Аутобиографија/МРТВИ ЈЕЗИЦИ
| ◄ ФИЗИКА И ХЕМИЈА | МРТВИ ЈЕЗИЦИ | ПРВА ЉУБАВ ► |
МРТВИ ЈЕЗИЦИ
Kао остаци изумрлих народа, римскога и јелинскога, живе још и данас, расути по разним гимназијама, професори латинског и грчког језика. Да нису Цицерон и Тацит, Омир и Демостен, Тит Ливије, Сенека, Марко Аврелије, Овидије и други написали неколико школских задатака, којима се вековима убијају у главу младе генерације, ови остаци старих Римљана и Јелина, професори, сасвим би изумрли.
Латински и јелински сматрају се данас као мртви језици. Мени ни данас још никако не иде у главу тај појам: мртав језик. Ја разумем да изумре један језик а да живи народ, али да изумре народ а да живи језик, то никако не разумем. И још, да тај језик живи под именом мртав језик! Замислите, молим вас, какво је то занимање: професор мртвог језика? Јер ја мислим да мртав језик и не може за што друго бити употребљен до као професорска професија. Не можете га, на пример, употребити у службеној кондуити као квалификацију, јер не би могли у дотичној рубрици написати: „Сем матерњег, служи се још и мртвим језицима“. А не можете га ни у практичном животу употребити, јер ја мислим да вам не би ништа вредео овакав оглас, рецимо: „Млад и способан човек, који сем матерњег зна и један мртав језик, нуди се итд.“
Па и крај свега тога, професори ових мртвих језика, то сте извесно и сами приметили, живе у дубокоме уверењу да су деца дата у школу искључиво зато да те језике науче. Све су друге науке споредне за њих, све је друго сувишно, а једина и неминовна потреба за живот, то је знање грчкога и латинскога језика. Шта ти вреди читати и писати, шта сабирати, одузимати, множити и делити, ако не знаш беседу Антонијеву, филипику Демостенову или философију Демокрита, такозваног смешног философа? Имами, учитељи корана у Аја-Софији и на багдадској теологији, много су милостивији у том погледу. Тамо, кад млади софта не зна коју суру напамет, учени имам погледа у небо и проговори: „Нека те Алах умудри да научиш!“ А професор латинског језика, кад те ухвати да не знаш Цицерона од речи до речи, са одвратним задовољством трља руке што му се дала прилика да ти сто И четрдесет шести пут у току текуће школске године каже: Quouѕque tandem abutere, Ристо Јањићу, patіentіa nostra!“
Јер ваља знати да ти професори латинског језика не умеју више ни о најобичнијој ствари да говоре без латинског цитата. Када би нас, на пример, наш професор опомињао и саветовао да приљежније учимо његов предмет, тај би његов савет овако, отприлике, гласио:
— Пази шта радиш, јер quіlіbet fortunae ѕuae. Мораш запети, учити, радити, јер non volet іn buccaѕ tuaѕ aѕѕa columba. И онда мораш мислити шта говориш, а не тек quіdquіd іn buccam, јер ваља знати и упамтити да ће ти све то у животу требати. Non ѕcholae ѕed vіtae dіѕcіmuѕ!
Други пут, кад би нам говорио о владању, рекао би нам:
— На што ти добра белешка кад си иначе неваљалац. Quі profіcіt іn lіterіѕ et deficіt іn morіbuѕ, pluѕ defіcіt, quam profіcіt!
Отуда ваљда и долази да му ниједан савет нисмо послушали, јер га нисмо разумели, а тек, није се могло захтевати од нас да се заријемо у речнике зато да би преводили професорске савете.
А ваља посматрати те професоре, те видети са каквим задовољством увлаче полако ђаке у све дубље и дубље вирове и матице, пружајући им погдекад и руку, не би ли их само довели до средине реке, где су огромне дубине, и где ће га дочепати чеврнтија и окретати у место, а професор се са задовољством измаћи и посматрати дављеника. Јер ваља видети каквим се задовољством озари лице тих професора када вас једном довуку до друге деклинације или до треће коњугације. А трећа коњугација, то је то смртоносно место у латинској граматици, које је теже препливати но канал Ламанш. То је та коњугација због које су вероватно и изумрли стари народи који су се морали служити латинским језиком. Као што има народа који су изумрли од куге или од чуме, тако је латински народ изумро од accuѕatіv cum іnfіnіtіvo и коњугације перифрастичне активне и пасивне.
У средњем веку, за време знамените инквизиције, conѕecutіo temporum је служио као једна од најопаснијих справа у мучилишту. Дође, на пример, великоме инквизитору калуђер-тамничар да му реферише о стању ствари, и овај га пита:
— Је ли још жив дон Мигуел Фернандес граф од Сакрамента?
— Јесте!
— А признаје ли да се занимао безбожним мислима?
— Не признаје.
— Јесте ли га разапињали на точак?
— Јесмо!
— Јесте ли му стављали жеравицу под табане?
— Јесмо!
— Јесте ли му ударали клинце под нокте?
— Јесмо!
— Јесте ли му сипали врело уље у грло?
— Јесмо!
— Па ипак не признаје?
— Не!
— Тад — грми велики инквизитор — нека ми бог опрости што морам употребити и последње средство да истерам демона упорства из тог безбожника. Дајте му конструкцију акузатива cum іnfіnіtіvo у коњугацији перифрастичној пасивној из треће коњугације. Ако зна перфектум и супинум, прашта му се, ослободите га!
Тако је то изгледало у средњем веку, али и у наше дане покушавано је нешто у томе смислу. Када је у Немачкој, у току дуготрајног рата, запретила оскудица хране, када су се немачки научници озбиљно бацили на то да измисле и хлебац од хартије, тада је један немачки економ предложио да се заробљеницима — којих је био врло велики број — зада да мењају трећу перифрастичну коњугацију, како би се проредили. Тај предлог није усвојила немачка врховна команда из разлога што би се тада непријатељска војска упорније борила, јер би сваки непријатељски војник радије погинуо но што би дозволио да буде заробљен, знајући да би морао мењати трећу перифрастичну коњугацију. А томе је предлогу била противна и сама царска влада, бојећи се да би том варварском мером изазвала целу светску штампу против себе.
А колико је одиста то бездушна мера, та трећа коњугација, најбоље се види по тешким последицама које учење латинског језика оставља на нашој омладини. Жалосно је по који пут погледати ту децу осуђену да уче латински. Са њихових се усана обично изгуби осмех младости, са образа им ишчезне руменило, у очима угаси сјај и младо им се чело избразда. Крећу се блесаво, расејана погледа, без воље су и без апетита и по целе ноћи, од мркла мрака па до ране зоре, они у сну шапућу: falo fererі falѕum u tango tetіgі tangum.*
Таква су деца права напаст у родитељској кући, јер уче латински наглас; из дана у дан и из ноћи у ноћ, и то месецима, месецима, месецима, тако да, хтели не хтели, сви по кући науче латински. Отац напушта наше лепе националне псовке, које су нас кроз толико векова одржавале, и почне псовати латински, а тако исто при игри санса у кафани, место матерњег, почне употребљавати латински, нарочито ако му рђаво иде; мајка, потплетајући чарапе, пева Овидијеве експонте на глас гусларских песама, а служавка, перући рубље, држи такт у класичноме хексаметру или, сецкајући црни лук, изводи нежнија места из „Пирама и Тизбе“.
Па онда, треба видети оно узбуђење које обухвати целу кућу кад наиђу испити. Родитељи не спавају ни дан ни ноћ и склањају револвере, кујнске ножеве, соду, креч и сва смртоносна средства, јер позната су већ ђачка самоубиства због латинског језика, са опроштајним писмом које гласи:
„Драги родитељи,
Волео сам живот, али ме латински језик отера у гроб. Бог убио Латине и нека им никад није просто што су свој језик измислили! Опрости, мајко, и чувај осталу децу од латинског језика!“
Тако они који падну, али нису нимало боље судбине ни они који положе испит из латинског Правилно је fallo, fefellі, falѕum u tango, tetigі, tactum. — Прим. ред.
једина; изгледају као да су преболели најтеже запаљење, од којега се годинама не могу да опораве. Било би одиста и оправдано и човечански установити једну нарочиту бању за ђаке који су положили испите из латинскога језика; једну, тако рећи, латинску бању, са хладним душевима и добром, снажном храном, да се таква деца поврате у живот.
Кад год сам размишљао о томе, увек сам се питао: зашто „Друштво за заштиту напуштене деце“ не би узело под своје окриље и ову децу која су осуђена да полажу испите из латинскога језика? То би друштво могло, на пример, да изда нарочите илустроване плакате, сличне онима противу алкохола.
На тим плакатима би могао бити нацртан млад човек, испивена лица, угаслих очију и повијене грбаче; једном руком чупа косу, а другом држи револвер. Под сликом би се могло крупним и уочљивим словима написати: „Не учи латински!“ и такве би се плакате могле лепити свуд по јавним местима, на железничким станицама, по ресторацијама, на трговима, по вестибилима и фоајеима јавних зграда и уопште свуд где би пало у очи те скренуло пажњу свету да се чува ове смртоносне опасности.
Али немојте мислити да ја овако говорим са оне оправдане срџбе свих оних којима је латински језик загорчао младост. Не, ја тако говорим са уверењем, које сам додуше стекао у младости, али које је доцније, у животу, нашло пуно поткрепљење. Ја сам пажљиво пратио оне који су са положеним испитом из латинског језика ушли у живот да своје знање корисно примене, на основу онога non ѕcholae ѕed vіtae dіѕcіmuѕ. Мене је нарочито интересовало шта је ко од знања латинскога језика сачувао и колико је тога сачуванога знања применио у животу?
Један бивши срески начелник, који је трипут из службе истериван а четири пута кривично оптуживан, казивао ми је да је у својим протестима због истеривања и одбранама против оптужаба преко јавности врло корисно употребљавао једну једину фразу коју је упамтио: Fіat juѕtіtіa, pereat munduѕ! Један адвокат ми је признао да је упамтио и да је увек, кад би адвокатским наградама пунио џепове, шаптао речи из Персиусових сатира: О, quantum eѕt іn rebuѕ іnane! Један бивши министар, који је у политичкој борби пао као косовски јунак, пошто је задобио седам тешких афера, рекао ми је, уздишући, да је из латинскога упамтио само фразу: Sіc tranѕіt glorіa mundі, а један виши официр, коме су одузели команду и бацили га у некакво економско одељење, шаптао је стално празу: Quіntіle Vare, redde mіhі legіoneѕ, док један владика Христову реч „Љуби ближњега свога!“ изговарао је на латинском језику овако преведену: Proximuѕ ѕum egomet mіhі!
А један новинар ми рече:
— Све сам друго позаборављао, али две латинске фразе врло добро памтим, јер их врло често употребљавам у својим написима. Једна је: De guѕtіbuѕ nіhіl nіѕі bene! а друга: De mortuіѕ non eѕt dіѕputandum!
Међутим, ипак има професија које одиста знање латинског језика примењују у животу или, тако рећи, живе од латинскога језика. Такви су, сем професора латинскога језика, још и доктори И апотекари. Позната је ствар, на пример, да обично ђак који у петом разреду гимназије падне из латинскога језика, ако не изврши самоубиство, оде у апотекарске помоћнике, где после краткога времена научи толико латински да чак и истуцани пиринач зове pulverіѕ rіѕenѕe и продаје га скупо под тим именом.
Што се тиче лекара, сећам се да је моја покојна мајка тврдила: „Чим чујеш да доктор крај болесника говоре међу собом латински, знај да ће скупље наплатити визиту!“ И ја сам, право да вам кажем, то донекле и искусио. Био сам озбиљно болестан и моји су се необично забринули. Наш кућни лекар преписивао ми је неке прашкове, пилуле и слане воде; облагали су ме мокрим завојима и вршили су на мени неке одвратне операције и све и сва чинили, али се болест све на горе развијала. Најзад, дошао је и дан кризе и лекар тога јутра рече: „Ако се мали данас озноји, свака је опасност прошла!“ Тога ради он прописа и нове лекове, али се ја, упркос тих лекова, никако нисам знојио и на лицима се мојих родитеља, од часа до часа, исписивала све већа забринутост. Најзад се одлуче да сазову конзилијум и предвече се скупише три лекара око моје постеље. Пошто су ме свестрано прегледали, они поновише мишљење нашег домаћег лекара: „Дајте му и даље лекове које је лекар прописао. Ако се мали озноји, онда је свака опасност прешла!“ Али, да би конзилијуму дали што већи значај, и стекли право и на наплату појачане таксе, они проговорише међ' собом и латински:
— Volete іre, colleguae, ad bіbendum pivae?
— Ego praefero ante veѕper bіbere aquam ѕlіvovenѕem.
— Cum cucurbіtіѕ aegrіѕ ех aqua.
Све су то говорили тајанствено и поверљиво, тако да је правило утисак као да се разговор односи на моју болест. А кад онај трећи помену „cucurbіtіѕ aegrіѕ ех aqua“, они одобравајући климнуше главом, као да су тога часа донели одлуку по којој ја треба да се ознојим.
Али, и упркос те њихове одлуке и упркос свима прашковима које сам једнако гутао, ја се никако нисам знојио. Најзад, покојна мајка, стрепећи пред опасношћу пред којом сам био, позва неку тетка-Насту, жену Стеве сапунџије, да ми гаси угљевље.
Тетка Наста дође, седе крај моје постеље, донеше јој један земљани суд пун воде и она поче бајати и шапутати:
— Трчак, натрчак, протрчак,
Протрч', грознице,
Крај глогове кућице... итд.
Нисам је даље ни слушао. Осетио сам само да ми је овлажила шаком чело, слепоочнице и образе, а затим ме прекрстила и покрила преко главе.
Тако, под покривачем а од дуга времена и досаде, покушах да поновим у себи речи теткаНастине, али од свих остаде ми у памети само реч натрчак и та се реч страховито окоми на мене. Покушавао сам да је се отресем, покушавао сам да мислим што друго, да говорим разне стихове, да читам оченаш, да бројим до пет стотина, али све то није помагало, реч натрчак ми је лебдела на уснама и једнако сам је шапутао. Превртао сам се, жмурио, смејао сам се без икаква разлога, не бих ли само одагнао од себе напаст, али се она као коњска мува наврзла на мене и нисам могао да је се одбраним. Да би се ствар још више комплицирала, мени паде на памет најлуђа мисао на свету: како ли би се та реч мењала по другој деклинацаји? А кад ме и то већ освоји, ја западох у један натчовечански напор, с обзиром и на то што ја другу деклинацију никад нисам знао. И ја почех под покривачем да шапћем:
— Номинатив: натрчкус; генитив: натрчкуси; датив: натрчкусо... и, у томе очајном напору, спопаде ме тежак зној.
Мајка диже покривач са мене и сину јој лице срећом.
Сутрадан, пошто је било утврђено да је криза већ прошла, сви смо били задовољни. Доктор је веровао да су то прашкови који су донели успех, а тетка Наста је веровала да је то њено гашење угљевља. Ја једини сам знао да сам се ознојио од друге деклинације, и то је уједно била и једина прилика којом сам ја корисно применио своје знање латинскога језика.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|