Autobiografija/DRUGA LjUBAV
| ◄ PRVA I POSLEDNjA PESMA | DRUGA LjUBAV | OD TREĆE DO ZAKLjUČNO DVANAESTE LjUBAVI ► |
DRUGA LjUBAV
Prva je ljubav onaj požar za koji policijski raport veli da mu je uzrok nepoznat. Ona se pali čim se ukreše, kao palidrvce, i gasi se sama, kao dogoreo alkohol u špiritusnoj lampici.
Prva ljubav liči na onaj svrab kod mladog ovna, koji nabada prvi predmet koji sretne ne bi li počešao rogove koji mu se pomaljaju.
Prva je ljubav ujed komarca, koji ne inficira krv već te samo natera da se počešeš.
Prva je ljubav jedna vrsta regrutacije, pri kojoj se neko oglasi za sposobna s tim da odsluži rok kad bude pozvan.
Prva ljubav je opasna samo kada je ujedno i poslednja.
Druga ljubav je u stvari prva.
U drugoj ljubavi čovek se oseća kao da ponavlja razred, poznati su mu svi predmeti, a ipak nema pouzdanja da će ispit položiti.
Druga je ljubav nedolečena bolest, koja se sa nepažnje rekonvalescenta povratila.
Druga je ljubav odsluženje roka u stalnom kadru, obavezno za sve koji misle da stupe u državnu službu.
Ali, i bez obzira na sve ove mudre reči o prvoj i drugoj ljubavi, kod mene se prva ljubav javila kao pokušaj, a druga već kao navika. Posle tragedije kojom se završila moja prva ljubav, ja sam osećao potrebu da se opet u nekog zaljubim. Tražio sam na sve strane u koju bih se zaljubio i, kada sam jednog dana sreo pred školom jedno plavo devojče koje gorko plače, odlučio sam da se u nju zaljubim.
Kaže se: devojka koja plače ima osećaja, žena koja plače nema ih. To me je opredelilo da se zaljubim u devojče sa osećajima.
Plavo devojče zvalo se crnomanjastim imenom Marica i ja ga upitah:
— Zašto plačeš, Marice?
Ona bolno zajeca i ispovedi mi se:
— Gospođica me pred celim razredom nazvala guskom, rekla mi da sam glupa guska... i sve se smejale... i...
— Pa to nije ništa! Zbog toga ne vredi plakati. Šta je to guska, ništa! O, koliko, puta je meni profesor, pred celim razredom, rekao da sam glupi magarac, a magarac je mnogo krupnija stvar nego guska. Pa, eto, ništa. I tvojoj učiteljici, kad, je bila mala, rekla je njena učiteljica da je glupa guska, pa, eto, ona je danas učiteljica.
Izgleda da su moje reči utehe blagotvorno delovale na dušu plavog devojčeta. Ona diže uplakane oči i pogleda me sa puno pouzdanja, tako da sam, ja u tome trenutku osetio dužnost da nastavim tešiti je.
— Pa onda... guska... — nastavih, tražeći šta bih još mogao kazati. — Guska baš nije ništa tako... to nije uvreda. Eto, ja na primer... ja volem gusku.
Ona me pogleda značajno, hoteći valjda da pronikne nije li to izjava ljubavi.
— Jest, ja volem gusku, — nastavih, ne bih li iskoristio i sam to kao izjavu ljubavi. — Naročito volem batak.
— Kako batak? — upita plavo devojče iznenađeno.
— Pa tako, kad majka ispeče gusku na pirindžu, ja uvek tražim batak.
Sutradan sam opet sreo plavo devojče i zatim gotovo svakog dana. Mi smo se voleli i bez izjave ljubavi. Ona je moje reči utehe, kojima sam joj prvi put prišao, smatrala već kao izjavu ljubavi. Ta se pojava javlja i kod udovica, koje često puta reči utehe smatraju već kao izjavu ljubavi. A u plavoga je devojčeta bilo već udovičke sentimentalnosti, jer, kao što mi je docnije priznala, ona je pre mene volela jednog đaka prvog razreda gimnazije.
Iako smo se sastajali svaki dan posle škole i ja je pratio do kuće, osećali smo ipak potrebu da se sastanemo nasamo. Ljubav samo onda ima prave draži kad se zaljubljeni sastanu nasamo. Ugovorili smo da se sastanemo u četvrtak posle podne na starom groblju. Groblje je, kao mesto sastanka, nekako odgovaralo zaljubljenoj plavoj devojci s osećajima i zaljubljenome mladom momku koji vole batak od guske.
Sastali smo se i razgovarali, razgovarali dugo i mnogo. Govorili smo o ispitima, o njenoj gospođici kako je stroga. Kazivala mi je zatim da je njena mama danas za ručak pravila punjene tikvice, a ja sam joj se hvalio da smo mi sinoć imali štrudlu sa sirom. Razgovarali smo još o nekim stvarima, a zatim smo se rastali.
Sastanak nam je, kao što se vidi, bio sasvim uzaludan, jer na takvim sastancima treba govoriti ljubavne reči, a mi smo razgovarali ono što smo mogli i ulicom, kad je pratim do kuće.
Ali je teškoća ležala u tome što ni ja ni ona nismo znali ljubavne reči. Lupao sam glavu. nekoliko dana kako li bih došao do ljubavnih reči i najzad mi pade na pamet jedna knjiga koju moja tetka čita svako veče i pri čitanju uzdiše i plače, a kad svrši čitanje, stavlja knjigu pod jastuk. U toj knjizi mora da ima ljubavnih reči, jer samo pri čitanju takvih knjiga matore devojke plaču.
Ukrao sam dakle jedno popodne tu dragocenu knjigu, zavukao se u šupu i počeo je proždrljivo prelistavati. Zaustavljao sam se naročito na stranama koje su ovlažile tetkine suze i, na takvoj jednoj strani, nađoh odista puno ljubavnih reči i, što je još mnogo zgodnije, govorili su ih jedno drugom dvoje zaljubljenih koji su se sastali na groblju. Ovako je otprilike glasio taj razgovor u knjizi, izmeđ' don Rodriga Mondega i Huane, sirote devojke, grobareve pastorke:
Don Rodrigo: Devojko, ispovedam ti se ovde, pred ovim mrtvim svedocima, da je moja ljubav iskrena i duboka kao što je tuga koja na ovim mrtvim poljima počiva.
Huana: Ah, kad bih smela tim rečima verovati!
Don Rodrigo: Te reči teku sa usana i iz duše jednog plemića, kome je reč svetinja a za kletva ravna veri.
Huana: Toliko je za mene sreće u tvojoj ljubavi da ja nemam dovoljno hrabrosti toj sreći da se podam.
Don Rodrigo: Al' imaj bar hrabrosti reći ono što ti duša oseća...
Huana: Volim te!
Don Rodrigo: Ah, draga moja Huano!
Huana: Slatki moj Rodrigo!
Sve su to bile reči kao napisane za nas. Prepisao sam lepo u dva egzemplara i knjigu ostavio opet pod tetkin jastuk. Zatim sam jedan prepis dao Marici, a drugi zadržao sebi, da do idućeg četvrtka naučimo napamet, kako bi i mi mogli na groblju govoriti ljubavne reči.
Kada smo se idućeg četvrtka sastali, prvo što sam je zapitao bilo je:
— Jesi li naučila ono?
— Jesam!
— Daj da te slišam!
Divno je znala, od reči do reči, napamet. Zatim sam ja njoj dao moj prepis da me sliša i, mada sam po navici, koju sam u školi stekao, mucao malo, ipak sam znao dosta dobro. I onda, kad smo već obezbedili da sve glatko ide, počeli smo kazivati jedno drugome ljubavne reči, isto onako kao don Rodrigo Mondega i Huana, sirota devojka, grobareva pastorka.
Cela stvar je neobično uspela, izgledali smo kao odistinski ljubavnici. Ona je vrlo slatko izgovarala ono: „Volim te!“ a i ja nisam mucao kad sam kazao: „Oh, draga moja Huana!“ I meni se i njoj dopalo i odlučili smo da stvar u tom smislu nastavimo.
Odmah dakle posle ovoga sastanka ja sam prepisao iz one knjige drugo mesto, koje je bilo još mnogo bolje, i dao ga Marici da ga za idući četvrtak nauči.
Ah, kako bi tek taj četvrtak uspeo, ali — ja nisam otišao na groblje, gde me je plavo devojče očekivalo više od jednoga sata. Nisam mogao da naučim ljubavnu lekciju napamet i postupio sam isto onako kao što bih i u školi u takvome slučaju postupio — izostao sam sa časa. Bolje je dobiti odsustvo no jedinicu, mislio sam ja, zaboravljajući da su odsustva u ljubavi najopasnija stvar.
No drugačije nije moglo ni biti, čim su se u našu ljubav uvukle lekcije. Čak i ljubavi koje se brakom svršavaju lekcije su kadre upropastiti, te neće zar moju, kad se zna da sam ja prema lekcijama imao istu odvratnost kao i prema kininu i kad se zna da su mene uvek silom terali da progutam lekciju kaogod i kinin.
A šteta je velika što nisam mogao otići na sastanak, jer u ovoj drugoj lekciji, koju smo imali da izgovorimo jedno drugom prilikom sastanka, bilo je mnogo slađih ljubavnih reči. Don Rodrigo je svoju reč završavao ovim: „'Odi, 'odi, ljubljena Huana, na moje grudi, nasloni tvoje usne na moje, neka nam se kroz prvi poljubac sliju duše jedna u drugu!“ — i zatim su se, iza jednoga nadgrobnoga spomenika, dugo grlili i ljubili. Ali, kao što bi mi to mesto bilo neobično slatko, bilo je i jedno smrtonosno mesto u toj lekciji, koje mi je bilo nemoguće naučiti napamet. Naime, don Rodrigo, da bi uverio Huanu u svoju ljubav, dovodi je do spomenika na grobu svoga dede i ovako joj se zaklinje:
— „Kunem ti se imenom don Alguacila od La Fuente, koji vodi poreklo od znamenitog Kastilijanca don Hiacinta Nuneca de Korkuele, koji je lično svojim mačem odsekao glavu Muhamed abu-Sahibu Barbarosi, a čiji je unuk Don Pelažio od Mondoneda, sa Špancima iz Kastilje, opkolio Granadu i proterao preko Gibraltara abu-Abdalu Boabdila!“
Možete misliti šta je za mene bilo naučiti tako vratolomnu lekciju, za mene koji sam šest meseci lomio jezik da naučim reč Artakserkses i koji sam zbog misirskog krala Uzprtezena triput dobio dvojku.
Razume se, kad sam izostao na zakazani sastanak, počeo sam da izbegavam plavu devojku, a kada sam se jedanput ipak odvažio da joj izađem na oči, bilo je dockan. Plavo devojče zaljubilo se u drugoga.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|