Večiti mladoženja/XIII
Pera je već prešao trideset godina, a zapravo još ništa nije naučio. Kod oca, u dućanu, više je bio, u početku, gazda nego šegrt. Mlađi ga zvali „mladi gospodar”, pa nije ni prošao kroz šegrtsku školu, u koju nije hteo ni đavo da ide. Pa onda u ekonomiji, po školama, u podrumu.
Gospodar Sofra imao je toliko mnogo posla u raznim strukama, da nije mogao baš svud na Peru paziti. On je mislio Pera će raditi što on, tojest kako se od njega nauči, pa će biti dobro. No Pera nije imao za trgovinu volju.
Do krakovskog puta moglo se još s njim kojekako, ali posle, nikako s njime na kraj. Otac ga otera, pa na molbu materinu opet primi, dok nije bio prinuđen istisnuti ga.
Tom prilikom Pera reče ocu da mu što dâ, da će on sam gazdovati. Otac se i na to reši, dâ mu jednu kuću s velikom baštom, pokućanstva nešto i hiljadu forinti. Kamo sreće — veli — da je on imao toliko kad je počeo! Pera se u svojoj kući uredi, uze neku gazdaricu. No šta će početi? Valjda dućan? Bože sačuvaj! Pera je bio sasvim od drugog kalupa čovek. Nije bio ni na oca ni na brata. S bratom se razgovarao kao s kakvim tuđim čovekom. Nikad se taj s bratom poljubio nije. No ipak je bio originalan čovek.
Stvora je bio povisokog. Prav kao trska. Lice uzano i jako ovalno, suvo, žućkasto; oči crne, velike, velike obrve, čelo, visoko, pa spreda dosta ćelav, ma još mlad; pogled ponosit.
Ko ga je prvi put video, odmah je morao reći: „Ovo je isti Don-Kihot”. Tako je na ovog naličio, ili bar na sliku, kako Don-Kihota, malaju. I što je čudo, imao je i narav Don-Kihotovu, kao što ćemo videti. Da je kakav, značaj mu je muški, ne kao u Šamike. Osobito odgovarali su licu marcijalni veliki brkovi. Njegove misli, planovi bili su čudnovati, izvanredni, da se mnogo puta njima svet smejao, ali opet bili su originalni.
Dakle, Pera neće dućan. Pera je, kao što znamo, konje voleo. Ima hiljadu forinti, i za to će konje kupovati.
Ode kod Nestora Čavića-Profita u dućan.
— Dobar dan, Nestore.
— Bog dobro dao, Pero! Otkud ti? Čujem da si se već uselio u tvoju kuću; dobio si, kao što čujem, i hiljadu forinti; tu se već može šta početi. Hoćeš otvoriti?
— Kakav dućan! Zar od pauka sin baš mora pauk biti? Mani se toga! Došao sam da te pitam imaš li dosta luka na prodaju; rad bi’ kupiti.
— Imam, ako hoćeš na kile!
— Al’ arpadžika za sejanje?
— I arpadžika. Koliko hoćeš?
— Treba mi nekoliko holbi.
— Našto ti toliko?
— Imam veliku baštu — smeši se i pali lulu.
— Ti si, Pero, nešto dobre volje!
— A zašt’ da ne budem dobre volje? Ja ću vami svima trgovcima i bakalima i mom ocu pokazati šta sam kadar. Za pet godina moram se obogatiti.
— A kako to? Ded reci i meni, pa da stanemo u kompaniju.
— Tu ne treba kompanije; samo treba umeti. To još nije niko probao, ali ja ću prvi.
— Pa govori! Da čujem.
— Davno već ja to premećem u glavi, ali sad ću da izvedem. — Smeje se.
— Ti govoriš baš kao lud. Pa kaži jedared šta je!
— Stvar sasvim prosta. Sad ću kupiti lađarske konje koji su već sasvim iznemogli, i to za bagatelu. Pa onda ove konje ću lečiti i izlečene prodavati. Pa onda kupiću samo jednu krmaču s prasicima, nekoliko pari pilića, nekoliko pari gusaka i pataka. Svu živad ću držati pet godina, nijedno neću klati, pustiću da se plode, pa sad proračunaj, koliko ću za pet godina imati krmaka, kokošaka, gusaka, pataka! Pa onda ću posle pet godina sve to prodati. Računaj sad! — Smeje se.
Smeje se i Profit.
— A kako ćeš sve to izdržati?
— Kako? Imam veliku baštu. Već druge godine, koliko im ustreba, imaće dosta od crknuti’ konja. Šta misliš, kad kupim od lađara polucrknute konje, komad po pet forinti! Koža to sve isplati. Pa ako se konj oporavi, prodam ga skupo; ako ne, ono meso za živad. Da vidiš kako to rado jedu!
Smeju se obadvojica.
— Doduše, kad bi se to tako moglo iz’raniti, ne bi zgoreg bilo; al’ kako ćeš tolike krmke raniti?
— Prve godine moći ću lako svu živad izdržati, a ako i drugu izdržim, onda je osigurana stvar. Kada posle druge godine toliku živad imam, zar neću naći koji će mi novac uzajmiti, kad vidi koliko imam?
— No ja ne bi’ se smeo u takovo što upuštati.
Razgovoru kraj. Pera kupi arpadžik i ode.
I doista, Pera se nije šalio. U svojoj kući gradi od čerpića veliku štalu. Kupuje jeftino polucrknute konje. Uzeo jednog veštog Ciganina za slugu. Pravi ograde za živad. U bašti seje luk, detelinu, spanać i druge sitnarije. Već je kupio krmaču sa prasicima, pa kupuje sve par po par pernatih, sve od dobre fele, pa ih nosi kući, kao negda Noje u svoju barku. No treba i konje kupovati. To je lako, sve to može dobiti na Dunavu, kod birtije oca.
Kako je Pera naučen bio na tu birtiju, ne može se dugo uzdržati, a da onamo ne ode. On odlazi u tu birtiju i većinu vremena onde probavlja. Kad ga otac vidi, gleda ga popreko, ali ga ne može isterati; on je gost u birtiji, kao god ma ko drugi, pa otac mora mu se sam uklanjati. Šta će s njime? Beda je, a, drugo, možda mu leži u planu da vidi čemernu trgovinu bludnog sina. To baš ni gospodar Sofra ne može mu zameriti; sav život je proveo u toj birtiji, od detinjstva. Svaki sto, svaka klupa mu je onde mala uspomena. Pera, kad ima vremena, tu je i danju i noću. Kad nije kod kuće oko živadi, on je tu. Lađare sve u oko poznaje. Kako koji konj obangavi, oslepi, ili je jako ozleđen, da se njime više dalje ne može, onda Pera sve to pokupuje. Gdekoji konj je tako slab, da živeti ne može po dana. Onda pošlje po svog vernog Ciganina Rašu, pa ovaj izvede konja na ledine i svrši kožnu operaciju. Kad i kad dođe i do dobrog konja.
Jedared tako sedi pred birtijom, puši, čeka lađe. Dođe na konju jedan bećar siđe s konja, veže ga o kapak dućana, pa ide u birtiju da pije. I on i konj oznojeni, jako je morao juriti. Pera meri konja; lep konj. Uđe u birtiju, meri bećara, pita ga je li konj na prodaju.
— Je l’ taj konj na prodaju?
— Za novce je sve na prodaju! — odgovori mu bećar oporno.
— A pošto bi ga dao?
— Dvesta forinti.
— Daću ti sto.
— Ni krajcare manje, dvesta.
— A gde si ga kupio?
— Na vašaru.
Na to Pera izađe u avliju i pošlje očinog kočijaša u varošku kuću po latova da odmah dođe. Latov nabrzo dođe, ali baš maločas pre seo je bećar na konja i odjezdio. Nije se hteo u birtiji dugo baviti. Gospodar Sofra baš onda nije bio kod kuće, otišao je Čamči. Sad je Pera u enom elementu. Zaboravio je da on nije više član u kući, ode sa latovom u štalu, posednu dva najbolja konja, pa jure tragom bećara. Za četvrt sata stigli su ga. Bećarov konj umoran. Bogzna otkud ga već juri. Opkole ga.
— Dakle, tu si ti, junače? Dole s konja, to je krađen konj!
Bećar videći latova sa pištoljem, nije mu na ino, mora da siđe.
— ’De ti je pasoš? Bećar po džepovima traži, nema pasoša.
— Sad ćemo te vezati konju o rep, pa ćemo te tako voditi u varoš, a bićeš obešen. Znaš da je štatarijum?
Bećar prizna da je kraden konj; daje konja, samo moli da ga ne vežu, da ga puste slobodno.
Latov gleda na Peru, vešto namigne, već su se razumeli.
— Taj konj je moj i nedavno su mi ga ukrali, bogzna od koga si opet ti ukrao. No praštam ti. Eto još jedna forinta na put! — reče Pera.
— Pa sad se odma’ čisti, jer ako te još vidim, štranga ti ne fali. Zasad ti praštam, — reče latov.
Bećar najpre laganim, a posle brzim koracima provuče se do šume, gde ga i nestane. Sad se latov i Pera na konju podele. Pera mu je dao pedeset forinti, a niko još ne zna za celu stvar; razglasiće kakvog lepog konja je kupio njemu na očigled za dve stotine forinti. Vrate se sa tri konja natrag. Pera i latov očine konje metnu u štalu, a Pera sedne na novog konja i ode s njime kući. Kad Raša vidi konja, začudi se.
— Pravi gospodski konj, — reče.
Pera nije dugo držao tog konja. Otišao je treći dan na vašar, pa ga prodao za dvesta dvadeset; još mu se i trošak isplatio. Za te novce kupuje lađarske konje i hranu. U celoj stvari tog kradenog konja je zanimljivo to što je Pera odmah poznao da je to kraden konj, to poznao je i po konju i bećaru.
Pa kako Pera sa Rašom lepo timari lađarske konje!
U početku ga dobro hrane, ako je za život, pa mu daju za neko vreme sa hranom malo pomešanog arsenika. Konj pokraj toga dođe do mesa, pa onda na vašar s njime. Katkad puna štala konja, a još i u avliji ima ih. Kad nema hrane, onda je muka. Otkuda će Pera za tolike konje hranu nabaviti! Sečka, trava, detelina, sve to nije dosta. Jedared, u nuždi, probao je sa spanaćem konje hraniti: nekoliko konja mu od kolike pocrkaše. Pa kako su mirni ti konji! Šetaju se mirno po sokacima, gladni, naiđu na decu, koja im milosrđa nešto pruže, parče leba.
Tako jedared baš je Pera ušao kod Profita u dućan. Konji su ga izdaleka poznali, pa jedan za drugim, u redu, kao kad lađu vuku, idu upravo u dućan. Prvi je već u dućanu, pa već jede iz džaka zob. Profit ga istera. Pera se smeje.
— Vidiš kako treba konje dresirati; tako idu kao iz škole. Lako je bilo mom ocu pokraj crni’ banaka obogatiti se; nek’ proba ovako. Tako se Pera s konjma i živadma muči, pak sav novac u njih utroši, pa katkad s njima do takve nužde dođe, da u štali konji od gladi i besniluka jedan drugome meso čupaju. Pa kad dođe krajnje vreme, takvi konji prodati se ne mogu, onda Raša svoje kožne operacije izvodi. Živad, opet, dobija bolest, pa pocrka, i Pera nikad ne može da se protura kroz jednu dobru godinu, pa u nuždi opet sve prodaje. A kad nema konja, on kupuje magarce; ima ih katkad po pet-šest, pa milota kad mu zapevaju. Jedared, opet, toliko je posejao luka, i toliko mu rodilo, da se jedva u podrum mogao smestiti, pa neće da ga prodaje; čeka preko zime. Nastupi rano proleće, pa proklija, i mora ga na đubre baciti.
A kad se eve žice pokidaju, u velikoj nuždi, vreba kad otac nije kod kuće, pa otvori silom čekmedže i odnese novac. Kad to otac čuje, psuje, preti mu. Ali šta će? Valjda ga tek neće na sud dati? Sramota mu je; kazaće: Ti si ga tako odranio .
Tako živi Pera. 3aista Sizifov posao. I opet ne da sebi iz glave izbiti. Počne pa padne, pa opet počne pa padne; i sve tako. A pokraj toga živeo je čemerno, bećarski. Kakva razlika između Šamike i Pere! Pera da stane pokraj Šamike, izgleda kao kočijaš prema grofu!
Pa zbog tih njegovih konjušarija i fantazija Šamika neće ni da ga gleda; kad mu ga ko spomene, moli da se mane razgovora o njemu. No i Pera nije za njega mario. Kad leži na klupi pred birtijom, a Šamika prođe, reći će: „Gle štucera za crne banke moga oca!” Ali, naprotiv, svaki je morao priznati da je Pera dobra srca; siromahu će pomoći, pa ma sa sebe skinuo. Bio je smešan, čudoredan, ali misli i njihov zamašaj pokazali su da je njegov duh za velika preduzeća. Šteta!