Божји људи/XVIII Луди Стеван
| ◄ XVII | XXI | XIX Деда Веса ► |
Само би се онда драо и псовао кад би му хаџије и трговци узели из кесе новаца да му са осталим његовим новцима оставе на чување. Тад је био бесан, и све — трговце, хаџије, па и самог владику и пашу псовао, по неколико дана долазио испред њихових кућа и дућана да се дере тражећи да му врате његов новац. И, како он не да да они од тог његовог новца граде себи куће, ханове и пуне своје дућане еспапом.
— Паша — ајдук, владика — ајдук! ... Сви — ајдуци. Ајдуци! ... — драо се је.
А они су узимали и чували му. Од тог су му новца после хаљине куповали, плаћали жени која га је прала, чистила. Па су чак после његове смрти од тог новца купили икону и кандило и уметли у иконостас цркве за упокој душе његове... Толико је било много што је он напросио. А сви су му давали. Нарочито Турци које је он највише грдио и псовао и терао их да „иду, иду далеко“.
Становао је, управо био чуван у кући хаџи-Томе. Првог и најугледнијег хаџије. Поред толико слугу, слушкиња и осталих сиротих жена неке из родбине хаџијине, неке из комшилука које су се ту, код хаџије храниле послужујући по кући њега као да су највише пазили и гледали. Чак и сам хаџија који је ретко и са женом и децом говорио а камо ли са осталима, пазио га и по некад се с њим разговарао... По томе би се познавало да је он хаџија добре воље кад би, долазећи у кућу, не ишао право горе, на горњи бој, у своје одаје, већ би застао и спазив Стевана како обично тамо у дну дворишта око амбарова и штала, као увек вуче неко камење, трпа на гомилу он би почео да га зове, пита:
— Стеване, како си, Стеване? Јеси здрав, Стеване?
Стеван, занешен око тога камења, гунђао би отуда на хаџију и као претио му:
— Ђиди, ђиди!
Који од слугу, да би се удобровољио газди, потрчао би Стевану да га отргне од тог његовог посла и каже му како му то газда, хаџија говори.
Али би слугу хаџија враћао.
— Не дирај га, не дирај! — И опет продужавао да се с њиме разговара, као шали, пита: шта ће му и за шта толико камење које он једнако вуче.
И заиста он је увек, где год ишао по чаршији, улици, вукао, скупљао камење и трпао у недра, појасеве. Кад негде наиђе на много, он изује чакшире, гаће и пошто увеже ногавице трпа у њих, пуни их и онда носи. Па кад тако накупи, онда све одвуче и нанесе где је била црква. И сад, кажу, да је путања која води од порте до цркве од тога његовог камења начињена.