Аутобиографија/ФИЗИКА И ХЕМИЈА
| ◄ МАТЕМАТИКА | ФИЗИКА И ХЕМИЈА | МРТВИ ЈЕЗИЦИ ► |
ФИЗИКА И ХЕМИЈА
Jа не знам могу ли се та два предмета, физика и хемија, сматрати као ортаци, те да л' би им фирму требало тако заједнички исписивати, мада се још сећам неке дефиниције по којој оне чине заједничку групу природних наука, којој је циљ испитивање природних закона. Но, и без тога, та два предмета била су ми увек тако неразумљива и тако су ми подједнако задавала муке да сам их ја још тада сматрао као две сестре уседелице, пакосне на све што настаје да живи, те управо створене за то да загорчају младост.
Мени је изгледало да је физика наука којој је задаћа да здраве појмове о познатим и јасним појавама, које ђак донесе у школу, тако збрка и комплицира да ђак, који је по здравоме разуму знао и разумевао извесну ствар, ту исту ствар више не разуме чим му је физика објасни.
Ја сам, на пример, врло лепо, као и сви моји другови што су, знао шта је то свирала: цев од дрвета која свира кад се у један њен крај дува. Ето, то је просто и лепо и јасно. Међутим, по физици, то није тако. По физици: „Дувањем у једну дужу или краћу цев протерује се ваздушна струја кроз узани канал у горњем делу свирале и, ударајући на оштру ивицу отвора, ова се ваздушна струја цепа на два дела. Један део излази из свирале на мали отвор, а други улази у цев и ту производи згушњавање ваздуха. Овако згуснут ваздух ће за неко време спречавати отицање нове струје у цев. Кад пак ова згуснута партија оде дуж цеви, онда ће на том месту настати разређивање ваздуха, после чега ће непрекидним дувањем опет настати згушњавање. На овај начин произведени лонгитудинални талас рефлектоваће на крају свирале. Ови рефлектовани таласи са новима, који постају непрекидним дувањем, образоваће у свирали, интерференцијом, таласе што стоје. Ови ће таласи имати неку извесну дужину и време трептаја, па ће према томе бити одређена и висина тонова“.
Е, ето молим, па сами искрено признајте: је л' те да, после овога објашњења, сад већ нико више не зна шта је то свирала?
Али, вели се, пред науком се морамо поклонити и њену реч сматрати као старију, јер, веле, човечанство има науци да благодари за своје велике напретке, а, применом у животу и пракси, донела је она многе и велике користи. Стога, дакле, науку треба не само поштовати већ је и популарисати, како би допрла у најшире кругове народа те сузбила незнање. То је све лепо и тако је, али замислите једнога професора физике који, пун идеала да популарише науку у што шире кругове, сиђе у село и затече тамо, рецимо недељом по подне, коло које се вије око свирале. Професор, рецимо, прилази момку који дува у фрулу коју је сам градио па јој познаје не само сваки усек већ и саму душу, приђе му и вели:
— Слушај, на твојој свирали лонгитудиналан талас не рефлектује довољно!
— Шта велиш? — пита га момче.
— Мислим да таласи, образовани интерференцијом, немају довољну дужину.
Ја не знам шта би момче и они око њега окупљени на то одговорили, али знам да би кмет позвао два пандура да вежу овога бегунца из луднице.
А немојте мислити да је то само свирала тако објашњена. Боже сачувај! Објашњава нам физика на исти начин и све друго о чему смо ми дотле имали чисте, јасне и здраве појмове. Ето, на пример, чигра с којом смо се ми деца тако лепо и красно забављала, па и она ми је, после објашњења физике, толико омрзла да је доцније нисам хтео ни да погледам. Ја сам дотле знао да је чигра мала направа од дрвета, на дну зашиљена а у врху проширена, која се под ударцима бича дивно окреће, а ако је не удараш, клоне на земљу као пијан човек. И тај тако прост и јасан појам о чигри физика ми је просто збркала тиме што сам о њој морао напамет да научим: „да ће таква тела бити у индиферентној равнотежи кад буде моменат конусне запремине раван моменту полукугле, оба момента рачуната од ослонца“.
И сећам се, кад год сам доцније, као ђак који већ учи физику, виђао дечицу где играју са чигром, како сам их сажаљевао.
— Ах, дечице, — мислио сам у себи — како вас жалим, како вас жалим!
И све ме је копкало да им речем још:
— Како ли ће невина игра да вам преседне, мила дечице, кад будете сазнали да је чигра у индиферентној равнотежи онда кад буде моменат конусне запремине раван моменту полукугле!
Или, молим вас, има ли што простије на свету него што је клатно? О клатну стиче дете појам још у колевци. Најпре му над колевком обесе о канап какву стварчицу, те се она љуља а дете је прати погледима и забавља се. Кад мало одрасте, дете том направом забавља мачку; обеси о браву од врата парче папира о канап, па се од свакога додира мачкине шапе љуља тамо и амо. Па онда, колико смо се ми деца у старо, добро доба забављали кретањем клатна на тадањим зидним сатовима, а забављали смо се и покретима сунђера који је на канапу висио о школској табли. А већ и да не говорим о добу када би се дочепали црквеног торња, обесили се о уже и по цео дан љуљали црквено звоно. Све је то у нама утврдило појам о клатну. Тај појам је, додуше, био врло једноставан: клатно је оно што виси па се клати, али је за нас он био јасан и појмљив.
И сад, да би ту тако јасну представу побркала, долази физика и натера вас да о клатну научите ово: 1) време клаћења некога клатна изврнуто је сразмерно квадратном корену из убрзања земљине теже; 2) убрзања на разним местима имају се као дужина секундних клатна; 3) за једно исто клатно, које се клати на разним местима, производ из квадрата времена клаћења и убрзања теже стална је количина или производ из времена клаћења и квадратног корена из убрзања; 4) енергија клатна у свакој тачки путање је стална количина; и 5) амплитуда осцилације опада у геометријској разлици кад њихов број расте у аритметичкој.
Е, изволите, молим вас, па реците сами, зар вам после овога неће постати одвратно не само клатно него уопште све што се клати?
А варате се ако мислите да је то све чиме се физика постарала да вам објасни појам о клатну. Да би збрку компликовала, она још и дели клатно на разне врсте. И кад би вас ко запитао каквих све клатна има, ви би, је л' те, одговорили:
— Клатна има на дуварском сату, на ускршњем звонцету, на црквеним звонима итд.
Али физика каже: не, није тако! Клатна се деле најпре на математичко и физичко клатно, па затим постоји: реверзионо клатно, па конично, па бифиларно, па торсионо, па диференцијално и најзад циклоидно клатно.
И онда, оно што нам је највише омрзло физику, то је оно што се цела састоји из а, b, с. Не можеш ни једно правило да научиш а да ти не натовари на врат и а, b, с. И онда, разуме се, ако и научиш главно правило, Ти се мораш скрхати, или на а, или на b, или на с, тако да су нам а, b и с изгледали као заседе мимо којих не можеш проћи.
— Шта је то клин? — пита професор.
— Клин је тространа призма која се једном својом ивицом завлачи између два отпора које хоћемо да савладамо! — одговараш ти од речи до речи како си научио. Али то није доста, професор те сад тек навлачи на заседе и поставља ти питање:
— Какви могу бити случајеви што се тиче дејства отпора на клин?
— Могу бити ови случајеви — одговараш ако знаш — а) отпори дејствују управно на стране клина; b) отпори дејствују управно на висину клина и с) отпори дејствују ма којим правцем.
Ето, то а, b и с провлачи се кроз целу физику и наш нас је професор толико мучио тим трима латинским словима да смо га чак и прозвали: професор Абеца. Њему је то а, b, с прешло толико у навику да би, кад би ме прозвао да говорим, после постављених питања на која ја, рецимо, не бих одговорио, овако завршавао:
— Ти брајко: а) не знаш данашњу лекцију; b) ниси знао ниједну лекцију досада и с) по свему судећи, нећеш знати ни убудуће ниједну лекцију. Из свега тога да се извести као закључак да теби треба дати двојку и да ти можеш ићи на место.
Што се тиче оне рођаке физикине, хемије, која се у средњем веку друкче звала, па пошто се компромитовала а она променила име, ни за њу, иако сам далеко од намере да оговарам, немам много похвалних речи. Ево отприлике шта из ње човек може да научи и корисно у животу да примени:
— Хексозе су деривати манита који је шестхидроксилни алкохол: СН2 (ОН), СН (ОН); СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН), С2ОН и то грожђани је шећер манитов алдехид: СН2 (ОН), СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН) СНО, а воћни је шећер манитов кетон: СН2 (ОН), СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН), СО, СН2 ОН; дихексозе су анхидрити хексоза: С6 Н11, 05 ОН + НО. С6Н11 О5—Н2О — С6 Н11 05 О. С6 Н11 05 и то обичан је шећер ан/ хидрит грожђаног и воћног шећера:
СН2 СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН) СН (ОН), СНО О < СН2 СН (ОН), СН (ОН), СН (ОН), СО. СН2. ОН,
малтоза је анхидрит грожђаног шећера и галактозе:
СН2 СН (ОН) СН (СОН) СН (ОН) СН (ОН) СНО О< С6Н11О5.
Да су дихексозе анхидрити, тврди то, што се при кувању у закисељеној води у два хексозна молекула хидролизују: С6 Н11 05 О С6 Н11 05 + Н20 = С6 Н12 06 + С6 Н12 О6. И полихсксозе су анхидрити хексоза: nC6 Н12 O6—nH2O=(C6H10O5)n и зато се оне хидролизују у хексозу (C6H10O5)n + nH2O=nC6H12O6.
Водећи рачуна о здрављу мојих читалаца, ја не смем ниједан више пример из хемије да им наведем, али мислим да је довољан и овај да их убеди како је хемија корисна наука, јер ја мислим да би се ова мала лекција могла врло корисно да употреби у животу, на пример: као врло практично средство за редукцију чиновника. Факат стоји да се чиновништво јако намножило И факат стоји да је тешко наћи начин како да се држава тога терета ослободи. Док уредбе и закони једне редуцирају, дотле народни посланици, шефови клубова, тетке и метресе увлаче друге у службу, те редукција личи на оно чишћење државник вагона од стеница: док дирекција једне уништи, дотле путници, који су ноћивали по хотелима, уносе нове у вагоне. Мора се дакле употребити каква драстичнија дезинфекција за уништавање чиновника, а то би, вероватно, могла бити ова лекција из хемије коју сам навео. Могло би се наредити чиновништву да, ову лекцију научи напамет и да је објасни; ко то не успе, губи све квалификације за државну службу. На тај би начин, извесно, деведесет одсто државних чиновника сишло са државног буџета.
Али грешни чиновници имају и иначе довољно невоља на грбачи, па би грехота било још и ово им товарити. Пре бих ја ову лекцију из хемије употребио као квалификацију за народног посланика или за државног саветника, а на првоме месту можда за епископа. Да видим ко би се онда пограбио за та места кад зна да мора ову напаст од лекције да научи. Ако не то, али бих у свакоме случају захтевао да сви чланови Просветног савета, они што кроје наставне програме, морају знати ову лекцију напамет.
Када нам је лекцију професор изговорио он је полазећи са часа пружио прст на и рекао ми:
— Спреми се, ти ћеш идућег часа говорити.
Мене прође кроз тело грозница, као оптуженога коме је суд саопштио да је осуђен на смрт. Још горе, јер сам ја већ унапред знао и дан и час када ћу погинути, док осуђеник на смрт то не зна, па се заварава надом.
Тешке и суморне мисли су ме спопале, али нисам ни покушавао да приступим учењу ове лекције, јер зашто бих се упуштао у тако вратоломне немогућности. Домишљао сам се да ли да се јавим полицији тражећи заштиту или да се јавим друштву за заштиту животиња или можда да се одметнем у хајдуке. Дошао сам био и на мисао да напишем професору Абеци једно врло учтиво писмо и написао сам овако:
„Поштовани господине Професоре,
Лекцију о хексозама, које су деривати монита, који је шестхидрални алкохол, и о манитовом алдехиду и кетону, као дихексози, који су анхидрити хексоза, — нисам научио, јер СО64 (ОН) СО (ОН), 072 Н112 ОН + Но, С36Н606 О17 = С14 СН (ОН) О46 ОС52 Н348. Ви ћете то разумети и пој мити, јер СН (ОН) СН (ОН) СН (ОН), ОН + СН2 05 = С18 Н27 072 + С32 Н17 О9. Стога молим да ме извините.
Ваш несретни ђак,
СН (ОН) СН (ОН) + Ц14 О72 = О19 Н32 ОН.“
Мислио сам, ово би писмо могло професора тронути, а, ако не то, а оно да му њиме задам главобољу, као што је и он мени задао лекцијом. Али писмо нисам послао. Решио сам се да одем на час и, као прави Шпартанац, да мирно, без узбуђења, не говорећи ни речи — погинем. И тако је и било: погинуо сам, а речи нисам изустио.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|