Аутобиографија/ПРВА ЉУБАВ

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   МРТВИ ЈЕЗИЦИ ПРВА ЉУБАВ ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА   ►

ПРВА ЉУБАВ

          Jа сам о првој љубави требао већ раније да пишем, јер и она иде упоредо са школовањем и могло би се чак рећи да и она спада у школске предмете, али нисам хтео да прекидам онај низ школских предмета који тек тако у групи изложен даје јасну слику онога беизлазнога лавиринта кроз који смо се у младости провлачили, називајући тај мучни пут школовањем.
          О љубави сам ја имао прве основне појмове већ за ранога детињства. Тада смо ја, наша служавка и један практикант из начелства свако предвече разговарали иза капије о љубавним стварима. Штавише, ја сам тај који је и дао повода овој љубави, јер се практикант прво са мном упознао, а ја сам га тек представио нашој служавки. То је познанство било сасвим случајно. Ја сам био пред кућним вратима у наручју куваричином. Практикант, пролазећи улицом, пришао је мени, помиловао ме је и рекао:
          — Како је слатко ово дете, је л' то ваше?
          — Ију! — цикнула је служавка — откуд бих ја могла имати дете кад нисам ни удата!
          На основу тога питања, да ли може или не може имати дете иако није удата, они уђу у дубљи разговор, који сутрадан наставе, прексутра су већ били у најтешњем пријатељству. Отада смо се нас троје свако предвече састајали иза капије.
          О, каквих ти ту све разговора није било, да ме је који пута било срамота погледати у очи нашој служавци. А бивало је да сам се по који пут и ја умешао у разговор, за који случај практикант је имао спремне бонбоне у џепу, те чим бих ја зинуо да што кажем, он би ми стрпао шећер у уста, иако нисам ја већ он имао намеру да говори слатке речи.
          Може се сматрати као штета за литературу што сам ја тада био још неписмен те нисам био у могућности да забележим погдекоје разговоре које смо водили иза капије.
          — Јоцо, — рекла би наша служавка практиканту — дођи после вечере, кад полегају моји, оставићу ти шницлу од вечере.
          — Ох, душо моја, — одговорио би он — зар је мени у овоме тренутку до шницле, ал', ако је будеш оставила, остави и мало салате. Мени је до тебе, само до тебе. Једва чекам да те притиснем на груди, па макар се шницла и охладила.
          Било је и других, још нежнијих разговора. Тако се сећам кад је практикант једном питао:
          — Јуло, хоће ли се скоро код вас у кући прати веш?
          — Хоће, а што?
          — Па ако би могла да потуриш и мој, да не бих плаћао прање.
          — Донеси! — одговорила је она љупко.
          — Ох, душо моја, како си добра. Донећу три кошуље и четири пара гаћа, анђеле мој!
          Најзад, ти су ме разговори могли и занимати и пружити извесну практичну поуку, која ће ми доцније у животу требати, али је бивало и других ствари, нарочито неделом по подне кад никога од мојих није било код куће. Тада би ми сви троје ушли у куваричину собу; мене би метали на клупу, а они би сели на кревет. У таквим приликама ја сам сматрао за најпробитачније да жмурим, старајући се само брижљиво да не паднем са клупе.
          Ја сам дакле, тако практично извежбан и очигледном наставом о љубави опремљен, ушао у живот потпуно спреман, те није никакво чудо што сам се већ у првом разреду гимназије заљубио. Нисам ја то нарочито одредио да се заљубим баш кад пређем у гимназију. Према спреми, коју сам из ранијег детињства изнео, могао сам то и раније учинити. Али, све до гимназије, носио сам панталоне натраг разрезане, па ми никако није ишло у главу да будем заљубљен са натраг разрезаним панталонама. Тек кад сам, у првом разреду гимназије, добио панталоне које се напред закопчавају и откопчавају, осетио сам да је време да се заљубим.
          Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама. Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али, од часа кад сам се заљубио, изгледала ми је божанствено лепа и довољно ми је било да је видим, ма и издалека, да видим само њене криве штикле, пада се одмах узбудим и похитам јој усусрет, не бих ли што пре срео осмех на њеноме пегавоме лицу.
          Она је била ћерка професор а који нам је предавао рачуницу и који о мени, не знам зашто, није имао тако добро мишљење. Било јој је девет година и учила је трећи разред основне школе. Љубав сам јој исказао на један необично романтичан начин Једном приликом, када смо играли жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у коме је моја мајка зими киселила купус. Ту, у том бурету, ја сам јој исказао љубав и, због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад год прођем крај каквог бурета.
          Једанпут се нађемо после школе и пођемо заједно кући. Ја јој дам једну кифлу, коју сам јој сваког петка куповао, јер сам четвртком после подне зарађивао на крајцарицама бар толико да сам могао по једном недељно кифлом да јој изразим симпатију и пажњу. Том приликом сам је озбиљно запитао:
          — Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те дати твој отац, ако те запросим?
          Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три парчета.
          — Не верујем! — одговори ми полугласно.
          — А зашто? — запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи.
          — Зато што си код њега рђав ђак!
          Заклео сам јој се да ћу и ноћу и дању учити рачуницу, само да поправим белешку. И учио сам, али зар сам ја могао савладати оно на чему су толико њих сломили своју снагу — зар сам могао измирити љубав и рачуницу? Имајући да бирам измеђ' љубави и рачунице, изабрао сам као лакшу љубав и идућег часа место двојке, коју сам досад имао, добио сам јединицу.
          Идућег четвртка нисам ништа добио на крајцарицама, зато се у петак ујутру увучем у шифоњер и поодсецам са очевих зимских хаљина двадесет дугмета те их продам у школи за десет пара, колико ми је требало за кифлу. На подне сачекам Персу пред њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим, јер сам добио јединицу из предмета њенога оца. Она боно рече:
          — Онда никад нећу бити твоја!
          — Ти мораш бити моја, па ако не на овоме а оно на ономе свету! — узвикнух ја ове речи које сам неколико дана раније чуо на позоришној представи.
          — Како то може да буде? — упита она радознало.
          — Отроваћемо се, ако пристајеш.
          — А како ћемо се отровати?
          — Тако, — наставих ја све одлучније — попићемо отров!
          — Добро, — одговори она решена — пристајем! А кад?
          — Сутра после подне.
          — Е, сутра после подне имамо школе, — присети се она.
          — То јесте, — паде и мени на памет. — Не могу ни ја сутра, јер би ми забележили одсуство, а имам их већ двадесет и четири, па би ме могли истерати из школе. Него ако хоћеш у четвртак после подне, онда немамо школе ни ја ни ти.
          Она пристаде и споразумесмо се да ја припремим све за тровање.
          Идућега четвртка после подне ја украдем од куће кутију палидрваца и пођем на уречени састанак са Персом, где ћемо заједно отићи на онај свет.
          Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душа нам се отимао дубоки уздах страсти и чежње. Ја извадих из џепа кутију са палидрвцима.
          — Шта ћемо сад? — пита Перса.
          — Да једемо палидрвца.
          — Како да једемо?
          — Ето овако! — одговорим ја, па откинем главић и бацим га, а оно дрвце поједем.
          — А што то бацаш?
          — Па то је гадно.
          И она се реши и пружи одлучно руку. Ја откидох главић са палидрвца и дадох јој дрвце. Она узе и поче одважно да га једе. Појела је три, па јој ударише сузе на очи.
          — Ја не могу више! Никад у животу нисам јела дрва, не могу више.
          — Онда ти мора да си већ отрована.
          — Може бити! — одговори она. — А осећам да ме нешто гребе у гуши.
          — Е, то је. Ти си већ отрована!
          Ја наставих истрајно и поједох девет дрваца, па и ја изгубих апетит и осетих да ме гребе у грлу.
          — Свршено! И ја сам отрован! — рекох свечано, као што у таквоме тренутку треба рећи.
          Настаде затим један тренутак мукле тишине, при коме сам ја размишљао колико је четири пута седам и никако нисам могао да се сетим, а она, не знам шта је мислила, ал' знам да је чачкала зубе, јер јој се било заглавило измеђ' зуба једно дрвце. Најзад, она прекине ту свечану тишину питањем:
          — Па шта ћемо сад?
          То ме питање доведе у ужасну забуну, јер, одиста, пошто смо тровање као главни посао свршили, ја нисам знао шта би сад друго имали да радимо! Најзад, паде ми сретна мисао на памет.
          — Знаш шта, пошто смо већ отровани, 'ајде прекрсти се!
          Она се прекрсти, а то исто учиних и ја.
          — А сад — наставих ја — да идемо сваки својој кући да умемо. Срамота је, знаш, да умремо овде, у башти. Ми смо деца из бољих кућа, па је срамота да умремо у башти!
          — Јесте! — рече она и пођосмо.
          Цела се ствар, међутим, свршила овако:
          Она је отишла кући и замолила мајку да јој спреми постељу да умре. Том приликом јој је признала да се отровала, односно да је јела дрва са мном. Мајка њена, без икаква обзира на њен положај и на њене осећаје, рече:
          — Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде у соби!... Задигла јој је затим сукњицу и почела јој је с те стране истеривати оне осећаје који су Перси дубоко у срцу били усађени.
          Због тих батина Перса ме је омрзла и тако се свршила моја прва љубав.
 


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.