Vladislav/22
| ◄ ПОЗОРЈЕ ШЕСТО | POZORJE PRVO | ПОЗОРЈЕ ДРУГО ► |
DEJSTVO ČETVRTO
(Soba kod Vladimira)
POZORJE PRVO
Vladimir i Kosara.
VLADIMIR: Je li srećan Vladislav?
KOSARA: O, kralju, ne znam kako ću njegovo stanje da tolkujem. Na srcu mu crna tuga počiva.
VLADIMIR: Sreća je, Kosaro moja, bodljem nespokojstva okružena.
KOSARA: Svaka njegova reč nosi ime Vladimirovo. Blago zemlje i tvoje i njegove, kaže, zahteva tvoje prisustvije. U crkvi mi se zakleo, da ti ništa neće biti.
VLADIMIR: Siromah Vladislav, njemu velika nevolja uznemirava utrobu. Koliko mogu, rado ću mu pomoći.
KOSARA: Krst ti šilje i sveto jevangelije za znak njegovog prijateljstva, i opet . . .
VLADIMIR: Opet te sumnja u nemir dovodi? O, nemoj kraljice, greh je veliki na brata svog podozrevati.
KOSARA: Čudno se lice, kralju moj, kod Vladislava izmenilo. Nema onog izgleda, one svetlosti. Njegove oči, duboko u licu zakopane, nigda mirno ne počivaju. Strahota je i pogledati ga samo.
VLADIMIR: Teška briga svaku vedrinu sahranjuje. Budi spokojna, Vladimir će mu rane zalečiti.
KOSARA: Hoće li? (Trgne se). O, bedno je stanje onoga, koji se za drugog brine.
VLADIMIR: Razvedri se, ljubo. Našto mislima mesto u nedrima bez nužde ustupati? Vladislav je tvoj brat. Srodni savez upleo je među nama ružične lance, koji se lako ne kidaju. — Kosaro, ja odlazim; budi u zemlji mati na mesto Vladimira, ne daj da samoljubije bojara otsustvije moje na gubitak zemlje obrati. S Bogom, skoro ćemo se opet videti, i, ako prilika dopusti, pozvaću ti i samog Vladislava. Pred mojim očima nek' pomiri brat i sestra ustranjena čuvstva svoja. (Otide).
|