Аутобиографија/ДРУГА ЉУБАВ
| ◄ ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА | ДРУГА ЉУБАВ | ОД ТРЕЋЕ ДО ЗАКЉУЧНО ДВАНАЕСТЕ ЉУБАВИ ► |
ДРУГА ЉУБАВ
Прва је љубав онај пожар за који полицијски рапорт вели да му је узрок непознат. Она се пали чим се укреше, као палидрвце, и гаси се сама, као догорео алкохол у шпиритусној лампици.
Прва љубав личи на онај свраб код младог овна, који набада први предмет који сретне не би ли почешао рогове који му се помаљају.
Прва је љубав ујед комарца, који не инфицира крв већ те само натера да се почешеш.
Прва је љубав једна врста регрутације, при којој се неко огласи за способна с тим да одслужи рок кад буде позван.
Прва љубав је опасна само када је уједно и последња.
Друга љубав је у ствари прва.
У другој љубави човек се осећа као да понавља разред, познати су му сви предмети, а ипак нема поуздања да ће испит положити.
Друга је љубав недолечена болест, која се са непажње реконвалесцента повратила.
Друга је љубав одслужење рока у сталном кадру, обавезно за све који мисле да ступе у државну службу.
Али, и без обзира на све ове мудре речи о првој и другој љубави, код мене се прва љубав јавила као покушај, а друга већ као навика. После трагедије којом се завршила моја прва љубав, ја сам осећао потребу да се опет у неког заљубим. Тражио сам на све стране у коју бих се заљубио и, када сам једног дана срео пред школом једно плаво девојче које горко плаче, одлучио сам да се у њу заљубим.
Каже се: девојка која плаче има осећаја, жена која плаче нема их. То ме је определило да се заљубим у девојче са осећајима.
Плаво девојче звало се црномањастим именом Марица и ја га упитах:
— Зашто плачеш, Марице?
Она болно зајеца и исповеди ми се:
— Госпођица ме пред целим разредом назвала гуском, рекла ми да сам глупа гуска... и све се смејале... и...
— Па то није ништа! Због тога не вреди плакати. Шта је то гуска, ништа! О, колико, пута је мени професор, пред целим разредом, рекао да сам глупи магарац, а магарац је много крупнија ствар него гуска. Па, ето, ништа. И твојој учитељици, кад, је била мала, рекла је њена учитељица да је глупа гуска, па, ето, она је данас учитељица.
Изгледа да су моје речи утехе благотворно деловале на душу плавог девојчета. Она диже уплакане очи и погледа ме са пуно поуздања, тако да сам, ја у томе тренутку осетио дужност да наставим тешити је.
— Па онда... гуска... — наставих, тражећи шта бих још могао казати. — Гуска баш није ништа тако... то није увреда. Ето, ја на пример... ја волем гуску.
Она ме погледа значајно, хотећи ваљда да проникне није ли то изјава љубави.
— Јест, ја волем гуску, — наставих, не бих ли искористио и сам то као изјаву љубави. — Нарочито волем батак.
— Како батак? — упита плаво девојче изненађено.
— Па тако, кад мајка испече гуску на пиринџу, ја увек тражим батак.
Сутрадан сам опет срео плаво девојче и затим готово сваког дана. Ми смо се волели и без изјаве љубави. Она је моје речи утехе, којима сам јој први пут пришао, сматрала већ као изјаву љубави. Та се појава јавља и код удовица, које често пута речи утехе сматрају већ као изјаву љубави. А у плавога је девојчета било већ удовичке сентименталности, јер, као што ми је доцније признала, она је пре мене волела једног ђака првог разреда гимназије.
Иако смо се састајали сваки дан после школе и ја је пратио до куће, осећали смо ипак потребу да се састанемо насамо. Љубав само онда има праве дражи кад се заљубљени састану насамо. Уговорили смо да се састанемо у четвртак после подне на старом гробљу. Гробље је, као место састанка, некако одговарало заљубљеној плавој девојци с осећајима и заљубљеноме младом момку који воле батак од гуске.
Састали смо се и разговарали, разговарали дуго и много. Говорили смо о испитима, о њеној госпођици како је строга. Казивала ми је затим да је њена мама данас за ручак правила пуњене тиквице, а ја сам јој се хвалио да смо ми синоћ имали штрудлу са сиром. Разговарали смо још о неким стварима, а затим смо се растали.
Састанак нам је, као што се види, био сасвим узалудан, јер на таквим састанцима треба говорити љубавне речи, а ми смо разговарали оно што смо могли и улицом, кад је пратим до куће.
Али је тешкоћа лежала у томе што ни ја ни она нисмо знали љубавне речи. Лупао сам главу. неколико дана како ли бих дошао до љубавних речи и најзад ми паде на памет једна књига коју моја тетка чита свако вече и при читању уздише и плаче, а кад сврши читање, ставља књигу под јастук. У тој књизи мора да има љубавних речи, јер само при читању таквих књига маторе девојке плачу.
Украо сам дакле једно поподне ту драгоцену књигу, завукао се у шупу и почео је прождрљиво прелиставати. Заустављао сам се нарочито на странама које су овлажиле теткине сузе и, на таквој једној страни, нађох одиста пуно љубавних речи и, што је још много згодније, говорили су их једно другом двоје заљубљених који су се састали на гробљу. Овако је отприлике гласио тај разговор у књизи, измеђ' дон Родрига Мондега и Хуане, сироте девојке, гробареве пасторке:
Дон Родриго: Девојко, исповедам ти се овде, пред овим мртвим сведоцима, да је моја љубав искрена и дубока као што је туга која на овим мртвим пољима почива.
Хуана: Ах, кад бих смела тим речима веровати!
Дон Родриго: Те речи теку са усана и из душе једног племића, коме је реч светиња а за клетва равна вери.
Хуана: Толико је за мене среће у твојој љубави да ја немам довољно храбрости тој срећи да се подам.
Дон Родриго: Ал' имај бар храбрости рећи оно што ти душа осећа...
Хуана: Волим те!
Дон Родриго: Ах, драга моја Хуано!
Хуана: Слатки мој Родриго!
Све су то биле речи као написане за нас. Преписао сам лепо у два егземплара и књигу оставио опет под теткин јастук. Затим сам један препис дао Марици, а други задржао себи, да до идућег четвртка научимо напамет, како би и ми могли на гробљу говорити љубавне речи.
Када смо се идућег четвртка састали, прво што сам је запитао било је:
— Јеси ли научила оно?
— Јесам!
— Дај да те слишам!
Дивно је знала, од речи до речи, напамет. Затим сам ја њој дао мој препис да ме слиша и, мада сам по навици, коју сам у школи стекао, муцао мало, ипак сам знао доста добро. И онда, кад смо већ обезбедили да све глатко иде, почели смо казивати једно другоме љубавне речи, исто онако као дон Родриго Мондега и Хуана, сирота девојка, гробарева пасторка.
Цела ствар је необично успела, изгледали смо као одистински љубавници. Она је врло слатко изговарала оно: „Волим те!“ а и ја нисам муцао кад сам казао: „Ох, драга моја Хуана!“ И мени се и њој допало и одлучили смо да ствар у том смислу наставимо.
Одмах дакле после овога састанка ја сам преписао из оне књиге друго место, које је било још много боље, и дао га Марици да га за идући четвртак научи.
Ах, како би тек тај четвртак успео, али — ја нисам отишао на гробље, где ме је плаво девојче очекивало више од једнога сата. Нисам могао да научим љубавну лекцију напамет и поступио сам исто онако као што бих и у школи у таквоме случају поступио — изостао сам са часа. Боље је добити одсуство но јединицу, мислио сам ја, заборављајући да су одсуства у љубави најопаснија ствар.
Но другачије није могло ни бити, чим су се у нашу љубав увукле лекције. Чак и љубави које се браком свршавају лекције су кадре упропастити, те неће зар моју, кад се зна да сам ја према лекцијама имао исту одвратност као и према кинину и кад се зна да су мене увек силом терали да прогутам лекцију каогод и кинин.
А штета је велика што нисам могао отићи на састанак, јер у овој другој лекцији, коју смо имали да изговоримо једно другом приликом састанка, било је много слађих љубавних речи. Дон Родриго је своју реч завршавао овим: „'Оди, 'оди, љубљена Хуана, на моје груди, наслони твоје усне на моје, нека нам се кроз први пољубац слију душе једна у другу!“ — и затим су се, иза једнога надгробнога споменика, дуго грлили и љубили. Али, као што би ми то место било необично слатко, било је и једно смртоносно место у тој лекцији, које ми је било немогуће научити напамет. Наиме, дон Родриго, да би уверио Хуану у своју љубав, доводи је до споменика на гробу свога деде и овако јој се заклиње:
— „Кунем ти се именом дон Алгуацила од Ла Фуенте, који води порекло од знаменитог Кастилијанца дон Хиацинта Нунеца де Коркуеле, који је лично својим мачем одсекао главу Мухамед абу-Сахибу Барбароси, а чији је унук Дон Пелажио од Мондонеда, са Шпанцима из Кастиље, опколио Гранаду и протерао преко Гибралтара абу-Абдалу Боабдила!“
Можете мислити шта је за мене било научити тако вратоломну лекцију, за мене који сам шест месеци ломио језик да научим реч Артаксерксес и који сам због мисирског крала Узпртезена трипут добио двојку.
Разуме се, кад сам изостао на заказани састанак, почео сам да избегавам плаву девојку, а када сам се једанпут ипак одважио да јој изађем на очи, било је доцкан. Плаво девојче заљубило се у другога.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|