Jakvinta/3

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Jakvinta
Pisac: Dragutin Ilić
POJAVA III



POJAVA III
Trube sa obe strane, iz zamka izlazi kralj VLADIMIR sa svitom njemu na susret. DOBROSLAV sa zarobljenicima)


DOBROSLAV:
Moj pozdrav kralju!
VLADIMIR:
Pozdrav stricu mom!
Al' drugi beše mnogo hitriji,
Pa te u boju prvi pozdravi:
Pobeda slavna, ona beše to,
Pa kada prvi biti ne mogah,
Zaista treći ne ću biti ja.
Junačku što ti steže desnicu !
(Rukuju se.)
DOBROSLAV:
Ti si pobednik, svetli kralju moj!
Milosti tvoje životvorni zrak
Načinio je mene vojvodom.
A lavor tvome čelu priliči.
A ti ga nosi gospodaru moj,
Taj nakit slave tebi pripada!
VLADIMIR:
Jesu li ovo buntovnici ti?
DOBROSLAV:
Zarobljene ih tebi dovodim.
VLADIMIR (prilazi Gromoboju):
Koji je ovo?
DOBROSLAV:
Idolopoklonik!
Što u zaveri, s buntovnicima,
Na oltaru boga kamenog,
Pobedi njinoj žrtvu prinese.
Vladimir ih je, reče, gonio,
A oni za to traže osvete.
VLADIMIR:
Odrešite ga! (jedan ga vitez odreši)
Govori, starče, za što se buniš?
GROMOBOJ:
Za svoju veru.
VLADIMIR:
Za veru svoga nemog idola?!
GROMOBOJ:
On ćuti, al mu dela govore:
Kamenom rukom sveznajući Bog
Odredio je svakom sudbinu!
U strašnom letu strasti krvave,
Što kao pak'o ljude proždire,
Kamenom voljom pokaz'o je put!
Da, nem, je, nem!
Al' u nemilu kad kad prozbori
I teško tome ko se protivi,
Tom šalje kletve, ljute gromove.
Koje ćeš skoro iskusiti ti.
VLADIMIR:
Ti pretiš?
GROMOBOJ:
Ne ja, već onaj gore
Kroz moja usta priča sudbinu.
VLADIMIR:
A moje sudbe, je l' ti poznat kraj?
GROMOBOJ:
U krvi, kruna, presto, propada
U krv se dave glave tolike,
Za krvav presto što se digoše,
I ti si tamo, neverniče, ti!
Bujica silna već te zanosi.
Dobro se drži, obala je tu,
Na njoj bi lepši proživeo vek!
VLADIMIR:
Smrt mi proričeš?
GROMOBOJ:
Ne ja, već onaj gore!
VLADIMIR:
Ti si slobodan!
Da vidiš kako kletvu prezirem,
Starost mi tvoja ništa ne treba,
Ja ti opraštam!
GROMOBOJ:
Perune silni, tebi sledujem!
(Ode.)
DOBROSLAV:
A ostalima šta si sudio?
VLADIMIR:
Smrt!
Nek im grobnica veru očuva,
Na belom danu druga caruje
Jošt ove noći neka poginu.
Vod’te ih dalje!
(straža ih odvede)
STEVAN (prilazi):
Po zapovesti tvojoj dolazim,
U sretnom času slavne pobede.
VLADIMIR:
Dali od srca reči dolaze,
Il’ naviknuti hladno zbori um?
STEVAN:
Do danas me je razumeo kralj,
Pa mi je čudna takva beseda
Što sobom nosi sumnju nekakvu!
VLADIMIR:
Ti si optužen!
Protivu mene svojom izdajom
Buntovnike si pobudio ti.
Na odgovor te za to pozivam,
Je l’ to istina?
STEVAN:
O kralju, ti se umeš titrati,
Vernosti mojoj tražeć’ granice.
VLADIMIR:
Ne želim da to bude istina,
Al' protiv tebe zbore svedoci!
STRIBOR:
Ja sam svedok taj!
STEVAN:
Ha, sad razumem od kud oluja!
Ti li si svedok, što me kleveta
Za izdajništvo prema kralju mom?
Pa čime, reci, dokazuješ to?
STRIBOR:
Svetli kralju moj!
U planinama slavnih Škutara
Međ gromovima mračnog Drivasta
Diže se oltar Bogu kamenom.
Ognjište tu je strašnoj zaveri:
I tome mestu skoro svaku noć
Začuđen mišljah šta će reći to?
I jedne noći, svetli kralju moj!
Očima svojim ja sam gledao
Na pleći svoga besnog paripa.
Kako se žuri Stevan vojvoda.
Očima svojim ja sam video,
Gde žrsveniku Boga kamenog
Sa strašnom kletvom Stevan pristupi
Paklenu silu prizivajuć' tad.
A u tom času nebo stušteno
Grmljavinom strašnom kletvu j‘ pratilo
Zavereničke grdns gomile.
Hoćeš li kralju za to dokaza?
Svedoka imam Ratka vlastela.
Na ovo sa mnom zakleće se on.
STEVAN:
Gospodaru moj,
Ja ne znam uzrok ovoj kleveti,
Koju mi Stribor danas podmeće:
Al' da je ovo samo puka laž,
To nek ti moja vernost svedoči!
Što Stribor veli noći tolike
Očima svojim da je gledao
Iz zamka moga kako izmičem,
3a to mu nije svedok trebao,
Jer i sam tvrdim: istina je to!
Običaj to je još iz mdadosti
Na koji sam se, kralju, svikao,
Jašeći moga brzog paripa
U podnožije naših planina,
Da rujne zore dočekujem zrak.
Al' da sam im'o kakve namere
S' buntovnicima protiv kralja svog,
To je kleveta, gospodaru moj!
RATKO:
Samo jednu reč!
Nek ovde kaže Stevan vojvoda,
U oči borbe naše krvave,
Na konju svome kud je hodio?
STEVAN:
Iz zamka nikud nisam odio.
VLADIMIR:
Imaš li koga, ko bi jemčio.
Da si u zamku prov'o celi dan?
STEVAN:
Sem mojih ljudi nemam nikoga.
MIRKO:
Svetli kralju moj!
Ja dobro znadem, vernost njegova
Uz tvoj je presto večno stajala,
Izdajnik nikad ne će biti on!
A tvrdnju njinu da je puka laž
Zakletvom svojom dokazaću ja!
DOBROSLAV:
Ne, ti se ne ćeš na to zakleti.
Jer kletvu zbori samo istina,
I ja je tražim, budel' potrebe
Da Striborovu tvrdnju dokažem!
MIRKO:
Sad mi je jasno! — Druže! Stevane!
Ti ćutiš, gde je tvoja odbrana?
STEVAN:
Sve sam rekao,
Sad moja prošlost neka govori,
Jer kralj ne prima moju odbranu.
MIRKO:
Gospodaru moj!
Ko veran sluga tvoga prestola
Za Stevana ću i ja jamčiti.
STEVAN:
„Svedoci živi!“ Ta je l' moguće
Da se i takvim podlim lažima
Sramoti ime jednog vojvode?
Tako mi časti; kralju to je laž!
Pa ma ko bio, tako tvrdio,
Ko podlog ću ga lažom nazvati.
VLADIMIR:
Dok ovoj stvari ne pronađem trag,
Oduz'o sam ti prava vojvodska
I zemlju što ti uz njih pripada:
A opereš li se od te klevete,
Milošću mojom sve ću vratiti!
Ja ne znam ko je u pravu a ko ne.
Tek dok se dobro ne dokaže sve,
U tvome zamku moraš čekati
Il' moju milost, ili osudu!...
Sad u dvor gospodo! Pobedioca
Pod svojim krovom želim videti!
(Odu svi osim Mrguda, Mirka i Stevana, koji stoji pogružen.)


Vinjeta1.png


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dragutin Ilić, umro 1926, pre 94 godine.