воде; ваља само растурити по њој каква ситна зрна, плочице или кончиће, који ће одбијати светлост. Вода опалише, кад има у себи врло фине прашине; кад се врло мало млека успе у њу или кад се само једно парче креде пропере у води, она добије ту особину. Неколико капи келнске воде, усуте у чашу воде, имају исто дејство; уље, које тој течности даје мирис, ушавши у воду, распе се на безброј веома ситних куглица, које одбијају светлост у свима правцима. На тај се начин може и обично стакло начинити да опалише.

Према томе, опалисање није ништа друго до унутрашња дифузија светлости, која постаје на исти начин као и површинска дифузија. Па како сви одбијени зраци у унутрашњости таквих опалних материја не могу изићи на поље, то су и ти зраци слаби, и то у толико слабији, у колико у тој маси има више елемената за одбијање светлости; опалисање је, може се рећи, први ступањ непрозрачности.

Проучавајући узроке опалисања, долазимо на сличне појаве код гасова, које се врло често дешавају у атмосфери, али на које ми, навикнути већ, не обраћамо никакве пажње.

страна 136 И ваздух, као и свако друго прозрачно тело, не види се. Па ипак кад сунчеви зраци продру у какав мрачнији простор, онда се њихов праволиниски пут у том простору види; изгледа као да је ваздух на том путу осветљен и да се види. Међу тим ако у ту осветљену путању сунчевих зракова боље загледамо, видећемо да је то безброј ситних зрнаца прашине, који је осветљен и који се види, а да то није ваздух. То, што ми видимо, није ништа друго до дифузна светлост, коју ваздушна прашина шаље у наше очи.

И та прашина, која испуњава ваздух, даје му известан ступањ опалног замућеног изгледа, који је према приликама некад већи некад мањи. Међу тим није само прашина која утиче на овако или онако понашање ваздуха у том смислу. Ваздух је пун и водене паре, која се згушњава, кондензује у врло ситне мехуриће, који тако исто као и обична прашина дифузно одбијају светлост у свима правцима.

Нарочито је важна улога водене паре за изглед ваздуха. Док је температура ваздуха доста висока, водена пара се не кондензује и не види; али чим ма каквим узроком топлота опадне, одмах на горе поменути начин водена пара постаје видљива. Ако се то деси на површини земљиној, онда имамо маглу, и ми се онда сами налазимо у оној средини, која опалише или која мути и квари прозрачност ваздуха. Кад се водена пара кондензује на висини и постане видљива, онда имамо облаке, који дифузно одбијају светлост као и сва остала страна 137 тела, која вићамо на површини земљиној. Са том светлошћу, која се дифузно одбија са облака меша се она светлост која кроз тање делове облака пробије, и мешавином те две врсте светлости постају све оне разноврсне светлосне промене, које свакога дана гледамо на облацима.

Кад смо рекли, да се ваздух као и свако друго прозрачно тело не види, онда смо ћутке претпоставили, да се то тиче слојева ваздушних, који нису сувише дебели. Али ваздух, узет у свој својој маси, није савршено прозрачан, већ и он дифузно одбија светлост, те се тако и његово дејство меша са онима, које производи прашина и водена пара.

И сва та три дејства чине, те се изглед ваздуха и атмосфере тако често и тако разнолико мења; од њих долази час чисто плаветна, час црвена, час опет друге боје, у којима нам се ваздух јавља. Јер да нема атмосфере, ми не бисмо знали за плаветнило неба; небо би било тако исто црно усред дана као и усред најтамније ноћи; сунце би се видело сасвим онако на Црној основи, као што се ноћу виде звезде. То што ми видимо у плаветној боји, гледајући у небо, то је атмосфера, то је ваздух у јакој дифузној светлости, који остаје осветљен и шаље ту светлост и неко време пре као и после сунца, производећи оно благо осветљење, које нам је познато као свитање и сутон, и о коме је на другом месту већ било говора.