Аутобиографија/ОД ТРЕЋЕ ДО ЗАКЉУЧНО ДВАНАЕСТЕ ЉУБАВИ
| ◄ ДРУГА ЉУБАВ | ОД ТРЕЋЕ ДО ЗАКЉУЧНО ДВАНАЕСТЕ ЉУБАВИ | ТАМНИЦА ► |
ОД ТРЕЋЕ ДО ЗАКЉУЧНО ДВАНАЕСТЕ ЉУБАВИ
Љубав је једна врста пијанства. Кад човек превали прву и другу чашу, отвори му се апетит и јави жеђ а онда сручује чашу за чашом. Тако је, отприлике, било и код мене и могу рећи да сам постао прави алкохоличар. Још се не бих отрезнио од прошле љубави, а ја бих већ прихватио чашу која би била преда мном.
Или се можда тиме потврђује моја слутња да је љубав навика, као што је на пример пушење. Има их који никако не пуше, а има их који не могу без цигарете; има их који одмерено пуше, а има их који не испуштају цигарету из зуба; има их који често мењају дуван, због чега их мучи тежак кашаљ, а има их који су кадгод пушили па, увиђајући да им шкоди, напустили дуван да би повратили апетит. Ја сам спадао у страсне пушаче, био сам пушач који је радо мењао дуван и који је одмах палио нову чим би му се угасила допушена цигарета.
Тако сам ја своју младост испунио читавим низом љубави, све док се није десило оно што народ вели: крчаг који често иде на воду мора се једном разбити.
Моја трећа љубав садржавала је већ извесне реалне тежње, које су биле далеко од тога да једем палидрвца или да учим шпанска имена напамет да бих се слишавао иза надгробних споменика. 3аљубио сам се био у нашу служавку, која је на вази тежила осамдесет кила и која ми је свом том тежином притискала срце.
Та љубав пробудила се у мени као реминисценција из прве младости, када сам на рукама наше тадање служавке срицао азбуку љубави, васпитавајући се очигледном наставом. И одиста, када сам Фани (тако се звала) изјављивао љубав, мени је треперило наврх језика да узвикнем:
— Ах, душо, зар је мени овога тренутка до шницле, ал' ако је будеш оставила, остави и мало салате. Мени је до тебе, само до тебе. Једва чекам да те притиснем на груди, па макар се шницла и охладила!
Сећам се и једне своје необјављене песме из тога доба:
Ја те, Фани, љубим,
Јер ти је стас голем,
Па ту барем могу рећи:
Имам шта да волем.
Ти си прави терет
На мом срцу бедном;
Да л' ме волеш, Фани,
Ах, реци ми једном?
Ту моју лепу и идеалну љубав разрушила је туђа интрига, као што то често код љубави бива. Чим су родитељи осетили да се ја шуњам по кујни више но обично, отпустили су је из службе и тако, у недостатку предмета, и сама се љубав морала угасити.
Четврта моја љубав била је једна ученица више женске школе, црних, жарких очију и несташна осмејка. Ал' то је била нека врста писмене љубави, јер ми никад нисмо ни речи проговорили, већ смо, после првих измењених осмеха, једно другом писали, непрестано писали. То је опет имало ту корисну страну што сам се ја у Тој преписци много више вежбао у исказивању мисли но у писменим задацима: „Испеци па реци!“ и „Познај самог себе!“ И не само што сам се вежбао у исказивању мисли већ и у употреби свих синтактичних знакова, јер сам их ја све од реда нештедимице употребљавао, како ниједан знак не би могао пожалити да сам га мање употребио од осталих. Такво једно моје љубавно писмо гласило је на пример:
Душо!!!
Ја, те љубим?... свом душом и; свим „Срцем“, бића, мог?! Ја те молим. — да ми, на ово Писмо! одговориш; што пре?......
Твој љубећи те, ах; до Гроба?
. . . . . . .
Њена су писма била без икакве интерпункције, што значи да је била слаба из српске граматике, кад се није, као ја, служила синтактичним знацима.
Љубав се ова није свршила, она се просто угасила. Она је једног дана престала да ми одговара на писма и ја сам једног дана престао да јој пишем. И тако смо полако и нечујно заборавили једно на друго.
Моја пета љубав била је једна глава сентименталнога романа, који није ни завршен. Заљубио сам се у једну госпођу, која је била двадесет година старија од мене, али је имала тако примамљиве јамице на образима, тако ситне, беле зубе и тако сочна уста, да бих ја целим телом задрхтао када би прошла крај мене.
Ја јој ту љубав нисам смео да изјавим, бојећи се да ме не би исмејала, а бојећи се донекле и њенога мужа, који ми је био необично одвратан. Изгледао ми је као дивља звер, која је канџама шчепала јагње па га коље и замишљао сам себе ко светога Ђорђа, на беломе коњу, који спасава девицу. Нисам ни слутио тада да се те бедне девице необично пријатно осећају у канџама таквих дивљих зверова.
Та љубав моја остала је и вечита тајна моја, коју никоме нисам исповедао, до једноме јастуку, који сам грлио и љубио кад год бих сам остао код куће и коме сам упућивао пуно слатких речи, које су се односиле на лепу госпу са јамицама на образу и сочним устима.
Код шесте љубави дотерао сам до пољупца. То је уједно био мој први пољубац, а први пољубац дође му као нека мала матура, после које дете прелази у више разреде, где се учи виша математика љубави са свима познатим и непознатим количинама.
Док га нисам окусио, ја сам о пољупцу мислио да је то само једна нешто слађа бонбона, али чим сам наслонио усне на усне, ја сам из основе променио мишљење. Мени се први пољубац учинио као чаша пенушавог шампањца, од које на уснама осетиш неку сласт, затим ти узавре и узбуди се крв, засјакте ти очи и замути глава. И, чудновато, чим сам одвојио усне са усана, ја сам се осетио наоружан искуством, које је у љубави тако исто потребно као и у свима другим појавама живота.
И као што искуство увек доноси разочарење, тако се то и код ове моје љубави десило. Уосталом, разочарење је најобичнији и облигатан крај свију љубави.
Моје седме љубави, за дивно чудо, не сећам се. Знам да сам је волео и знам да је она мене волела, знам да смо се једно другом заклињали да ћемо се и иза гроба волети, па ипак, ето, не могу да се сетим која је то била.
Срео сам једном једну лепу госпу, која се пријатно насмешила на мене, и мени сену кроз главу: да није то случајно она коју сам заборавио. Прибрао сам сву одважност и пришао јој:
— Госпо, да ли се ви сећате, јесам ли ја који пут вас волео?
— А откуд ћу ја то знати?
— Морали би знати, јер ја извесно нисам пропустио да вам то кажем.
— Нисте ми никад казали.
— Штета!
Другу једну госпођу сам чак и уверавао да је то она али се не сећа можда, на што ми је она врло поуздано одговорила:
— Не, господине, ја имам тачан списак свих с којима сам се пре удадбе волела и ви нисте у томе списку!
И тако се, ето, и крај свих напора, не могу да сетим моје седме љубави.
Осма ми је љубав од почетка до краја била по рецепту који је уопште усвојен за љубав. Она је имала богату, плаву косу и сјајне црне очи и волела ме је врло искрено. Она је чак захтевала од мене да јој се закунем на верност, а заклела се и она мени. А једнога дана — мало времена после заклетве — заљубила се у другога.
Девета љубав била је, као оно у Вуковој збирци народних песама, то исто само мало друкчије, те је чинила утисак подгрејаног јела. Она је имала богату црну косу и топле плаве очи и волео сам је врло искрено. Ја сам чак захтевао од ње да ми се закуне на верност, а заклео сам се и ја ној. А једнога дана — мало времена после заклетве — заљубио сам се у другу.
Десета моја љубав, то вам је једна весела трагедија, која ће вас можда и интересовати.
Упознао сам се најпре са њеним мужем, који је био необично љубазан према мени. Он ме је одвео и својој кући и представио ме својој жени, једној враголастој, малој дами, која је била говорљивија очима но језиком. Ја сам већ од првога сусрета био заљубљен у ту женицу и био сам необично срећан кад год би ме муж позвао да их посетим. Изгледало ми је да и она мене радо гледа, јер, кад год бисмо остали тренутак два сами, она је бивала много љубазнија према мени но кад је муж био присутан. Но ни муж није био мање љубазан; напротив, он ми је поклањао нарочито поверење и показивао ми се врло искрен пријатељ.
Једном смо приликом, он и ја, шетали врло дуго усамљеним стазама парка, и тада се међ' нама водио овај чудан разговор:
— Колико сам могао приметити, вама се допада моја жена? — поче он сасвим мирно и хладно разговор.
Ја се ужасно збуних и поцрвенеше ми уши као архимандритски појас.
— Ја... овај — почех да муцам — да... госпођа је врло љубазна... ја је особито поштујем.
— Та идите, молим вас; нашто то устручавање! Ми смо већ толико пријатељи да смемо и отворено говорити. У вашим годинама се млада жена не поштује, но се воли. Зар не?
— Али... овај... како то... ако ви сумњате штогод...
— Ама не сумњам, човече, апсолутно не сумњам, но сам просто уверен да сте ви заљубљени у моју жену. Само, да бих вас умирио, изјављујем вам одмах да се ја не љутим на то. Нимало, верујте ми, нимало!
— ???!!!
Поразиле су ме његове речи. Зинуо сам и гледао га. Цео сам се претворио у знак питања и дивљења.
— Ви не можете да ме разумете! — наставља он. — Па да, мало чудно изгледа да ја као муж, али...
Мени у том тренутку паде на памет да ме је овај нарочито завео на усамљене стазе, да хоће да изазове моју исповест и да ми скреше у груди пет револверских метака, те узех врло одлучно да се браним.
— Али, господине, ја одбијам од себе то да ја гајим према госпођи такве осећаје. Ја њу само поштујем.
Он разумеде мој страх и одмах похита да ме охрабри:
— Ви можда зебете да ја имам какве зле намере према вама. Боже сачувај! Исповедићу вам се и тада ћете већ разумети.
Он поче затим једним пријатељским, поверљивим тоном:
— Видите, млади пријатељу, ја и моја жена смо у рђавим односима. Још више него то, ми смо и пред бракоразводном парницом.
— Ви!? — згранух се ја.
— Ви не верујете зар?
— Али то је немогуће!
— То је могуће, пријатељу, и нека вас нимало не вара околност што се ја и моја жена иначе лепо односимо. То долази отуда што се ми споразумно растајемо. Она неће мене, а ја нећу њу, зашто — немојте питати. За вас је, међутим, оваква ситуација врло повољна. Ако успете са својом љубављу код моје жене, имаћете је једнога дана слободну И потпуно вашу. Само, да би то било, ја и ви треба заједнички да радимо, треба да се пријатељски испомажемо...
— Заједнички?
— Да, да! Ја ћу са своје стране све учинити што би вам могло помоћи, а ви би, са своје стране, могли мени помоћи.
Ја сам још увек са чуђењем посматрао овога чудноватога мужа, који настави:
— Да бих лакше добио бракоразводну парницу и, да би се ова решила у моју корист, мени би необично био потребан један доказ, који засад још немам. Тај доказ могли би бити ви!
— Ја?... Како?...
— Врло просто. Мени је потребан доказ да је моја жена неморална...
— Али...
— Чекајте, молим вас. Може она бити морална или неморална, то је за мене индиферентно, али је мени потребан један такав доказ, а тај доказ могли би ми ви дати, ако уложите само мало добре воље.
— Не разумем?
— Разумећете. Јесте ли већ изјавили љубав мојој жени?
— Али...
— Слушајте, ви морате с тим пожурити, ја ћу вам већ дати прилике. Изјавите јој што пре. Ако би се она опирала и бунила, ви немојте попуштати, навалите. Деведесет одсто жена буни се против изјаве љубави само зато што је то ред. Дакле, пожурите и навалите! Чим пристане, ви се немојте заустављати само на изјави; најгоре пролазе код жена они који се заустављају на пола пута. Навалите дакле и тражите састанак, тајни састанак. Она ће се извесно још више бунити, рећи ће вам: „Ах, тако далеко не, то не!“ али је то фраза, коју жене кажу са онолико исто искрености са колико вам се трговац куне говорећи вам: „Верујте ми, толико мене то кошта!“ На крају крајева, ако сте истрајни, ви морате успети. Она ће пристати на састанак, али ћу бити сметња ја. Ми ћемо се, ја и ви, споразумети и ја ћу, рецимо, отпутовати.
Све са већим дивљењем слушао сам овога чудноватога мужа.
— Е, сад долази оно што је најглавније. Ви ћете отићи на састанак, а ја, међутим, нећу отпутовати, као што сам жени казао, већ ћу остати и са два грађанина, као сведоцима, банућу у кућу баш кад се ни ви ни моја жена не надате. Ако би ви успели да у томе тренутку будете без панталона, утолико боље. Моја ће жена, разуме се, цикнути и пасти у несвест, а ја ћу скочити на вас, оборићу вас на земљу, изгазићу вас ногама, затим ћу вам разбити песницом нос и ишчупаћу вам прамен косе, колико отприлике у бесу један праведан муж може ишчупати; узећу ваше панталоне као корпус деликти, а вас, онако у гаћицама, избацити из куће. Све то, разуме се, пред двојицом грађана. Ето, разумете ли сад?
— Али, господине...
— Знам, ви се буните због батина. Е па, господине мој, љубави нешто морате жртвовати; љубав тражи жртве. У средњем су веку ритери гинули да би изабраници свога срца доказали љубав; зашто не би дакле и ви били један такав ритер и пристали да извучете батине?
— Да, али какав бих ја изгледао у очима госпођиним?...
— У моменту кад сте без панталона, изгледали би врло добро. Затим, кад би извукли батине, ви би извесно изазвали сажаљење, а не заборавите да је сажаљење често извор најдубље љубави.
— Да, али та ружна улога коју ми нудите?
— Ама, човече, реците ми, какав сте ви ђак били из математике?
— Рђав!
— То се види. Овде ви имате пред собом један чист и јасан рачун. Моја жена добија бракоразводну парницу као морална, чиста, исправна жена а међутим млада и лепа. Шта ће бити онда? Грабиће се за њу и узеће вам је испред носа. А обрните ствар, па ћете видети како стоји. Моја жена губи парницу као неморална, компромитована са вама и шта јој остаје онда? Остајете ви, разумете ли, ви!
Овај је човек имао одиста силну логику, штета само што је та логика почивала на батинама.
При растанку звао ме је да му дођем по подне, а, када сам отишао, нисам га затекао код куће. Очигледно је да је овај човек сматрао да смо већ закључили погодбу и почео је већ да ми даје прилике за прве кораке.
Међутим, ја сам био донео другачу одлуку. Казаћу госпођи цео свој разговор са њеним мужем, она заслужује да према њој будем искрен.
— Госпо, ја бих имао са вама нешто да говорим, имао бих много да вам кажем, — отпочео сам ја узбуђено.
— Тако? — учини она.
— Да... — замуцах, не знајући како да почнем — ви видите, ваљда, ви сте увидели... овај, да... колико вас ја поштујем.
— Хвала вам, господине!
— Само што се тај осећај, који ја зовем поштовање, друкче зове у овим годинама у којима смо ви и ја.
— Е, зар друкче, то нисам знала! Па како се другаче зове? — упита она смешећи се више очима но уснама.
Ја се за један тренутак домишљах, најзад преломих и одважих се:
— Тај осећај се зове љубав!
— Тако дакле! — рече она мирно. — Уосталом, ја сам то већ очекивала.
— Очекивали сте? — преплаших се ја да јој није штогод муж говорио.
— Да, прочитала сам ја то из ваших очију, из вашег понашања, из свега.
— А?...
— А одговор, хтели сте да питате?
— Да! — једва и преплашено прошапутах.
— Будите само стрпљиви. То вам могу рећи тек кад се уверим колико сте ми одани.
— Ох, кад би ми дали прилике да вам То докажем.
— Разуме се да ћу вам је дати и то одмах. — Она поћута мало, а затим настави: — Видите, драги пријатељу, ја и мој муж смо у рђавим односима. О, више него то, ми смо пред бракоразводном парницом.
— Исти почетак као и код њеног мужа.
— Верујем — настави она — да вас то изненађује, јер вас буни то што се ја и мој муж иначе лепо опходимо. То долази отуда што се ми по споразуму растајемо. Ја нећу њега, а он неће мене, а зашто — немојте питати. Ако су ваши осећаји, које сте ми исказали, искрени, онда је све ово што сам вам рекла само повољно по вас, али ви ми морате у овој борби са мојим мужем н помоћи.
— О?...
— Ви би ми могли необично много помоћи. Мени би требало што више доказа о моме исправноме држању у браку. Ја их имам, али би ми требао и један еклатантан доказ, јер мој муж би желео о мени обратно да докаже.
— Да, познато ми је, то сам хтео и да вам кажем...
— Ево дакле какав је мој план. Ви ћете доћи к мени једнога дана и часа који вам будем одредила. Ја ћу у томе тренутку имати у другој соби спремна два грађанина као сведоке; они ће ту бити случајно и не знајући зашто су ту. Ви ћете ми изјавити љубав гласно, што гласније; ја ћу вас одбити речима да сам ја удата и часна жена, али ћете ви навалити, па чак покушати и да ме пољубите. Ја ћу тада дићи ужасну дреку, тако да ће она два грађанина морати дојурити у ову собу; тада ћу вам ја, пред њима, опалити шамар, почупаћу вам косу и налетећу на вас ноктима и гребати вас немилостиво по лицу. Затим ћу замолити она два грађанина да вас и они пропусте кроз шаке и да вас избаце из куће.
Можете мислити како ми је било. Какав је ово брачни пар са нагоном да мене туче? И откуда долазим ја да се на мојим леђима расправља њихов брачни спор? Јер, као што видите, пристао ја уз мужа или уз жену, предстоје ми увек једне батине. Сва је разлика у томе што бих једне батине извукао у панталонама, а једне без панталона.
После дужег размишљања, нашао сам да је најсретнији излаз из ове ситуације, као и излаз из ове љубави, — да се ја некако нечујно и невидљиво извучем. Тако сам некако и учинио.
Тек после неколико месеци срео сам се једанпут на улици са њима. Млади пар, чије међусобне тужбе леже пред конзисторијом, ишао је под руку, а са њима и један младић.
— Где сте ви, где сте ви? — повикаше и једно и друго у један глас, као да би свако за се хтео рећи: А што ми измаче кад смо тако лепо удесили ствар! Ја се извиних некако и са саучешћем погледах онога грешнога младића, којега извесно, место мене, хватају за доказ.
После ове бурне, моја дванаеста љубав била је врло тиха, још мало па побожна. А она је одиста и личила на икону. Била је издужена и бледа лица, глатка чела и црне, дуге косе, са светлим раздељком на темену; малих, пурпурних усана и благих очију које су скривале дуге трепавице.
Била је необично нежна и тиха, скромна и срамежљива. Када сам јој изјавио љубав, она је најпре оборила поглед, поруменела, зажмурила и дуго ћутала. Најзад је дигла главу и рекла:
— То сте ми сад казали, па никад више!
Када сам јој једном стиснуо руку, она је најпре оборила поглед, поцрвенела, зажмурила и дуго ћутала. Најзад је дигла главу и рекла:
— То сте сад учинили, па никад више!
— Па лепо, реците, на који начин да вам искажем своју љубав?
— Мени је довољно да вас видим само и, ја вас молим, задовољите се и ви тиме да ме видите само.
И тако се цела та љубав састојала у гледању. Гледао сам је и она мене; виђао сам је и она мене. А једнога дана, нисам је видео ни она мене, и затим је нисам више виђао ни она мене.
Изгледа да је ова љубав била нека врста дијете или поста, тако потребног стомаку поквареном од љубави, као што је био мој. И ја сам тај пост сасвим хришћански издржавао. Требало је дијетом окрепити стомак да буде кадар сварити тринаесту љубав.
Q. b. f. f. f. ѕ.
Q. b. f. f. f. ѕ. пише у врху докторских диплома. Quod bonum, felіx, fauѕtum, fortunatumque ѕіt!), што у слободноме преводу значи: „У добри час!“ или: „Но, хвала богу једанпут!“ Изгледа да је то заједнички узвик и универзитета који се опрашта студента који му је досадио учењем, и студента који се опрашта универзитета који му је досадио мучењем. На мојој дипломи, коју сам добио по свршеном универзитету, нису била исписана горња слова, али сам ја, кад сам је се дочепао, из дубине душе ускликнуо:
Q. b. f. f. f. ѕ!!
На врху моје дипломе, највише ако би се могле исписати речи нашега професора кривичног права: „Има казнимих дела, која се на извесноме месту и у извесној средини не прогањају, јер их је друштво легалисало путем предрасуде, заблуде, обичаја, навике или погдекад и путем закона“.
Читаоци ваљда не очекују да са њима прођем цео онај пут којим сам ја доспео до универзитетске дипломе, и то можда да пређем сво универзитетско школовање по предметима, онако као што сам то учинио код средње школе. Ја бих од ове књиге, у, том случају, начинио врсту енциклопедије, науке која пружа сва знања, са свима условима да ниједно не научиш. И ко зна не би ли то, када бих говорио о свакоме предмету посебице, натоварило и мени и читаоцима једну много већу опасност на врат. Могло би се десити да изазовем професорску полемику, а позната је ствар како су професорске полемике и опширне и досадне. Сећам се једнога уредника повременог часописа, који се nреварио те пустио професора да напише „реч-две“ о уџбенику другога професора. Није ни слутио каква га је гуја тога тренутка ујела, јер кад је пустио већ напад, морао је и одговор, па затим одговор на одговор, па одговор на одговор одговора и тако даље редом, у бесконачност. Та два професора заузела су грешном уреднику пола листа и терали су се годинама из броја у број. Читаоци су почели јавно да негодују, претплатници да враћају лист, а уредник очајно да чупа себи косе. Најзад, као једини начин да се спасе ове професорске беде, престао је са листом и одселио се у једну варошицу где нема професора, пошто је претходно, лично од министра просвете, добио гарантију да се у тој варошици неће ускоро отварати гимназија.
Један амерички уредник је у том погледу био много практичнији. Да би се обезбедио од сличних евентуалности, он је у заглавље листа ставио овакав поднаслов: „Лист за све јавне интересе као и за сваку јавну реч, изузимајући професорске полемике“.
Да бих дакле све те могућности избегао, боље је да прескочим универзитет, као што сам га у ствари и прескочио, и да се једнога дана нађем са Q. b. f. f. f. ѕ. дипломом пред вратима универзитетске зграде.
Излазећи још из ректорове канцеларије, где сам диплому примио, и силазећи низ степенице, мислио сам: сад су све стазе живота преда мном отворене, мој је цео свет, у руци ми је онај кључ што свака гвоздена врата отвара; у руци ми је Аладинова лампа, пред којом се стене отварају; у руци ми је само да помислим, па ће ме диплома одвести тамо где сам пожелео. Али — кад сам се једном нашао на улици, пред вратима универзитета, ја сам стао збуњено пред питањем: хоћу ли лево или десно?
Развио сам још једном и прочитао још једном диплому, ту на улици, и тек сад увидео да ми она не нуди ништа више до бити или чиновник или глумац.
Чиновник?
Одиста примамљив позив. Захтева се да не мислиш и зато добијаш уредну месечну плату. Довољно је знати превити табак и превити леђа; имати високо мишљење о своме претпостављеноме, а врло рђаво мишљење о ономе који је пре него он био на томе месту; ласкати старијем од себе и натресати се над млађим од себе; извежбати ухо да не чује све, а око да не види све; умети, према потреби, у ономе што је црно назрети и погдешто бело, а у ономе што је бело погдешто црно; умети читати измеђ' редова, зажмурити на једно око, задржати зубима језик, љупко се смешити кад си увређен, благодарити кад си изгрђен и бити обавезан кад си награђен. Ако све то савладаш и све преживиш, живећеш сто година и дочекати луну пензију.
Адвокат?
Одиста примамљив позив. У теорији: браниш невинога и прогониш кривога, а у пракси: браниш кривог а прогониш невиног; јер кад би се остало при теорији, адвокатски би позив постао илузоран. Невиног, ако је већ невин, није потребно ни бранити; кривога, ако је већ крив, прогони сам закон и без адвоката. Стога је најбоље немати посла ни са невинима ни са кривима, утолико пре што је врло тешко знати ко је невин а ко крив па се бавити само продавањем савета, јер то је једина срећна професија која продаје савете; све остале, као што су родитељи, учитељи, професори и кућни пријатељи, дају их бесплатно. И што је најглавније, када као муштерија одеш адвокату, ти немаш права ни да пипнеш савет па да кажеш: „Имате ли ви на лагеру какав бољи квалитет?“ Немаш право ни да му вратиш савет па да му кажеш: „Слушајте, господине, овај вам је савет нешто прокисао и заудара на буђу!“ Немаш никаква права, па свиђао Ти се савет или не свиђао.
И замислите још каква би то пакосна шала судбине била: ја, који нисам никад у животу послушао ничији савет, сад да продајем савете.
Новинар?
Одиста примамљив позив. Реч, која је иначе код нас тако јефтина, која се не штеди, баца се, растура, расипа, ти претвараш у трговачки артикал и продајеш је по скупе новце. Не мораш ништа знати, па ипак важиш за човека који све зна; не мораш бити мудрији од оних који ћуте, па ипак ти говориш у њихово име.
И колико чаробништва у томе позиву. Дотакнеш ли се само тајне, она престаје бити тајна; дотакнеш ли се само чијег угледа, то престаје бити углед; дотакнеш ли се само чијег мира, тај престаје бити миран. Претвараш вино у воду и воду у вино; црно замазујеш белим, а бело црним; дижеш мртве Лазаре из гроба, а живе Лазаре сахрањујеш. Кадар си измити без сапуна, обријати без бријача и опрати веш без цеђа.
Глумац?
Одиста примамљив позив. Позив узвишен, ван дневнога, далеко од свега што је профано — изузимајући позоришног благајника. Позив који најдрскије и најочитије утврђује факат да се велика реч, реч истине, реч правде, реч љубави, реч свега узвишенога може само онда рећи јавно ако се покрије и окити лажима. Храмови, палате, градови, шуме од намолованога платна; круне од хартије, одело од лажнога злата, мачеви од дрвета; и лажне сузе, лажни уздаси, лажна узбуђења и лажне радости, а све то да би се рекла она велика, она вечита реч. Где је оно срећно детињство коме је преврнуто корито служило као престо, на коме је седео цар излизаних колена на панталонама и поцепаних лактова на капуту, са једном гушчијом перушком за капом? Па ипак, дечја је машта умела да замисли на његовим плећима хермелине, на глави круну и да верује да на кориту седи миропомазаник и да му са страхопоштовањем шапће: „Ваше Величанство!“ људи то називају дечјом наивношћу, а колико је неискреније наивности и лажне спољашности потребно да би се лудима приказало то што деца себи маштом стварају.
И зато, ваљда, што глумци казују велику реч истине, под шареним и лажним орнатима, назвали су их свештеницима Талијиним. Кад сам први пут, као дете, чуо да глумце називају свештеницима, ја сам се овако домишљао: онај што игра љубавника мора да је архимандрит; онај што игра интриганте мора бити да је окружни прота; онај што игра комичне улоге мора бити да је председник конзисторије, а онај што игра Краљевића Марка и размахује буздованом мора да је ђакон, јер и наш ђакон тако кади о служби као да му је буздован у руци. Доцније сам појмио и признао да су глумци одиста свештеници, само без свештеничких прихода, без чинова, и без црвенога појаса, јер би им овај спао са мршава трбуха.
Оно што је у глумачкоме позиву нарочито пријатно, то је што он своју јавну реч, свој посао, своју задаћу, врши маскиран. То чине, додуше, и сви остали у животу, само је разлика између њих и глумаца у томе што глумац узима на себе праву маску, маску која одговара роли коју изводи: себичност маскира као себичност, злобу као злобу, а пакост као пакост, док у животу то другаче бива, тамо се једна рола игра а друга маска ставља. Политичар, на пример, на своју себичност ставља маску родољубља; насилник на своје насиље ставља маску правде; богаташ на своје зеленаштво ставља маску доброчинства; распуштеница на своје искуство ставља маску наивности, а злобник на своје савете ставља маску пријатељства.
И када су сви ови позиви, са свима својим добрим странама, прошли крај мене, ја сам још увек, са дипломом под пазухом, стајао нерешен куда ћу и на коју страну: у адвокате, новинаре, глумце или чиновнике?
Кажу, добро је у недоумици обратити се искуству, иако ја лично о искуству немам тако одлично мишљење. Вели се: искуство је мајка мудрости. Можда, али је лакомисленост мајка искуства, јер, да нема лакомислености, не би било ни искуства.
Распитао сам се где је биро искуства и у које доба прима клијенте и обратио сам му се:
— Имам диплому универзитета која ми даје могућности да будем адвокат, новинар, глумац или чиновник. За остале су ми професије затворена врата овом дипломом. У недоумици сам на коју ћу страну?
— Иди у државну службу! — одговори ми искуство.
— Ја бих радије какву слободну професију.
— Коју?
— Адвокат, на пример.
— Адвокат? — учини искуство и узнесе обрве на чело. — Ако се држиш закона, остаћеш гладан целога живота, а ако ћеш мимо закона, онда не мораш, брате, у адвокате. Отиди у шуму па пресрећи путнике, тако ћеш брже стећи а никакве ти школске квалификације за тај посао нису потребне. Или шта друго: да браниш невине или можда криве? Невини мало плаћају, а кривци немају пара. Или да дајеш, можда, савете женама како да се разводе са мужевима, или кирајџијама како да не плаћају кирију, или сеоским nредседницима општина како да се извуку од суда због поједене порезе. Све су то ситна посла. Друго је то да ти падну шака браћа која су наследила богатог оца, па још да успеш да их завадиш. Јер браћа кад се заваде, терају парницу кроз цео живот, па ти, као адвокат, у ствари постанеш наследник онога великог имања и на рачун тога наследства живиш као мали бог. Јест, ал' такве су прилике ретке, на то не можеш поуздано рачунати.
— А новинар?
— Новинар? — учини искуство и поново му се узнеше обрве на чело. — Одиста, водити јавну реч врло је мужаствен позив, па ипак тај тако мужаствен позив састоји се из женских особина. Добар новинар мора најпре бити необично радознао, мора завлачити нос и у ствари које га се ништа не тичу, мора бити лајав на перу и мора, то нарочито, умети да преувеличава ствар. А то преувеличавање ствари доноси му нарочита и свакодневна задовољења: јуре га жандарми са позивима јуре га увређени са револверима; налећу на њега жене са амбрелима, пишу му анонимна писма, грде га, и за све то сатисфакција му је: што га високо цене и што је ниско награђен.
— А глумац?
— Зар глумац?
— Да!
— Одиста, — учини искуство и узнеше му се опет обрве на чело. — Одиста, много истине у лажљивости тога позива и много лажи у истини тога позива.
— А слава?
— И заборав!
— Аплаузи, овације?
— И звиждање.
— Венци?
— И празан стомак!
— Па ипак, глумац је бар љубимац публике...
— Које и до којих граница? Има две публике, једна која симпатише твојој уметности и друга која јој симпатише док си млад. Она прва заборавља те чим сиђеш са позорнице, а она друга чим ти се прва бора испише на челу.
— И онда... шта онда дакле?
— Сви путеви воде у државну службу. Обрати се мајци држави и подојиће те. Свакога двадесет и шестог пружиће ти дојку, а ти само наслониш усне и срчеш и ни о чему не бринеш.
— Али — буним се ја — зар се баш мора у државну службу?
— Па, брате, држава те је школовала па је право да ти она и плати то твоје школовање. Не мислиш ваљда да ова твоја диплома има какву вредност за заложну банку или, можда, да представља какву вредност која би се могла на берзи котирати. Не, брате, то само за државу може имати вредности.
Искуство је искуство и ваља му се потчинити. Закуцао сам једнога дана на државна врата. Дочекао ме је, у име државе, човек са обезбеђеним годинама службе и подваљком, који је као државно сисанче стекао. Поднео сам моју диплому и он баци немаран поглед на њу па, пошто ме одмери, рече:
— Нема потребе. Имамо довољно чиновника!
Вратих се очајан, али ми рекоше, што дотада нисам знао, да на држави има неколико врата а не само једна, као што сам ја дотада мислио. Заредих на сва врата редом и свуд затекох људе са обезбеђеним годинама службе и са обезбеђеним подваљком и свуд ти људи немарно завирише у моју диплому и свуд ми рекоше:
— Нема потребе. Имамо довољно чиновника!
Разочаран, ја се сетих опет искуства, те пођох њему:
— Држава ме неће!
— Куцао си?
— Јесам!
— На сва врата?
— На сва!
— Па шта веле?
— Ништа. Ја имам утисак као да ми ова диплома смета.
— Можда, врло је могуће! — учини искуство као размишљајући о нечем. — Одиста, заборавио сам рећи да би то могла бити сметња. Писменост код државе не представља највећу вредност; напротив, неписменост је врло цењена. Универзитетска је диплома највећи луксуз у Србији. Него пођи ти опет на иста врата, али послушај ме: криј као змија ноге да си свршио универзитет. Реци да си неписмен, да си само омирисао неку школу и, видећеш, свуд ће те лепо дочекати, свуд прихватити, свуд понудити.
Охрабрен новом надом, ја стрпах универзитетску диплому у поставу од капута и закуцах опет на државна врата.
— Господине начелниче, — почех врло обазриво, како човек са обезбеђеним државним подваљком и годинама службе не би ни из једне једине речи наслутио да сам свршио универзитет — дошао сам да вас замолим за службу.
— Шта си свршио?
— Па... некаквих четири разреда гимназије, али нисам положио испит.
— А јеси ли писмен?
— Нисам баш као што треба, али поучићу се.
— Сасвим, сасвим! — одговори начелник. — Ако будеш вредан, поучићеш се. Ето, ја сам свршио два разреда гимназије, па шта ми фали.
И тако добих прву неуказну службу, у којој сам се својски старао да испољим што више неписмености, што ми је обезбеђивало сјајну каријеру. Ту бих каријеру ја одиста и направио да моје колеге, чиновници, не прокљувише однекуд да сам свршио универзитет и денунцираше ме код претпостављених. Претпостављени ме одмах узеше тога ради на зуб, начелник чак рече да сам ја фалсификатор, који универзитетску сведоџбу преправља у сведоџбу четвртог разреда Гимназије; почеше ме прогањати и најзад и изагнаше.
Али ја, од тренутка кад сам сазнао за путеве којима се добива служба, нисам се већ тако олако подавао очајању. Пустио сам да прође извесно време, док се у владиним круговима заборави да сам свршио универзитет, и упутио се начелнику другога министарства.
— Господине начелниче, — отпочех снисходљиво и изјавих жељу и молбу.
— Шта си био досада?
— Па... био сам поднаредник.
— А јеси ли што учио?
— Нешто мало... у војсци.
— Доста, брате, сасвим доста. И ја сам био жандармеријски поручник, па ето, хвала богу! Да су Карађорђеви устаници били писмени, не би се никад ова држава ослободила!
— Сасвим! — кликнуо сам ја усхићен.
И ја опет добијем неуказну службу, у којој бих можда далеко дотерао, али отпоче однекуд страховита кампања противу мене. Најпре печеше да стижу министру анонимна писма, у којима му се доставља да сам свршио универзитет, па онда стручни гласник службеника истог ресора у коме сам и ја поче отворено да пише: „Не може бити напретка овој струци догод се у њу увлаче и људи који су свршили универзитет!“ Затим овај покрет узе и шире размере, те у скупштини паде и једно кратко питање: „Зна ли г. министар и води ли о томе рачуна што се у државну службу увукао и један човек који је свршио универзитет?“
После тога, разуме се, није ми било више опстанка и ја сам се једнога дана опет нашао на улици са Q. b. f. f. f. ѕ. Да бих умирио савест, дао сам да ми се урами та диплома и обесио сам је крај урамљене дипломе којом сам примљен за редовног члана неког певачког друштва.
Кад сам и тај посао обавио, те дипломи одредио њено право место, ја сам опет стао, пред питањем: лево или десно? Адвокат? Новинар? Глумац?
Па ипак, држава је као рођена мајка; учини ти неправду, али ти учини и љубав те заглади неправду. Такав је случај био и код мене. Видећи ме да сам се о својој судбини замислио и, претпостављајући да ћу се ја још дуго мислити, држава ми је притекла у помоћ. Да би ми дала могућности да смислим шта ћу, упутила ме је у Пожаревачки казнени завод, са пресудом која ми је обезбедила две пуне године размишљања измеђ' четири тамничка зида.
Одиста, ретка пажња од једне државе.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|