Вечити младожења/XIII
Пера је већ прешао тридесет година, а заправо још ништа није научио. Код оца, у дућану, више је био, у почетку, газда него шегрт. Млађи га звали „млади господар”, па није ни прошао кроз шегртску школу, у коју није хтео ни ђаво да иде. Па онда у економији, по школама, у подруму.
Господар Софра имао је толико много посла у разним струкама, да није могао баш свуд на Перу пазити. Он је мислио Пера ће радити што он, тојест како се од њега научи, па ће бити добро. Но Пера није имао за трговину вољу.
До краковског пута могло се још с њим којекако, али после, никако с њиме на крај. Отац га отера, па на молбу материну опет прими, док није био принуђен истиснути га.
Том приликом Пера рече оцу да му што дâ, да ће он сам газдовати. Отац се и на то реши, дâ му једну кућу с великом баштом, покућанства нешто и хиљаду форинти. Камо среће — вели — да је он имао толико кад је почео! Пера се у својој кући уреди, узе неку газдарицу. Но шта ће почети? Ваљда дућан? Боже сачувај! Пера је био сасвим од другог калупа човек. Није био ни на оца ни на брата. С братом се разговарао као с каквим туђим човеком. Никад се тај с братом пољубио није. Но ипак је био оригиналан човек.
Створа је био повисоког. Прав као трска. Лице узано и јако овално, суво, жућкасто; очи црне, велике, велике обрве, чело, високо, па спреда доста ћелав, ма још млад; поглед поносит.
Ко га је први пут видео, одмах је морао рећи: „Ово је исти Дон-Кихот”. Тако је на овог наличио, или бар на слику, како Дон-Кихота, малају. И што је чудо, имао је и нарав Дон-Кихотову, као што ћемо видети. Да је какав, значај му је мушки, не као у Шамике. Особито одговарали су лицу марцијални велики бркови. Његове мисли, планови били су чудновати, изванредни, да се много пута њима свет смејао, али опет били су оригинални.
Дакле, Пера неће дућан. Пера је, као што знамо, коње волео. Има хиљаду форинти, и за то ће коње куповати.
Оде код Нестора Чавића-Профита у дућан.
— Добар дан, Несторе.
— Бог добро дао, Перо! Откуд ти? Чујем да си се већ уселио у твоју кућу; добио си, као што чујем, и хиљаду форинти; ту се већ може шта почети. Хоћеш отворити?
— Какав дућан! Зар од паука син баш мора паук бити? Мани се тога! Дошао сам да те питам имаш ли доста лука на продају; рад би’ купити.
— Имам, ако хоћеш на киле!
— Ал’ арпаџика за сејање?
— И арпаџика. Колико хоћеш?
— Треба ми неколико холби.
— Нашто ти толико?
— Имам велику башту — смеши се и пали лулу.
— Ти си, Перо, нешто добре воље!
— А зашт’ да не будем добре воље? Ја ћу вами свима трговцима и бакалима и мом оцу показати шта сам кадар. За пет година морам се обогатити.
— А како то? Дед реци и мени, па да станемо у компанију.
— Ту не треба компаније; само треба умети. То још није нико пробао, али ја ћу први.
— Па говори! Да чујем.
— Давно већ ја то премећем у глави, али сад ћу да изведем. — Смеје се.
— Ти говориш баш као луд. Па кажи једаред шта је!
— Ствар сасвим проста. Сад ћу купити лађарске коње који су већ сасвим изнемогли, и то за багателу. Па онда ове коње ћу лечити и излечене продавати. Па онда купићу само једну крмачу с прасицима, неколико пари пилића, неколико пари гусака и патака. Сву живад ћу држати пет година, ниједно нећу клати, пустићу да се плоде, па сад прорачунај, колико ћу за пет година имати крмака, кокошака, гусака, патака! Па онда ћу после пет година све то продати. Рачунај сад! — Смеје се.
Смеје се и Профит.
— А како ћеш све то издржати?
— Како? Имам велику башту. Већ друге године, колико им устреба, имаће доста од цркнути’ коња. Шта мислиш, кад купим од лађара полуцркнуте коње, комад по пет форинти! Кожа то све исплати. Па ако се коњ опорави, продам га скупо; ако не, оно месо за живад. Да видиш како то радо једу!
Смеју се обадвојица.
— Додуше, кад би се то тако могло из’ранити, не би згорег било; ал’ како ћеш толике крмке ранити?
— Прве године моћи ћу лако сву живад издржати, а ако и другу издржим, онда је осигурана ствар. Када после друге године толику живад имам, зар нећу наћи који ће ми новац узајмити, кад види колико имам?
— Но ја не би’ се смео у таково што упуштати.
Разговору крај. Пера купи арпаџик и оде.
И доиста, Пера се није шалио. У својој кући гради од черпића велику шталу. Купује јефтино полуцркнуте коње. Узео једног вештог Циганина за слугу. Прави ограде за живад. У башти сеје лук, детелину, спанаћ и друге ситнарије. Већ је купио крмачу са прасицима, па купује све пар по пар пернатих, све од добре феле, па их носи кући, као негда Ноје у своју барку. Но треба и коње куповати. То је лако, све то може добити на Дунаву, код биртије оца.
Како је Пера научен био на ту биртију, не може се дуго уздржати, а да онамо не оде. Он одлази у ту биртију и већину времена онде пробавља. Кад га отац види, гледа га попреко, али га не може истерати; он је гост у биртији, као год ма ко други, па отац мора му се сам уклањати. Шта ће с њиме? Беда је, а, друго, можда му лежи у плану да види чемерну трговину блудног сина. То баш ни господар Софра не може му замерити; сав живот је провео у тој биртији, од детињства. Сваки сто, свака клупа му је онде мала успомена. Пера, кад има времена, ту је и дању и ноћу. Кад није код куће око живади, он је ту. Лађаре све у око познаје. Како који коњ обангави, ослепи, или је јако озлеђен, да се њиме више даље не може, онда Пера све то покупује. Гдекоји коњ је тако слаб, да живети не може по дана. Онда пошље по свог верног Циганина Рашу, па овај изведе коња на ледине и сврши кожну операцију. Кад и кад дође и до доброг коња.
Једаред тако седи пред биртијом, пуши, чека лађе. Дође на коњу један бећар сиђе с коња, веже га о капак дућана, па иде у биртију да пије. И он и коњ ознојени, јако је морао јурити. Пера мери коња; леп коњ. Уђе у биртију, мери бећара, пита га је ли коњ на продају.
— Је л’ тај коњ на продају?
— За новце је све на продају! — одговори му бећар опорно.
— А пошто би га дао?
— Двеста форинти.
— Даћу ти сто.
— Ни крајцаре мање, двеста.
— А где си га купио?
— На вашару.
На то Пера изађе у авлију и пошље очиног кочијаша у варошку кућу по латова да одмах дође. Латов набрзо дође, али баш малочас пре сео је бећар на коња и одјездио. Није се хтео у биртији дуго бавити. Господар Софра баш онда није био код куће, отишао је Чамчи. Сад је Пера у еном елементу. Заборавио је да он није више члан у кући, оде са латовом у шталу, поседну два најбоља коња, па јуре трагом бећара. За четврт сата стигли су га. Бећаров коњ уморан. Богзна откуд га већ јури. Опколе га.
— Дакле, ту си ти, јуначе? Доле с коња, то је крађен коњ!
Бећар видећи латова са пиштољем, није му на ино, мора да сиђе.
— ’Де ти је пасош? Бећар по џеповима тражи, нема пасоша.
— Сад ћемо те везати коњу о реп, па ћемо те тако водити у варош, а бићеш обешен. Знаш да је штатаријум?
Бећар призна да је краден коњ; даје коња, само моли да га не вежу, да га пусте слободно.
Латов гледа на Перу, вешто намигне, већ су се разумели.
— Тај коњ је мој и недавно су ми га украли, богзна од кога си опет ти украо. Но праштам ти. Ето још једна форинта на пут! — рече Пера.
— Па сад се одма’ чисти, јер ако те још видим, штранга ти не фали. Засад ти праштам, — рече латов.
Бећар најпре лаганим, а после брзим корацима провуче се до шуме, где га и нестане. Сад се латов и Пера на коњу поделе. Пера му је дао педесет форинти, а нико још не зна за целу ствар; разгласиће каквог лепог коња је купио њему на очиглед за две стотине форинти. Врате се са три коња натраг. Пера и латов очине коње метну у шталу, а Пера седне на новог коња и оде с њиме кући. Кад Раша види коња, зачуди се.
— Прави господски коњ, — рече.
Пера није дуго држао тог коња. Отишао је трећи дан на вашар, па га продао за двеста двадесет; још му се и трошак исплатио. За те новце купује лађарске коње и храну. У целој ствари тог краденог коња је занимљиво то што је Пера одмах познао да је то краден коњ, то познао је и по коњу и бећару.
Па како Пера са Рашом лепо тимари лађарске коње!
У почетку га добро хране, ако је за живот, па му дају за неко време са храном мало помешаног арсеника. Коњ покрај тога дође до меса, па онда на вашар с њиме. Каткад пуна штала коња, а још и у авлији има их. Кад нема хране, онда је мука. Откуда ће Пера за толике коње храну набавити! Сечка, трава, детелина, све то није доста. Једаред, у нужди, пробао је са спанаћем коње хранити: неколико коња му од колике поцркаше. Па како су мирни ти коњи! Шетају се мирно по сокацима, гладни, наиђу на децу, која им милосрђа нешто пруже, парче леба.
Тако једаред баш је Пера ушао код Профита у дућан. Коњи су га издалека познали, па један за другим, у реду, као кад лађу вуку, иду управо у дућан. Први је већ у дућану, па већ једе из џака зоб. Профит га истера. Пера се смеје.
— Видиш како треба коње дресирати; тако иду као из школе. Лако је било мом оцу покрај црни’ банака обогатити се; нек’ проба овако. Тако се Пера с коњма и живадма мучи, пак сав новац у њих утроши, па каткад с њима до такве нужде дође, да у штали коњи од глади и беснилука један другоме месо чупају. Па кад дође крајње време, такви коњи продати се не могу, онда Раша своје кожне операције изводи. Живад, опет, добија болест, па поцрка, и Пера никад не може да се протура кроз једну добру годину, па у нужди опет све продаје. А кад нема коња, он купује магарце; има их каткад по пет-шест, па милота кад му запевају. Једаред, опет, толико је посејао лука, и толико му родило, да се једва у подрум могао сместити, па неће да га продаје; чека преко зиме. Наступи рано пролеће, па проклија, и мора га на ђубре бацити.
А кад се еве жице покидају, у великој нужди, вреба кад отац није код куће, па отвори силом чекмеџе и однесе новац. Кад то отац чује, псује, прети му. Али шта ће? Ваљда га тек неће на суд дати? Срамота му је; казаће: Ти си га тако одранио .
Тако живи Пера. 3аиста Сизифов посао. И опет не да себи из главе избити. Почне па падне, па опет почне па падне; и све тако. А покрај тога живео је чемерно, бећарски. Каква разлика између Шамике и Пере! Пера да стане покрај Шамике, изгледа као кочијаш према грофу!
Па због тих његових коњушарија и фантазија Шамика неће ни да га гледа; кад му га ко спомене, моли да се мане разговора о њему. Но и Пера није за њега марио. Кад лежи на клупи пред биртијом, а Шамика прође, рећи ће: „Гле штуцера за црне банке мога оца!” Али, напротив, сваки је морао признати да је Пера добра срца; сиромаху ће помоћи, па ма са себе скинуо. Био је смешан, чудоредан, али мисли и њихов замашај показали су да је његов дух за велика предузећа. Штета!