Владислав/21
| ◄ ПОЗОРЈЕ ПЕТО | ПОЗОРЈЕ ШЕСТО | ПОЗОРЈЕ ПРВО ► |
ПОЗОРЈЕ ШЕСТО
(Тамница, ноћ)
Смиљка (сама).
Ова је тамница негда срећу Косарину гледала, сада гледа нешчастије Смиљке. Отац је мој под руком стрица мога пао, горком тугом прси своје кћери испунио. Куд се год окренем, само хладни погледи мене предусретају. Нигде пријатеља, нигде утехе у двору. Тамничар ће казати, да је моја нога у тамницу ступила, гнев ће Владиславу као раздражена змија успламтити. Срам и постид очекују судбу несрећне девојке. Једна блага мисао, да је Ивица мој невин, да се чрез мене незаслужне смрти избавио, разгаљује ми мало умножену тугу. Али, о Ивицо, слобода је твоја скупа! Не жели, да ти честит будеш, а Смиљка на вечиту поругу остане. Кратак је живот, вечито поштење, Радомирова кћи нека достојна оца свога буде. (Поћути, па онда узме отров). Жалостно пиће, колико си ти невиних душа покоју одвело, води и мене. (Попије отров). Ха, како се ништа не осећа убитачна сила. Она је као језик злотвора, који слатке речи на углед просипа, докле безазлену душу сасвим непорази. Опрости, Ивицо, моме тврдом поступку, душа је твоја научила само оно што је добро и красно ценити. Кад би Смиљка твоја у животу остала, кад би од Владислава срамоту дочекала, ти је не би љубити могао, или, ако би је и љубити хотео,Смиљка ти ово не би допустила. Прости оној, која у несрећи спокојства тражи, задржи је у всрним прсима, љуби име њено, кад њу саму земљица покрива. Ах, већ долазиш хладна смрти, (седне) већ простиреш окореле твоје руке. О, ходи, ходи, само од Ивице бежи, не растављај га млада и зелена од света. Још је он кадар, да отечеству принесе услугу.
(Наслони главу на стену, завеса пада).
|