Божји људи/XIX Деда Веса
| ◄ XVIII Луди Стеван | XXI | XX ► |
Свако јутро чим се задани ето њега где онако слеп, висок, с лулом у устима, у дугачкој колији и са такође дугачким штапом иде све уза зидове пипајући испред себе штапом и вичући:
— Е, деца, деца! — Не толико да се здрави, колико да га виде, чују пролазници и ако је испред њега какав камен, јаруга, довикну му, опомену га, те да он то обиђе, не спотакне се, упадне.
И тако, свако јутро изиђе више вароши до раскрснице. Седа тамо у крај. И, пошто метне испред себе капу, преседи цео дан онако клатећи се, с лулом у устима и огрнут том својом дугом колијом.
И увек, свакад пролазници чим наиђу на варош, забеле им се куће, одмах на улазу виде и њега где се црни, седи, клати се с лулом у устима. Стар, тресе се од старости. Нечист. Пун сламе у којој спава. Никад опран. Лице, онако слепо, тамно и пуно блата. И, да није оне колије, не би могао човек да га гледа. Али та колија на њему, некада лепа, сигурно кога богаташа, ублажава. Сви га познају. Прилазе му. Ко хоће дарује га; ко не, само тек пита:
— Деда Весо, шта радиш, деда Весо?
Он би, једнако клатећи се, почео:
— Етее... — А то његово отегнуто, дубоко „етее“ пролазницима, ваљда што је слеп, чинило се да долази са онога света.