Божји људи/XX

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

XX
◄   XIX Деда Веса XXI XXI   ►

Почетак ослобођења. Пред рат. Цркву почели и по други пут да дижу. Први пут је разорили Арнаути и остали Турци кад видели колика висока и велелепна црква почела да се диже.

За то и самог пашу протерали што био допустио зидање. Изговор им је био: да не дају толику високу цркву што ће кроз њене прозоре моћи хришћани у њихова, турска дворишта и хареме да гледају.

Али сад, кад се почела црква и по други пут да зида, диже, нико није смео да дира у њу. А и као да беху дошла нека нарочита, тешка, мутна времена. Говорило се: како се то нарочито ноћу осећало. Као да више, поврх вароши, по брдима, околним селима нису бивале оне тихе, Сигурне ноћи као пре. А и дану, сваког дана, имало је по нешто ново. Видари, гатари на све стране почели да ничу. Такође свеци почели појединим људима у сну да долазе, проричу им... Пре, ови просјаци и сви други божјаци већином неки од њих се разилазили и губили по оближњим селима. А тада као да су нарочито сви бежали из села и ту, у град, варош, гурали се, вукли по улицама и завлачили по опустелим хановима, шталама, и развалинама. А најтеже је било, када одједном — било луди Стеван, Марко, Цопа и други — почели у гомилама ноћу да се вуку, тумарају и целе ноћи иду по турским маалама дерући се лудо, крештаво, из свег гласа:

— А, Турци! А, вуци! а, а! ... — почели би да вичу и скачу око њихових кућа као да пујдају, туткају нешто на њих. — А, а, Турци, а, а! ...

Хришћани од страха, језе изумирали су стрепећи да Турци не скоче и све их посеку.

Но тада би обично по неки стар, душеван Турчин изашао и почео уплашено да их утишава, моли:

— Не бре, деца, не бре, синови, не тако! И за вас и за нас није то добро...

И остали би Турци излазили и они би их молили, отварали им своје куће, звали да их нахране, угосте... Али они то нису чули, већ би исто онако продужавали да се вуку, иду, замичу по другим маалама, кућама, једнако дерући се кроз ноћ.

— А, Турци, а, а!...

И тако би целу, целцату ноћ ишли, вукли се по маалама док их не би дан смирио и растерао по њиховим рупама, легалима, развалинама.