Autobiografija/MRTVI JEZICI

MRTVI JEZICI

MRTVI JEZICI

          Kao ostaci izumrlih naroda, rimskoga i jelinskoga, žive još i danas, rasuti po raznim gimnazijama, profesori latinskog i grčkog jezika. Da nisu Ciceron i Tacit, Omir i Demosten, Tit Livije, Seneka, Marko Avrelije, Ovidije i drugi napisali nekoliko školskih zadataka, kojima se vekovima ubijaju u glavu mlade generacije, ovi ostaci starih Rimljana i Jelina, profesori, sasvim bi izumrli.
          Latinski i jelinski smatraju se danas kao mrtvi jezici. Meni ni danas još nikako ne ide u glavu taj pojam: mrtav jezik. Ja razumem da izumre jedan jezik a da živi narod, ali da izumre narod a da živi jezik, to nikako ne razumem. I još, da taj jezik živi pod imenom mrtav jezik! Zamislite, molim vas, kakvo je to zanimanje: profesor mrtvog jezika? Jer ja mislim da mrtav jezik i ne može za što drugo biti upotrebljen do kao profesorska profesija. Ne možete ga, na primer, upotrebiti u službenoj konduiti kao kvalifikaciju, jer ne bi mogli u dotičnoj rubrici napisati: „Sem maternjeg, služi se još i mrtvim jezicima“. A ne možete ga ni u praktičnom životu upotrebiti, jer ja mislim da vam ne bi ništa vredeo ovakav oglas, recimo: „Mlad i sposoban čovek, koji sem maternjeg zna i jedan mrtav jezik, nudi se itd.“
Pa i kraj svega toga, profesori ovih mrtvih jezika, to ste izvesno i sami primetili, žive u dubokome uverenju da su deca data u školu isključivo zato da te jezike nauče. Sve su druge nauke sporedne za njih, sve je drugo suvišno, a jedina i neminovna potreba za život, to je znanje grčkoga i latinskoga jezika. Šta ti vredi čitati i pisati, šta sabirati, oduzimati, množiti i deliti, ako ne znaš besedu Antonijevu, filipiku Demostenovu ili filosofiju Demokrita, takozvanog smešnog filosofa? Imami, učitelji korana u Aja-Sofiji i na bagdadskoj teologiji, mnogo su milostiviji u tom pogledu. Tamo, kad mladi softa ne zna koju suru napamet, učeni imam pogleda u nebo i progovori: „Neka te Alah umudri da naučiš!“ A profesor latinskog jezika, kad te uhvati da ne znaš Cicerona od reči do reči, sa odvratnim zadovoljstvom trlja ruke što mu se dala prilika da ti sto I četrdeset šesti put u toku tekuće školske godine kaže: Quouѕque tandem abutere, Risto Janjiću, patіentіa nostra!“
          Jer valja znati da ti profesori latinskog jezika ne umeju više ni o najobičnijoj stvari da govore bez latinskog citata. Kada bi nas, na primer, naš profesor opominjao i savetovao da prilježnije učimo njegov predmet, taj bi njegov savet ovako, otprilike, glasio:
          — Pazi šta radiš, jer quіlіbet fortunae ѕuae. Moraš zapeti, učiti, raditi, jer non volet іn buccaѕ tuaѕ aѕѕa columba. I onda moraš misliti šta govoriš, a ne tek quіdquіd іn buccam, jer valja znati i upamtiti da će ti sve to u životu trebati. Non ѕcholae ѕed vіtae dіѕcіmuѕ!
          Drugi put, kad bi nam govorio o vladanju, rekao bi nam:
          — Na što ti dobra beleška kad si inače nevaljalac. Quі profіcіt іn lіterіѕ et deficіt іn morіbuѕ, pluѕ defіcіt, quam profіcіt!
          Otuda valjda i dolazi da mu nijedan savet nismo poslušali, jer ga nismo razumeli, a tek, nije se moglo zahtevati od nas da se zarijemo u rečnike zato da bi prevodili profesorske savete.
          A valja posmatrati te profesore, te videti sa kakvim zadovoljstvom uvlače polako đake u sve dublje i dublje virove i matice, pružajući im pogdekad i ruku, ne bi li ih samo doveli do sredine reke, gde su ogromne dubine, i gde će ga dočepati čevrntija i okretati u mesto, a profesor se sa zadovoljstvom izmaći i posmatrati davljenika. Jer valja videti kakvim se zadovoljstvom ozari lice tih profesora kada vas jednom dovuku do druge deklinacije ili do treće konjugacije. A treća konjugacija, to je to smrtonosno mesto u latinskoj gramatici, koje je teže preplivati no kanal Lamanš. To je ta konjugacija zbog koje su verovatno i izumrli stari narodi koji su se morali služiti latinskim jezikom. Kao što ima naroda koji su izumrli od kuge ili od čume, tako je latinski narod izumro od accuѕatіv cum іnfіnіtіvo i konjugacije perifrastične aktivne i pasivne.
          U srednjem veku, za vreme znamenite inkvizicije, conѕecutіo temporum je služio kao jedna od najopasnijih sprava u mučilištu. Dođe, na primer, velikome inkvizitoru kaluđer-tamničar da mu referiše o stanju stvari, i ovaj ga pita:
          — Je li još živ don Miguel Fernandes graf od Sakramenta?
          — Jeste!
          — A priznaje li da se zanimao bezbožnim mislima?
          — Ne priznaje.
          — Jeste li ga razapinjali na točak?
          — Jesmo!
          — Jeste li mu stavljali žeravicu pod tabane?
          — Jesmo!
          — Jeste li mu udarali klince pod nokte?
          — Jesmo!
          — Jeste li mu sipali vrelo ulje u grlo?
          — Jesmo!
          — Pa ipak ne priznaje?
          — Ne!
          — Tad — grmi veliki inkvizitor — neka mi bog oprosti što moram upotrebiti i poslednje sredstvo da isteram demona uporstva iz tog bezbožnika. Dajte mu konstrukciju akuzativa cum іnfіnіtіvo u konjugaciji perifrastičnoj pasivnoj iz treće konjugacije. Ako zna perfektum i supinum, prašta mu se, oslobodite ga!
          Tako je to izgledalo u srednjem veku, ali i u naše dane pokušavano je nešto u tome smislu. Kada je u Nemačkoj, u toku dugotrajnog rata, zapretila oskudica hrane, kada su se nemački naučnici ozbiljno bacili na to da izmisle i hlebac od hartije, tada je jedan nemački ekonom predložio da se zarobljenicima — kojih je bio vrlo veliki broj — zada da menjaju treću perifrastičnu konjugaciju, kako bi se proredili. Taj predlog nije usvojila nemačka vrhovna komanda iz razloga što bi se tada neprijateljska vojska upornije borila, jer bi svaki neprijateljski vojnik radije poginuo no što bi dozvolio da bude zarobljen, znajući da bi morao menjati treću perifrastičnu konjugaciju. A tome je predlogu bila protivna i sama carska vlada, bojeći se da bi tom varvarskom merom izazvala celu svetsku štampu protiv sebe.
          A koliko je odista to bezdušna mera, ta treća konjugacija, najbolje se vidi po teškim posledicama koje učenje latinskog jezika ostavlja na našoj omladini. Žalosno je po koji put pogledati tu decu osuđenu da uče latinski. Sa njihovih se usana obično izgubi osmeh mladosti, sa obraza im iščezne rumenilo, u očima ugasi sjaj i mlado im se čelo izbrazda. Kreću se blesavo, rasejana pogleda, bez volje su i bez apetita i po cele noći, od mrkla mraka pa do rane zore, oni u snu šapuću: falo fererі falѕum u tango tetіgі tangum.*
          Takva su deca prava napast u roditeljskoj kući, jer uče latinski naglas; iz dana u dan i iz noći u noć, i to mesecima, mesecima, mesecima, tako da, hteli ne hteli, svi po kući nauče latinski. Otac napušta naše lepe nacionalne psovke, koje su nas kroz toliko vekova održavale, i počne psovati latinski, a tako isto pri igri sansa u kafani, mesto maternjeg, počne upotrebljavati latinski, naročito ako mu rđavo ide; majka, potpletajući čarape, peva Ovidijeve eksponte na glas guslarskih pesama, a služavka, perući rublje, drži takt u klasičnome heksametru ili, seckajući crni luk, izvodi nežnija mesta iz „Pirama i Tizbe“.
          Pa onda, treba videti ono uzbuđenje koje obuhvati celu kuću kad naiđu ispiti. Roditelji ne spavaju ni dan ni noć i sklanjaju revolvere, kujnske noževe, sodu, kreč i sva smrtonosna sredstva, jer poznata su već đačka samoubistva zbog latinskog jezika, sa oproštajnim pismom koje glasi:
          „Dragi roditelji,
          Voleo sam život, ali me latinski jezik otera u grob. Bog ubio Latine i neka im nikad nije prosto što su svoj jezik izmislili! Oprosti, majko, i čuvaj ostalu decu od latinskog jezika!“
          Tako oni koji padnu, ali nisu nimalo bolje sudbine ni oni koji polože ispit iz latinskog Pravilno je fallo, fefellі, falѕum u tango, tetigі, tactum. — Prim. red.
jedina; izgledaju kao da su preboleli najteže zapaljenje, od kojega se godinama ne mogu da oporave. Bilo bi odista i opravdano i čovečanski ustanoviti jednu naročitu banju za đake koji su položili ispite iz latinskoga jezika; jednu, tako reći, latinsku banju, sa hladnim duševima i dobrom, snažnom hranom, da se takva deca povrate u život.
          Kad god sam razmišljao o tome, uvek sam se pitao: zašto „Društvo za zaštitu napuštene dece“ ne bi uzelo pod svoje okrilje i ovu decu koja su osuđena da polažu ispite iz latinskoga jezika? To bi društvo moglo, na primer, da izda naročite ilustrovane plakate, slične onima protivu alkohola.
          Na tim plakatima bi mogao biti nacrtan mlad čovek, ispivena lica, ugaslih očiju i povijene grbače; jednom rukom čupa kosu, a drugom drži revolver. Pod slikom bi se moglo krupnim i uočljivim slovima napisati: „Ne uči latinski!“ i takve bi se plakate mogle lepiti svud po javnim mestima, na železničkim stanicama, po restoracijama, na trgovima, po vestibilima i foajeima javnih zgrada i uopšte svud gde bi palo u oči te skrenulo pažnju svetu da se čuva ove smrtonosne opasnosti.
Ali nemojte misliti da ja ovako govorim sa one opravdane srdžbe svih onih kojima je latinski jezik zagorčao mladost. Ne, ja tako govorim sa uverenjem, koje sam doduše stekao u mladosti, ali koje je docnije, u životu, našlo puno potkrepljenje. Ja sam pažljivo pratio one koji su sa položenim ispitom iz latinskog jezika ušli u život da svoje znanje korisno primene, na osnovu onoga non ѕcholae ѕed vіtae dіѕcіmuѕ. Mene je naročito interesovalo šta je ko od znanja latinskoga jezika sačuvao i koliko je toga sačuvanoga znanja primenio u životu?
          Jedan bivši sreski načelnik, koji je triput iz službe isterivan a četiri puta krivično optuživan, kazivao mi je da je u svojim protestima zbog isterivanja i odbranama protiv optužaba preko javnosti vrlo korisno upotrebljavao jednu jedinu frazu koju je upamtio: Fіat juѕtіtіa, pereat munduѕ! Jedan advokat mi je priznao da je upamtio i da je uvek, kad bi advokatskim nagradama punio džepove, šaptao reči iz Persiusovih satira: O, quantum eѕt іn rebuѕ іnane! Jedan bivši ministar, koji je u političkoj borbi pao kao kosovski junak, pošto je zadobio sedam teških afera, rekao mi je, uzdišući, da je iz latinskoga upamtio samo frazu: Sіc tranѕіt glorіa mundі, a jedan viši oficir, kome su oduzeli komandu i bacili ga u nekakvo ekonomsko odeljenje, šaptao je stalno prazu: Quіntіle Vare, redde mіhі legіoneѕ, dok jedan vladika Hristovu reč „Ljubi bližnjega svoga!“ izgovarao je na latinskom jeziku ovako prevedenu: Proximuѕ ѕum egomet mіhі!
          A jedan novinar mi reče:
          — Sve sam drugo pozaboravljao, ali dve latinske fraze vrlo dobro pamtim, jer ih vrlo često upotrebljavam u svojim napisima. Jedna je: De guѕtіbuѕ nіhіl nіѕі bene! a druga: De mortuіѕ non eѕt dіѕputandum!
          Međutim, ipak ima profesija koje odista znanje latinskog jezika primenjuju u životu ili, tako reći, žive od latinskoga jezika. Takvi su, sem profesora latinskoga jezika, još i doktori I apotekari. Poznata je stvar, na primer, da obično đak koji u petom razredu gimnazije padne iz latinskoga jezika, ako ne izvrši samoubistvo, ode u apotekarske pomoćnike, gde posle kratkoga vremena nauči toliko latinski da čak i istucani pirinač zove pulverіѕ rіѕenѕe i prodaje ga skupo pod tim imenom.
          Što se tiče lekara, sećam se da je moja pokojna majka tvrdila: „Čim čuješ da doktor kraj bolesnika govore među sobom latinski, znaj da će skuplje naplatiti vizitu!“ I ja sam, pravo da vam kažem, to donekle i iskusio. Bio sam ozbiljno bolestan i moji su se neobično zabrinuli. Naš kućni lekar prepisivao mi je neke praškove, pilule i slane vode; oblagali su me mokrim zavojima i vršili su na meni neke odvratne operacije i sve i sva činili, ali se bolest sve na gore razvijala. Najzad, došao je i dan krize i lekar toga jutra reče: „Ako se mali danas oznoji, svaka je opasnost prošla!“ Toga radi on propisa i nove lekove, ali se ja, uprkos tih lekova, nikako nisam znojio i na licima se mojih roditelja, od časa do časa, ispisivala sve veća zabrinutost. Najzad se odluče da sazovu konzilijum i predveče se skupiše tri lekara oko moje postelje. Pošto su me svestrano pregledali, oni ponoviše mišljenje našeg domaćeg lekara: „Dajte mu i dalje lekove koje je lekar propisao. Ako se mali oznoji, onda je svaka opasnost prešla!“ Ali, da bi konzilijumu dali što veći značaj, i stekli pravo i na naplatu pojačane takse, oni progovoriše međ' sobom i latinski:
          — Volete іre, colleguae, ad bіbendum pivae?
          — Ego praefero ante veѕper bіbere aquam ѕlіvovenѕem.
          — Cum cucurbіtіѕ aegrіѕ eh aqua.
          Sve su to govorili tajanstveno i poverljivo, tako da je pravilo utisak kao da se razgovor odnosi na moju bolest. A kad onaj treći pomenu „cucurbіtіѕ aegrіѕ eh aqua“, oni odobravajući klimnuše glavom, kao da su toga časa doneli odluku po kojoj ja treba da se oznojim.
          Ali, i uprkos te njihove odluke i uprkos svima praškovima koje sam jednako gutao, ja se nikako nisam znojio. Najzad, pokojna majka, strepeći pred opasnošću pred kojom sam bio, pozva neku tetka-Nastu, ženu Steve sapundžije, da mi gasi ugljevlje.
          Tetka Nasta dođe, sede kraj moje postelje, doneše joj jedan zemljani sud pun vode i ona poče bajati i šaputati:
          — Trčak, natrčak, protrčak,
          Protrč', groznice,
          Kraj glogove kućice... itd.
          Nisam je dalje ni slušao. Osetio sam samo da mi je ovlažila šakom čelo, slepoočnice i obraze, a zatim me prekrstila i pokrila preko glave.
          Tako, pod pokrivačem a od duga vremena i dosade, pokušah da ponovim u sebi reči tetkaNastine, ali od svih ostade mi u pameti samo reč natrčak i ta se reč strahovito okomi na mene. Pokušavao sam da je se otresem, pokušavao sam da mislim što drugo, da govorim razne stihove, da čitam očenaš, da brojim do pet stotina, ali sve to nije pomagalo, reč natrčak mi je lebdela na usnama i jednako sam je šaputao. Prevrtao sam se, žmurio, smejao sam se bez ikakva razloga, ne bih li samo odagnao od sebe napast, ali se ona kao konjska muva navrzla na mene i nisam mogao da je se odbranim. Da bi se stvar još više komplicirala, meni pade na pamet najluđa misao na svetu: kako li bi se ta reč menjala po drugoj deklinacaji? A kad me i to već osvoji, ja zapadoh u jedan natčovečanski napor, s obzirom i na to što ja drugu deklinaciju nikad nisam znao. I ja počeh pod pokrivačem da šapćem:
          — Nominativ: natrčkus; genitiv: natrčkusi; dativ: natrčkuso... i, u tome očajnom naporu, spopade me težak znoj.
          Majka diže pokrivač sa mene i sinu joj lice srećom.
          Sutradan, pošto je bilo utvrđeno da je kriza već prošla, svi smo bili zadovoljni. Doktor je verovao da su to praškovi koji su doneli uspeh, a tetka Nasta je verovala da je to njeno gašenje ugljevlja. Ja jedini sam znao da sam se oznojio od druge deklinacije, i to je ujedno bila i jedina prilika kojom sam ja korisno primenio svoje znanje latinskoga jezika.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.