Аутобиографија/ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА
| ◄ ПРВА ЉУБАВ | ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА | ДРУГА ЉУБАВ ► |
ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА
Написао сам свега две песме у животу и са обема сам толико страдао да сам се зарекао чак и да не читам више стихове а камоли још и да их пишем. О, колико ме је пута гонило и голицало нешто у души, колико пута ме је дражила инспирација, колико пута мамила каква прилика, али сам се увек јуначки уздржавао.
Зар може, на пример, бити узвишеније инспирације до кад вам каква госпођица сањалачка погледа и топла осмеха поднесе своју лепо укоричену споменицу, на којој златним словима пише „Poesie“, а која представља тако раскошну колекцију људских глупости. Ах, та књижица, која је испуњена са безброј лепих жеља и наказних стихова, у којој кипте „ах“ и „ох“ и у којој се ритмови тако милозвучно сликују на речи: мојим, твојим, нећу, срећу и рујна, бујна.
Колико сам пута био већ и замочио перо, у мастило, па се ипак уздржао.
— Али запишите, молим вас, запишите макар један стих! — шапћу вам њена уста „рујна“.
Ја понова умачем перо у мастило и понова се уздржавам.
— Молим! — понавља она.
— Извините, али ја сам на дијети! — правдам се.
И одиста, то је била једна врста дијете коју сам ја издржавао. Додуше, ја нисам одлазио лекару, да му исплазим језик и да му се пожалим на рђаво варење, јер би ми он у том случају најпре преписао да не читам стихове наших поета; већ сам издржавао сасвим супротну дијету — нисам писао стихове, што је необично добро чинило и мени и мојим читаоцима.
Написао сам свега две песме у животу, и обе су ми толико шкодиле да сам морао прибећи мерама које би ме окрепиле и опоравиле. Моја прва песма била је увреда једне жене, а моја последња песма била је увреда једног краља, а кад се узме у обзир да су краљеви и жене најосетљивија и најосветљивија створења, онда већ можете мислити како сам прошао. Мој један друг, који је такође написао свега две песме у животу, много је боље прошао, али је он првом песмом честитао седамдесетогодишњи рођендан једној својој врло богатој тетки и пожелео јој још „много, много лета“, а другом песмом честитао је једноме министру наименовање, завршујући стихове са „такви синци понос су рода свога“. Тај мој друг није морао издржавати никакву дијету, већ је успешно наставио писање стихова, те ено га и данас још пише стихове за надгробне споменике и натписе на општинским славолуцима, приликом великих свечаности.
Прву сам песму написао још врло рано, још кад сам понављао први разред гимназије.
Ја не знам како се код мене јавио тај нагон да пишем песме. Једни веле да се то јави код човека као свраб, што код мене није био случај, јер сам ја осетио свраб и чешао сам се тек пошто сам написао прву песму и схватио њене последице. Други кажу да је поетски нагон једна врста кијавице која је врло прилепчива. Можда, само што код обичне кијавице, кад кинеш а ти извадиш марамицу и убришеш нос, а кад искијаш рђаву песму, онда ти критичари тако избришу нос да ти кијање никад више и не пада на ум. А чуо сам да веле и то како млади поета осети у души неко надахнуће, отприлике као што жена осећа зачеће у четвртом месецу. Ствар се и даље, изгледа, развија као и код породиље. Бремени младић почне осећати извесне тешкоће, гађење, па затим и болове и најзад леже у постељу и порађа се.
Упоређење би могло бити тачно, с обзиром на поједине песме у нашој литератури, па ипак неће бити да тако постају прве песме. Писање песама се јавља као колективна болест читавих разреда гимназијских, који се на првом месту инспиришу оним стиховима које су њихови претходници написали на зидовима скривенијих одељења. О, колика и колика збирка нежних лирских песама, изданих доцније у животу, има свој заметак у тој далекој, у тој првој инспирацији! Тај се траг код појединих песама у нашој литератури чак и осећа. Па онда, те се младе поете инспиришу такође и са корица старих књига, јер, традиционални је обичај у нашим школама, чим свршиш један разред, ти продајеш књиге онима који у тај разред ступају, а ти купујеш књиге од оних који су ступили у старији разред. А на корицама тих књига, па често и на унутарњим листовима, где има само мало више места, леже драгоцени трагови неколиких генерација. Има ту стихова, има мудрих изрека, има афоризама и има врло корисних записа. Има, крај појединих лекција, из којих је неколико претходника, ималаца дотичних књига, пало на испиту, и врло корисних опомена, сличних оним таблицама на улици која је раскопана због канализације, на којима пише: „Пази, не иди лево!“
Ето, ту леже прве инспирације, које заразе цео гимназијски разред те пропева. Разуме се, има их који се већ код првога покушаја зауставе, има их који шарају стиховима не само своје но и туђе књиге, а има их и који се наврзу па упорно наставе писање стихова и онда кад већ сви остали те залудице напусте, те ђаци дотичнога прогласе за песника свога разреда. Ако овај у упорности устраје и даље, он постаје песник дотичне гимназије и онда већ пушта дугу косу, почне се аљкаво носити, симулира расејаност и тако постаје поета са свима квалификацијама.
Интересантно је, ипак, да се још код тих првих појава гимназијскога певања често наглашава како правац коме ће дотични, ако остане песник, припадати тако и средина која песму инспирише.
Зар, рецимо, овај стих, којега се тако добро сећам, не указује јасно и прецизно како на поетски правац тако и на средину која је младога поету, мога тадањега друга, инспирисала:
Волем и сутлијаш и кисело млеко,
А волем и кисео купус са сланином,
Волем и резанце а и питу с месом,
Ал, највише волем ђувеч с говеђином.
На унутрашњој страни корица једне латинске граматике, која је по свој прилици припадала некоме поповскоме сину са села, сећам се да сам прочитао овакав стих:
Господе небески, који владаш светом,
Милошћу окрепи целу нашу нацију,
И помози мени у невољи тешкој,
Да научим трећу коњугацију.
Тако исто сећам се мога друга, свирачевог сина, који је пред крај школске године често пута певао:
Опа-цупа, коло игра,
Момак до девојке,
Опа-цупа, испит иде,
А ја имам двојке.
Они који су понављали разред обично су певали гусларским десетерцем. Не знам да ли зато што се њиме боље изражава национални бол. Тако је, на пример, онај Живко, иначе Ужичанин, сазнавши да мора понављати трећи разред, овако зацвилио:
Леле мене одсад па довека
Ђе погибо', за бога милога,
Ни у боју нити на мегдану,
Нит' од пушке, нити љута ножа,
Већ од руке професора Луке,
Са проклета латинска језика!
И ја сам своју прву песму написао десетерцем. Не знам само да ли сам је зато написао десетерцем што сам понављао разред или сам понављао разред зато што сам написао ту прву песму.
И као што се онај што га малочас наведох инспирисао кујном као својом средином, јер је вероватно гдегод послуживао; као што се онај попов син инспирисао псалмима а свирачев подскочицама, извесно сам се и ја морао инспирисати оговарањем, као средином у којој сам се кретао измеђ' мојих тетака и стрина. Моја прва песма, које се ја не сећам довољно, реконструисана би отприлике гласила:
Поранила госпођа Аница
У недељу прије јарка сунца,
На кући је отворила прозор,
На прозор се млада истурила,
Главом шета и лево и десно,
Очекује Пају секретара,
Јер ће туда у Начелство проћи.
Песма је направила сензацију, као што је уосталом и ред кад се је дан нов и млад таленат јавља. Највише су се у мојој кући згранули и почели узвикивати: „Ију ију, ију!“ Ти узвици нису значили дивљење, већ пре једну пренераженост, као кад бих, рецимо, разбио велико огледало у сали.
— Како си могао тако што написати! — узвикивале су све три тетке у један глас.
— Што да не напишем, кад је истина? — бранио сам се ја.
— Ију, а откуд ти знаш да је то истина?
— Па ви сте то говорили.
— Али забога, дете, оно што ми говоримо не мора бити истина! — брани се средња тетка.
— Ију, ију! Сад ће још изаћи да смо му ми казали да напише песму! — узвикује најстарија тетка, која је иначе у души била врло задовољна песмом и која ће извесно ту песму пустити у циркулацију, старајући се да допре и до руку саме госпође Анице.
И, одиста, песма је допрла до госпође Анице пре но што сам ја и слутио, и начинила читав лом у дотле мирној апотекаревој кући. Госпођа је врискала и ваљала се по поду, чупала је косе, преврнула је диван, разбила лампу, гађала је ципелом кућњег момка, ујела је апотекарског помоћника и, најзад, испила је читав сифон соде да би се отровала. Апотекар је морао да се закуне пред иконом светога Архангела Михајла, своје кућне славе, да ће ме као мачку испребијати.
Знајући да су апотекари уопште крвожедни, а имајући притом на уму да је господин Сима још и заклетвом на то везан, ја сам морао уложити сав труд и све напоре да избегнем ове батине.
Заобилазио сам улице одлазећи у школу, прескакао плотове да бих избио на другу улицу, проводио по читаве сате скривен на тавану и уопште чинио све чиме бих се могао спасти невидовне беде. Седећи тако погдекад сатима на тавану, размишљао сам о злој судбини литерата код нас. Место да једнога младога поету околина подржи и охрабри, а оно, ето, та иста околина га јури да га бије. Замислите када би то била општа појава, када би поете за сваку своју песму морали извлачити батине. Вероватно би у том случају било врло мало песама, али оно што би било бар би вредило батина.
Када је апотекар исцрпео све могуће начине да откупи своју заклетву, када је већ почео био да поставља и заседе, да се крије у разне капије, да се изненадно појављује по улицама које ни како не воде његовој кући и када је, најзад, увидео да ја сваку његову потеру вешто избегавам, да му сваку заседу пажљиво обилазим, решио се он на друге и другаче кораке. Оптужио ме је директору гимназије.
Извели су ме пред читаво професорско веће, као да сам у најмању руку спалио александријску библиотеку. Сви озбиљни, натмурени и брижно оборили главе, тако да сам ја добио утисак као да ће ме осудити да будем жив спаљен на ломачи и већ сам видео масу света како се скупила око ломаче, видео сам моје три тетке како леже онесвешћене на земљи, видео сам Марицу, поштареву ћерку, како горко плаче и видео сам апотекара како части народ сирупом за покој душе моје.
Узе најпре реч директор, обраћајући се осталој господи професорима око зеленог стола:
— Господо, у нашој се школи зацарила једна ружна појава, којој треба свима силама стати на пут. Ђаци су почели да пишу стихове и то их пишу где стигну, по књигама, по школским таблама и по зидовима. Нарочито су исписани стиховима од врха до дна зидови у интимнијим одељењима ове зграде и ти су стихови често безобзирни. Ето, пре неки дан, наредио сам фамулузу да изгребе један стих, који се односио на вас, господине професоре, — обрати се директор професору латинског језика — и у коме се одвратно говори о вашој већ познатој навици да попијете коју ракију више но што вам достојанству одговара.
— А bove maіorі dіѕcіt arare minor! — гунђа у себи латинац, хотећи као да пребаци колегама да су ђачки стихови последица њихових оговарања.
— Па онда — настави директор — већ сам ове године двапут кречио та одељења због стихова који се односе на вас, господине катихето, и на неку Росу удовицу.
— То су они из трећег разреда, да им... — и, сасвим заборављајући да сам и ја присутан седници професорског већа, катихета опсова колективну мајку трећем разреду гимназије.
— Па онда — наставља директор и фиксира професора земљописа — не могу да се сетим, али било је стихова и о другој господи наставницима...
— Ја их се сећам, — прискаче професор земљописа, осећајући шта је директор хтео — било је, на пример, и оваквих стихова:
Школа хладна кô штенара. Пећи никад топле нису,
Мрзнемо се на хемији, историји, земљопису.
Мрзнемо се исто тако и на математики,
А директор школска дрва шаље својој свастики.
— Пре свега, то није правилно, морало би би ти: математици и свастици, јер слово к пред и претвара се у ц, — објашњава професор српског језика.
— А затим — додаје гневно директор није ни истина, нити је уопште било таквих стихова на зиду, но сте их ви сами измислили.
— Било је и због тих стихова сте и наредили да се окрече она одељења.
— Дабоме. — добацује катихета — а не због Росе удовице.
И настаје једна паклена гужва и подвикивање и лупање песницом о сто, и једва се на крају крајева сетише да сам и ја присутан седници и изгураше ме из канцеларије. Бура је и даље трајала, кроз општу ларму чуле су се погдекад речи дрва, Роса, ракија, а, по свему судећи, изгледа да је и онај глобус слазио са директоровог ормана и узимао учешће у објашњењима. Најзад, кад се бура стишала, позван сам ја опет унутра, где сам затекао озбиљна сва лица, као да су до малочас расправљали о наставним методама. Директор опет поче:
— Господо, у нашој се школи зацарила једна ружна појава, — али његов увод сад већ није био дуг, већ је одмах прешао на саму ствар — и пред нама је, ево, један од тих што пискарају песме, а који је иначе, према школском дневнику, врло траљав или, боље рећи, рђав ђак.
Сви професори дигоше главе, погледаше ме и свима им се развукоше усне, као да би хтели рећи: „Јесте, знам га, и код мене је рђав ђак!“
— Јеси ли ти написао ову песму? — отпоче ислеђење директор и показа парче хартије, које му је вероватно апотекар дао.
У мени се тога тренутка појави очајна борба између два бића, човека и поете. Човек ме узе саветовати да се просто одречем песме, да кажем да није моја већ сам је од другог чуо, рецимо од моје најстарије тетке, и да изјавим своју одвратност према тако ружним појавама; поета узе да голица моју сујету, узе ме саветовати да се не одричем свога првенчета, јер преда мном лежи велика будућност. И као што увек у борби између човека и сујете ова друга побеђује, тако је и овде било, те ја признадох директору да сам писац песме.
— Ето, господо, он признаје! — окрете се директор професорском колегијуму.
— То му може послужити као олакшавајућа околност! — рећи ће професор географије, који већ четири године тера бракоразводну парницу са женом, те претендује да је ушао у дух нашега законодавства.
— Пред нама је, дакле, један аутентичан случај и према њему треба применити што строжију казну, како би иста послужила као пример и свима осталим анонимним писцима стихова по анонимним местима! — рече директор, и ја наново сагледах ломачу, и осетих пламен како ме лиже, и видех три онесвешћене тетке прострте по земљи, и видех Марицу уплакану, и видех апотекара како служи народ сирупом за покој душе моје.
— Ја бих желео да чујем и мишљења господе наставника по овој ствари! — настави директор и почеше да се нижу професорска мишљења, која су отприлике овако гласила:
Катихета: Треба га истерати из школе, нек иде у тамбураше па нек измишља песме! Или, ако не то, онда га бар осудити на једнонедељни пост.
Историчар: Он је учинио два злочина. Један, мањи, што је увредио једну апотекарску породицу и други, већи, што је стих којим је опеван Краљевић Марко, Синђелић и Хајдук-Вељко — оскрнавио опевајући Пају секретара. За ово друго га треба казнити.
Природњак: Човек се узвишеношћу осећаја разликује од животиње. Отуда, на пример, код човека свих ступњева поезије, док је магарац нема. Као што је познато, магарци не пишу песме. Али бива погдекад да људи пишу такве песме да би се могло помислити да су их магарци писали. Према таквим поетама треба применити исте методе које се према магарцима употребљавају, тј. треба им извући уши. То би се могло и према овоме младоме поети учинити.
Математичар: Ја бих из ове појаве извукао корен, односно не корен него бих ја извукао једну корист. Ми имамо овде две познате количине: увређену апотекарску породицу и писца песме, плус саму песму. Ми би из тих познатих могли добити непознату количину, тј. сазнати који су они остали што пишу песме о својим професорима.
Географ: Ја бих њега у апсу, у школски подрум, па да се потпуно увери о помрачењу сунца, јер такве су песме кадре да баце угарак у домаћи живот И онда није никакво чудо што код нас има толико бракоразводних парница.
Латинац: Мада Хорације вели: Pіctorіbuѕ atque poetіѕ quіdlіbet audendі ѕemper fuіt aequa poteѕtaѕ, ипак овај ђачки безобразлук премаша све границе. Ја сам за врло строгу казну.
Наставник српског језика: Њега на првоме месту треба казнити што није запетама одвојио споредне реченице, које се налазе у главној, а затим што није на крају друге строфе ставио тачку. Иначе је стих, може се рећи, доста течан; мисао је у свему изражена и, с обзиром на то, могла би се на њега применити и блажија казна.
После овако прибраних стручних мишљења, директор ми се окрете и, после неколико родитељских савета, дочепа се мојих ушију и поче их теглити (природњаково мишљење), а затим ми изрече казну: три дана школскога затвора (географово мишљење).
Тако ме је прва песма отерала у апс, а то ће ме исто постићи и са последњом песмом. Пуних седам година ја сам се, мада ме је то грдних мука стало, уздржавао да пишем песме, па ипак сам једног дана подлегао ономе нагону по коме се човек радо враћа своме првоме греху. Када сам ову другу, односно последњу песму написао, поновило се готово исто што је било и код прве. Није ме, додуше, јурио никакав апотекар, али су ме јурили жандарми; нису ме извели пред директора гимназије, али су ме извели пред председника првостепеног суда.
— Јести ли ви писац ове песме? — питао је председник, онако исто као и директор.
— Јесам! — одговорио сам, пошто је у мени опет сујета победила човека. — Али, молим вас, то је једна шаљива песма, нема смисла схватити је тако озбиљно.
— То је тачно, — вели председник — али, видите, кривични законик и шаљиве ствари схвата озбиљно.
— Па онда — браним се ја даље — та песма и не одговара потребним условима за једну песму.
— Али она потпуно одговара условима које тражи кривични закон за оптужбу, — одговара ми председник.
— Па онда, видите, господине председниче, ја се у неку руку осећам невин, јер ту ми песму није диктовала никаква намера, већ више један нагон.
— Да, да, разумем вас ја, — прекида ме председник — али кривични закон, видите, баш тај нагон кажњава.
— Чудновато! — изненађујем се ја.
Пошто ме је, на тај начин, председник упознао са свима добрим странама кривичнога закона, изјавио ми је да ме тај исти кривични закон кажњава са две године тамнице за увреду Величанства.
Ето, тад сам се зарекао да никад више не напишем песме и отада па до данас упорно одржавам ту дијету и, да видите, добро ми здрављу чини.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|