Božji ljudi/XIX Deda Vesa
| ◄ XVIII Ludi Stevan | XXI | XX ► |
Svako jutro čim se zadani eto njega gde onako slep, visok, s lulom u ustima, u dugačkoj koliji i sa takođe dugačkim štapom ide sve uza zidove pipajući ispred sebe štapom i vičući:
— E, deca, deca! — Ne toliko da se zdravi, koliko da ga vide, čuju prolaznici i ako je ispred njega kakav kamen, jaruga, doviknu mu, opomenu ga, te da on to obiđe, ne spotakne se, upadne.
I tako, svako jutro iziđe više varoši do raskrsnice. Seda tamo u kraj. I, pošto metne ispred sebe kapu, presedi ceo dan onako klateći se, s lulom u ustima i ogrnut tom svojom dugom kolijom.
I uvek, svakad prolaznici čim naiđu na varoš, zabele im se kuće, odmah na ulazu vide i njega gde se crni, sedi, klati se s lulom u ustima. Star, trese se od starosti. Nečist. Pun slame u kojoj spava. Nikad opran. Lice, onako slepo, tamno i puno blata. I, da nije one kolije, ne bi mogao čovek da ga gleda. Ali ta kolija na njemu, nekada lepa, sigurno koga bogataša, ublažava. Svi ga poznaju. Prilaze mu. Ko hoće daruje ga; ko ne, samo tek pita:
— Deda Veso, šta radiš, deda Veso?
On bi, jednako klateći se, počeo:
— Etee... — A to njegovo otegnuto, duboko „etee“ prolaznicima, valjda što je slep, činilo se da dolazi sa onoga sveta.